AUTOBOGOGRAFIJA

7. februar 2025.

27459. dan mog života

 

 

hajdemo

ne odustajmo

nikad

 

 

ponovo

na moru u

piranu želim da

budem more. i kada

sam se vratio sa mora

poginuo je prijatelj. poginuo

je u ranom jutru na železničkom

mostu u novom sadu. bio je rođen

za rukovanje i pesničenje. bio je rođen

za skrivajuću noć a poginuo je u svitanju

bio je lišen sebičnosti i bio je nagrađen

prirodom drugačijih. bio je od onih

koji lako nose prezir drugih

na sebi

 

 

posle

sahrane

ostajem na grobu

sedim na zemlji i ćutimo

dune vetrić i osetim miris šimšira

i bosiljka. komarci ujedaju i ja se

rastanem sa prijateljem i lagano

hodam a osetim kako

nosim leđa

_____

 

da li se otac ubio

zato što je bio usamljen

kako se proizvodi usamljenost

_____

 

 

dani

su prepuni

piva tugujem

za prijateljem. po

zemlji svetlucavo

more zatvarača

od pivskih

flaša

 

 

i ne mogu 

da se načudim

zašto nismo učili u

školi da smo i mi u jugoslaviji

imali logore u kojima smo zatvarali

svoje ratne neprijatelje i u kojima su

svoje višegodišnje dane provodili 

neki nemački očevi i neka 

nemačka braća

 

 

socijalno pranje 

je prilično retko. nekad

ne možeš na ulicu. od toga

posebno smrde oni koji su čisti

negde u istri jedem sunčevo grožđe

čekam jesen koja dolazi kao da

dolazi prvi put. sve što

jeste jeste prvi put

 

 

putujemo u

bajinu baštu preko

debelog brda. u planini

smo. sneg je. padao je ceo

dan i celu noć. u radničkoj

zagušljivoj menzi negde duboko

dole u šumi uz rakiju i čaj čujemo

da je zavedeno ratno stanje u

poljskoj jedan od radnika kaže

nije to ništa gore nego

što je nama ovde

 

 

izađem iz

barake da na snegu

sačekam prijatelja. pustoš

se isprečila pred mojom voljom

mogao bih na mestu klonuti ali

vidim prijatelja kako se pažljivo

spušta niz zaleđenu stazu

 

 

stotinak metara

dalje zajedno pišamo

u beli mekani sneg

 

 

ujutru ulazimo

u tunel sa radnicima

vozimo se pola sata do kamenog

čela koji se kopa. u tunelu hladno i

mrak. cigare se gase jer nema dovoljno

kiseonika. odasvud kaplje. radnici su mirni

i odsutni. jedan kaže nisam ja ovde u tunelu

zbog novca nego zato što sam lud. a lud sam

zato što nemam novca. posle nas u šumi uhvati

krupni sneg. padao je po nama tako jako da smo

mogli izgubiti glavu u snežnoj mećavi. ulećemo 

u malu drvenu kolibu u kojoj stari seljak muze

ovce i vidim askeza je viši oblik muškosti

neposlušnost viši oblik odgovornosti

 

 

jedne noći

pitam dolores

ovakve stvari

 

kad sunce ugreje

i kad te zamori i blago

opije šta voliš da radiš dolores

 

ako ti u životu život smeta

šta radiš onda dolores

 

ako ti novčić

padne na zemlju

da li se sagneš za

njim dolores

 

kad ti se ružan dan

pojavi na prozorima da

li ga psuješ dolores

 

kad ti kažu lepu

reč čitaš li tada stare

pesnike dolores

 

ako te neko pita

za ime da li mu kažeš

ja sam dolores

 

samo mi to reci dolores

 

 

i ja sam otišao

ona je ostala da hrani

golubove. ja sam prelazio

savski most i nisam razmišljao

posle godinu dana most je dobio

ime branko po starom pesniku koji

je skočio sa njega. sunce je izlazilo

i bio je to dobar znak da mi je

vreme spavanju

 

 

kasnije

vežem čamac za

struk i vučem ga po 

sredini dunava plivajući

lagani kraul. a prijatelj u

čamcu kaže samo

magarci vide ono

što se vidi

 

 

novembar je

i ja šetam po suncu

i ne moram u zatvor kao

pre deset godina. jedino

se čudim otkuda toliko

mačaka po ulicama

_____

 

čisto dvorište

zazjapi pred očima

nekoliko zatvorenika gleda

u mene. dvorište je prepuno

cveća. sunce je. boli me koleno

ponašam se normalno. sve mi je

nepoznato. ipak sve liči na zatvor

juče zvezda pobedila valensiju

jedan nula. večeras dejv

brubek svira na

beogradskom

nju portu

_____

 

 

i dolazi

zima i prolazi zima 

a rilkeove pesme o ružama

su žive kao i same ruže. i bukovski

ponovo povraća. i dođe prijatelj i kaže

da nikada u životu nije plakao ali se

zaplakao pre neki dan kada ga je

devojka uhvatila za kurac negde

u cvijićevoj. tek sam tada

shvatio koliko sam

bio sam

 

 

usporavam hodanje

do velike sporosti koja kao 

i velika brzina menja okolinu

došlo je vreme da nam ništa bude

sve. jer sve je moje gde ga mogu naći

i puštam telo da ga traži jer kažu

da je telo jako staro i da

zato puno zna

 

 

go sam i ona je gola

i ljubimo se i gledamo se

i ja joj brojim mladeže po leđima

i levoj guzi. desnu kažemo brojaćemo

drugi put. mislim da sam izbrojao 179

mladeža od kojih sedam većih. a bila je

ukupno lepa i nisam se ništa pitao i

ni u šta nisam sumnjao. bila je

toliko lepa da mi se i

sujeta umirila

 

 

ja joj nikada

nisam izbrojao mladeže

na desnoj guzi. nekad pomislim

da bih voleo to da uradim ali

uradiće to neko drugi

_____

 

velika zatvorska soba

je prepuna. ima tu ukupno

kazne jedno petsto-šesto godina

to je kao neko ogromno teško

zvono od bronze. zvoni

kao večnost

_____

 

 

tih dana u naselju

bangladeš kod novog sada

video sam veliku crnu bradavicu

kako upada i ispada iz dečijih usta

bradavica je bila natečena i modra a

sisa prepuna mleka. mi ostali smo 

zanemeli i bili besmisleni. ponovo

sam bio sam. sam sa hrišćanstvom

i komunizmom oko sebe

 

 

bog

me voli

pustio me je

da na čistom

asfaltu zagazim

u kravlje

govno

 

 

kiša je

letnji pljusak

ti si moj prijatelj

muvamo se po stanu

pijemo kafu

soba je tako čista

nameštaš krevet

čudim se kako si lepa

i kako toliko mnogo

ljubim te celu noć

i opet je kiša

ti si moj prijatelj

muvamo se po stanu

pijemo kafu

mislim o tvojoj pički

kiša je

letnji pljusak

zaista

 

 

jedna krava

je dala 81 litru mleka i

to je za mene prava istorija

kao i laste koje nadleću nad

površinom dunava koji se isparava

na jakom pljusku a žena i ja u čamcu

pričamo da je potrebno misliti na

drugačiji način. za početak

možda uzvodno

 

 

možda

_____

 

presvlačim se

pod toplim kaloriferima

greješ dupe pita ćelavi bik

prezimenjak. grejem dušu kažem

mu. zajebi je i zaboravi. sa dušom

se ne može preživeti

kaže mi

_____

 

 

umetnost je i dalje

sa moćnicima. nemoćna

 

 

u budimpešti

gledam mađare koji

se mole bogu da bog spase

ponosne mađare. u bosni vidim dva

jablana. ne mole se nego ka bogu rastu

ja ih poljubim jer nema istorije a reči

stvaraju predmete. u ravnici gledam stare

žene kako sede skrštenih ruku pored

zemljanih kuća. sede u maramama

i ćute kao zemlja

 

 

bog potkiva

svoje konje kod kovača

iako je bog a hleb kupuje kod

pekara. i dolazi jako da štiti slabo

i došla prijateljica i poklonila mi

ružu i ja je pitam zašto još

niko nije video život

_____

 

to je neko

ogromno teško

zvono od bronze

zvoni kao večnost

_____

 

 

i onda se

napušim hašiša i

uživam u putovanju sa

radnicima u poslednjem autobusu

za melence. u selu kupujem sveže

mirisno mleko i pitam se šta je sloboda

u pisanju i čekam i tanjim živce do kidanja i

pada sneg koji je zatrpao neke ljude na putevima

i napijem se sa pijanom devojkom koji mi peva celu

noć i stara žena mi kaže nemojte nikada psovati majku

otac je za psovanje. i ludim i tugujem po kiši i plačem na

keju kod štranda i znam da je izlaz da ljubim one koje niko

ne ljubi i to da ih ljubim u dupe jer njih niko ne ljubi ni u lice

i stežem se i vrištim i razbolim se od strahova i iskorenjujem

se do poslednjih delova u sebi i udaljavam se od svega što

bi mi bila zaštita jer je u iskorenjenosti i pod golim nebom za

mene jedini spas i slušam prijatelja koga je policija isprebijala

tako da ni bol ne oseća i bio sa onom koja mi je rekla moja

pička je najbolji deo mene i pešačio dva meseca da bih

video da put spaja i ponovo umro prijatelj i jedna mlada

žena a druga koju nisam poznavao očistila mi cipele

i opet se bojao satima i znao da bog je bog i još

jedan prijatelj umro i video tri ruže pred pljusak

i ljuštio se kao malter i opet je bila zima

nasilje je postalo stil življenja i

opet je bilo proleće i

svet je još

boleo

_____

 

pružim

šaku ka nebu

i kažem to je život

zašto. zato što to

niko nije video

_____

 

 

i

 

 

kraj

 

 

i

 

 

kraj knjige 

ne, ne verujem da

se ova rečenica

ne čuje

 

 

i

 

 

pružim

šaku ka nebu

i kažem to je život

zašto. zato što to

niko nije video

baš tako baš

tako

 

 

i

 

 

sutra

ću pevati

tiho na uho

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje svakom ko

želi da čuje bluz ne

ne verujem da se

ova rečenica

ne čuje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

6. februar 2025.

27458. dan mog života

 

 

hajdemo

ne odustajmo

 

 

ptice lete

neka. sreća je to

veče je. slušam džez

bili  kobam. garbarek

sitnih je insekata čudo

čitam luksemburgovu

cele zime kapija lupa

noću. ja stavim ciglu

da ne lupa i tako se

to cele zime ponavlja

a uskoro će ponovo

proleće doći će da se

ponovi da se ponovi

a da se ne

ponavlja

 

 

a leti

ujutru kada

je tek svanjivalo

ja sam vozio bicikli po

asfaltnim ulicama i bicikl

je klizio i nije bilo razloga da

ga ne vozim zatvorenih očiju

sve je bilo u skladu i rad nogu i

telo koje je uspravno sedelo

na biciklu i misli koje su bile

u glavi i volja koja se još

nije gasila. bila je to

sreća na biciklu

 

 

sreća na biciklu

 

 

vozio sam pravo u san

 

 

kasnije sam

biciklom kružio po

vojvodini. znojio sam se

na njemu ali i uživao u gledanju

i tako sa kišom ulazim u taroš u kome

je rođena moja majka. prvo nailazim na

seosko groblje na kome svi završimo pa

i ruke koje pišu prvo nailazim na seosko

groblje na kome svi završimo pa i 

mi ruke blago oslonjene na

korman bicikla

 

 

na ulicama

taroša guske svinje

i blato. guske pojedu svu

travu i poseru sve trotoare onim

zelenim guščijim govnima. ja ih

gledam i učim se da pravim

razliku između ahrimanskih

i luciferskih snaga

u meni

 

 

tu u banatu

raste kažu najbolja

kamilica i vidim je kad na

biciklu posle kaljave žabaljske

doline izađem na asfaltni put

vidim je i vičem vući ću

nežne poteze

 

 

trebalo je ići na trgove

trebalo je ići u zatvore

_____

 

ruža i sloboda

ja između

božije ja

rob i ja

_____

 

 

kiša je padala

a ja perem prozore

male knjižare narodne

knjige. oznojim se stakla

su velika. knjižara je

mala i posle po kiši

kisnem do kuće

 

 

i kad mi nije bilo

dovoljno od prozora

išao sam da tresem tepih i

kada nije bilo dovoljno od tepiha

išao sam da perem sudove. i kada

nije bilo dovoljno od sudova išao sam

da čistim podrume. i kada nije bilo

dovoljno od podruma išao sam da

se šetam. tada sam imao barem

dosta vazduha. ako je

bio vazduh

 

 

u decembarskom

jutru u almaškoj ulici dok

pokušavam da brzim hodom

ugrejem svoje ohlađeno telo

ugledam dva mlada došljaka u

grad kako se pridržavaju i greju

u zagrljaju ranojutarnjeg pijanstva

gledao sam ih i nisam imao nikakvog

razloga da preskočim rupu sa vodom

bilo je ugodno ohladiti svoje

gradske noge u tom

jebenom jutru

decembarskom

 

 

a u decembarskom

poslepodnevu slučajno

sretnem onu o kojoj sam

maštao u zatvoru a ona nije

maštala o meni jer mašta živi

u zatvoru. udata je i ne ide joj

kaže mi nemoj ništa da me pitaš

i nemoj ništa da govoriš. htela

bih s tobom da malo ćutimo

i nas dvoje ćutimo i ja je

gledam i ona me gleda

i stoji i tiho plače. i

onda mi kaže

hvala ti

i

okrene

se i ode

 

 

pada sneg

na novom beogradu

belo je u bloku 61. odmara

sneg i otvara neke stegnute delove

podignem glavu ka nebu i sneg mi

pada na lice. tužan sam. ona

kaže lakše je biti tužan

dok pada sneg

 

 

u katoličkoj porti

nosim ugalj staroj ženi

iz podruma svakog dana

ona mi uvek plati duplo više

nego što smo se dogovorili iako

je siromašna. ja uzimam jer znam

trebaće mi. verovatno to zna i ona i

ona zna da me uči dobroti. dobroti

kojoj sve više verujem. više nego 

zlu jer zlo je već 2000 godina 

vrlo moderno i postalo je opšte

mesto i šira okolina. a stara

žena je uža i posebna

 

 

prijatelj mi

pruža papir na

kome je ispisao

glavne rokenrol

grupe tih godina

 

1977 - kleš

 

1978 - stranglersi. džem. bazkoks. magazin. sijuksi end benšis

 

1979 - mejkons. geng of for. mednes. hjuman lig

 

1980 - orkestar manjuel end d dark. džoj divižn

 

kažu da je neophodno

dodati ramonse i kostela

po meni i crnjanskog

bukovskog i šklovskog

 

 

drugi

prijatelj mi

priča kako voli

da se napije i

onda pijan puši

u letnjoj noći

 

 

treći

prijatelj je

bio umoran jer smo

od ranog jutra krečili

njegovu kuću pored dunava i

mi kasno u noći po gustoj magli

opičimo renoom o saobraćajni 

stub pored puta. sva su stakla

popucala na kolima a mi kao 

da smo postali bolji

prijatelji

 

 

četvrti

prijatelj kaže

da je bog svetlost

koja osvetljava sebe u

tihom miru. prijatelj se zove

majstor ekhart. čovek ima 722

godina. sa njim bih sedeo u

kolima pa makar pičili

ravno u pakao

 

 

peti

prijatelj kaže

ono što se suviše

misli misliti se više ne da

lepota od lepote umire a

vrednost od vrednosti

mre

 

 

šesti

prijatelj sedi

sa svojom ženom

teni dišan. on stari

neženja sada pored

žene i flaše kisele

vode. miran je on i

mirna je ona i

kao da svako

u sebi ima onog

drugog više

nego samog

sebe

 

 

sedmi

prijatelj mi kaže

umrla mi je mama

ja mu kažem

žikiću nemoj da plačeš

 

 

čitam

bukovskog

verovatno najbolji

pesnik ovih godina

tip dobro piše. dobro piše

jer ga boli kurac. ne zajebava

se sa nama pizdama. interesuje

ga njegovo piće i da nešto pojebe

sve ostalo ostavlja ozbiljnom

čovečanstvu. dobar tip. govori

što mu se govori. i povraća

kad mu se povraća

 

 

čitam bukovskog

i lestvičnika. spajam

ih sa velikim i. i pišem da

bih sve povezao. i moral prljavih

svetaca i otkačenost pijanih alkosa i

konje koji slobodno žive na dunavskom

ostrvu kod kovilja i mladiće koji uzjašu

konje i pojure ih po peskovitoj zemlji

koja se digne pod topotom konja

i popadne po prljavom

lišću topola

_____

 

ispunio sam se

ponosom kada sam video

u kako sam monumentalan

zatvor došao. konačno sam neko

i nešto. zaista dobar zatvor. čak

su mi se i rešetke svidele

vidim čuvaju me. zaista

dobar zatvor

_____

 

 

kada bi

sve bilo lepo

kao perunike u

oblačnom

majskom

predvečerju

 

 

u zagrebu

sa starim novotalasnim

prijateljima pričamo o tome

kako je u stvari teško biti pizda jer

verovatno nije lako zajebati ljude. i pričamo

kako su muškarci velike kukavice koji se skupljaju

i skrivaju u stadima ideologije u stadima navijača u

stadima običaja u stadima naroda u kojima nadomeštaju

svu prazninu u sebi. kada bi deca znala ko su im roditelji

deca bi ih se odrekla kaže prijateljica. ali deca to nikada

neće saznati jer će ih roditelji vrlo brzo naučiti da i ona budu

kao i oni kaže prijatelj. strašno je to kako ljudi pristaju na

laži i gadosti svoje grupe i ne smeju da im se suprotstave

kaže prijateljica. ma nema nam spasa. kaže prijatelj

hajde da pričamo o godaru. kaže prijateljica

i mi razgovaramo o bresonu

 

 

niz drinu

smo se spuštali

na malom splavu sa

starim sedamdesetogodišnjim

splavarom. on je po profesiji bio

srbin a po rođenju zajebant. novac je

zarađivao na splavovima. kaže nam momci

žene je najbolje jahati otpozadi jer tada bolje

rodi pšenica. znajte ako je godina nerodna

to je zato jer muškarci nisu dovoljno najahali

i kaže za muškarce nije da sede kod kuće

i kaže kad muškarci sede isuviše

kod kuće uskoro će ratovi

 

 

u gradu je

sve užeglo i ruže

se suše. slabo će roditi

pšenica. takva su vremena i

čitam kjerkegora jer kažu svi smo mi

njegova deca i odlučim se za ponavljanje

nasuprot sećanju. jer se ponavljanje unapred

seća. znači opet pijem hladno mleko u vrelim

danima. znači opet preplivam dunav. znači

opet sam na peskovitoj obali oficirske

plaže u novom sadu sa kapljicama

vode koju otresam sa kose

otprilike na način velike

samoće

 

 

i

 

 

vući

ću nežne

poteze. i to

sam činio

i činim

 

 

i

 

 

trebalo

je ići na trgove

trebalo je ići u

zatvore

 

da

 

 

i

 

 

bog je

svetlost koja

osvetljava sebe

u tihom miru

oh kako je

to nežno

i

istinito

 

 

i

 

 

kada bi

sve bilo lepo

kao perunike u

oblačnom

majskom

predvečerju

oh kada

bi kada

bi

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

5. februar 2025.

27457. dan mog života

 

 

hajdemo

 

 

od kada sam izašao

iz zatvora sva odeća i sve

cipele koje sam nosio bile su nečije

i tako sam se ja družio sa onima koji su

u toj odeći i u toj obući bivali. jednom bih se

prilagođavao dešnjaku jednom levaku. jednom

onom koji je cipele gazio unutra a drugi put onom

koji je gazio napolje. jednom onom koji je a drugi

put onom koji više i nije. po dunavu su plovile sante

leda i ja sam čitao nadeždu mandeljštam i kada više

nisam mogao da razumem šta se to događalo tamo

gde su se strašne stvari događale ja sam tada dugo

slušao roling stounse. slušao sam ih za svaki slučaj a

posle sam se ispod mosta dok su plovile sante leda

muvao sa jednom našom radnicom u nemačkoj koju

sam dugo milovao jer se ona kaže zaželela nekog

jugovića po celoj sebi. jer ju je od kapitalističkih

ruku već bolelo njeno jugoslovensko telo. i ja

sam uradio onako kako je trebalo. i kao

prema nadeždi mandeljštam i prema

roling stounsima i prema njoj ja

sam bio patriota

 

 

i došlo je

proleće i došla 

je bolest i meni je bio

potreban lek a ne socijalno

i zdravstveno osiguranje. ja

sam tek kasnije shvatio da su

humanisti oni koji brane humaniste

da svako priča svoju priču. petlovi

pričaju petlovima. modernisti misle

modernistički. metaprozaisti

obožavaju metaprozu. političari

izučavaju svoju politiku. ironičari

jedino ne dovode sebe u

pitanje. svi smo

u zatvoru

_____

 

buđenje

brojanje. izlaženje

brojanje. posao. brojanje

ulaženje. brojanje. stojanje

brojanje. šetnja. brojanje. ulaženje

brojanje. večera. brojanje

stojanje. brojanje

spavanje

 

buđenje

brojanje. izlaženje

brojanje. posao. brojanje

ulaženje. brojanje. stojanje

brojanje. šetnja. brojanje. ulaženje

brojanje. večera. brojanje

stojanje. brojanje

spavanje

 

buđenje

brojanje. izlaženje

brojanje. posao. brojanje

ulaženje. brojanje. stojanje

brojanje. šetnja. brojanje. ulaženje

brojanje. večera. brojanje

stojanje. brojanje

spavanje

_____

 

 

za svaki slučaj

i dok je još vreme

spominjem moj žuti jorgan

širok je i noću ne moram da

brinem da li sam pokriven ili

ne. barem noću da ne

brinem. barem u snu

da ne mislim

_____

 

gledam u nebo

i očima prelazim po

celom plavom svodu

mislim  možda će

mi trebati

_____

 

 

ponovo sam

išao da kopam glinu

u prolećnim jutrima. i gledao

sam polja zasejana pšenicom a

noge sam držao na šoferšajbni

pokušavajući da zaboravim da ću

kroz koji minut biti sav u znoju

kopajući glinu koja se spustila u

dublje slojeve pa smo morali

da je kopamo dužim

kopanjima

 

 

posle ću se u

lončarskoj radionici dva

puta iseći na mašini. sve u svemu

leđa su me rasturala a živci se tanjili. i

tih dana kao da nije bilo drugih informacija

osim onih o umiranju. bližila se trideseta. a

to je već stotinak života nekih kada i ja

rođenih pčela. ali kriza nije

marila za moje uvide

 

 

i kada

sam prvi put bio

u prilici da vidim orahe

pitao sam prijatelja da li će 

mu smetati ako im pevam. i ja

sam pevao. i pesma i orasi su mi

odneli napetost. kao što su polokove

cipele poloku odnosile napetost sa

kojom on nije znao šta bi a one su

znale. prijatelj mi je pričao da on

svoj vinograd uvek orezuje u

istom džemperu. kaže da je

primetio da vinova loza

voli baš taj džemper

jer je boje

grožđa

 

 

uvek sam voleo luđe od mene

 

 

brao sam

matičnjak i nanu

i kamilicu oko manastira

krušedol. biljke su bile moji

prvi učitelji. pogotovo kada

su onako nemo stajale

na suncu

 

 

putovao sam na more

crvenim kombijem. na putu me

je ustopirao robijaš koga su pustili za

vikend. zaustavili smo se u kupresu i pili

smo piva. obojica krivi. on sadašnji i ja bivši

robijaš. pivo nam je prijalo i on mi na

licu mesta ispeva pesmu

 

život ti je

moj miroslave

miro-slave

sveti miro

život ti je

oh mandiću

mando-mladiću

čudo nad čudima

život ti je robija

neshvatljiv zločin

nad ljudima ako

ljudi jošter ima

jer sprema se

strašna zima

 

eto to ti je

od mene steve tontića

zeničkog robijaša sa stanom

u selu kukavice kod kupresa iz

zemlje bosne ponosne. i putuj 

mi dobro. šta ću ti ja

 

 

posle sam

u novom sadu

upoznao mlade ljude

i mi smo se družili i pričali

po celu noć a dan smo ostavljali

ostalima jer ih je po danu i inače bilo

mnogo a noći su bile prazne i u njima

se moglo lakše uplašiti ali mi nismo imali

zašto da se plašimo. mi smo bili drugačiji

i to nismo krili. naša izloženost je bila

definitivna i ja sam zato odlazio

miran kući. strpljiv kao kada

se zaglaviš u liftu pa

vrištiš ili si miran

kao slučaj

 

 

u

zrenjaninu

na jednom uglu

kažem odjednom

i bez razloga

 

ovaj

ugao je

bog

 

 

i kažem

da ne postoje

dva igora i kažem

ne postoji dvaput

izgovorena reč

svaka se reč

kaže prvi

put

 

 

prao sam

prozore za novac

prao sam ih vodom. praškom

 kristalom. svom dnevno-političkom

štampom. gumom za pranje prozora

 buštrević i svim ostalim razlozima zbog

kojih se peru prozori. prao sam njima za

čistiji pogled meni za hleb. i vežbao

sam da vidim plavu prevrnuta šolju

i kada je vidim napišem

 

plava

prevrnuta

šolja

 

 

počele su

nestašice i svi su

počeli da se plaše

svakog. jedna devojka me

je pitala zašto se ljudi plaše

nisam bio siguran da li to znam

ali sam joj rekao da je to zato

što ne menjaju ritam svojih

koraka. i nas dvoje smo

ga promenili i to nas

je zasmejalo

 

 

u

ritopeku

pored dunava

družio sam se sa

dve devojke koje

su satima pevale

južnoameričke pesme

u noći smo pričali o

kečua indijancima

i teroristkinjama. i

uopšte mnogo o

južnoj americi

nama se ponovo

činilo da smo mi

tamo rođeni

tamo negde

na andima

 

 

moj jezik je hotelski

_____

 

buljim u pljuvačku

pljunem pa buljim

lepota je opšte dobro

_____

 

 

na tom

jeziku vidim kako

sa trinaestogodišnjom

devojčicom mojom najboljom

drugaricom jednog junskog poslepodneva

stojim na peskovitoj dini a vetar je počeo da

duva i sve se smračilo a mi bili goli i željni kupanja

i ona imala lepe male grudi u koje sam sa nežnošću

gledao i rekao joj ljubice da li ti znaš koliko si lepa. a

ona je rekla da to nije važno i uhvatila me za ruku i mi

se sjurili niz pesak i skočili zajedno u vodu i počela je

da pada kiša. ubadala nas je po rukama i licu i cela

površina vode bila  je okupana sa mnogo kapi kiše

a voda je bila topla i mi smo se i u vodi držali za

ruke i nikada se nismo poljubili jer mi smo hteli

da budemo drugovi a drugovi se ne maze

nego čuvaju jedno drugo u ovom

neodgovarajućem svetu i ona

je zaista bila lepa i ja sam

rekao da ću je uvek

voleti

 

 

ona je

umrla mlada

nije imala ni devetnaest

godina i ja mislim o njoj kao

da je živa i sada kada je već

sedamnaest godina nema. ali

ja je ponekad sanjam. i ona

je živa. mislim zaista

je živa

 

 

ja sam budala

kao što vidiš slabo

crtam ove ruže. rekao mi

je u zimu 1980 duško rus. i

to je za mene bila izjava godine

i čitao sam isidoru sekulić jer voleo

sam da čitam žene koje su bile lepše

i pametnije od muškaraca. mada su

muškarci bili veće budale. što i nije

tako lako. i nije bilo problema što

su bili budale i voleli moć

nego što su bili

dosadni

 

 

osećao

sam se vraški

uznemiren. možda

su negde pobili mnogo

ptica ili su legalni radili neke

gadne ilegalne stvari. ili su glupi

naučnici još jednom morali da

proveravaju svoju pamet u dokazima

njima nije bilo dovoljno kao pametnim

ljudima da smisle i zamisle sve u

svojoj glavi. ma jebo budale

reče ovčar oslonjen na

ovčarski štap

 

 

nosio

sam

dugački

kaput

teški i topli

stari i iskrzani

smrdljivi i isflekani

ujakov iberciger kaput

bio je jako težak i jako

topao. bio je iskrzan i

bio je smrdljiv. bio je

star i bio je siv. bio

je propao i još ko

nov za nošenje

bio je gotovo

čudo u

ničemu

 

 

i onda sam

otišao i stopirao po

vojvodini. i vojvodina je

bila široka i ravna i na njoj

je bilo proleće a vrbe su se

zelenile pored bara. ja nisam

želeo da budem samo ja. želeo

sam da budem i neko drugi. po

mogućnosti svi drugi. i nisam

znao kako da to budem. i onda

mi se učinilo da se to postiže na

način na koji je rekao stolar

svaki muškarac želi da

stavi svakoj ženi

dao bog

 

 

kupao sam se

noću u dunavu i bio

sam u dunavu mali i plašio

sam se i trebala mi je muzika. i

otišao sam u piran da u moru ponovo

ostavim svoje strahove a kiša je padala

po šatoru i ja sam se pitao kako tapiri vode

ljubav i ponovo sam za novac razvlačio dugački

metalni metar i zabijao kočiće u tvrdu dolmu

a posle posla smo pili pivo i gledali u dunav

kako svetluca kod mačkovog spruda i ulazio

sam u mračne memljive podrume i čistio

ih a u banatu u jednoj praznoj kući

čitao pesnike

 

 

sve je

to bilo u

godini u kojoj

je rokenrol živeo

svojih 25 godina

ja sam bio od

njega stariji

šest

godina

 

 

te jeseni na

ulicama pod lipama

prijateljica mi je pričala

kako su u njenom selu mađari

ubijali srbe a posle im se srbi istom

merom osvetili i kako su tu u njenom

selu ali i u užoj i široj okolini tukli i

zatvarali seljake i mi iako smo

dugo pričali ništa nismo

razumeli

_____

 

samo

će lenja

mašta pored

ovoliko ljudi biti

zainteresovana

za ljude

_____

 

 

i

 

 

u

zrenjaninu

na jednom uglu

kažem odjednom

i bez razloga

 

ovaj

ugao je

bog

 

i

tako

je bog

ušao u

mene

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

4. februar 2024.

27456. dan mog života

 

 

krenuli

 

 

nisam znao

kako da dođem

do prava na život

bilo je užasno to

telo i ta pamet. ta

životinjska vrsta

kojoj sam

pripadao

_____

 

nedelja

ćelavi odlazimo na

umivanje nedelja je. božiji

dan. ćelavi smo i krivi a ipak

se umivamo. osećam leđa kako

vise na meni. nosim ih nogama

koje malo hodaju

_____

 

 

i opet su me

pozvali i ja sam otišao

po drugi put u vojsku. otišao

sam po kiši i zagreb je bio kišovit i

prijatelj nije došao i meni je ostalo da

zapišem ono sam kad prikupljaš kišnu

sipljivu tugu. opet sam bio u nevinom bratstvu

vojska mladih nezaštićenih izgubljenih dečaka koje su

učili da napadaju ubijaju i da se brane. dali su im oružje

i rekli vi ste rođeni da ginete i to vam je sveta dužnost. i 

ja nisam mogao da shvatim taj nauk otaca tu potrebu za

poništavanjem kojom će se stvoriti smisao življenja. uvek

sam mislio da je za život potrebno da se živi i da je za život

potrebno učiti živeti a ne umirati. umiranje je mislio sam

potrebno za smrt a ne za život. to mi se nekako činilo

normalnim. ali dobro. dečaci i mladići su bili lepi i sjajni

mada su svi dečaci i lepi i sjajni. i oni dečaci koji su

ovim dečacima bili neprijatelji kao što su i onim

dečacima ovi dečaci bili neprijatelji jer svi njihovi

i svi naši i svi neprijatelji njihovih dečaka i svi

neprijatelji naših dečaka bili su lepi. i svi

su mislio sam rođeni da žive. ali dobro

bili su zaista sjajni i bili su izgubljeni

i hteli su da isplivaju po svaku

cenu jer tako su ih učili

postajali su muškarci

ratnici

 

 

ujutru

su izlazili iz

svojih velikih soba

na kasarnski krug i sve bi

zamirisalo od njihove mlade

muškosti koja se skupljala u

njihovim ugrejanim mošnicama

u očima su im bile ženke a na

usnama njihove devojke. odsustvo

njihovih devojaka. u ustima su im

visile cigare zbog kojih su jako

kašljali i pljuvali po kasarnskom

betonu. te žuto zelene šlajmove

niko nije skupljao nego su se

tako tu sušili i nestajali

kao i svaka mladost

koja je već

otpisana

_____

 

ujutru mokraćni

smrad. gust kao

marmelada. udara

u nozdrve i pecka u

očima. muškarci su

rođeni za zatvor

_____

 

 

leto je

i ovde u

hrvatskoj i ovde

u kasarnama. u sobi

pijani desetar maltretira

vojsku. adresiram pisma

nepismenim vojnicima pa ih

ukrašavam da bi njihove poruke

bile gorke i slatke. kopamo rovove

za stojeći stav pijemo pivo i jedemo

mnogo napolitanki. najbolji među

nama su bili budalaši jer su nas

stalno zasmejavali i mi nismo ni

znali koliko su nas oni vadili iz

naših dubokih bunara u koje

smo se strmoglavljivali 

čim bi smo ostali na

trenutak sami

 

 

na

poligonu

je padala kiša

baš onako kako

je trebalo. mnogo

i neprestano i

padala je i bila

je neprestana

i blata nije

falilo za

obuku

 

 

mi smo

bili u prvom

planu u drugom

planu su bili pacovi koji

su mokri pretrčavali od

barice do barice. a u nekom

jedanaestom planu ali u drugoj

kategoriji pejsaža devojke su plesale

rokernol. setio sam se šta mi je u zatvoru

rekao krupni zatvoreni bivši pop pogledaj

nekad malo bolje u ptice dok lete na nebu ili

dok prelećeu reku i razumećeš u kakvom

si dupetu oh čoveče rođen. i ne da si

rođen nego ćeš u tom dupetu i živeti

i u blatu nas je spasavala rakija i

budalaši. pogotovo budalaši. i

pogotovo rakija i pogotovo

budalaši. i nije tada

bilo problema ni

u dupetu

 

 

mladi vojnik

miodrag roganović

mi je pričao o svojim konjima

sa kojima je izvlačio drva iz šume

konji su se zvali dorat i mrkov. ali

roganović je tugovao za brnjašom. na

brnjaša je palo drvo i ubilo ga. kaže da je

to bilo strašno videti. konj je osetio da drvo

pada ali je bio vezan i nije mogao da pobegne

nego se propeo na zadnje noge i tako uspravno

sačekao teške bukove grane. kaže da je brnjaša

probio šiljak kroz stomak i da on nije mogao da

ga gleda mrtvog. i kaže da su brnjašu oči

ostale otvorene i da se njemu činilo

kao da ga konj gleda sa

osmehom

 

 

tu u sobi 

sa desetak vojnika

ja nastavljam da živim

svoj život po zatvorenim

muškim društvima. i sanjam

noću onu koja je navlačila

svoje crne najlon čarape dok

se moje studentsko telo

izležavalo u sebi

 

 

vojnik

rade mališić

je onaj vojnik pored

čijeg sam imena zapisao

simpatija svih stvari

 

 

mališić priča

kako nema roditelje

jer su ga oni ostavili u

kartonskoj kutiji pred vratima

jedne stare kuće i kaže moja majka

je zapravo kartonska kutija i zato ja

kada me neko priupita kako ti se zovu

roditelji kažem majka mi se zove

kartonska kutija a otac asfalt

rade je lep ali i već jako star

kao da se sa dvadeset

sprema da umre

 

izdrži

rade mališiću

_____

 

život je onoliko koliko možeš da izdržiš

_____

 

 

i žena kaže:

ne morem nič reći

 

 

i više

nisam jeo

na vojničkom

kazanu nego sam

klonfao tepihе da bih

jeo. i dok bih pičio po

tepihu bio sam veseo

jer mi je krv procurila

na zglobovima prstiju

a na krv je padala

fina prašina sa

kojom bih ja

odlazio sve

dalje i

dalje

 

 

i prašnjav

bih skočio u dunav i

održavao se na površini

vode gledajući unazad kako

preko lukova na mostu veliko

sunce zapada na zapad. sunce je

zapadalo a ja sam plivao po tihoj

površini reke na koju su sletale

munjevite plave laste hvatajući

komarce u letu. i tada sam znao

ništa nije dostojno kupanja

ništa osim novog

kupanja

 

 

verovao sam

u nestale tekstove

u zabranjene i izgorele

knjige. verovao sam u

pretučene i nestale građane

verovao sam da mastilo neće

izbledeti. verovao sam u reku iza

okuke u planinu iza planine. da li

je tebe neko gadno nanervirао u

životu pita me pijani bivši dizač

tegova koga je neko takođe

gadno nanervirао

u životu

 

 

i onda je opet

kao i pre dvadeset

godina pala zvezda. kada

zvezde padaju neko umire. kao

pre dvadeset godina moj otac

video sam tek probuđen jednog

jutra iz autobusa negde kod šida

dok smo se vraćali sa mora

zvezda je zasijala i brzo pala

uveče sam saznao da se

otac ubio tog jutra

 

 

od

onda je

prošlo dvadeset

godina i ja sam za to

vreme rastao po svim

pravilima odrastanja. od

svih pravila sam najviše

voleo ono koje mi niko nije

rekao ako hoću nešto da

kažem treba tada da

govorim sporo i

još sporije

mucam

 

 

jedno od umrlih

u kasnom letu bila

je i stara baka koja je

toliko mnogo hvalila srbe

i sve srpsko da je svima

koji su je slušali samo

zgadila to srpstvo

 

 

kiša je

padala u

ljubljani a ja nisam

mogao da ustanem iz

kreveta od jakih bolova u

leđima. od bolova od kojih je

bolovao i bunjuel koji je biće

zbog te vlage u kostima rekao

kiše stvaraju velike narode

 

možda je zbog tih

bolova u leđima oštrih i

iznenadnih tako oštro rezao

svoje priče. sve je u tim pričama

bila sloboda i sloboda da boli

kao i fantomi u krstima koji

su boleli kako su hteli

 

 

pesma o

luisu bunjuelu beskaputašu

 

rekao je

dostojanstvo vidim

samo u ništavnosti

 

rekao je

živeo zaborav

 

rekao je

užas pred razumljivim

 

rekao je

od tada prihvatam

sve i govorim sebi dobro

spavam sa svojom majkom

pa šta. i skoro odmah me slika

zločina i incesta napušta

prognana mojom

ravnodušnošću

 

rekao je

ponavljajući reči

euhemija d'orsa

sve što nije

tradicija

plagijat

je

 

rekao je

kiša stvara

velike narode

 

 

te jeseni sam

video kako je bršljen

ubio jedan orah. iste te

jeseni sam na autobuskoj

stanici u novom sadu video

jedan nos na ženi. jedan koščati

veliki nos. bio je lep kao svi veliki

nosevi. propustio sam svoj

autobus i otputovao

za njim

 

 

počele su

novembarske kiše

brali smo kukuruz. prijatelj

tvrdi kako je izdajstvo u osnovi

svakog stvaranja. igramo fudbal

po kiši. kod ovčara nožem sečemo

ovčije kiselo mleko. idemo u bioskop

i pomislim kako je život ipak velika

stvar ali prijatelj nije tako mislio nego

je najvećom brzinom usmerio auto

u crkvu i ubio se. ja sam posle

godinama nosio njegove

preostale košulje

 

 

a kada mi je

kasnije neko dao

dugačke gaće za spavanje

u kojima je bilo toplije spavati

ja sam im se radovao kao dete i

osetio sam da sam na pravom

putu kada se još radujem

dugačkim gaćama

_____

 

mogao bih se baviti

realizmom ali u njemu nema

dovoljno realnog. prija poniženost

konačno si definisan. nema dilema

nema izbora.konačno nesloboda

sve je jasno kao palica

_____

 

 

padala je kiša

i pričali smo o dimitriju

mitrinoviću. pričali smo o

zemlji i o umetnosti i pitali se

ako smo pravi kako da nismo u

zatvoru. i pili jaku domaću lozovаču

a noću gledali osvetljenim izlozima alate

i knjige. restrikcija struje po izlozima ulicama

i stanovima počela je tek sledeće godine. još

kasnije je došlo do restrikcije vode i hrane ali

tada su ljudi počeli da oboljevaju od strahova ali

to je sasvim neka druga priča i ja se vraćam na

neki stari novi rokenrol. skakali smo po celu

noć a ujutru bismo išli da kupimo novine i

kifle. i gledali smo kako zaposleni žure

na posao a iz usta im izlazi dim-para

nismo mogli raspoznati. tek bili su

toliko naduvani obavezama

da više nisu mogli da

se spuste

 

 

i

 

 

bio

sam veseo jer

mi je krv procurila

na zglobovima prstiju

a na krv je padala fina

prašina sa kojom bih

ja odlazio sve 

dalje i dalje

sve 

dalje

i

dalje

u

beskraj

u

samo

srce

i

um

boga

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

3. februar 2025.

27455. dan mog života

 

 

krećemo

 

 

učio sam da mislim

na način prirode i način mističara

a to je značilo da nije bilo posredovanja

nego obožavanja. da nije bilo znanja nego

ne-znanja. da nije bilo razloga da ponekad

noć ne provedem u nečijoj mokraći i strpljivo

do jutra sačekam da dođe po mene moj put

da krenem po njemu i da na ravnom delu

hodam ravno a da se na klizavom

delu okliznem

 

 

novi sad je fin grad

nedeljom je prazan i obično je

tada padala neka sitna kiša. i ja sam

obično za ručak jeo običan hleb i obično ništa

više. i onda bih obično izlazio u grad da po kiši

gledam usamljene kako usporeni lutaju gradom

bili su obučeni i vukli se su praznim ulicama čineći

da ulice budu još praznije jer oni su bili prazni i ja

sam bio prazan i ja sam bio sa njima. kako smo se

ludo zabavljali izbegavajući da pogledamo jedni u

druge jer niko nije mislio za sebe da je prazan a

svako je mislio za ostale da su prazni i tu među

praznima svako je mislio da je neko a u

stvari je bio niko i ja sam to znao i 

bio sam ništa. usamljeni

miroslav janišta

 

 

počinjala je jesen i osećao 

sam da je ćutanje velika akcija

 

 

23. septembra 1977 vratio sam se kući i seo na krevet

 

 

živeo sam

na popovici u

fruškoj gori. noću je

vetar jako duvao i udarao

u drvene iskidane šalukatre

kada tako duva po celu noć

skoro si siguran da ga

razumeš zašto toliko

duva kad duva

 

 

tu sam crtao jedno

brdo i video sam u njemu jednu

pticu. noću bih odlazio i krao grožđe. po

danu sam skupljao opale orahe. najeo bih

se grožđa i oraha i napešačio bih se dok se

ne bih zasitio jer u kući nije bilo ničega a

na zemlji je ponekad bilo i suviše

 

 

tu na popovici

saznao sam da su

poubijani gudrun enslin i

andreas bader. i ja sam trčao

po šumskim stazama gledajući u

crveno lišće. i trčao sam po tom lišću i

nisam mogao da ga se nagledam i nisam

mogao da shvatim zar su oni morali biti

ubijeni i zar moraju da umiru najbolji. i gledao

sam u lišće i mislio na njihovu smrt i opet sam

zavoleo ponavljanje. jeseni su se ponavljale. dani

su se ponavljali. more se ponavljalo. lepota se

ponavljala i ponavljanje je ponavljalo. i ja sam

trčao i ponavljao i ponavljao se i ostavljao

svoje stope po šumskim stazama. i

jeo mnogo crvenih jabuka

za gudrun i badera

 

 

negde sam zapisao

što bliže leptiru leptir dalje od tebe

kako i ne bi kada smo leptire skupljali i

od njih pravili kolekcije. a ja bih dao sve

muzeje sveta i sve pisce koji su skupljali

leptire za jednog živog leptira

 

 

putovao sam u beograd

putovao sam u zrenjanin. bio

na fruškoj. ukrali mi bicikl. otpešačio

kanalima do pivnica a na dolmi se derao i

komponovao deranje a kasno novembarsko

sunce mi prljilo lice. zasukao sam rukave

da se i po rukama družim sa

novembrom

 

 

dolazili su hladni dani

i ja sam išao na predavanje

o kafki i pio dosta kafe. oraha

više nije bilo ni grožđa i uskoro

će pasti sneg koji po redu

prvi sneg

 

 

drugi pomreše

ali to se u prošlosti

zbi jer to je doba

(svako to zna)

najpogodnije za smrt

je li moguće da

ja podanik jakuba

almanasura moram

umreti kao što su

ruže i aristotel

morali umreti

 

 

borhesove

sam pesme čitao

u vozu za beograd. u

beogradu sam se napio sa

prijateljem koji je tri godine odležao

u zatvoru. vredelo je napiti se sa prijateljem

u čije sam lice mogao gledati. dugo se nisam

otreznio jer smo uz piće pušili i jake cigare

nisam se istreznio ni u autobusu koji je bio

prepun debelih žena u crnini. kada sam

izašao iz autobusa zamirisala je srbija

i ja sam upao u nabujali potok

jebem ti potok viknuo sam

zapravo meni je bilo

stalo do njega

 

 

davao sam krv

ali krvi je ipak bilo

nije bilo dovoljno slobode

možda ona nikome

nije trebala

 

 

a kako se

sloboda proizvodila

nije bilo recepata. postojao je jedan

klasičan da za slobodu pogineš. ostali su

bili skriveni u nekim pametnim knjigama u nečijim

rukama koje su sa zadovoljstvom pridržavale cigarete u

ustima. slobode je bilo u nijansama svetlosti po predmetima

slobode je bilo u klozetima prepunim govana. slobode je bilo 

u belim zubima nitkova. slobode je bilo u večernjim ritmovima 

i predvečerjima ritova gde su komarci i žabe bile dominantne

pojave. slobode je bilo iza kukavičkih reči koje su izgovorene u

želji da se ostane u naviknutom. jer ljudi su znali da može biti i

gore. i hteli su da sačuvaju makar neslobodu. nekakav komfor

za svoja tela jer su im samo tela i ostala. i jednog jutra je došla

mala žena u moj krevet i bilo je lepo i ja sam poslušao malu

ženu i dugo sam je ljubio a mala je žena ljubila mene i

posle sam dugo ćutao iako sam želeo da ćutim

mnogo duže. i došlo je opet proleće i okrečio

sam moju šumsku kuću i ona se

zabelela na jakom suncu i sve

mi je blještalo pred

očima

 

 

posle smo na

proletnjem suncu pili

vruću rakiju i slušali leonarda

koena. pevao je preko slabih

zvučnika i bio mi je bliži nego

glasovi koje sam slušao

ovde među šajkačama

i čačanskim

šljivama

 

 

posle sam slušao lu rida

pati smit džo vilijamsa i bruka

bentona. bilo je uživanje slušati svoje

zemljake. i došao je pank. radovalo me

je kako je opalio po svemu. a dobro su opalili

bio je to laki zvuk. laki brzi ponavljajući zvuk baš

onakav kakav nam je trebao. bilo je tu mnogo

muzike a mnogi su govorili ali tu nema muzike i

ja sam prvi put video kako su ljudi brzo ostarili

i razumeo sam zašto treba živeti samo do

tridesete. oni više nisu mogli ništa da

prime u sebe. ostalo im je da truju

mladost svoje dece svojom

prošlom mladošću

 

 

onda je došla jedna

drugačija žena. kupila je cigarete

i sok i otišli smo u moju kuću u šumi. voleli

smo se tri dana i tri noći. soka je bilo dosta i ona

je bila pevačica. i njene podatnosti je bilo dosta i

mojih usana za njenom podatnošću je bilo dosta i ona

me je celu noć pokrivala i ja sam je ceo dan ljubio među

noge. jezikom i zubima bio sam svuda po njoj i ušao bih

svuda gde sam stigao. i ja sam je ljubio po njenoj šljivi i

to me je odmaralo i mazio sam je i to me je odmaralo i

pričao sam joj i to me je odmaralo i držao sam je za

ruku i to me je odmaralo i ona me je ljubila i to ju je

odmaralo i grila me je i to ju je odmaralo i bilo ju je

i to ju je odmaralo. i sve smo to dugo i sporo

radili jer mi smo bili umorni. jako umorni

ja robijaš i ona pevačica

 

 

popili smo sve

sokove koji su trebali

našim oznojanim i isušenim

telima i cigara više nije bilo. popušili

smo ih u milovanjima i razgovorima. i mi

smo se rastali. videćemo se još jedne noći

kroz godinu dana. iznenada. i onda smo se voleli

po travi goli na šumskom proplanku sa puno rose i

komaraca i dok je svanjivalo mi smo bili na staroj trešnji

i goli na drvetu jeli slatke vrušteve. kada je sunce počelo

da izlazi ona me je odvezla dole u grad. kupila mi je

burek i poljubila. ostao sam na pločniku kod

miletićevog spomenika u centru novog

sada. bio sam umoran i polako

sam koračao. išao sam

da spavam

 

 

mnogo sam mislio na nju

iako je rekla da to ne radim

mnogo ću razgovarati sa njom i

često ću je tražiti u sebi a kada bih

je našao bilo mi je lakše i nisam mogao

da razumem kako joj je uspelo da mi za

tako kratko vreme da toliko topline i

nežnosti. i pitao sam se zar jedino

kurve imaju ljubavi u sebi

 

 

na nju sam mislio i

kada sam u beogradu pio vodu

iz prljave save da bi tako u sebi i sobom

čistio reku. tu u beogradu sam psovao i jako

sam psovao. zašto je toliko betona i asfalta bačeno

na zemlju. pa ova zemlja nam mora jebati majku

majku prostačku... hej koji nam je vikao sam

koji će magarac njakati za nas. koji će se

konji propinjati i u propinjanju rzati

koji će to mravi u betonu

graditi svoje kuće

 

 

psovao sam

i rešio da ću uvek

psovati jer u psovkama

je jedino još ostalo

molitve

 

 

i

 

 

i ja

sam to

znao i bio

sam ništa

usamljeni

miroslav

janišta

 

 

i

 

 

miroslave

janišta hvala

ti na tvom

životu

 

životu

pesmi

 

 

i

 

 

miroslave

janišta hvala ti

za tvoj život koji je i

sam postao pesma 

o filmu životu koji

se borio da živi

sam život

 

 

i

 

 

miroslave

janišta ti si jedini

bio dostojan onoga

koji se u zatvoru

zvao 9094

 

 

i

 

 

miroslave

janišta da nije bilo

tebe ni miroslav

mandić ne bi

postao

bo

mi

bomimabo

ma

bo

a

bo

mi

bomimabo

ma

bo

 

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

1. februar 2025.

27453. dan mog života

 

 

krećemo

krećemo

 

 

postoje veoma

zli ljudi. i ja ih se plašim i

zato još glasnije vičem da

volim vodene konjice

 

 

na ulicama u

zrenjaninu vidim u

blizini nove autobuske stanice

devojčicu koju su ljudi napili i ona

naslonjena na crveni plastični kiosk prevrnula

oči i besvesna ne-gleda u nebo. malo dalje vidim

kako stidljivi bubuljičavi plavi dečak pokazuje svojoj

majci mesta na kojima on ovde živi za vreme školovanja

sa ponosom pokazuje mesta na kojima je on ostavio

takvu količinu stida iz sebe da mene zaboli celo

telo od njegovog drhtavog hoda kojim se

njegova majka ponosi i ja mislim

dokle

 

 

glad je velika. misli 

se samo onako kako se

jedanput pomislilo

 

 

i mi smo pričali

celu noć. kada je ujutru

ustala sa stolice na stolici je

bilo puno krvi jer nije primetila kako

je dok smo se radovali razumevanjima

dobila svoju obilnu menstruaciju. i ja sam

te zime u njenom malom stanu prvi put osetio

stvarnu prijatnost ženskog sveta. video sam

kako je sve čisto i kako su tanjiri i kašike čisti 

i sve je uvek bilo čisto i mirisalo. i jeli smo 

lepo i ja sam se ubrzo uplašio i izgubio 

u tim mirisima. bio sam u opasnosti

kao pišta

 

 

i ja sam otišao

a prijatelj je rekao

reka je divna stvar

i sišao sam sa puta

i nastavio da hodam

po uskim stazama

jer je tamo bilo

više mesta

 

 

bio sam tužan

jer niko nije video ko je

u meni. u meni je bilo ja. znao

sam da su to osećali osetljivi. možda

njih nije bilo među ljudima ali ih je bilo

među pčelama. insektima. travi i drveću

i ja sam sanjao o jednoj knjizi od koje će

ptice sa većim zadovoljstvom leteti. mene

je interesovalo sve ono što je činilo da

ostrva žive u predstojećem

rasporedu ostrva

 

 

jednog dana sam

pokušao da izbrojim svoja

različita stanja u toku jednog

prepodneva. skoncentrisao sam se i

brojao ih. mislim da ih je bilo oko tri stotine

uplašio sam se od mogućnosti jer to je značilo

da sam ja neka sto na stoti egzistencija. to jest

postojanje ništavila. to jest seo sam na

stolicu i mislio sam kako je

lepa ova stolica

 

 

i zbog svega toga

i ostalog o čemu ne govorim

zapravo uporno ne govorim ja sam

jako lepo razumeo poruku stavi ponegde

zelenu ili tirkizno plavu. razumeo sam je

tako da samo ponegde dodirnem

a da ostalo ostavim tamo

gde i jeste

 

 

zaista mislio sam

kako reka može da ima kraj

pogotovo ako ostane u njenoj kosi

i onda celu noć u mome zagrljaju ona

miriše na nju. pogotovo leti uz

hladno mleko

 

 

kod kuće nema pisama

a poslata su. oni koji ne vole

zvezde trpaju nos u tuđa koverta. na

momente sam ceo u strahu i iz mene lije

znoj. kao da mi neko ulazi u glavu. zašto ne

smem da priznam da su moje misli u mojoj

glavi apsolutno moja stvar. zar samo zato

što je malo onih koji to priznaju

 

 

lagano počinje proleće

i zato razumem dekadenciju

ja siromaški i zatvorski sin

 

 

pojeo si

sve mlade

krompiriće a

ja te ipak

volim

 

 

i nema odavno

krompirića i nema

odavno nje ali je ostala

rečenica. i onda ti dani kada je

sve napor i kada se ljudi razilaze

a da se možda nisu nikad ni spojili ili

da su se spojili a da to nisu ni želeli. i

sada se razilaze iako to ne žele ali ne

mogu da zaustave ono što ih razdvaja

možda zato jer reka više ne miriše

u njihovim nozdrvama

 

 

banalnost je u sitničavoj neodlučnosti

kaže prijatelj

 

 

sve više volim prosjake

oni me oslobađaju strahova

i stida. oni mi otvaraju put ka

nezavisnosti i ja zato krenem

biciklom do tise i bacim u

nju flašu sa porukom

verujem jedino prosjacima

 

 

odem u sremsku mitrovicu. tu

je zatvor. u njemu sam nekad bio i

sada mogu da kažem pustite te ljude. i

namerno dok prolazim pored zatvora čitam

leonarda da vinčija. mislim on je pametniji i

večniji od ovih zidina. a on kaže ako danas ne

možeš da poveruješ u ono u šta juče nisi mogao

poverovati onda ne razumeš život. ako danas

ne možeš verovati u ono u šta si juče verovao

onda si najblaze rečeno loše ostario

 

 

na stolu kasnije vidim

dve ružine stabljike u prozirnoj

flaši kako mirno umiru u prozoru

i mislim kako reči mogu biti bogatije

no što su. a kažu da je jedan muškarac

pitao jednu ženu gde joj je nežnost a da

je ona rekla nemam je. počinjalo je leto

i ja sam posmatrao pesak. fiini pesak

koji dugo dugo. putuje. toliko dugo

a ipak. ne zaboravi. iako se

raspadne. da. je. on

ipak stena

 

 

tih dana sam rekao

uh blizu pa ode i bile su to

možda važne reči. bio je 16. juli

i ja sam živeo u fruškoj gori u šumi

kuća je bila stara i meni su usred

leta zeble i noge i leda

 

 

i tu u fruškoj gori

padala je kiša i to je

sigurno bilo važno

 

 

i onda smo putovali

crvenim folksvagenom na

more i u kolima celim putem

slušali smo mocartove koncerte

za flautu i klarinet. uživali smo u

pričanju iako na našim putevima

još nije bilo panka. u piranu smo

se kupali a prijatelj je vikao

banjarsi banjarsi

 

 

smejali smo se u vodi i

slano more nam je ulazilo u

usta i nije bilo problema jer se

kasetaš nije kvario i mocart je

pičio kao lud i bili smo

ludi i bio je lud

 

 

i u sloveniji je

kiša padala. padala

dobro i obilato i bilo ju je i bila

je. i padala je. a ja sam se dvoumio

da li je mlada ruža stari simbol ili

je ona samo mlada

crvena ruža

 

 

u fruškoj sam

gori i pušim i bole me

pluća i ja se razboljevam

i prestajem da pušim i

tako će biti često

 

 

na rudniku sam

hladovina ublažuje opaku

vrelinu. toplota je spržila travu

sve je tu i prisutno i osećam da postoji

neko ništa koje nije odsutno. i ja mogu da

zapišem ništa je materijalno. i polako se

penjem po jednoj blagoj uzbrdici i osećam

kako pripadam svemu što me okružuje. i

osetim se lepim i uopšte se osetim i

znam da sam dostojan ljubavi

koja me okružuje

 

 

i posle je počela

da pada kiša. neka jako

noćna kiša. i ja sam otvorio prozore

i vrata i šumilo je do posljednje daha. i

kiša se slivala niz travu i nas dvoje smo se

umotali u ćebe. samo bi ponekad sevnulo

i sve bi zatreperilo u svetlosti. i onda bi

odmah sve palo u tamu a kiša je lila

i lila. padala je i lila svu noć

 

 

tu na ovom brdu

prošle zime njoj sa kojom sada

slušam kišu dok smo stajali u snegu

raskopčao sam košulju i iz košulje su ispale

njene grudi i bile su bele kao i sneg. i nju i

grudi i sneg je obasjavao pun beli mesec

i ja sam je gledao i video kako se ona

čudi otkuda toliko grudi na

njenim golim grudima

 

 

i bilo je u nama

tuge i mi smo bili prijatelji

i kiša je lila i padala i padala

i lila lila i padala svu noć

 

 

onda bismo pred jutro

legli jer kiša nije prestajala a

ja sam pljunuo prste i ugasio sveću

i mislio sam kako je to gašenje sasvim

dovoljno za jedan roman. istorijski

čak. historijski baš

 

 

svi su pričali

da se ništa ne može

promeniti i da ništa ne

možeš uraditi sam. ne brini

burazeru svi smo mi ovce i nije

na nama da budemo magarci rekao

mi je jedan pijanac stručnjak u

brzom brojanju lišća na drveću

dok smo čekali 39 kod

autokomande

 

 

vratio sam se u vojvodinu

i video da priroda neprestano radi i

video sam puni žuti mesec nad ravnicom a

okolo je sve bilo plavo. i nisam čuvao tu lepotu

nego sam je izdao i neprijateljima i celom svetu i

nisam mogao da razumem zašto bi ovu rečenicu

i ovu lepotu trebalo čuvati i braniti. kad je baš

nju trebalo svima davati u neograničenim

količinama jer bila je toliko lepa da 

se nije mogla potrošiti

 

 

išao sam u

zrenjanin da se ne

volim i da se ne razumem

nisam bio siguran da sve to

razumem ali sam osećao da će

biti tako i bilo je tako i mi se nismo

voleli i ja sam sve to razumeo. ali

sam ugledao jedan ljubičasti

zrak u hodniku i to mi je

bilo dovoljno

 

 

vreme je trčalo i

ja sam sve više voleo

siromaštvo i pljusnula je kiša

po peskovitoj obali dunava. mi smo

otrčali pod topole i zagrlili se jako i ona

me je uzela na sebe. i bili smo mokri na

mokrom pesku i bilo je razloga da zadovoljimo

ono što smo već tri godine odlagali. posle je

ona vozila preko mosta. kiša je očistila vazduh

i sve se videlo kao na dlanu. ja sam na

mostu gledao prema okuci na

dunavu i mislio

stav = lepo je iz stava

 

 

prijatelj mi je pričao

na terasi kuće u fruškoj gori

gde sam stanovao kako svaku priču

drži nešto posebno drugačije nego u nekoj

drugoj priči i meni su priče ličile na povijene tarabe 

i pomislio sam da napišem priču koja će ličiti na drvenu

tarabu kao baba marinu. da se vidi da je to jedna taraba

ali da se vidi i svaka daska na tarabi i svaki ekser u tarabi

i sve škrabotine po tarabi i sve napukle i iskidane daske

na tarabi. da cela taraba bude iskrivljena i sklona padu

i koliko više sklona padanju  toliko sklonija i pričanju

a i nas dvojica smo pričali cele noći valjda što smo

i mi bili skloni padanju i pred jutro dunuo je blagi

vetar i doneo nam miris bresaka. i otišli

smo u krađu. nije bilo većih razloga

da to ne učinimo

 

 

i

 

 

način na

koji sam živeo

je bio i način na koji

sam pisao ne, ne verujem

da se ova rečenica ne čuje a

onda je baš taj način na koji

sam pisao uticao na to kako

živim a živeo sam kao

da me nema a ko

da sam sve 

 

 

i

 

 

sada osećam

da su te moje pustinjske

godine i nekoliko godina posle

pustinjskih godina bile studije do

poništenja. studije bekorisnosti i

studije nevažnosti i to ko glavnih

pedmeta u svetom ne-znanju i

čednosti ne-nasilja ka kojima

sam krenuo posle izlaska

iz zatvora

 

 

i

 

 

meni je

bilo samo se

prepustiti dobroti

i podati se lepoti

a sve ostalo su

već činile i

dobrota

i

lepota

 

 

i

 

 

bilo je

nepodnošljivo

teško biti ali je od

nepodnošljivo teškog

bilo još mnogo više

uzbudljivo samo biti 

samo biti ono

ko sam

 

 

i

 

 

bivajući

samo ko sam

sve sam više bivao

bog iako ja to tada

još nisam tako

osećao

 

 

i

 

 

bilo mi

je još biti

biti i pevati

pevati

i

stvarati

 

 

i

 

 

bilo mi je

od bolne vere

ne, ne verujem da

se ova rečenica ne čuje

koju sam doživeo u zatvoru

sad van zatvora stvoriti i pevati

jedan roman a više jednu božiju

bluzčinu i pankčinu. jednu nežnu

uspavanku ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

31. januar 2025.

27452. dan mog života

 

 

krenimo

krećemo

 

 

kada nisam imao

ni dinara ni jednog jedinog

jebenog dinara i kada nije bilo ni

mogućnosti da ga zaradim i kada sam

bio izložen strahovima umiranja od gladi

i kada sam već počinjao da mirujem da se

ne bih kretanjem istrošio neko bi kucnuo

na prozor i rekao mi doneli su mi tri

tone uglja da li hoćeš

da ih uneseš

 

 

tada bih osetio

da me neko čuva

neki izmišljeni prijatelj

moj drug-čuvar zvao

sam ga ekonomija

 

 

i došla bi žena i rekla

juče je padala kiša i zemlja

iz saksija je isprskala prozore

da li bi došao da mi ih opereš

 

i došao bi čovek i rekao mi

moram da putujem u zagreb

da li hoćeš sa mnom da voziš

 

i došao je moj prijatelj i mi smo išli

da švercujemo preko granice. švercovali 

smo svilene marame i tople pojaseve za

leđa. i došlo je leto i leto je bilo ekonomija

a na pijacama je ostajalo sve ono što

mi je bilo potrebno da bih živeo

 

 

i bolela me

je ta jebena duša

i stare cipele su mi

jako smrdele. bio

sam sam

 

 

družio sam

se sa napuklim asfaltom

koga je stari platan uostalom s

pravom iskrivio i izlomio. družio sam

se sa debelim šrafom u betonu za koji

niko više nije znao zašto je na tom

mestu u betonu zabetoniran

 

 

i koliko sam se

manje družio sa ljudima

toliko sam više bio sa ekserima

i raznim flašama. sa raznim mislima

o broju mehurića u kiseloj vodi sa

pitanjima da li i nokti vole nežnost

i dilema da li se maštom može

nadoknaditi sve ostalo

_____

 

gde su da su

nokti rastu pa rastu

_____

 

 

skupljao sam po

samouslugama papire

zaostale u korpama i kod kuće

bih ih izgužvao i upotrebljavao

umesto toalet papira. mislio sam

dobar sam posao napravio za

dobru zabavu

 

 

nisam pio ali

da jesam dobro bih

cugao. nisam duvao ali

da jesam dobro bih duvao

ovako ostajali su mi sunčevi

zalasci i pitanje kako to da su

oni tako lepi a da je njihovo

prikazivanje tako ružno

tupio sam uglove

 

 

zavoleo sam

poklopce za kanalizaciju

i vodovod. nisam se napijao

ni fiksao ali moje ludilo zbog

toga nije bilo ništa manje

naprotiv. tupio sam uglove

izučavao luk

 

 

bio sam slobodan

i izgubljen. zavlačio sam

prste u mekano telo dobrote

insistirao sam na tome iako

nisam znao zašto. ali tako

je bilo i ja to kažem

 

 

milica je bila mlada

i razorna ali mi se davala

nikad joj nije bilo dosta. kao ni

meni. sve je išlo samo od sebe

a kada je plakala i povraćala od

jakog alkohola ja sam znao

da je društvo uzrok

zločina

 

 

stvari su bile

izoštrene i sklone padu

trebalo je iznositi na svojim

leđima đubre iz samog sebe

bio sam ga prepun i ono mi je

paralo lice. šta je činilo tu

grozotu kada je prljavština

bila samo najmanji

deo mene

 

 

23. maja 1976. video sam jorgovan

 

 

u sloveniji je jednu

devojčicu boleo zub a jedna

amerikanka je plakala kada me

je videla jer sam joj ličio na brata

poginulog u vijetnamu. ona me je posle

pitala zašto se ovde ljudi malo smeju i zašto

su tako prljavi i lenji. ja joj kažem da ljudi ovde

misle da se puno smeju da su čisti i da su vredni

i kažem joj da se ovde još živi na plemenski način 

i da ljudi nemaju predstavu o vremenu u kome

žive da su prilično glupi i netalentovani i da

zbog toga misle kako su pametni i

talentovani i da istina nije nikako

negde na sredini nego ju je

odneo vetar

 

 

i ja mislim neka

svako misli ono što hoće

a ja odoh da gledam koze

jer kažu da koza ima bistru

pamet pa bih mogao od

nje nešto i naučiti

 

 

uhvatim se za glavu

i sve iz nje stavim u džepove

ispraznim je da praznoglav prođem

kroz livadu sa cvećem jer mislim da ću

tada bolje osetiti mirise a da će me cvetno

raznovrsje više naučiti o svemu pa i o ostalom

a mislim da je prava politika ovde u samoći

na livadi među vlatima trave ovde gde

raste cveće zla. tamo to je

dosadno pozorište

 

 

devojčica i ja

ostajemo na livadi da

odspavamo pre nego se popnemo

na vrh brda. trava miriše i zaista lepiri lete

od cveta do cveta. na vrhu brda gledam kako

kiša dolinom iz italije dolazi ka nama. vidim kako iza

sebe ostavlja jedva primetni oblak prašine. približava

nam se i već osećam njen miris u nozdrvama. noću

sam sanjao kenebol ederlija. nisam ga slušao

samo sam sanjao njegovo ime. imena

su čuda i ona su mi dovoljna

 

 

izlazim iz autobusa

na ostrvu sam. malo mesto

nerezine. asfaltiran trg. jedem stari

sendvič osuši me skroz od grla do pete

leto je. pre pet sati na brodu miris mora. spavam

na palubi i mislim kako sam star. dvadeset sedam

godina teče kroz moje žile koje kao i krv kruže po celom

telu. sećam se sećam kako sam kao dete dolazio na

more sada već mnogo pamtim mogu da poredim. čitam u

novinama kako je poginuo jedan od braće alman iz grupe

alman braders bend. prekrižio sam ruke na grudima. glavu

sam stavio na mali zavežljaj. nogama stalno menjam

položaj jer kad se leži na tvrdom vrlo brzo zabole pete

miris mora. ležim a kroz mene piči jedna

od najvećih količina tuge koju

sam u životu popušio

 

 

smokve i velike

količine plave vode. izgoreo

sam na suncu dok sam premoren

spavao na toplom kamenju. pre nego

sam zaspao video sam ženu bez

grudnjaka. bilo je to ponižavajuće

za jednog bednika

 

 

šetam se noću tu

na ostrvu sa žanom francuskinjom

koja živi u jugoslaviji sa jednim varaždincem

uostalom kao i njena majka na barbadosu i njena

baka koja je živela na kubi. kaže da je njihova porodica

takva i da sve njihove žene odlaze da bi živele u drugim

narodima sa drugim ljudima da bi kaže kroz njih prošla

drugačija krv u kojoj će one ostaviti svoju. i ja je volim

celu tu noć iako smo rekli da se nećemo ni dodirnuti

da bi više bolelo i više se pamtilo

 

 

vraćam se kući

i znam da ću pamtiti

to je sve

 

 

tridesetog juna zapisujem

prošao je juni

 

 

gledam krišom

neka hladna metafizika

lutam bosnom. u banja luci

na stanici nije baš prijatno i ja

odlazim na periferiju a pederi se

i ne skrivaju dok se pederišu u

mračnom parku

 

 

spavam u azbestnim

cevima pored vrbasa. neudobno

je ali je noć i malo je opasno i zato je

toplo. nije mi potrebno da tražim svoje korene

znam da stvari počinju ovde (u ovim cevima)

i samo sada (u ovoj bezimenoj noći)

žulja majku mu

 

 

u jajcu buljim u

papirić iz školske sveske

na kocke i vidim na njemu moša

pijade kaže negde u šumi skicira pravila

za jedno novo društvo u kome ja posle

ležim na travi u parku. uzbudljivo je

kako uvek stvari nastaju iz malog i

nepredvidljivog. neprimećenog

 

 

ujutru kod

gornjeg šehera

izgubim džemper i okrećem

se u krug i brojim do deset

stanem i krenem u pravcu u

kojem sam stao. krenuo sam

za suncem kao i onaj dečak iz

najlepše knjige u mom životu

pozdravi nekog. kaže taj

dečak pogledao bih u

sunce i išao u

tom pravcu

 

 

ovakav kakav sam

ja sam sam. hteo bih i ovo

malo što je ostalo da pokidam

toliko mi je teško. i zamišljam da

odem i nestanem. možda bi u

nestanku savest postala plavlja a

crvene krave bi možda zavolele

i ostale boje neba

 

 

jesen je i prijatelj kaže

mislio sam da je život lepši

 

 

kod gospođe olge

tresem tepihe. radim to tri

sata i dobijem 60 dinara. kopam

baštu kod gospođe jele i dobijam 100

dinara. nema razloga da noćas ne gulim

zemlju. kako ću inače osetiti poniženje

poniženih i odbačenost odbačenih

koju i kroz kožu slutim

 

 

i samoća postaje

nežna pod prstima

 

 

u samoći su

sumnje velike. u

sumnjama su samoće

neminovne. a kiše su

svakako. i meseci

utrnuća

 

 

izolacija i novembar

slutim nezavisnost pisanog

jezika. i zato pišem svako veče

svako veče pišem o onome što

sam pisao prošlo veče. i tako

svako veče pišem o istom

 

 

i svako veče je

drugačije ali neprimetno

drugačije. i kako prolaze dani ja

pišem sve više o svemu i o bilo čemu

jer u svakom bilo čemu je reč o svakom

svemu. i više se o ničemu ne brinem jer

vidim da će sve doći na svoje jer

stvari su povezane i među

njima je simpatija

 

 

bio je trideseti novembar

išli smo da trčimo moj pas odin

(tako sam ga nazvao jer kada sam ga

prvi put video i dozivao da sa povređenom

nogom krene za mnom ja sam ga dozivao odi odi

odi i tako je postao odin) i jedan mali pas lutalica koji

se već treći dan odomaćio kod nas u ulici. zvao sam ga

pišta. pišta je uživao kada smo juče sve troje zajedno

trčali i krenuo je sa nama i danas. bio je radostan i u

radovanju se zaboravio. dok smo prelazili put udario ga

je auto. brzo je iskrvario. šofer se nije ni zaustavio

odin je njušio krv. ja sam ga zakopao u visokoj

travi pored puta. zar je on morao poginuti da

bi me opomenuo da povratka nema

da je lutanje večno. da nema

popuštanja. da je kuća

onog koji putuje

putovanje

samo

 

 

i

 

 

tada bih osetio

da me neko čuva. neki

izmišljeni prijatelj. moj drug

čuvar zvao sam ga ekonomija

bila je to fiktivna ekonomija koja

se preobrazila u ekonomiju

savesti a ekonomija savesti

u nekonomiju svesti

i savesti

 

 

i

 

 

tridesetog

juna zapisujem

prošao je juni i to

prošao je juni se 

preobrazilo u

opet juni

svake

godine

 

 

i

 

 

uzbudljivo je

kako uvek stvari

nastaju iz malog i

nepredvidljivog

neprimećenog

i to evo baš

i

sad

 

 

i

 

 

zar je on

morao poginuti

da bi me opomenuo

da povratka nema. da je

lutanje večno. da nema

popuštanja. da je kuća

onog koji putuje

putovanje

samo

slava

psu

pišti

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

31. januar 2025.

 

 

25934

na

reci

u

svitanju

dok

se

isparavaju

i

zelena

trava

i

sivo

plava

reka

06:58

 

 

25935

preokret

je

kad

se

oduševiš

onim

što

nisi

ni

razumeo

ni

voleo

 

 

25936

preobraženje

je

kad

postaneš

bilo

ko

a

pogotovo

neprijatelj

tvoj

jer

u

pupoljku

svih

bića

koji

sam

stvorio

i

posejao

svemirom

nema

neprijatelja

 

 

25937

ako

si

se

nekad

pitao

zašto

je

bog

pesma

koju

bog

ljudima

i

svim

bićima

peva

ko

priču

odgovor

ćeš

naći

u

svakoj

reči

 

 

25938

svaka

reč

muzikom

peva

svaku

reč

 

 

25939

bilo

jednom

je

pesma

kojom

počinje

svaka

priča

 

 

25940

jeste

sad

je

pesma

kojom

počinje

svaka

pesma

 

 

25941

ja

sam

je

pesma

kojom

sam

bog

 

 

25942

svakom

rečju

pesme

ljubav

sam

svakom

i

svim

bićima

 

 

25943

svakom

idejom

umetnosti

sloboda

sam

svakom

i

svim

bićima

 

 

25944

svakim

korakom

muzike

istina

sam

svakom

i

svim

bićima

 

 

25945

hodam

u

toplom

sunčanom

prolećnom

danu

usred

zime

 

 

25946

umetnost

ko

hodanje

je

poklonjenje

svačijem

podvigu

pogotovo

hodačkom

podvigu

jer

hodanje

je

muzika

jednostavnosti

 

 

25947

hodanje

ko

umetnost

je

divljenje

svačijem

bivanju

pogotovo

umetničkom

bivanju

jer

umetnost

je

jednostavnost

muzike

 

 

25948

ja

sam

pesma

podviga

i

podvig

pesme

 

 

25949

ja

sam

umetnost

podviga

i

podvig

umetnosti

 

 

25950

ja

sam

muzika

podviga

i

podvig

umetnosti

 

 

25951

strujim

 

jesam

 

pevam

 

stvaram

 

hodam

 

ljubim

 

vaskrsavam

 

pesmu

 

 

25952

strujim

 

jesam

 

pevam

 

stvaram

 

hodam

 

ljubim

 

vaskrsavam

 

umetnost

 

 

25953

strujim

 

jesam

 

pevam

 

stvaram

 

hodam

 

ljubim

 

vaskrsavam

 

muziku

 

 

25954

bo

mi

bomimabo

ma

bo

tvoja

ljubav

u

meni

moj

bog

u

tebi

 

 

 

 

 

 

 

30. januar 2025.

27451. dan mog života

 

 

krenimo

ukorak

u

 

 

promenio sam

gradilište. uspomene

su bile razorne. ove godine

ne cvetaju bagremi. otišli smo u

banat. tamo su duvali jaki vetrovi i

vrućina je tukla po ravnici. sve je treperilo

trčao sam da bih izbegao rojeve komaraca

po rukama licu i vratu a rekao sam da ih

neću više ubijati. zemlja je bila suva i tvrda

i prepuna tvrdoće u sebi. ptice su bile

uznemirene. pljuskovi su

bili neminovni

 

 

banat je

tajanstveno utočište

nekom starom ludilu. u praznini i

ravnici banata živela je tuga francuskih

robijaša koji su ovde nekada dovođeni da

u peščari grade prugu za bukurešt. robijaši

su tu poumirali i postali banaćani. pomešali

se sa rumunima ciganima i srbima koji

su lutali po ravnici bez svojih planina 

i mađarima koji su pucali bičevima

dok su na konjima

terali svinje

 

 

robijaši su

postali čobani i družili

se jedino sa malim nožem

koji je bio dovoljan da na jakom

suncu ili uz prozirnu dudovu

rakiju sevne smrt na

nečijem vratu

 

 

u banatu

je mnogo blata i

deca se golih dupeta

topaju po ulicama. kome jače

pukne zemljani top taj dobija od

ostalih po šaku blata. deca kao

da su znala da se ovde živi

od zemlje i umire u blatu

blatu u slavu

 

 

i pera je došao

sa mnom u banat

i dalje je bio najvredniji

radnik na gradilištu i opet

izdržljiv kao njegova čantra

za eksere. počeo sam da

volim te ljude ali sam

znao da ću uskoro

otići

 

 

u kuću od drveta

poljsku baraku napravljenu

da se u njoj radnici sklone od

hladnoće i kiše ulazi lep visok

nepismen i do-zla-boga vredan

čovek ulazi da pije vodu. gledam

ga. to je ranđel. hoda umornim

korakom. umorio se taj čovek

umornim gutljajima

pije vodu

 

 

bili smo

u banatu i

pljuskovi su bili

neminovni

 

 

ranđel je bio

nekvalifikovani lopataš

blag kao zasluženi odmor. radio

je uvek najvećom lopatom na gradilištu

lopatao je sporo ali je izbacivao najveće

gomile zemlje. imao je lepo široko i krupno

lice i puno bele kose na glavi. govorio mi je

vi iako sam mu mogao biti sin. on nikada

nije saznao da sam ga voleo i često sa

nežnošću gledao. mislio sam ako

bog postoj ovaj čovek je

božiji sin

 

 

bile su

velike i strašne

vrućine u banatu

i nevreme je odnelo

jednog popodneva

ranđela. ubio ga

je grom

 

 

video sam

po pljusku se vratio

po zaostalu lopatu i jako

je sevnulo i jako puklo i

ranđel je pao. zauvek

kažu da je tog dana i

u sečnju grom ubio

ženu i njeno

dete

 

 

ali sunce je

odmah sinulo

blato je bilo veliko

otpadalo je sa japanki

i upadalo u beton

niko nije na to

pazio

 

 

manojlo manić

mi se žali da mu

je čizma šuplja i da ne

može u rov sa vodom. ja

mu kažem da mora jer poso

je poso. evo ga danas nazebao

je i ne ljuti se nego me pita dokle

danas radimo a ja mu kažem

do pet do pet maniću. i onda

se okrenem i odem tamo

negde dalje da plačem

 

 

nekada je bilo

toliko puno da se

presipalo. presipalo

se u ništa jer je tamo

bilo mnogo mesta

i mi smo pevali

o dobro si se setila

kad si vatru palila

suva drva odozdo

a sirova odozgo

 

 

ne znam da

li sam u banatu

zavoleo prašinu ali

vidim da sam zapisao

o ružo čista prašino

 

 

o prašini

sam mnogo

mislio nekoliko

godina kasnije kada

sam živeo od nje udišući

je pri svakom udarcu prahera

o tepih. bilo je mnogo takvih

dana sa prašinom baš

kao što je i nje bilo

mnogo

 

 

i hodao sam pored

odvodnih kanala u koje

su uskakali žapci kada bi osetili 

da im prilazim. i hodao sam ravnim

nedoglednim prugama banatskim koje

su sporo odlazile prema lecu konaku boki

prema sečnju i đulavcu sve do temišvara. i

svi su govorili kako je sve kanale i sve nasipe

izgradila marija terezija ali ona za koju sam kao

dete mislio da je dobra vila jer je tako mnogo to je

izgradila marija terezija. tek sam kasnije saznao da

je marija terezija ubila i hiljade i hiljade mađara i

srba koji su pod obavezom lopatali i lopatali i

toliko su lopatali da to lopatanje neće više ni

politika ušutkati iako će stalno pokušavati

niti će do kraja zavaditi ove ljude da se

međusobno poubijaju i još jednom

pobiju. zaista me mržnja nije

privlačila. bila je dosadna

 

 

uvek sam želeo

da imam druga i zato

sam dao otkaz. a i tako je

bila zima i mi više nismo mogli da

kopamo. kanali su se zaledili i

banat se pretvorio u vetar

 

 

bila je zima

i ja sam otišao u

sloveniju. tamo su kućni

radnici radili i deca jela

pekmez od brusnica

uzbranih po letnjim

vrućinama

 

 

tu u sloveniji

sam shvatio da je

trebalo da ostanem sa

ženom koja mi se dala

pre polaska voza

u ljubljanu

 

 

kada sam se

vratio više je nisam

mogao naći. posle sam

se samo sećao kako mi je na

brzinu ispričala da je jedne zime

rodila u nemačkoj u nekom velikom

napuštenom mlinu na dan svetoga ilije

i da joj se sin zato zove ilija. ja sam se

čudio zašto je ona stalno dok smo posle

jebanja sedeli u restoranu čekajući

voz na mojim cigaretama

pisala 1+1 = 3

 

 

i stopirao sam

te zime po suvim putevima

izbelelim od mraza i soli. ušao bih

u auto i bilo je toplo i pevao je luj armstrong

i dok je toplota ulazila u mene mislio sam kako

je jedina revolucija u dvadesetom veku afirmacija

lepote crnih ljudi njihovih lica i tela njihove muzike

i njihovih šaka. gledao sam kroz šoferšajbnu u

put koji nam se davao i nestajao pod našim

točkovima. u daljini bih ponegde

ugledao male količine te

jebene radosti

 

 

mislio sam na

južnu ameriku. mislio

sam tamo sigurno nema

logike kad su boje na

njihovim pončoima tako

čiste i žestoke

 

 

i sve sam više

voleo da spavam dugo

ujutru jer su mi se tek u jutarnjim

snovima javljali vitgenštajn i godar

da nastave razgovor iz prethodnog jutra

voleo sam da ih slušam jer su razgovarali

pevajući a nisu znali da pevaju. ali nikada

nisam čuo pesama lepših od njihovih

 

 

teglio sam se

i zavetovao snegu

znao sam da dobro

govno dobro smrdi i

sve mi se činilo da

živiš onoliko

koliko hoćeš

 

 

sneg je bio beo

barem u mojim snovima

ja sam čitao kineske pesnike

i čudio se kako je u njihovim

pesmama jabuka toliko

jabuka iako nema

prideva

 

 

putovao sam u

zrenjanin i tamo smo se

svađali oko rudolfa štajnera 

i igrali smo šah i ja sam tvrdo

tvrdio da je ljubav mekana i da je

najbolje da o mesecu govore

vukovi jer oni najviše

laju na njega

 

 

mene je

interesovala psihologija

guštera i ja sam čitao danojlića i

stalno sam zamišljao kako treba 

putovati i putovati bez

cilja i bez mere

 

 

u zrenjaninu je

njen brat ubio dve žene

i ja sam se osećao kriv i nisam

znao zašto je još onda nisam dovoljno

voleo. zašto je moj život meni bio važniji od

njenog. zašto nisam sa njom i raznosio ugalj

da bi ona mogla da plaća podstanarsku sobicu

jer ona je bila lepa. sada znam da sam ja bez

svesti bio zagledan u njene noge na koje je ona

u rana jutra navlačila crne najlon čarape i žurila

iz moje sobe u koju se uvreče kradom uvukla

a ja ostajao da spavam u toplom krevetu kao

svaki praznoglavi student koji više pati

od svog tromog tela nego od bilo

čega drugog

 

 

i otišao sam

u srbiju i tamo se

pokrivao debelim ponjavama

pod kojima nije bilo zima iako je

kroz zidove duvao vetar i pitao

sam se kome da prodam

svoje telo

 

 

tu u srbiji zimi

pod snegom i leti među

šljivama osetio sam da ljudi

ne postoje. to me nije uplašilo

jer sam već osećao lepotu. bila je

svuda. bila je lepa i postojala je

bez ljudi. što je značilo da se bez

njih itekako može. lako može

tačno. potvrdio je

jedan jelen

 

 

opet će proleće

pošli smo da kopamo

glinu. ujutru je još bio mraz

gline je nestajalo pa smo je morali

tražiti u dubljim slojevima. prvo bismo

kopali običnu zemlju i izbacivali je a kada

bismo došli do gline jedan od nas bi je razbijao

krampom a drugi bi je onako raspadnutu krtu i

suvu ubacivao u kombi. kombi bi od tereta seo

na dupe i jedva bi se ispeo na put. ali majstoru

je trebalo mnogo gline u proleće jer su žene

sa prvim lepim danima presađivale cveće

u veće saksije a te veće saksije su

gutale glinu a ta glina je gutala

našu snagu. za novac

i cveće

 

 

na lončarevom

dvorištu smo prvo mešali

belu i crnu zemlju a zatim je

ulupali u veliku tortu koju smo

posle rezali na trupce i unosili ih u

radionicu. trupci su bili teški po tridesetak

kila i otkidali su leđa. u radionici smo ih mleli

pa sabijali o zemlju. pa mesili pa od njih

kidali komade i pravili lonce za saksije

znoj je lio sa nas i ja sam radio

po principu daj sada

dok umirem

 

 

od majstora sam

svakog dana dobio neki

mali novac koji je bio dovoljan

da zamišljam kako je i malom

novcu potrebno da bude neko i

nešto i ja sam se trudio da

taj novac i bude neko

 

 

dani su prolazili

mnogi od njih u mračnoj

lončarskoj radionici. bio sam

nezaštićen. i na momente je to

bolelo i plašilo me. ali je tako trebalo

da bude. ja sam tako želeo. mislio

sam da je prava stvar ne štititi

sebe. to mi se činilo kao uslov

da se bude sličan cveću

 

 

a mene je

zanimalo cveće

život po cveću. ne po

ljudima pogotovo ne po moćnim

ljudima. mene je privlačila slabost a

ne moć. malo a ne veliko. veverice i

vitki konji i traljave reči i zaludne misli 

i uprljani slonovi i april i bilo koji maj i

svaki juni i bilo koje crveno i svako

plavo i svi cvetovi i sve nijanse

u cvetanju

 

 

nisam imao novac

nisam imao posao. nisam

imao narod. nisam imao svoj

klub. nisam želeo da se definišem

nisam želeo naslednika. nisam želeo

misao o uzroku i posledici. i zato sam

izmislio izmišljeni novac. izmišljenu

ekonomiju. nepostojeću zaštitu

 

 

i zamišljeno je zaživelo

 

 

i

 

 

i

zamišljeno

živi i zamišlja

novo i još

nemišljeno

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima