AUTOBOGOGRAFIJA

3. mart 2025.

27483. dan mog života

 

 

uskoro krećem

na četvrto hodanje ka

vilijemu blejku. krenuću od

remboa. biće podne. u levoj

šaci držaću štap a desnu ću

položiti na belu ružu na

remboovom grobu i

poći ću. i...

piše u 

prospektu za

četvrto hodanje

za poeziju

 

 

i

 

 

krenimo

svi zajedno

sredinom puta

u nevini put

 

 

miroslav mandić

 

nevini put

 

četvrto hodanje za poeziju

od remboa do blejka

šarlavil - london

5. juni 1990 - 22. juni 1990

 

 

ovu knjigu posvećujem ljudima koji su se borili za ljudska

prava u jugoslaviji od leta 1972 godine do leta 1990 godine

 

 

prvi dan

 

12:24  o srećo

 

 

12:29  telo za telo. prožimanje. gazim šljunak sad ti najveću

hrabrost mora ulivati to što iza tebe nema više puta. ka nevinosti

 

 

12:31  čednost kojom obilazim pseće govno na asfaltu

 

 

12:33  široko nebo i oblaci koji se tmure. oblaci oblici svetlosti

 

 

12:44  zemljana stazica. božansko u

 

 

11:12  miris ječma. ječam miriše na pritajeno širenje ranog hrišćanstva

 

 

14:35  rastao se sa mirkom posle stotinak metara smo se okrenuli i podigli ruke

 

 

14:36  mene bog baca u daljinu

 

 

14:38  tišina. zastajem. obazirem se okolo. svakom je sve okolo

 

 

14:47  ruka klizi (putuje) po visokoj travi

 

 

15:00  belval. prva zvona u selu. prvi pas koji laje na mene

 

 

15:02  blago samoće

 

 

15:20  sioran beketu

 

 

15:27  jedanaest belih kao bela kafa belih krava trči prema mom približavanju

 

 

15:40  bravo sioran

 

 

15:45  ožarila me kopriva po domalom prstu leve ruke

 

 

17:15  odlazim. kad kažem da odlazim kažem i za one

koji su otišli a nisu rekli i za one koji bi otišli a nikada neće

 

 

17:17  pišem u hodanju. iz semena vreme kaže blejk

 

 

18:05  kafa koja se preliva dok mi je stari konobar donosi. leđa mi podnose. soba nema

 

 

dragi branko

(branko vučićević)

5. jun 1990. 18:31

počeo sam da pešačim u

12:23 čim sam krenuo krenuo je

i plač iz mene ali se odmah pretvorio u

usklik o srećo. sada sam u klironu selu na putu

kojim piče kamiončine. u hodu sam pročitao sioranov

tekst o beketu. govorim li koješta pita se sioran a ja se

smejem dok koještajući hodam i uživam u koještarenju

leđa rade svoj posao. bole me i služe me. biće nadam

se još ozdravljujućih bolova. o sioranovom tekstu

pisaću nekom drugom možda voji stojanoviću

koji se obradovao kad sam te pomenuo

 

 

18:39  svetlost nad stolom

 

 

dragi vojo

(voja stojanović)

18:40

krenuo sam u 12:23 hodao sam

polako i kada bih primetio da hodam polako

nastavljao bih još laganije. na seoskom mostu kod

anresija odmarao sam telo. skinuo sam se go do pojasa stvari

ostavio na kamenu ogradu i sam legao na nju. prekrstio desnu

preko levu koja mi je već bila savijena u kolenu rukama zaštitio

oči polako se sunčao udvarao se dremežu i sušio pazuhe. čuo

sam vodu. bio sam u sunčanom popodnevu. neki mladići su mi

trubili. uživao sam u našem druženju. kada se mišljenja slažu

onda srca trepere. kasnije u sobi pisaću ti o sioranovom

tekstu o beketu. voleo bih da se što pre ispružim

na nekom krevetu i da na miru

sabiram početak

 

 

19:48  i jedni i drugi bi bili uvređeni istinom

 

 

19:50  napušila se poezija parčići ogledala u travi

 

 

19:51  ko

 

 

dragi vojo

blizu ponoći

sada sam samo umoran i ništa

više. spava mi se. stvari se suše

 

 

drugi dan

 

9:30  ne znam zašto hodam ali čovek propada ako uvek traži razloge pomaže mi niče

 

 

dragi vojo

6. jun 10:20

osušile su se. i košulje i čarape i majica

gaće su još malo vlažne i sada su u jednoj kesi

u rancu nastavljaju sušenje. francuska sela su pusta

sinoć nisam uspeo da nađem prenoćište pa sam otišao u

žandarmeriju. mladi ljubazni ko zna zašto već proćelavi policajac

u trenerci pomogao mi je pa me je vozio desetak kilometara nazad

u le mazir na prenoćište. bio sam mrtav umoran. mesta kroz koja sam

juče prošao su charlevile. varco. belval. handrecy. cliron. rimogne. ja imam

mišlenove karte 1:200 000 ako vi imate kartu mogli bi me pratiti. sada sam

desetak kilometara severoistočno od rimonjea do kojeg sam sinoć dopešačio

dok su u sumraku u centru sela snažni mladići pakovali svoj mali cirkus. leđa

me bole od jutros i sa bolom odmah dolazi i zabrinutost koja se zove hoće li mi

leđa izdržati. danas je oblačno. da li to znači da će kisnuti. sada sam pogledao

u gola stopala vlasnice restorana. obasuta su joj pegicama. da bi neko postao

tako poseban kao što je beket valjalo bi podrobnije objasniti pojam držanja

po strani kaže sioran. beket je rušitelj koji nešto pridodaje postojanju i

to mi se čini najlepšim načinom rušenja. za postojanje i pegice

sada ću platiti (u kuhinji mute omlet za dečaka i devojčicu

koji su se do malopre vrteli oko mene) i poći ću

pogledaću da li u ovom selu ima

da se kupi hleb i sok

 

 

10:35  hodanje je muški vapaj za nežnošću

 

 

10:37  gledam kroz staklo. izlazi mi se

 

 

dragi davide

(david albahari)

na početku sam drugog dana

hodanja za poeziju. jesam a ne znam

gde sam. tišina je u tom neznanju kao i u

pismima. desetogodišnji dečak se naslonio na vrata

prilazi mu kuče a on sa rukama u džepovima i lančićem

u ustima gleda kako ti ja pišem. sreća nije mala stvar. juče

dok sam pisao vesni gaspari jedna muva je šetala po karti

na stolu ko zna gde je putovala a onda se prebacila na

osušenu kap kafe i zdušno je lizala. nije potrebno da ti

kažem da se kap sijala više od istrošene politure na

stolu. nije potrebno a rekao sam. kao i pokret

rukom kojim sam obrisao stolicu u mojoj

hotelskoj sobi jer sam je prethodno

umazao puterom koji se

istopio u rancu

 

 

11:45  samo za one koji znaju pojedoh jedan kroasan usput

 

 

12:00  prohladno popodne bezbrižno kidam hleb i jedem ga spuštajući se niz

ovu nizbrdicu. beskompromisno prilagodljivi vrapci nadleću crno bele krave

 

 

12:10  žil delez o prustu

 

 

12:35  pročitao žil deleza

 

 

12:36  hodajuće čitanje o prirodi u prirodi. čitanje sa papira u ruci. papira

na kome su slova. slova o onome što jeste tu gde jesam. hodajući ka dole

 

 

12:40  dragi žile delezu sa uživanjem sam čitao tvoj tekst o mišljenju

marsela prusta hodajući iz malog sela le mazir prema bur-fiedelu koje

je na brdu. šta je tu hotimično a šta nehotimično. šta je tu hoće li kiša

šta je tu napune mi se oči suzama od onog što vidim. počinje penjanje

 

 

12:45  nikada neću videti kako handke pere noge niti

kako van gog umiva svoje lice a prijatelji su mi. il više

 

 

12:49  davide zamisli da se takmičimo u detaljima. na primer

kakvih se sve nagledao torbi čovek koji ih je razgrtao tražeći svoju

 

 

12:50  srebrna pudrijera u travi neke anjes be

 

 

13:02  voleo bih da znam šta rade neki ljudi koji ne rade ono što drugi rade

 

 

13:06  gledam se u anjesinom ogledalu prekriveno je finim česticama puderovog praha

kosa mi je čista. oči sitne i nevine. trodnevna brada i podvaljak. iskrivljeni nos i obične usne

 

 

13:11  kad govorim o sebi govorim o nekom. nekom ko hoda

čoveku koji hoda. iz daleka možda 900.000 godina daleko unazad

 

 

13:20  čist sam kao napor

 

 

13:30  u mojoj kičmi je energija božija

 

u mom telu je ljubav božija

 

u mom umu je praznina božija

 

u mom srcu je punoća božija

 

 

13:45  pomalo mokar od znoja. presvlačim se u toaletu i stavljam kockicu šećera u kafu

 

 

dragi vojo

bur-fidei 14:00

pijem kafu dok bradati neprobuđeni

vlasnik čita novine. sami smo. nigde nikoga

na ulicama sela sem dvoje troje dece na trgu i vetar

usput sam čitao žila deleza. nogu pred nogu pa opet nogu

pred nogu. vlasnik zove neku gospođu telefonom. govori sa

vrtlozima u ustima u kojima se davi njegov francuski. kao da

se govoreći užasava svog govora. slučajno ugledam kišni

oblik oblaka iznad firange. pogledaću da li ću još

nekome pisati i poći ću

 

 

14:20  voda i oblaci zar nije to isto. oblaci u vodi juče oko šarlevila. sve je to video i rembo

 

 

dragi marjane

(marjan rožanc)

malopre sam rešio da ti

napišem pesmu sa puta. u

njoj će biti tekstovi koje čitam dok

hodam. počinjem sa jučerašnjim

sioranovim tekstom o beketu. beket

ili ćutljiva veština da se bude svoj...

nikada ga nisam čuo da ogovara ni

prijatelje ni neprijatelje. to je jedan

oblik nadmoćnosti zbog kojeg ga

žalim i zbog kojeg bi on trebalo da

nesvesno pati... kako je teško

dokučiv i koliko ima sreće...

ja dolazim iz jednog kutka

evrope gde se

blagoglagoljivost

graniči sa

pomamom...

 

 

dragi branko

6. jun 14:28

popio sam kafu

i sad polazim. čim izađem

iz ovog mesta a to je za stotinak

metara negde ću se smestiti na ručak

puter i dugački hleb i 0,33 l soka. boli

ali uživam. ide. to je onaj od onih

filmova u kojima se ništa ne dešava

a lepo je. lepo do nestajanja

 

 

14:40  pegava devojčica iza ugla sa čokoladom u ruci nehajno oslonjena na zid

 

 

14:41  po asfaltu tačkice od kiše i bele mrlje ptičijih govana

 

 

15:45  pogledah u neko lišće ono zatreperi i ja poskočih od radosti

 

 

16:00  spokoj sa blagom toplinom

 

 

16:03  već hladniji vetar

 

 

i

 

 

jako mi

je dobro od

tebe nevini moj

pute i nevina moja

knjigo nevini pute da

je preporučujem

svakome da po

tebi ostavi

stopale

svoje

duše

 

 

i

 

 

i sada

sam srećan

zbog sreće koju

sam doživeo na

početku četvrtog

hodanja za poeziju

i još srećniji jer

sam knjigu

počeo

sa

o srećo

 

 

i

 

 

hodanje

je muški vapaj

za nežnošću

 

 

i

 

 

hodao

sam za

poeziju i

u hodu

sam

čitao

i

pisao

 

 

i

 

 

hodanje

čitanje

pisanje

 

 

i

 

 

u mojoj kičmi je

energija božija

 

u mom telu je

ljubav božija

 

u mom umu je

praznina božija

 

u mom srcu je

punoća božija

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

1. mart 2025.

27481. dan mog života

 

 

dete

dečak je

poklonjenje

detetu

dobrom detetu

odbeglom detetu

dečavojčici

 

detetu

dečaku

 

dečaku

zaljubljenom

u devojčicu

 

 

i

 

 

dete

dečak je

dečija hrabrost i

žudnja za misijom

i samožrtvovanjem

koja je kod svake

mladi veća i od

igre

 

 

i

 

 

dete

dečak je sve

ono što nisam

uspeo ko dete ni

ko dečak pa sam to

nadoknadio detetom

dečakom i postao

dete dečak

bogić

bog

 

 

i

 

 

dete

dečak je kad

odem daleko pa

povratka nema nego

samo vrata raja preda

mnom. dete dečak je

ulazak u raj

 

 

i

 

 

dete

dečak su

dete helderlin

i

dečak rembo

u  pesmi svakog

deteta i svakog

dečaka

 

 

i

 

 

dete

dečak je 

hrabrost da

i u 38 budem i

dete i dečak

i pesnik i

luda

 

 

i

 

 

dete

dečak je

pljuvačka

iscelenja

poezije

u

pesmi

dete

dečak

 

 

i

 

 

dete

dečak

je odanost

istom štapu

sa kojim sam

hodao na sva

četiri hodanja

za poeziju

 

 

i

 

 

dete

dečak je

zauvek mladi

skitnica koji mi dolazi 

u susret žustro poskakujući

a ispod velike pletene kape

mu leti plava kosa. ti si za

mene bio i ostao živi

rembo na putu

 

 

i

 

 

dete

dečak su

sveci lutanja

dete dečak su

monasi na putu

i zato sam ja

ja sam bog

jer

 

 

ja

sam

dete

dečak

lutalica

 

 

ja

sam

dete

dečak

beskućnik

 

 

ja

sam

dete

dečak

ožedneli

izgladneli

i

neispavani

 

 

ja

sam

dete

dečak

veseli

radoznali

i

budalasti

 

 

ja

sam

dete

dečak

cunjalo

jebivetаr

i

gulanfer

 

 

ja

sam

dete

dečak

zamlata

dzindzov

i

skitnica

 

 

ja

sam

dete

dečak

đilkoš

 

 

ja

sam

dete

dečak

rugoba

londraš 

i

klošar

 

 

ja

sam

dete

dečak

stranac

autistični

i

stidljivi

 

 

ja

sam

dete

dečak

poklonik

vagabund

i

prosjak

 

 

ja

sam

dete

dečak

ubogi

jurodivi

i

bogonadahnuti

 

 

ja

sam

dete

dečak

nahoče

kopile

i

ničiji

 

 

ja

sam

dete

dečak

emigrant

imigrant

i

vanzemljac

 

 

ja

sam

dete

dečak

neželjeni

nevoljeni

i

odbačeni

 

 

ja

sam

dete

dečak

bogić

bog

 

 

i

 

 

ja

sam

dete

dečak

hodač

 

 

i

 

 

dete

dečak je

 

pesma

idi idi

nastavi

ne

padaj

 

kopaj

 

 

pevanje

jebi si

mater

bauljaj

 

ne

izmišljaj

 

 

poezija 

diži se

grebi

grabi

dalje

 

dalje

 

 

i

 

 

dete

dečak je 

pre šesnaest

dana se odlučih

deset godina ću 

lutati evropom je

prva objava o

ruži lutanja

 

 

i

 

 

dete

je ruža

dečak je 

lutanje

 

 

i

 

 

dete

dečak je

nevini put koji

me je čekao i ruža

lutanja u kojoj sam

nestao i ko dete i

ko dečak da

bih bio

bog

dete

 

 

i

 

 

dete

dečače ti

si za mene

bog a za boga

ti si pesma

dete

dečak

 

 

i

 

 

dete

dečače

ali

i

ti

ti

ko

god

da

si

ti

samo

da

znaš

da

od

ovog

trenutka

u

13:44

1

marta

2025

dete dečak

proglašavam

tek

rođenim

živim

bićem

svemira

i

čedom

jednog

jedinog

boga

amin

 

 

i

 

 

amin

kažem

i

ja

tebi

bo

mi

bomimabo

ma

bo

moj

dete

dečak

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

28. februar 2025.

27480. dan mog života

 

 

dodatak

mesec dana

pred polazak na

treće hodanje za

poeziju poželeo sam

da svakog dana sa

mnom hoda po

jedna reč

 

usamljenost

 

nežnost

 

nezaštiċenost

 

beskućništvo

 

nenasilje

 

siromaštvo

 

ne-znanje

 

dobrota

 

pojedinac

 

strpljenje

 

lepota

 

nevidljivo

 

nevažno

 

ritam

 

sporost

 

ne-ljudsko

 

hrabrost

 

sloboda

 

i

evo

18

reči

 

 

usamljenost

prvog dana

ta topla tuga po

leđima usamljenost

taj spori kovitlac koji

se kovitla u ponavljanju

usamljenost koja se stalno

ponavlja usamljenost u kojoj

se govori ušima. usamljenost

koja se stalno ponavlja sa

kojom osećam kako mi svet

mili po celoj površini kože

kože koja je kao i

usamljenost

najveći organ

koji imam

usamljenost

lepa reč

 

 

 

nežnost

drugog dana

jer nežnost je snaga

pažljivost koja čini i sačini

svet. nežnost ta teška reč. reč

koja pada kao pljosnati kamen lelujajući

se kroz vodu ka dnu. nežnost taj paralelni

pogled sa božijim gledanjem. nežnošću

kojom sam hodao i progovorio. nežnost

nauka nauka. nežnost solidarnost sa

naporom. nežnost za nežnost

koja posustaje. nežnost vođa

mudrosti. mudrost

po nežnosti

 

 

 

nezaštiċenost

trećeg dana

da mi sa svojom

rukom na mom

ramenu dok

hodamo

bude

žena

 

 

 

beskućništvo

četvrtog dana da

sa mnom krene

beskućništvo

mnogih oblika

u nastajanju

jer

beskućništvo

je spasonosno

nomadstvo. ta

najveća kuća

koja me štiti

od malih

kuća

 

 

 

nenasilje

petog dana

nenasilje kojim

sam pristao na

jedan drugi svet

jer nenasiljem se

vaskrsava. nenasilje

u moru so. nenasilje

da mi mesto krvi

teče po žilama

zaista

 

 

 

siromaštvo

šestog dana jer

ništa mi ne pripada

jer ničemu ne pripadam

samo pod prstima dobra

volja i davanje. siromaštvo

ta bezbrižnost. siromaštvo

reč koja me uzbuđuje

siromaštvo što

znači biti

siromah

 

 

 

ne-znanje

sedmog dana

ne-znanjem se

osmehivao onaj

koji je najlepše

mislio. seljak

i majstor

mišljenja

majstor

ekhart

ne-znanje 

jer

ne-znanje

je

pevanje

putem

niz

put

 

 

 

dobrota

osmog dana

dobra dobrota

jednostavna

uzbudljiva

lepota

ta

obična

dobrota

 

 

 

pojedinac

devetog dana

ta lutalica i bitanga

to skitanje i to svetlo

odbačenosti. taj ološ i

monah. jedini koji seje

novo semenje šakama

šakama u lakom plavetnilu

budućnosti. samo prosjaci

znaju da su ideje surogati

tuge. taj ljubljeni iskorenjen

čednošću zanesen i

gubitnik nevini da

krene sa mnom

jer on hoda 

kao nebeski

hodač

 

 

 

strpljenje

desetog dana

taj uslov za čudo

tišina podviga uživanje u

gledanju. to nadnaravno

što mi strpljenje prinese

usnama

 

 

 

lepota

jedanaestog dana

lepota su muda. lepota

je dobrota. u nekom džepu

neki trn. lepotom mogu

na miru i dalje biti

budala. lepotom

ludi čovek

 

 

 

nevidljivo

dvanaestog dana

nevidljivo što se zove

saveznik onih koji su

krenuli na put. nevidljivo

koje mi klizi pod jezikom

ulazeći u mene kao

zdravlje

 

 

 

nevažno

trinaestog dana

neprimećeno. bogu 

je ime nevažno

 

 

 

ritam

četrnaestog dana

rođen sam u ritmu

ritmu želim da se vratim

ritam je vetar koji se kreće

ritam živa metafora. metafora

spoj među svetovima

ritam je vetar koji

se kreće

 

 

 

sporost

petnaestog dana

sporost me podučava

pristajanju. u sporosti se

već nalazi zrno večnosti. samo

u sporosti čitam muziku svih vekova

i samo sporošću mogu videti vrhove

svih planina. istrajavanjem u sporosti

vidim kako se težina pretvara u

ozarenu lakoću. opet

sporost. sporost

ta blagost

 

 

 

ne-ljudsko

šesnaestog dana

ovako je jednom rekla

gertruda stejn na taj način

mi imamo jedno mesto na kome

boravimo i čovek nije imao prilike da

ga sretne jer se tamo bio stalno nastanio

kad rekoh da se nastanio htela sam reći da se

stalno nastanio. kad rekoh da se stalno nastanio

htela sam reći da stalno boravi subotom i na taj način

usta su usta. na taj način kao da je u ustima kao da je

negde u ustima kao da je negde u ustima i tu. verujem 

da imaju i vodu. verujem da imaju i tu vodu i da je plava 

i sumorna kad je vidite takvu i da je svaka nesreća

istovremeno i dragocena da sve što je dragoceno

istovremeno je sve ono čime misle da vas razreše i

bila sam iznenađena. bila sam veoma iznenađena

bila sam veoma iznenađena. bila sam iznenađena

i pri tome strpljiva čovek je strpljiv kad naiđe na

pčele. pčele u vrtu prave osobit med i tako

postaje med. med i molitva. med i tamo

tamo gde je trava u stanju da raste

skoro četiri puta godišnje

 

 

 

hrabrost

sedamnaestog dana

hrabrost za lepotu i

nežnost. za pčele i med

za molitvu i med. za med i za

tamo. hrabrost za tamo gde je

trava u stanju da raste skoro

četiri puta godišnje. hrabrost

za hrabrost jer hrabrost boli

boli kao usamljenost

ponekad

 

 

 

sloboda

osamnaestog dana

sloboda je nepoznato

ka nepoznatom. zrelost

 vruć krompir u ustima

večnom ženskom 

sloboda taj kralj

nad kraljevima

 

 

i

 

 

živim

za

reči

živim

od

reči

 

 

i

 

 

čuvajte

me i negujte

i dalje 18

reči

 

 

usamljenosti

nežnosti

 

 

nežnost

nezaštićenosti

 

 

nezaštiċenost

beskućništva

 

 

beskućništvo

nenasilja

 

 

nenasilje

siromaštva

 

 

siromaštvo

ne-znanja

 

 

ne-znanje

dobrote

 

 

dobrota

pojedinca

 

 

pojedinac

strpljenja

 

 

strpljenje

lepote

 

 

lepota

nevidljivog

 

 

nevidljivo

nevažnog

 

 

nevažno

ritma

 

 

ritam

sporosti

 

 

sporost

ne-ljudskog

 

 

ne-ljudsko

hrabrosti

 

 

hrabrost

slobode

 

 

sloboda

deteta

dečaka

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

27. februar 2025.

27479. dan mog života

 

 

dvanaesti dan

 

da si na mom mestu šta bi zaključio da ovaj veliki orah

nije rodio ili da su mangupi već pokupili sve pod njim

 

 

i pođoh kuda me oči vode

 

 

podbijeni palac nikada neće sprečiti dečaka da nastavi igru

 

 

ispresecao me slučaj. slučaj ta božija perspektiva

sa ovom devojkom u šumi iznad sela miranž-silvanž

 

 

da li će biti dosta lopata da prebacimo lepotu

 

 

gazim i vučem noge po lišću

 

 

ja tek posle saznam da je moje hodanje bilo muzika

 

 

nekada se put penje u nebo a ovaj iza mojih leđa pada između drveća bog zna gde

 

 

idemo po sredini puta zajedno ja i svi oni dani koji mi prođoše u minimalnim kretnjama

 

 

jašta nego pet je do dva

 

 

da li sam ja mogao znati da će mi u dva u montošu

dve stare žene dolaziti u susret i da ću ja tada jesti jabuku

 

 

osećam se izgubljen da li je to loše ili dobro to je to

 

 

trinaesti dan

 

nisam ni pošao a već stanem da bih zatvorio oči i odmorio se

 

 

najbolje je jebati ujutru jer posle te izjebanog niko neće

 

 

sedim za popijenim espresom od ćutanja mi se muti pred očima

 

 

dvojica mladića jedu dugačke sendviče

 

 

vrtim stopalo masirajući ga

 

 

uvukao sam se u krv i ćutim

 

 

ovaj toplohladni ipak hladni vetrić neka ostane u rečima

 

 

put se svetluca po kiši

 

 

na nogama su mi cipele ja sam srećan

 

 

kada sam palio svetlo u sobi govorio sam ti da zatvoriš oči

 

 

dve crne mačke ušunjane u travi love

 

 

četrnaesti dan

 

debela bela magla i ja. kamioni i automobili izranjaju

iz nje kao utvare a nestaju u njoj kao nestajanje

 

 

ovaj put se talasa. ispnem se na vrh talasa i vidim put nastavlja da se

talasa treperi (neka mu). poklonim se i kažem miroslave izvoli nastavi dalje

 

 

konobarica ima jake grudi i lepe oči. ja teglim tetive pod stolom i gledam je. biti lud

i opušten u ovom svetu punom straha. gledam je i mislim je. kako joj je kad joj ljube grudi

 

 

kada ptice visoko lete uskoro će sneg

 

 

odjednom primetim veliku tišinu

stanem stojim ne mičem se i slušam

je. ne mogu se maknuti sa mesta. imam

dojam da sam ukopan na mestu. znači ne

moram se micati. ne moram krenuti ni u

kojem pravcu. ostaću upravo na ovom

mestu nije loše ne moram se kretati. ja

kretanje ne volim ali ne znam kamo

bih krenuo. ne mogu pronaći

ni cilj a ni put do cilja

ostajem ukopan

na mestu

 

 

to je moj status kaže julije knifer

 

 

ja mislim na nežnu pesnikinju vlastu delimar

 

 

lepo je videti kada na 300 - 400 metara veliki kamion koji mi 

dolazi u susret počne da žmiga i prelazi na svoju levu stranu

 

 

prožima me dobrota

 

 

ona se sagne nad lavaboom i ispira svoje levo pazuho na metar od nje

naslonjen na ragastov stojim i gledam je. slučajno pogledam u cipelu

(dok me ispinje iz kanala u kome sam kupio orahe) i osetim punoću života

 

 

budućnost se sastoji iz pristajanja

 

 

hodam da ne bih ništa činio

 

 

hodam da bih hodao po što više delova boga

 

 

petnaesti dan

 

jutrom. penjući se ka starom gradiću montmediju svetlucava prašina pada po meni

 

 

vidim ti desno stopalo na prljavom stepeniku dok izlaziš iz kuće u dugom kaputu

još nekoliko metara i ja ću te zagrliti ti nisi više mlada uostalom kao ni ja ali tim pre

 

 

kako prijaju ti blagi usponi

 

 

skinuo sam se u majicu i hodam kao mladić

 

 

gledam se iznutra i razmišljam o umiranju

 

 

hodajući očistim svoje telo

 

 

reči se vrate jednostavnosti

 

 

posle više dana jedan ravan i prav put

 

 

iznad tvojih stidnih dlaka nalazi se tvoj beli meki 

stomak a ispod njih tvoje crvene usne ljubim ih obe

 

 

gegam li se to ja u pola četiri

 

 

hodam u smislu živ sam

 

 

hodanjem razumevanje hrista preraste u bivanje hristom

 

 

hodajući sve me hoće u sebe

 

 

gledam levo i desno niz put. nema nikoga znači mogu ga vaditi i pišati

 

 

ko je pojeo orahe u francuskoj

 

 

detinje zagledan u čudo koraka ceo dan mišljah na umiranje

 

 

ovo bi mogla biti mrtva tišina na putu

 

 

ih zabati belih kuća u bačkim selima. (kakva je samo mahovina i vlaga rasla iz njih)

ili usponi i zezanje. ili prvo pravilo pre svega napraviti klonju u području mašte

 

 

šesnaesti dan

 

jutro. jutro nevino sramotim ga svojom probuđenom lenjošću

 

 

krećem

 

 

kreni na mene svete

 

 

pre šesnaest dana se odlučih deset godina ću lutati evropom

 

 

taj nos sa kojim sam svih ovih dana u hodu njušio detinjstvo

 

 

leđa u kojima mi se strah pretvori u bezbrižnost

 

 

bezbrižnost (mudrost) koja se uči

 

 

ramena po kojima mi polegne širina predela

 

 

vilice i vrat u kojima mi se skuplja tuga

 

 

mišići ti galebovi nad vodom

 

 

pluća u borbi sa starim vazduhom

 

 

peta taj prvi mozak

 

 

njišem se. njišući se zavodim. zaboravim. zavaravam napor. pristajem

 

 

priroda to sam ja

 

 

u meni ponovo hoda dete. (u meni ponovo hoda dete)

 

 

dete koje je nestalo u

dečaku. dečak u mladiću...

pomerite se planine

 

 

po kiši ulazim u sedan

 

 

sedamnaesti dan

 

na izlasku iz sedana

trčeći dečak pruža ruku u

znak pitanja da li je moj pas

odjurio tamo. ja klimam glavom i

pokazujem mu rukom niz put

iznemogao dečak nastavlja da

trči. trči trči trči trči. gledam

za njim. on neprestano

trči i on neprestano

trči. pruža ruku...

 

 

hiljadu načina čini taj jedini put na kome mi se 

tabani hodajući po vodi suše hodanjem po vetru

 

 

tvoje telo

i

moje telo

je

jedno

telo

 

 

kad sam im se naklonio jedan crveni konj i braon poni su počeli da mi prilaze

 

 

osamnaesti dan

 

dok lutah cestama čizme mi od šljunaka crkle. u šarloroa uđoh osmog dana

 

 

pet do pet osamnaestog dana. na remboovom sam grobu

 

 

tu leži taj dečak

 

 

dete dečak

 

 

jedna pčela leti oko cveća na grobu njegove sestre

 

 

zvone zvona u grobljanskoj kapeli

 

 

stara grobarka stoji na gvozdenim vratima i čeka da izađemo 

iz groblja. dok sam prolazio pored nje rekla mi je laku noć

 

 

na osam metara

je reka. ponoć je. stojim

pred kućom artura remboa

koju je gospođa rembo kupila 1869

godine baš kada je artur krenuo ka

parizu londonu belgiji nemačkoj

na svoja lutanja. lepota je u

bedi. zato je rembo i...

 

 

 

 

kraj

 

 

i

 

poklanjam

se i ponavljam

 

 

podbijeni palac nikada neće sprečiti dečaka da nastavi igru

 

 

ja tek posle saznam da je moje hodanje bilo muzika

 

 

prožima me dobrota

 

 

hodam da ne bih ništa činio

 

 

hodam da bih hodao po što više delova boga

 

 

hodajući očistim svoje telo. reči se vrate jednostavnosti

 

 

hodanjem razumevanje hrista preraste u bivanje hristom

 

 

hodajući sve me hoće u sebe

 

 

bezbrižnost (mudrost) koja se uči

 

 

dete koje je nestalo u dečaku. dečak u mladiću... pomerite se planine

 

 

taj jedini put na kome mi se tabani hodajući po vodi suše hodanjem po vetru

 

 

tu leži taj dečak

 

 

dete dečak

 

 

i

 

 

pre šesnaest

dana se odlučih

deset godina ću 

lutati evropom je

prva objava o

ruži lutanja

 

 

da

nije bilo

deteta dečaka ja

se ne bih odlučio na

desetogodišnje hodanje

ruže lutanje koju sam

počeo 3 godina

kasnije

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

26. februar 2025.

27478. dan mog života

 

 

osmi dan

 

jutro otpočinje kao da mu se nešto približava

 

 

opija me to neprestano hodanje

 

 

stignem prespavam ustanem krenem

krenem stignem prespavam ustanem

ustanem krenem stignem prespavam

prespavam ustanem krenem stignem

 

 

i dalje se cigare pretvaraju u pepeo

 

 

i dalje je putem put

 

 

kako hodanje odmiče sve mi se više sviđa to što radi ova

protuva. meni je to sve besmislenije i napornije ali on to radi sjajno

 

 

vidim ga kako izlazi sa sporednog puta i baca jabuku u travu tip sve

više liči na junaka neke priče ali on to nije on je samo poezija koja hoda

 

 

poezija koja se spotuca da bi se na miru družila sa rečima

 

 

običnim rečima. besmislenim na putu

 

 

besmisleni na putu tako sam se osećao i tako mi je bilo lepo

 

 

da li sam već rekao da pušim pušio bih kamel

 

 

jednostavno zapalim cigaru i boli me kurac

toliko je ta filozofija jednostavna da me zaboli od nje

 

 

bog me je stvorio velikog i sebi na priliku i obojici na radost i zato sam

ja i budalasti i cunjalo i jebivetаr i gulanfer i zamlata i dzindzov i lutalica i

skitnica i đilkoš i rugoba i onaj koji londra sa štapom smradom i žuljevima

 

 

kada bi mi trebao zapušač podigao bih ovaj sa zemlje (odličan je)

 

 

(više o štapu)

 

 

pre podne sam bio usran od kiše a sada (vrišti i peva)

 

 

hodam za nepoznate umetnike. nepoznatog remboa i ludog helderlina

 

 

hodam za znoj. znoj u pevačkoj poruci poruka

 

 

o levu ruku kojom se držim za štap okačim levu nogu i odmaram je

 

 

prepodnevna kiša mi je navlažila kartu i pocepala je na uglovima

 

 

odjednom miris trave i korova sa podbarske dolme pored koje sam odrastao

 

 

detetu ta dolina mi se činila tako dalekom

da veću daljinu nikad više nisam upoznao

 

 

fragmenti su telo hodanja

 

 

lj... koje mi je ostalo od reči koju sam zaboravio

 

 

hodočasnik posmatra božanstvo božanstvo

posmatra hodočasnika između je emotivni napor

 

 

grlim kamenčiće i letve

 

 

grlim dlanove i tabane

 

 

grlim

 

 

hodam i grlim uplašene oči. obijene lončiće

 

 

najuzbudljiviji momenat sutra ću hodati tamo. tamo su

brdašca iza sare uniona. plava su i spojena su sa nebom

 

 

ovo što sada radim se ubilo za pisanje. stranac u kišni sumrak ulazi u grad

 

 

deveti dan

 

kisnem dva sata. u restoranu u saralbeu iz nogavica iscedim dve čaše vode

 

 

na praznom putu i vetru stavljam novine u mokru trenericu da mi ugreje ohlađena jaja

 

 

danguba se suši na putu

 

 

prepešačio sam se kao konj. žile su mi se zategle kao stablo

 

 

sam sam i hladno mi je

(hladno mi je)

 

 

žene volim jako

 

 

dok po kiši i noći ulazim u sveti avold mislim

postoje teška vremena kada se mišljenju sudi

bogati duhom napustili su nemoguće poduhvate

 

 

danas sam mokre čarape na nogama sušio

 

 

bilo je čari bilo je

 

 

deseti dan

 

noćas sam plakao u snu

 

 

toliko sam sam da su to već dva dečaka u meni

 

 

da su žensko dupe i skitnice kraljevi ovog sveta to znaju oni koji su makar hiljadu

koraka hodali kao bednici. koji su malopre kao i ja ugledali ovo dupe na ulasku u lonževil

 

 

na usponu kod bošporna čitam kako je lajoš kašak pešačio do

pariza na zlatnim nogama miljokaza verujte slon nije veći od buve

 

 

ovaj starac što šepa sa žutom testerom u ruci

 

 

ovo sunce u podne i trideset tri

 

 

u stomaku mi je svetački mir

 

 

gledam ga tanki vijugavi put

 

 

gledam ga kako se kreće i odlazi

 

 

sad ću i ja za njim

 

 

njegovo lelujanje i ne primećujem vrlo se nežno pomera u prostoru

 

 

nekad bejaše to kolski put sa mnogo rupa

 

 

francuzi su u tom pogledu pametni ljudi

(možda više ovakvih istrgnutih rečenica)

 

 

duboko poorana zemlja se talasa na suncu

 

 

da li ti znaš šta su to ulične borbe za hleb

 

 

nema prenoćišta ne znam šta da radim

(što mekše)

 

 

ružna

lica su mi noćas

ozarila umor pod noktima

bila je to jedna rupa prepuna

muškaraca koji su se stalno rukovali

sa novopridošlim muškarcima. bila je to

jedna matora šezdesetogodišnja kurva koju

su sa fanfuljastim nosom iznad debelih usana

iz kojih izlazi napukli glas jebačke prošlosti svi

opaljivali šakama po (tom slavnom) dupetu

a ona je užarena pićem uživala što im

daje (taj izgubljeni) osećaj

muškosti

 

 

jedanaesti dan

 

ta ružna sumnja da mi je noćas ukraden novac

gadim se sebe. sebe poznatog. uplašenog životom

 

 

pljunem u vazduh i čekam pljuvačku

hodajući putem koji se zove kroz maglu

 

 

tek u trećem pljuvanju me pogodilo po čelu i kosi. pljuvanje me razveseli

 

 

još ima u meni božije ludosti

 

 

stojim na crvenom opalom lišću i poklonim se

sivom konju. on je miran i svestan mog divljenja

 

 

mislim

na

 

jozu

drakčeta

milu

lazu

kaju

varadija

ota

boška

lanu

nenada

ksenu

miru

ulića

bubu

velimirova

čedu

đu

dušana

dragana

jadranku

šeka

miru

nadu

nebojšu

ružu

vesnu

zorana

gordanu

vladicu

bobu

dolores

dušicu

zoricu

žarka

 

bez njihove

pomoći ja ne bih hodao

pored onih belih krava a na

desetine ih je i sve ali baš sve

gledaju u mene. hvala vam

krave i hvala vam moji

prijatelji

 

 

iznenada dogodio mi se humor

 

 

na konjima se pena u so pretvorila

 

 

klip klap njofr plav znao sam da to nešto znači

 

 

pevam se gegam se šepurim se kao šarlo šarlo. šarlo šekspir

 

 

zanesem se u tu mlohavu zajebanciju i počnem da

dirigujem mekanom predelu u zagasitom podnevu

 

 

i tako nas dvojica mekani i ja nismo sami družimo se sa humorom

 

 

humor ha-ha-ha taj višak daha

 

humor ta prva vlažnost u telu

 

humor ta nevinost pod tabanima

 

 

ulazim u selo hejs

 

 

one dve žene su tamo

 

 

uhvatila me tuga na putu za viži

 

 

osećam da se najviše trudi vazduh

 

 

krupnooka konobarica mi donosi espreso mislim 

na njeno telo onda se okrenem i gledam kroz prozor 

u decu. kače se i vešaju o neku štanglu na seoskom trgu

 

 

ta odvojenost od detinjstva me baca u poniženost koja je najsloženiji deo puta

 

 

poezija je to

 

idi idi nastavi ne padaj kopaj

 

jebi si mater bauljaj ne izmišljaj

 

diži se grebi grabi dalje dalje

 

 

mislim na emila siorana i šutiram kamen po asfaltu

 

 

ponekad mađari u svojim selima dugo sedeee pod lipama

 

 

plavi asfalt i crvena krv (u čarapi)

 

 

neizvesnost sa prenoćištem me čini nesigurnim. sramim se te svoje slabosti

 

 

ako bi mi neko stavio ruku na moje rame

 

 

sužavanje (hej) puta je počelo pola sata unazad

 

 

i

 

 

samo mi 

je se pokloniti

i ponoviti

 

 

i

 

 

poezija koja se

spotuca da bi se na miru

družila sa rečima

 

 

i

 

 

bog me je stvorio velikog i sebi na priliku i obojici

na radost i zato sam ja i budalasti i cunjalo i jebivetаr

i gulanfer i zamlata i dzindzov i lutalica i skitnica i đilkoš

i rugoba i onaj koji londra sa štapom smradom i žuljevima

 

 

i

 

 

ovo što sada radim se ubilo za pisanje

stranac u kišni sumrak ulazi u grad

 

 

i

 

 

prepešačio sam se kao konj

žile su mi se zategle kao stablo

 

 

i

 

 

da su žensko dupe i skitnice kraljevi ovog sveta to

znaju oni koji su makar hiljadu koraka hodali kao bednici

koji su malopre kao i ja ugledali ovo dupe na ulasku u lonževil

 

 

i

 

 

pljunem u vazduh i čekam pljuvačku

tek u trećem pljuvanju me pogodilo po

čelu i kosi. pljuvanje me razveseli

još ima u meni božije ludosti

 

 

i

 

 

poezija je to

 

idi idi nastavi ne padaj kopaj

 

jebi si mater bauljaj ne izmišljaj

 

diži se grebi grabi dalje dalje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

25. februar 2025.

27477. dan mog života

 

 

voljeni

krenimo

sa detetom

dečakom

 

 

hladno mi je po stomaku

 

 

nekih tri kilometra unazad tamo gde sam se osetio kao konj

sa snažnim slobodnim grudima zar nisam tamo bio sretan

 

 

ja prepona

 

 

pojedem hleb i jogurt ležim na vetru i spavam

 

 

pred ulazak u šumu kroz granje posle kiše

prosipa se vodena prašina prepuna sunca po meni

 

 

bacam nozdrve i pluća ka mirisu planinskih biljaka

 

 

još jedanput se iznova stvoriti

 

 

vidim miroslava mandića zamače u šumu prečicom za klosterbah

 

 

taj plavi znak to je znak moga puta prepunog šišarki zelene

mahovine hladnih mirisa belog micelijuma po gljivama

 

 

žile korenja po kojima ponekad kliznem

 

 

hodati ovim putem znači biti bogat

 

 

tako je nežna ta beskrajna tišina kotrlja mi se po slepoočnicama i vratu

 

 

stojim naslonjen na štap dole je jezero toliko lepo da nije za gledanje

 

 

sve mi govori budi sam

 

 

nezaštićenosti reko koja tečeš

 

 

reko rekoh ovoj vodi. tom realnom večernjem potoku

 

 

četvrti dan

 

sa desne strane probuđeni potok koji se čuje i pada

 

 

u vodi žive drugačija bića od onih u drveću

 

 

danas je subota a sutra (zatvorena) tužna nedelja

 

 

sedim go do pojasa usred šume i sušim se

 

 

taj sunčevi zrak za kojim se pomeram miluje me po mišicama i grudima

 

 

vidljivi svet odbija svetlost

 

 

te tako lepe žene četvrtog dana iz automobila gledaju u

moje robusno telo dok hodam (ti ih zavodi svojom ružnoćom)

 

 

mislim o nebeskom hodaču

 

 

zlato po drveću a ja sam umoran

 

 

koraci škripe po kamenju

 

 

umor me cedi

 

 

umor me nestaje i oblikuje

 

 

umor tvorac svih oblika u nastajanju

 

 

ranac me pritiska i vuče nadole i ja se okačim o njega (kao izrasli

dečak okačen u tesnom kaputu) podižem glavu i udišem vetar

 

 

kada sam izložen naporu onda nema dvojbe da li bog postoji ili ne postoji

 

 

niko me ne dvoumi u banalnosti dvoumljenja

 

 

sve se to rasprši na putu preda mnom

 

 

put se polako diže tiho i neizbežno i takav već jedan sat ide on svojim putem

 

 

crknutog (za poeziju) i oblivenog znojem (za poeziju) boli me koleno

 

 

ta melanholija u kostima

 

 

gledam u svoje senke na putu sve je istina u tome biti pravi

 

 

ja sam stablo koje se otiskuje niz vododerinu

ostavljajući put da se spušta polako po svojim zavojima

 

 

uzbudljivo je biti na ovim neistorijskim mestima

 

 

kao rudar probijam se kroz hladno zelenilo

 

 

punu šaku zemlje sa šumske staze prinosim licu

 

 

miris zemlje je kao proleće

 

 

hodam ovom stazom ostavljajući svoju snagu nekom da je sretne

 

 

malo pre sam na vrhu crtao oblake u dolini sada se krećem kroz njih

 

 

ja sam potok koji se sliva

 

 

peti dan

 

jednostavno klizim niz ovaj asfalt i češem se po vratu

 

 

žurim ka jutarnjem sranju. gledam gde bih to obavio

 

 

kako kaže otac joakim sve nevolje su đavo

 

 

pre pet minuta mi se pojavila prošlogodišnja hodačka pesma sada 

je ne pevam nego je vičem vičem dok ne izderem grlo grlo šljunak

 

 

šljunkom ja ličim sporom magarcu

 

 

prekoputa dolazeći mi u susret mladi skitnica žustro

poskakuje. ispod velike pletene kape leti mu plava kosa

 

 

je li to drevno divljaštvo koje se oprašta

 

 

taj divlji dripac rembo

 

 

ne znaš ni kuda ideš ni zašto ideš kao ni neku lešinu niko te ne može ubiti

 

 

ljubav je terati po svom

 

 

svi spisi potiču od jednog mladog sasvim mladog čoveka

 

 

sjajno. apsolutno se ništa ne događa

 

 

prolazim preko rajne. dao bog

 

 

cipele mi bele od znoja. mislim na žana vigoa

 

 

u francuskoj sam na radnom mestu

 

 

pored puta

 

 

suglasje boja u podužnom kanalu učini me za trenutak u samom trenutku srećnim

 

 

francuski peškiri mirišu jako na film kurve i kriminal

 

 

šesti dan

 

dok je telo još tvrdo pažljiv usporavam

 

 

hodam kao kad s ranom jeseni uđe u mene seta

 

 

kad se u tuzi takmičimo puž i ja

 

 

hodam kao kad krenem ženi (tom stidljivom lutanju) a

radovanje a uznemirenost a prethodna muvanja po sobi

 

 

poštar ubacuje pisma gledam za njim

 

 

vreme se ubilo da se ubiješ

 

 

umetnici su monasi na ulicama

 

 

najbolje hodam kada se uhvatim za ritam i počnem na njemu da spavam

 

 

život je dugo putovanje u smrt

 

 

čije se to usne spuštaju na mirnu površinu jezera

 

 

velika četka za rasprostiranje asfalta zarasla u trnju pored drveta

 

 

nemci se više kreću od francuza

 

 

mušica mi uletela u usta

 

 

kod oraha ti je tako kad ugledaš jedan ugledaš i drugi i treći

 

 

dva dečaka preko ulice me pozdravljaju

okrenem se i gledam ih kako se češu o kuće i pucaju

 

 

zaista se u detinjstvu sve dogodilo

 

 

trljam leđa i noge to me prokrvi

 

 

dan me ubija a put stoji

 

 

sve je dizajn ta rugoba od ljudskog mišljenja

 

 

ko to živi u ovom blatu na putevima

 

 

gledam u svoje cipele koje se polako krivе

 

 

u livadi beži mali miš

 

 

livade mirišu na noć i sreću

 

 

samo pet litara krvi čini život

 

 

sedmi dan

 

za doručkom u kući umobolnih gde sinoć pronađoh prenoćište

jedan krakati 60-nji mladić vadi protezu iz usta i pokazuje mi je

 

 

rečenica je geografija

 

 

geografija (je rečenica)

 

o crvenoj rđi u kojoj vreme sere svakog dana

 

o vetrovima koji oduvaju osvetoljubivu opasnost

 

o mrazevima što kidaju drveće

 

o ušću (koje se priprema hiljadama kilometara unazad)

 

o brzini (koja stvara zle ljude)

 

o sobi (u kojoj je uvek nekoliko neodgonetljivih predmeta)

 

o staklu (dva prozora u jednom radničkom jutru)

 

o ovom jutru u kome sedam krava leži na travi dok vlaga pada a ja viknem pred uspоnom

ne pristajem... nastavljajući penjanjem srećan od umora koji me tuče po preponama

 

 

zvona crkve u veselhajnu vadim kabanicu iz ranca

 

 

osećam veliku prazninu u hodanju

 

 

lepota je uzaludna

 

 

štap je pokisao i sad se presijava od vode kao mladić

 

 

četiri dečaka pred drulingenom gledaju u mene kao u čudo

čudo im u očima. kisnemo zajedno i zajedno prasnemo u smeh

 

 

po koži osećam kako je ljudska usamljenost besprekorna

 

 

sigurno da je ovo hodanje i ono da mi dupe vidi put

 

 

i

 

 

samo mi 

je ponoviti

 

 

još jedanput se iznova stvoriti

 

 

mislim o nebeskom hodaču

 

 

kada sam izložen naporu onda nema dvojbe da li bog postoji ili ne postoji

 

 

prekoputa dolazeći mi u susret mladi skitnica žustro

poskakuje. ispod velike pletene kape leti mu plava kosa

 

 

ljubav je terati po svom

 

 

umetnici su monasi na ulicama

 

 

zaista se u detinjstvu sve dogodilo

 

 

rečenica je geografija

 

 

lepota je uzaludna

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

24. februar 2025.

27476. dan mog života

 

 

miroslav mandić

 

dete dečak

 

treće hodanje za poeziju

od helderlina do remboa

tibingen - šarlavil

12. oktobar 1988 - 29. oktobar 1988

 

18 dana hodanja za humor i stid

 

 

noge znače blizinu i daljinu jer u bogu su blizina i daljina

jedna stvar a čovek nogama može stići blizu i daleko

jakob beme

 

 

prvi dan

 

u hodu mi počinje jesen

 

 

trideset i deveta moja jesen...

 

 

hodam i plačem tibingenom

 

 

kada sam malopre okrenuo leđa zorici žarku i tilu provalio je iz mene plač

 

 

plač dečaka

 

 

neki iznenadni plač iz neke stare tuge

 

 

nosim helderlinove pozdrave rembou

 

 

kroz pluća mi prolazi čitavo detinjstvo

 

 

žudim za sobom dečakom

 

 

ja hodam sa usamljenošću

 

 

usamljenošću koja se ponavlja

 

 

noćas sam sanjao reči i umorio se od lepote

 

 

plač mi je produvao umorno telo i napete mišiće

 

 

putujem bezbrižan predajem se u naručje pešačenju

 

 

crvenilo jabuke mi leti pred licem zabavlja mi oči

 

 

urezujem drugi prošlogodišnji hodajući raboš na štap

 

 

napor mi muti pogled

 

 

uživam u starenju

 

 

i gledanju

 

 

hodam u stilu stići ću već stići ću

 

 

mislim na reči ta nepoznata nam bića

 

 

mislim na knjige te predmete koji lako stanu u šaku ili svaki bolji džep ***

_____

 

*** jedan sat pre polaska ka rembou

poređao sam po šljunkovitoj stazi pored

helderlinovog groba te predmete koji lako stanu

u šaku ili svaki bolji džep i onda sam korak po korak 

između njih hodao po tom putu od knjiga i lišća

bile su to knjige o putu i putevima

 

hiperion fridriha helderlina

 

putevi i staze hamiša fultona

 

kratke šetnje roberta valzera

 

pesme bašoa

 

odlazak u prostor stvarnosti viktora segalena

 

radovi ričarda longa

 

poljska staza martina hajdegera

 

ići kroz led vernera hercoga

 

poruke planine sen-viktoar petera handkea

 

plavi putevi keneta vajta

 

avanturističko srce ernsta jingera

 

mala svita vivreja frensisa ponža

 

pesme artura remboa

_____

 

 

ne pušim više. da pušim sada bih pušio

 

 

pušenje je strast o kojoj sanjaju mala deca

 

 

pušenje je strast o kojoj sanjaju postiđeni

 

 

prvo teglenje i prvi bol u leđima

 

 

osećam se kao da sam to ja

 

 

od uprljane jabuke ostane mi zemlja u šaci

 

 

u tri minuta do tri čujem ptice

 

 

šta su to reči za siromašne

 

 

reči su planine koje su se pretvorile u sitno kamenje

 

 

mnogo plesnivih šljiva u travi

 

 

reči su raznele mnoge dečije glave dolazeći iz roditeljskih soba

 

 

automobilima izgažene jabuke po putu

 

 

reči puštaju korenje po stidljivim usnama

 

 

ponovo i stalno jabuke

 

 

reči ne razumeju oni kojima reči nisu nikada oduzete

 

 

jesen jabuka

 

 

na usponu iza sela brumlingen intenzivna tišina

 

 

nema me

 

 

nestao sam u hodanju

 

 

oblačim dva džempera i ležim na vlažnoj klupi

 

 

prolazi traktor savijem noge osetim po koju kap

 

 

tu sam da gledam

 

 

jede me mrak farovi me seku po stomaku

 

 

u bondorfu pod seoskim svetiljkama (kao dečak okačen u tesnom odelu)

 

 

buljim u raskrsnicu sa pitanjem šta sad

 

 

perem čarape i pazuho oni najviše smrde

 

 

osećam sebe van tela i gledam ga samo je u sebi

 

 

uzima crni flomaster i vuče po karti liniju današnjeg

pređenog puta to su 7-8 santimetara hodanja

 

 

drugi dan

 

jutro je vlažno

 

 

hladnoća me hladi iznutra

 

 

opet sam slobodan na putu i ponovo (nadahnuto) ne znam ko sam

 

 

meškoljim rancem po leđima i stežem se za štap

 

 

pred zoru sam sanjao da mi je umro prijatelj vrištao sam ne nee neee neeee neeeee

_____

 

*** kada sam se vratio sa hodanja čuo sam da je moj prijatelj umro. branislave...

_____

 

 

boli me jaka svetlost po očima

 

 

hodajući se kupam i pripremam pevanje

 

 

ja divljak

 

 

divljih grudi otadžbina

 

 

ja čobanin

 

 

ja panonija

 

 

ta ravnica u kojoj se smiriše svi uticaji

 

 

znojenjem postajem smrad koji hoda

 

 

upirem štap u sokola koji kruži iznad šume

(to je samo jedna od mogućnosti moga štapa)

 

 

ja ne znam krajeve kroz koje prolazim ni istoriju tih krajeva ni

običaje drugi neka o tome znaju ja sam samo nevinost koja hoda

 

 

bilo šta da uradim kažem napišem biće onih koji će reći to je sranje

znajući to ja sam miran kao ovaj uspon po kome se strpljiv znojim

 

 

ja kurac koji mi visi u hodanju

 

 

ja dečačka bezbrižnost koja se njiše po asfaltu (u oberšvandorfu)

 

 

hodanje je malo malo pa se predeo menja

 

 

malo malo pa skrenem na sporedan put spokojan daleko od vetra kamionskog

 

 

vitlam štapom oko sebe

 

 

vitlanje mi oslobađa umor u ramenima

 

 

a kad štap naleti na tu belu popodnevnu svetlost svetlost blesne po njegovoj dužini

 

 

taj srećan dečak u meni hodamo zajedno on početak ja sredina

 

 

ja seoski đilkoš

 

 

ja londranje

 

 

londranje to aljkavo skitanje. ta zlatna odsutnost

 

 

hodam a kao da kradem ceo svet

 

 

crtam šumu pre unteršvandorfa i udišem je

 

 

ta šuma zar nisam to ja

 

 

ja

 

 

ja pripada svakome

 

 

ja u svakom koraku (ma gde on bio)

 

 

ja pomahnitao od proždrljivog zanosa da pevam radosne himne čitavoj zemlji

 

 

usporavam hodanje

 

 

posle uspona jedem jabuku

 

 

hodam direktno u večernje sunce koje gori

 

 

treći dan

 

tišina na maglovitom praznom putu

 

 

hodam sa jutarnjim počecima i jučerašnjim posledicama

 

 

hodam nogama

 

 

krv za hodanje se menja kao i put koji se menja

 

 

stojim i gledam šuma je tako lepa

 

 

lepo i dugo ćutati

 

 

hodati i gledati

 

 

hodati i misliti

 

 

hodati i ne misliti

 

 

hodanje je kao postojanje

 

 

na raskrsnici vidim ženu i popalim se na pičku

 

 

oprosti mi moju smrtnost kaže jedan pesnik

 

 

spasiti te neće ni jedan od spisa kaže drugi

 

 

hodanjem se čistim od otrova u pričama

 

 

hodam da bih bio nežan prema telu

 

 

sa kakvom sam lakoćom tada ćutao

 

 

i

 

 

kada

sam malopre

okrenuo leđa zorici žarku

i tilu provalio je iz mene plač

plač dečaka. neki iznenadni

plač iz neke stare tuge

žudim za sobom

dečakom

 

dečače

ti si moje

dete

 

 

i

 

 

ja

sam

samo nevinost

koja hoda

bio

i

ostao

 

 

i

 

 

a

kad

štap

naleti

na

tu

belu

popodnevnu

svetlost

svetlost

blesne

po

njegovoj

dužini

i

neka

se

to

zna

zauvek

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

22. februar 2025.

27474. dan mog života

 

 

hajmo

hodanje za

poeziju u boga

i to oduvek

i

zauvek

 

 

i

 

 

jako sam

ušivao čitajući

hodanje za poeziju

jer sam ponavljao

sve što sam tada

bio hodao pevao 

stvarao

 

 

i

 

 

i sve

je u rečima

piše na zadnjoj

stranici knjige i

srećan sam

zbog toga

 

 

i

 

 

a evo šta

piše na jednom

listu papira iz 1984

o tome kako sam se

bodrio i sabirao oko

doživljaja hodanja

za poeziju

 

volite se ljudi

 

zašto sam hodao

 

1 podrška poeziji - duhovnom i nematerijalnom

 

2 osloboditi se i oslobađati

 

3 stvoriti umetnički oblik od ničega

 

utisci

 

vrapci

 

ptice

 

leptiri

 

ježevi

 

voće pored puteva

 

štap

 

biće puta 

i to ko lepota puta

i ko metafizika puta

 

nebo

 

majčina dušica

 

300-400 ljudi mi je reklo srećno ti

 

spomenici

 

definicija

umetnosti je

znoj

samoća

ritam

strpljenje

 

 

o hodanju i pejsažu

 

hodanje i percepcija

kineskim merama

 

 

spoznaja

 

čija je voda

 

put ne deli

 

 

jugoslavija

 

čistoća

 

česme

 

kampovi

 

političari hodanja

 

marš za ozdravljenje

 

hrist

pored puta

na šumskim stazama...

 

 

i

 

 

poezija 

hodanja za

poeziju me je

otvorila pesmi

pesmi svake

reči a svaka

reč je telo

boga

 

 

i

 

 

hodanje

za poeziju je

moje lansiranje

u još nestvoreno

i još nevoljeno

negde u

predelu

 

 

i

 

 

nevoljeno je

ono što izaziva

svakog da voli još

više i to da voli na

još nepoznat način

onaj kojim je bog

stvorio sve

što jeste

 

 

i

 

 

hodanje

za poeziju je

moj rad na tome

da je hodanje

umetnost

 

 

i

 

 

umetnost

ustanka na

dve noge

 

 

i

 

 

hodanje

za poeziju su

krila kojim sam

leteo idealima

dečaštva

 

 

i

 

 

hodanje

za poeziju

je

ne

svetu

koje me je

preobrazilo

u

da

pesmi

 

 

i

 

 

da

pesmi

boga koja

jedino i jeste

svet i telo sveta

i srce sveta i

um

sveta

 

 

i

 

 

hodanje

za poeziju

je jugoslavija

svakome ko je

jugoslavija bilo

gde u svemiru

ko jugoslavija

koju sam

preleteo

krilima

svemira

i

večnog

mira jugoslavije

i slavije u kojoj sam

ko četrnaestogodišnjak

počeo da igram fudbal

tu poeziju mladog tela

koja me je i dovela

do pesme

 

 

i

 

 

hodanje

za poeziju

je pažljivost

koja mi se podala

na putu i to nasred

puta i u mom

ranjenom

kolenu

 

 

i

 

 

hodanje

za poeziju

je ekstaza

napora

 

 

i

 

 

hodanje

za poeziju

je ozarenje

izloženošću

 

 

i

 

 

hodanje

za poeziju

je

pevanje

bez

zaštite

 

 

i

 

 

hodanje

za poeziju

je pažnja koju

izaziva priroda i

pažljivost koju

izazivaju

veliki

pesnici

 

 

i

 

 

veliki

pesnici

su čeda

božija

 

 

i

 

 

hodanje

za poeziju

je

pesma

zavet

 

zavet

pesmi

i

pesma

zavetu

 

 

i

 

 

poezija

i jeste svemir

velikih pesnika

i raj svake

pesme

 

 

i

 

 

stvorio

sam večnu

lepotu pesme

jer sam je 

hodao

 

 

i

 

 

ja

sam

pesnik

štapa

 

 

i

 

 

hodanjem

za poeziju je

počeo moj rad na

onome što hiljade i

hiljade ljudi čine za

hiljade i hiljade

godina

 

mala

pesma

veliko

delo

 

bog

 

 

i

 

 

bog

i sad u

meni 

bog

 

 

i

 

 

bog 

koji me

sebi čini

bogom

 

bog

 

 

i

 

 

ti

ti

ko

god

da

si

ti

samo

da

znaš

od

ovog

trenutka

u

12:54

22

februara

2025

hodanje za poeziju

proglašavam

tek

rođenim

živim

bićem

svemira

i

čedom

jednog

jedinog

boga

amin

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

21. februar 2025.

27473. dan mog života

 

 

 

hajmo

krećemo

hodanje za

poeziju u

pesmu

 

 

pola sedam je. munderkingen. u sobi sam umoran i prazan

 

 

i ?

 

 

priča

jedan je čovek ceo život hodao

jer se nadao da će naći novac negde

na putu. pomislio je to kada je bio dečak i

čim je odrastao krenuo je. nije ga nalazio ali

nije ni odustajao nego je stalno hodao bivajući

sve sigurniji da će ga naći. sada je već bio starac

i jednog dana ga je ugledao. bio je to onaj veliki

novac koji je zamišljao. kada ga je ugledao sporo se

nasmešio prepoznao ga je ali nije imao vremena

da se saginje i uzme ga. nastavio je mirno dalje

da hoda pripadao je svemu i znao je da neki

novi dečak koji sad upravo kreće

ne kreće uzalud

 

 

i ?

 

 

priča

upoznali su se u zatvoru

on u svom a ona u svom. dugo

su se dopisivali. u toku dugih zatvorskih

godina i zavoleli. onda su izašli pred njima

je bilo još mnogo zajedničkih godina. krenuli

su. posle par dana videše da nema gde da

se ode na ovom svetu. odlučiše da ih

smrt odvede u neki sasvim im

nepoznati drugi svet

 

 

i ?

 

 

izlazim iz sobe napolje

bez ranca. gledam grad ulice

ljude. stojim na mostu iznad dunava

i gledam ga. još je mali ali ga prepoznajem

po brzini i snazi koja će od njega načiniti

veliku reku u kojoj sam se godinama

kupao na oficirskoj plaži u

novom sadu.

 

 

i ?

 

 

ona se diže i sa njenog tela vetar ponese pesak u moje lice

 

 

i ?

 

 

u sobi sam. prekrstim noge na sto i njišem se u stolici kao tihi ludak

 

 

i ?

 

 

devetnaesti dan

 

deset je krećem prelazim preko mosta na dunavu

malo pre na pošti ponovo sam video kao i u berkhaјmu

poternicu sa fotografijama terorista. ispod fotografija ime

visina boja kose. te poternice su nešto najstrašnije što sam

video u životu. ucenjene i otpisane glave. hej užas

 

 

i ?

 

 

u meni se rađa duboka simpatija za njih

ne verujem ne verujem da јe njihova krivica veća

od onoga zbog čega su se odlučili da otpišu svoje živote

 

 

i ?

 

 

posle pet šest dana kiše siјa sunce. žurim se

prema obervilcingenu. između njega i haјningena

bih trebao da se susretnem sa žarkom radakovićem

 

 

i ?

 

 

pevam. umetnost ne

opisuje svet. јa pevajući

umetnost ne menja svet. јa

plesa. umetnost ga stvara

umetnost јe posmatranje

јa doživljaj. umetnost

treba čekati

 

 

i ?

 

 

video sam se

sa žarkom radakovićem

oh koliko sam pričao. on јe lepo slušao

govorilo јe njegovo slušanje. sa njim јe došao i

saša vidaković iz novog sada koji јe odrastao

u štutgartu. pili smo kafu pušili ručali

počinje da pada kiša

 

 

i ?

 

 

mislim na blagost blagost mislim na savršenu kuglu

na mekanu loptu celine koja јe ispunjena pažljivošću

koja sve spaja. niz leđa mi se spuštaju tihi žmarci

topline. zašto da ne hodam. hodam

 

 

i ?

 

 

i posle stotinak metara već u sumraku u mokroj

travi ugledam žutu sunđerastu dečju loptu***

_____

 

*** a kugla јe od svih oblika najsavršeniji i najpotpuniji jer јe

prosudio da јe hiljadu puta više lepote i sličnom nego u nesličnom

_____

 

 

i ?

 

bacim štap visoko u vertikalu

 

 

i ?

 

 

dvadeseti dan

 

pet do devet odenvaltšteten večeras treba da sam u tibingenu jedem čokoladu

 

 

i ?

 

 

jak pljusak čučim na štapu ceo pokriven plahtom. kiša prestaje

 

 

i ?

 

 

lepa žena je stala poziva me da me poveze kolima. kažem joj da dvadeset dana hodam

ona se raduje i maše mi iz kola sve dok se ne izgubi u krivini. kako to znači kako to znači

 

 

i ?

 

 

već jedan sat pevam. družim se

 

 

i ?

 

 

mnogo mi je ljudi pomoglo

novcem i dobrim željama

 

pomoglo hodanju

 

miodrag jozić

ksenija i mira buštrević

želimir žilnik

spomenka i paja blašković

nina vranešević

vesna milović

slobodan tišma

slobodanka stupar

dolores čaće

jadranka mihić

ante marinović

dušan m. knežević

nada petronijević

tonko marojević

milica nikolić

predrag čudić

ivan negrišorac

jovan hristić

bogdan popović

olga jevrić

čedomir vasić

muharem pervić

dejan poznanović

ivan bratko

matej bor

ljiljana dirjan

miha zadnikar

aleš debeljak

bogomil đuzel

dušan radak

dušan kovačević

vidosav stevanović

mića popović

slobodan selenić

ferid muhić

dušan jovanović

istok osojnik

zoja karanović

miodrag ilić

ivan ivanović

ante armanini

zlatko krasni

ivan kožarić

alenka goljevšček

svetozar vukmanović tempo

andrej hieng

zoran belić

katica mandić

žika dacić

mirko radojičić

dragan mojović

božidar kovaček

jagoda bujić

fadil hadžić

luko paljetak

tomislav kauzlarić

dubravka ugrešić

denis poniž

miladin ćulafić

dušan vukotić

gojko đogo

dubravko horvatić

branislava maltez

miodrag pavlović

velimir visković

branko đurđulov

erih koš

goran babić

kajetan kovič

mika oklop

blaže koneski

raša popov

katalin ladik

zvonko maković

ljerka mifka

veno taufer

boris bućan

juraj dobrović

borislav mihajlović mihiz

vojislav despotov

slobodan milovanović

slavko bogdanović

čeda drča

duško trifunović

lazar crvenjakov

boško ivkov

slavko matković

laslo lantoš

balint sombati

irena vrkljan

dragomir ugren

moma dimić

miloš i. bandić

tvrtko kulenović

josip osti

branko hofman

miroljub todorović

zdenka milić

dara zličić

vojislav dudić

zdravko vajagić

radivoj mikić

bora popržan

matija bećković

žarko radaković

gojko janjušević

raša perić

vera varadi

zoran zdravković

lazarov miodrag pashu

judita šalgo

branko kovačević

vladica mandić

rada čupić

ljubica popović

miloš i jelena jevtović

ana milović

branislav štrboja

bojana bem

seka janković

vujica rešin tucić

marko stepanov

dinka pinjon

 

vraćam im hodanjem

dam im da mi daju. dali mi da im dam

mislim kako su helderlin i vitgenštajn imali istu dušu

 

 

i ?

 

 

livade se prepune cveća zasipaju mi oči. izazivaju mi pažnju gladam ih pažljivo.

 

 

i ?

 

 

kiša pada

čučim pod drvenom

šupom i spavam. sanjam korake

od kranja do nakloa do podbrezja do ponarta

do otočca do kamne gorice do lipnice spodnje do

lipnice zgornje do lancove. od lancove do ribna do

spodnje gorje do zgornje gorje do radovne do zgornje

radovne do mojstrane do dovja. od dovja do belce do

kranjske gore do podkorena do korenjskog sedla do šaua

od šaua do arnoldštajna do fajstrca do noča do štefana do

ferlaha. od ferlaha do velaha do hermagora do jeniha do

kirbaha do rajsaha do ginershajma do delaha. od delaha do

kečbaha do lasa do galberštela do oberlajnca do ajneta do

johdin i valdea do hubena. od hubena do matreia do mitersila

do milbaha do branberga do holcerbaha do nojekiršena do

valdpicgaua do gerlosspasa do gerlosa do gmunda. od gmunda

do hajzenberga do gajlcilera do ahama do šturma do kaltenbaha

do udernsa do figena do šlitersa do štrascireltala do vajzinga

od vajzinga do eberta do mauraha do ahenzea do ahenkirša do

ahentala do ašenvalda do ahenpasa do lengriza. od lengriza do

šlegdorfa do arzbaha do štajnbaha do vakersberga do badelbruna

do untštajnbaha do bila. od bila do sinelsdorfa do durnhauzena do

habaha do oberšteringa do unteršeringa do tauninga do huglifna do

oberhauzena. od oberhauzena do ajaha do štatla do pajsenberga do

hubenpajsenberga do hetena do petinga do šongaua do ostercajla

do štetvanga do talhoferna do mauerštetena do bikenrtrajda do iresea

do egentala. od egentala do bajerstrita do oberga do marktretenbaha

do gugenberga do otobeurena do beningena do memingena. od

memingena do štanhajma do berkhajma do edenbahena do erjenmosa

do ohenhauzena. od ohenhauzena do ringšnajta do vinterojte do biberaha

do birkenhajta do atenvajlera do ashanšalta do mosebeurena do

oberstationa do unterstationa do emerkingena do munderkingena

od munderkingena do untermaršala do obermarštala do rehtenštajna

do obervilcingena do untervilcingena do hajningena do ehenštajtena

do eglingena do odenvaldštetena od odenvaldštetena do bernloha

do klajnstingena do trafelberga do geningena do goningena

do bronvajlera do hintervajlera do štokaha

do tibingena

 

 

i ?

 

 

još tri sata do tibingena

 

 

i ?

 

 

blešti sunce miriše polje zasađeno krimovima

 

 

i ?

 

 

to je bila ta priča o putu. štapu. hristu. mokrim

i suvim patikama. kravama. svinjama. osušenim glistama

sporosti. travama. suncu. oblacima. kišama i kišama. neznanju

planinama koje se zovu plave. novom snegu. drveću. prirodi koja

mi je govorila da bih je rekao. poeziji i pažljivosti. pisanju i pažnji

prijateljstvu. koracima koji su se pretvorili u jednu jedinu sliku. sliku

čoveka koji hoda. svetlećim žuljevima. helderlinu. zatvoru

štanhajm. priča o 20 dana moga života. čokoladi

sa lešnikom u mojim ustima

 

 

i ?

 

 

i možda još o koje čemu

 

 

i ?

 

 

još dva sata hodanja

 

 

kraj

 

 

i

 

 

na

hodanju

za poeziju sam

otkrio pažljivost i

da ceo svemir živi od

pažljivosti koja se otkriva

pažnjom i zato pažljiv

drugima sam izazivao i

budio njihovu

pažnju

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima