AUTOBOGOGRAFIJA

7. avgust 2025.

27640. dan mog života

 

 

1405/2248

 

4154  tvoja pička je najbolji deo mene

 

4155  bori se jako sunce ali ipak se oseća jesen

 

4156  po ulicama semenkari prodaju ovogodišnji rod suncokreta

 

4157  izašao sam iz grada a sada se u njega vraćam

 

4158  tesar na krovu zakiva ekser

 

4159  ne znam šta je istina ali osećam da je ona jedna jedina. biće

 

hoćete li još

1161. hodanje

zaista je umor na kraju dana

neprikosnoven. kruna i znak. hodajući

sam čitao mislio crtao. pokupio par oraha

znojio se. zamolio za čašu vode. hoćete li još

pitala me je žena. patike mi se sve više ližu

letnje pantalone cepaju. znoj se klanja

mom umoru. a danas kako je meni

danas. znoj je blago umoru

novi sad 13.9.1995

 

 

 

1406/2247

 

4160  tužan sam. kako da se oslobodim povređenosti koja živi u mojoj tuzi

 

4161  preda mnom su četiri staze na nasipu. vijugaju. šta će mi doneti današnje hodanje

 

4162  veliki skakavci koji skaču oko mene su svedoci čitanja male knjige koju držim u ruci

i nad čijim rečima na kraju šestog poglavlja plačem utopli se dragi prijatelju reče hafid

 

4163  približavam se. napor koraci voda vetar priroda

knjiga učinili su svoje. umiren sam. žedan. čiste savesti

 

4164  svakim korakom ruža raste i nemoguće postaje moguće

 

4165  auuu što ti patiš zajebavam sebe na kraju hodanja

 

leptir sam

1162. hodanje

staza je bila uska. morao

sam pružati nogu ispred noge

skakavci su skakali oko mene i leteli

prozračni leptiri. voda kanala je preplavljena

drezgom. ponegde se trava sušila. gledao sam

žute vodene cvetiće. u hodanju sam čitao knjigu

najveći trgovac na svetu. vodila me je baš kao i

stazica. na mestu posečenih topola izrasle su

topoline mladice. umesto tuge osećao sam bol u

stomaku. prijalo mi je kada bi me čičak ogrebao

po golim rukama ili kada mi je visoka suva trava

prelazila preko lica. da sam leptir poželeo bih

da ovom uskom stazom hodam kao ovaj

čovek. znoj je blago umoru. pošto

sam leptir po uskoj stazi hodam

novi sad 14.9.1995

 

 

 

1407/2246

 

4166  dva i po sata sam kisnuo. sada je kiša stala čak

sam se i malo prosušio osim nogu koje su i dalje mokre

 

4167  gubim na svim poljima

 

staza trnja

1163. hodanje

ništa nije istinitije od toga

da gubim na svim poljima. ništa

nije iskrenije nego kad kažem da to

jedva podnosim. da li ću to sve poneti

podneti. moje je srce zemno a borba

neprestana. tako uz ružu raste trnje. venac

trnja. leđa su mi se pretvorila u prazninu srce

u bol. pokušavam da se osmehnem ali lice

mi je u grču. pišem ti sve ovo da osetiš

nežnost u svojim očima. pošto sam

leptir po uskoj stazi hodam

suzom se vele natapa

radost

novi sad 15.9.1995

 

 

 

1408/2245

 

4168  topao sunčan dan. tek sam krenuo ali ne mogu da se

izborim sa svojim mislima. u neprestanom sam bolnom razgovoru

sa ženom koja me odbija. ali prve kapi znoja mi donesu malu utehu

 

4169  sunce je poleglo po čistom danu. zelena poljana okružena tamnom šumom

posle jučerašnjih kiša meka zemljana staza. posmatram tu stazu kojom idem na

momente uživam pokušavajući da se odlepim od svojih tuga i očekivanja

 

4170  korakom do sledećeg koraka. to je tajna koju znaju samo koraci srce i disanje

 

ljutim se na sebe

1164. hodanje

nisam uspeo da se oraspoložim

par grozdova koje sam uzbrao su mi

osvežili grlo. orasi koje sam pokupio bili su

karmin boje. nikada takve nisam video. popušio

sam četiri cigare. ali nisam uspeo. ostajem sumoran

odbačen. velika je cena koju plaćam. ako je radost

raskrinkani bol onda nisam uspeo da ga raskrinkam. da

li je on u samosažaljenju tom bednom osećanju ili je on u

nezalečenim ranama ili prekomernim brigama i odgovornosti

ili u suludom očekivanju. pred kraj hodanja sam naglo menjao

ritam koraka i skretao u jednu i u drugu stranu pokušavajući

da izbegnem svoju putanju i da se tako sačuvam a opet

istrajem. ljutim se na sebe zašto ipak nisam zahvalan

i svom telu i svojoj duši i okolini s kojima sam ipak

ishodao dan. suzom se vele natapa radost

utešila me je izvesnost jer ću na kraju

hodanja ugasiti žeđ

novi sad 16.9.1995

 

 

 

1410/2243

 

4171  dohodao sam do sremskih karlovaca do knjižare darka

hohnjeca. tu sam popio čašu zlatnog rizlinga i sada se vraćam

 

4172  hodati kroz svet znači hodati kroz sebe. preobražavati se ljubavlju

 

4173  hodati kroz sebe znači suočiti se sa svojim strahovima. svojim grehom

svojom sujetom. svojim samosažaljenjem. svojim slabostima i svojim ružnoćama

 

4174  hodati kroz sebe znači otkriti u sebi nove izvore snage. otkriti svoju nepoznatu

lepotu. svoje suštastvo i poreklo. otkriti let i pticu koja se rađa. svoj preobražaj

 

4175  hodati kroz sebe znači videti svet koji leži u grehu. ali još mnogo

više videti vrtloge i smiraje ljubavi kojim je okupano postojanje

 

jeo sam orahe i čitao berđajeva

1165. hodanje

hodao sam do sremskih karlovaca i nazad. skupio

sam sedamnaest kilometara. preznojio sam se na suncu i

bilo mi je hladno od vetra. jeo sam orahe i čitao berđajeva

jesen je već tu. utešila me je izvesnost jer ću na kraju

hodanja ugasiti žeđ. crvene krave vole ljubičasto nebo

novi sad 18.9.1995

 

 

 

1411/2242

 

4176  svet se pretvara u jesen

 

4177  danas sam saznao da se pre trinaest dana rodila dunja baturan

 

sretni

1166. hodanje

sretni nekog rekla mi je

rajka sredojević danas. i tada

smo otkrili da sresti nekog znači biti

srećan. bilo je to lepo otkriće. kao što je bilo

lepo i tiho hodanje sa majom mišević. kada sam

se posle ponoći vraćao tužan i odbačen. moj mali

savetnik koji nosim u džepu mi je rekao miroslave

život je ovo tu i sada. to mi je izazvalo osmeh pa

sam mahao i milovao rukom šimšire u noći

crvene krave vole ljubičasto nebo. i sada

kada se osećaš odbačen miroslave

baš sada ti voli

novi sad 19.9.1995

 

 

 

1412/2241

 

4178  juče sam dobio pismo od vere varadi. piše mi čovek kada je živ i zdrav

radi i voli. ako mu jedno od ta dva ne štima ili oba loše je. što bolje ume jedno i drugo

zadovoljniji je. ti si u pravu kada podvlačiš disciplinu dvadeset kilometara izvršavanje

obaveza. sto posto si u pravu. (mada mislim da ćeš ovim zaslužiti da će doći dan kad ćeš

biti toliko razrešen od tog problema da ćeš mirno moći da kažeš e danas je dosta samo

deset kilometara.) ali ostaje ovaj drugi problem za koji nemamo pedometar. to jest imamo

on je vrlo savršen. nema laganja. to ti je naše srce. kada smo loše voleli pedometar

kažnjava. upadamo u sranje. veoma teško je hodati ispunjavati svoje kilometre

ali to je dečija šala u odnosu na voljenje

 

4179  željan sam ljubavi. a da li ljubavi u sebi imam

 

da nisam krenuo na put

1167. hodanje

zgadim se nad sobom. prepun sam neuspeha

a opet gord. danas sam čitao vladimira solovjeva. da

nije rata i užasa oko mene i da se ne otvaram svetu i životu

nikada ne bih saznao toliko o sebi. nikada ne bih bio suočen

sa svim svojim manama i slabostima. kako je oduvek rečeno

borba sa sobom je najteža. zlatni vrt. i sada kada se

osećaš odbačen miroslave baš sada ti voli. iako

sam slomljen ne odustajem

novi sad 20.9.1995

 

 

 

1413/2240

 

4180  iskrzale su se moje letnje pantalone. pre svega oko kukova i džepova

krzajući se o prsluk i moje šake. osetim kako smo nešto zajedno radili i prešli neki

put. setim se kako julija knifer već više od trideset godina nosi košulju svoga oca

 

4181  u lepoj maloj ulici augusta cesarca jedna stara žena na otvorenom prozoru

oslonjena bradom o svoju šaku me spokojno gleda. možda je to dovoljno za jedan dan

 

4182  u ulici vase pelagića odjednom zamiriše pečena paprika

 

osim ti

1168. hodanje

reka se ne vraća unazad

nebo više nikada neće biti plavo

(sivoplavo kao danas) kao sada

nikada više neprestano peva

gavran. iako sam slomljen

ne odustajem. nikada

ništa više osim ti

novi sad 21.9.1995

 

 

 

1414/2239

 

4183  nosim pismo rajki sredojević. ja poštar zanosa

 

4184  vreme teče svojim tokom i ritmom ni brže ni sporije. ko se uskladi sa njim

postaje svetlost i zvuk. ponekad mi se to dogodi ali ja ne znam tada da mi se to dogodilo

 

4185  sutra popodne počinje jesen a i danas je već

izlazimo zajedno iz grada ka zrenjaninu. sivo je i mlad vetar

 

4186  tri zgažena vrapca jedan do drugog na otvorenom putu

 

spasenje i stvaralaštvo

1169. hodanje

hodao sam putem ka zrenjaninu. nigde

nije bilo nikoga. polja su se smirivala sa jednom

od prvih hladnoća. uvek kad izađem izvan grada

tamo gde nema kuća ni ljudi osetim svečanost. mleko

prirode. uživao sam u drveću i sporoj tisi. vetar mi je nosio

kosu. bilo mi je hladno. u jednom trenutku sam osetio da

ne brinem. došao sam u zrenjanin da prijateljima govorim

o spasenju i stvaralaštvu. nikada ništa više osim ti. u

zrenjaninu po njegovim skrovitim ulicama

osetim pritajeni grad

novi sad - zrenjanin 22.9.1995

 

 

 

1415/2238

 

4187  želim ti da uvek nađeš drvo pod kojim se možeš odmoriti

 

dvadeset dva kilometra

1170. hodanje

dok sneg na prozor pada i večernje zvono

dugo bruji mnogima je sto zastrven dom ih spreman

čeka. nekog dok luta mračne staze na kapiju vode. zlatno

cveta drvo spasa crpeći iz zemlje hladan sok. putnik unutra

spokojno kroči prag se skamenio od bola. tu u čistom sjaju

nasred stola sijaju hleb i vino. u zrenjaninu po njegovim

skrovitim ulicama osetim pritajeni grad

postoje samo putevi i susret

novi sad 23.9.1995

 

 

 

1417/2236

 

4188  kako su veliki današnjih dvadeset kilometara preda

mnom tako veliki a ja sam tako mali sa svim svojim porazima

 

4189  zvižduknem pod prozorom slobodana tišme i

on se pojavi na terasi sa osmehom. to je tako mnogo

 

4190  skromnost i pažnja to je jedino kaže mi slobodan tišma

 

4191  šest je uveče. pala je noć. ipak osetim smiraj u sebi. ipak je neko sa mnom

 

iako je

1171. hodanje

kako su tihi i lepi bili danas

koraci. iako je u mojoj glavi bilo ružnih

misli i slika izdajstava iako je duša bila uplašena

lažima iako je telo patilo jer nije voljeno iako je sve to

stvaralo osećaj da nema nikakvog smisla sve što radim

da neću izdržati današnje hodanje ipak koraci su me

odveli ka smiraju. to mi je zemlja vraćala snagu. zemlja

koju evo već petu jesen svaki dan koracima ljubim. kao

da mi je neko iz daleka prilazio nepoznat a drag i blag

neko ko me je čuvao i nežno na rame svoju ruku

stavio. postoje samo putevi i susret. današnjom

toplinom koja mi je ušla u telo grlim tvoje

novi sad 25.9.1995

 

 

i

 

 

tvoja pička je

najbolji deo mene

 

 

da sam leptir poželeo bih da ovom uskom stazom hodam

kao ovaj čovek... pošto sam leptir po uskoj stazi hodam

 

 

korakom do sledećeg koraka. to je tajna koju znaju samo koraci srce i disanje

 

 

hodati kroz svet znači hodati kroz sebe. preobražavati se ljubavlju

 

 

zvižduknem pod prozorom slobodana tišme i on

se pojavi na terasi sa osmehom. to je tako mnogo

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

baš onda

kad nema

nikakve

šanse

ti

si

bila

jedina

šansa

20

veka

koja

se

prelila

u

21

vek

ko

šansa

za

sve

vekove

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

6. avgust 2025.

27639. dan mog života

 

 

1393/2260

 

4126  bog

moj bog je tvoj bog

jer sve što mislimo da je

bog to on nije. kada god sam u

situaciji koju je vitgenštajn opisao kao

sve ono o čemu se ne može govoriti o tome

se mora ćutati tada u mojim rečenicama zasvetli reč

bog. bog je izvesnost nebo života. od kada sam počeo da

izgovaram ovu reč smireniji sam. osećam prijatnost u mišljenju

svet mi peva. daleko sam ja od boga ali je on blizu mene. ja sam on

sam. ne hodam ja po zemlji nego kroz njega. ako govorim o suštinama

najbolje je da govorim o njemu. sve što je lepo rečeno govori o njemu. on

je najlepša nenapisana pesma. nikad ne bih pošao u borbu sa sobom da

me u nju u dvadesetoj nije poveo bog. desilo se to dok sam čitao knjigu

o njemu. knjiga se zvala tao. čuo sam primedbe da često spominjem

boga i da im to smeta. ako će im biti lepše neka umesto njegovog

imena čuju reč šlep ili krpica i opet će to biti ono što sam

želeo da kažem. bog je ova rečenica. i današnji žulj

ali i sve ono izvan mog razuma. vodopad u mom

srcu. ili leto koje ističe. moj bog je tvoj bog

(iz rečnika hodanja)

 

kaže

1151. hodanje

hodao sam do popovice sa

nenadom kesićem. dvadesetogodišnjim

mladićem. uznemiren je. pun snage. ali istrulio

sam ovoga leta kaže. brali smo šljive. pričao mi

je o svojim prijateljima. o svojoj generaciji koja izlazi

svako veče tražeći ono što nijedno veče ne dobija. i onda

ponovo izlaženje u sledeću noć u kojoj opet ne dobijaju ono

što žele. srljaju kaže mi. droga će ih sve pokositi kaže. hteo

bih da pobegnem u indiju kaže. hteo bih da napravim nešto

veliko kaže. u jednom trenutku sam ga zagrlio. sada se

pitam da li je to bilo dovoljno. dvadeset šest godina

sam stariji od njega ali sve je iz njegovih godina

još u meni. hodali smo zajedno bio je to lep

dan. sa bolom još jedan upisan dan 

kako su ove jeseni šljive slatke

novi sad 1.9.1995

 

 

 

1394/2259

 

4127  blago subotnje popodne. nigde nikog

 

4128  dva grada. sarajevo i beograd su dva metafizička grada čiji se odsjaj i

senke protežu i na druge svetove pa i na one koji će tek nastati u budućnosti

odsjaj sarajeva dolazi iz žive vatre u kojoj gore ljudi i građevine ali uprkos svemu

ne uspeva da im uništi dušu. vatra koja proždire beograd jeste hladna vatra

apatije i ravnodušnosti. dva greha zbog kojih se gubi duša kaže filip david

 

4129  dve ljubičaste ruže u ulici stevana musića na kraju mog hodanja

 

spava se mojim butinama

1152. hodanje

spava se mojim butinama. grli se mom

telu. spaja se mojoj duši. gleda se mojim

očima. razgovara se mojim mislima. ipak sam

ishodao dan. kako su ove jeseni šljive slatke

kako mi je to uspelo ko mi je to pomogao

novi sad 2.9.1995

 

 

 

1396/2257

 

4130  popodnevna kišna tama u futoškom parku me podseti na engleske parkove

 

4131  sve je u vazduhu. zelenilo bi nešto da kaže

 

4132  da li osećaš moje disanje na ovoj stranici. moje korake u ovoj knjizi. mene u tebi

 

4133  ideal pisanja: da pišem kao što dišem

 

šetnja

1153. hodanje

kad kao danas ceo dan

provedem na nogama prekidajući

hodanje da bih se sreo sa ljudima onda na

kraju dana ne znam šta da pišem o hodanju

sve zaboravim. pitao me vladimir kopicl da li baš

svaki dan napišem tekst ili to ponekad učinim

pišući za dva-tri dana unazad. to ne bih mogao jer

onog što je bilo juče više ne mogu da se setim jer 

ova knjiga i ruža lutanja su neprestano bivanje u

sadašnjem. hodajući sporo osetim brzinu vremena

njegovu nezaustavljivost. brzom planinskom

rekom strmoglavljuje se život ka sopstvenim

dubinama. kako mi je to uspelo ko mi

je to pomogao. život šetnja

novi sad 4.9.1995

 

 

 

1397/2256

 

4134  dužinu ruže lutanja vreme u njoj poklanjam bogu

 

4135  ako se brinem znači da ne verujem dovoljno u to da me bog čuva

 

4136  gledam u gunje i ovaj krivi zid. učim se i prepuštam bezbrižnosti

 

4137  sagnem se i poljubim ružin pupoljak koji je izvirio iza ograde

 

4138  setim se žulja od pre neki dan. sada osećam kako ga

ne osećam. kako je nestao odakle je on došao i gde je on nestao

 

voleo bih da im pogledam u lice

1154. hodanje

razmišljam o svojim grehovima. neke je teško prepoznati

druge ne znam ni da sam načinio. treći su mi neprijatni pa mi

beže. voleo bih da im pogledam u lice. da ih shvatim i priznam

misli mi prekidaju reči stare bake preda mnom koja jedva hoda i

pokazuje svom sagovorniku starom dedi ja sam preplivavala

ovaj dunav. mene su zvali devojka sa mora jer ja i jesam došla

sa mora. kad su šlepovi tu ja se popnem na njih pa skačem na

glavu. dunav i jeste more. odhodao sam malo dalje i okrenuo

se da je pogledam. maše štapom kroz vazduh pokazujući ka

dunavu. neću danas više razmišljati o grehovima. dosta

je svakom danu greha svojega. život šetnja. nosim

hleb i mleko pod miškom kao utehu

novi sad 5.9.1995

 

 

 

1398/2255

 

4139  peče sunce posle kiše

 

4140  posle asfalta put se nastavlja po izrovarenoj i utabanoj zemlji. zapalim jednu cigaru

povučem dim levu ruku stavim u džep. primetim kako mi se šaka sa cigarom njiše kroz

vazduh. mislim na sve svoje neuspehe i ljubavne patnje. kao da se ništa nije promenilo. kao

da ništa nisam naučio. rana detinjstva još nije zarasla. mladićka rana se ne smiruje

 

4141  pored staze kojom hodam kočijaš u sportskoj

dvokolici vežba sa svojim konjem. da li to ova lepa životinja želi

 

živa umetnost

1155. hodanje

život je ruža. opojno i nepredvidljivo

miriše. planiram ga a on živi sebi u slavu

opirem mu se a on me ispuni. ponižavam ga

a on buja. uživam u njemu a on boli. život

živa umetnost. nosim hleb i mleko pod

miškom kao utehu. dostojanstvena

nepredvidljivost

novi sad 6.9.1995

 

 

 

1399/2254

 

4142  blešti. hodam. nemam novaca. kad bi barem

ovih dana osim hleba i margarina bilo luka

 

4143  kad zatrepere laste kroz vazduh meni se mozak odmori

 

4144  kad posle hlada spustivši se niz padinu ugledah busen

bordo ruža bi kao da mi neko blago toplim šakama pređe preko očiju

 

svakodnevno krštenje

1156. hodanje

sa nekoliko stabala ubrah po nekoliko

šljiva. pokupih i nekoliko retkih zrelih oraha. i

otkinuh jedan grozd izrastao nisko pri zemlji isprskan

od blata. penjem se malo uzbrdo i malo se spuštam. čitao

sam svoju prvu svesku kojom sam otpočeo u januaru 1989

pripreme za ružu lutanja. popušio sam jednu cigaru. povlačio

ramena unazad da se ispravim. kružio glavom da razgibam

vratne pršljenove. molio se. sa milutinom obradovićem napravio

par snimaka u hodanju. sada na kraju gledam osvetljenu

tvrđavu. sunčeva svetlost je prozirna i slaba. jesenja 

tlo se odbija od tvrđave u dunav i presijava se kao

zlatno ulje. dostojanstvena nepredvidljivost

svakodnevno krštenje svetom

novi sad 7.9.1995

 

 

 

1400/2253

 

4145  došao sam kaji. seo na kamenu ploču groba do nje. pušim. gledam

po neuređenom grobu. jedna muva mali narandžasti cvetić. nekoliko vrsta trave

cveće u flaši koje je neko ostavio. sitni pužići po vlatima trave. drveni krst se suši

na njemu piše katica mandić 1926-1992. zašlo je sunce. duva vetrić. nisam tužan

spokojan sam. spustim glavu i vidim svoje patike. kajo doneo sam ti sve svoje

korake. na dvesta metara pogrebna povorka se vraća

 

sveta služba

1157. hodanje

išao sam kao i svaki

dan. ništa posebno osim te

neposebnosti. pri kraju hodanja

su me bolela oba stopala tetive u

stopalima pete prsti. služio sam danu

to i ništa više. dovoljno. nadam se

svakodnevno krštenje svetom. to

napisah za današnji dan

novi sad 8.9.1995

 

 

 

1401/2252

 

4146  hladna kiša i hladni vetar. posle pola sata sam već mokar. pravi dan za beskućnika

 

4147  ahilova tetiva

jednostavno ona me boli. natekla

je kao zlatni prsten zaveta. kažu mi moraš

mirovati. ali kako kad hodajuća ruža raste u meni

ponekad bol nestane. zaboravim je. hodam dalje sa

vremenom u vreme. ona je opruga koja me nosi. vezivno

tkivo. povezuje me sa svim prostorima. povezuje moju

želju da ishodam jedan cvet sa svetom u kome se rađa

taj cvet. dok ovo pišem slušam džeri maligena. da li

to godi mojoj tetivi. voleo bih. videćemo sutra na

hodanju. sutrašnji dan hoda takođe sa svojom

tetivom. da li je to istorija ili taj slavni mit

(iz rečnika hodanja)

 

časovi kišnjenja

1158. hodanje

mokre letnje pantalone su se

slepile za noge. kroz kišnu jaknu

vlaga je probila i natopila moja ramena

i grudi. vazduh je hladan. vetar je jak. gde

god da krenem kisnuću. i to je nešto. posle

je kiša stala i u hodu sam se osušio. to

napisah za današnji dan. bio je to

još jedan čas iz kišnjenja

novi sad 9.9.1995

 

 

 

1403/2250

 

4148  kako posle onog subotnjeg smrzavanja prija današnje toplo sunce

 

4149  smisao života nije patnja kaže mi balint sombati

i dok prelazimo most pokazuje mi rukom ka šlepu

 

4150  sada prelazim most na drugu stranu. zapadajuće sunce blešti

odsjaj u vodi dunava se spojio sa suncem i sve liči na vatreni vodopad

 

ono isto

1159. hodanje

zadnjih meseci bio sam u

beogradu. evo već više dana sam

u novom sadu. možda ću tu ostati dugo

reklo bi se da to nije hodanje po evropi. ali za

mene je to isto. još zagonetnije i teže. i ovde nemam

stan kao ni bilo gde. i ovde hodam kao i tamo. smanjuje

mi se prostor i pretvara u vreme. i danas sam hodao ka

8. novembru 2001 godine hodajući po gradu i okolo grada

imao sam (a to je najvažnije) onaj isti doživljaj o građenju

plavog nevidljivog cveta. ono isto osećanje prostranstva i

bezgraničnosti. ista otvorenost grudima prema nebu. isto

zadovoljstvo da u svemu vidim sve. stanujem kod prijatelja

iz čije sobe gledam dunav. i danas sam u neizvesnosti

koja me okružuje tražio spokoj i mir. i osećao istu

strast za bestrašćem. bio je to još jedan čas iz

kišnjenja. a bilo je lepo i današnje vino

novi sad 11.9.1995

 

 

 

1404/2249

 

4151  sija toplo septembarsko sunce. hodam na metar

od dunava. stavim ruke u njega prinesem ih licu i mirišem ga

 

4152  još je mnogo dana na putu ruže preda mnom (2249 dana) ili

više od šest godina. da li je to zatvor ili sloboda ili je samo o suncu reč

 

4153  spojiti sreću i slobodu

 

jako mi sunce sija u lice

1160. hodanje

kad sam se vraćao još je sijalo sunce. video sam

svoju senku i kosu kako leprša na asfaltu. svoju šaku

kako se kreće po vazduhu. ceo dan sam bio pod utiskom

jučerašnjeg čitanja moje radne sveske pre ruže lutanja i prva

četiri meseca na njoj. danas uopšte ne mogu da shvatim kako

sam sve to podneo. u kojem vrtlogu sam preživeo ko me je to

vodio i dao snagu. ono što me rastužilo je strah da sam tada

nekog povredio. možda vesnu milović. molim je za oproštenje

i svakog drugog koga je kovitlac mog skoka u ponor ozledio

a bilo je lepo i današnje vino. a danas kako je meni danas

novi sad 12.9.1995

 

 

i

 

 

kad zatrepere laste kroz

vazduh meni se mozak odmori

 

 

kad posle hlada spustivši se niz padinu ugledah busen bordo

ruža bi kao da mi neko blago toplim šakama pređe preko očiju

 

 

evo već više dana sam u novom sadu. možda ću tu ostati dugo reklo bi se da to nije

hodanje po evropi. ali za mene je to isto. još zagonetnije i teže. i ovde nemam stan kao

ni bilo gde. i ovde hodam kao i tamo. smanjuje mi se prostor i pretvara u vreme

 

 

spojiti sreću i slobodu

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si sve

onako kako

je bilo a

bilo

je

 

ljudski

nemoguće

 

i

 

božije

jedino

moguće

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

5. avgust 2025.

27638. dan mog života

 

 

1383/2270

 

4080  juče sam posle deset dana u gradu sreo rajku sredojević. kakva radost i kakva bol

 

4081  hodam od banje koviljače do loznice. mala dvorišta male kuće voćnjaci

 

4082  bojim se bojim se bojim se

 

4083  borim se da ostanem veran svim rečima u ovoj knjizi. svim

koracima na ruži. veran idealima. praistorijskim vetrovima. a tako sam slab

a tako sam slab. tako sam sam. tako mi nedostaje nečiji zagrljaj, nečije

razumevanje nečiji hrabar korak. tako sam slab. tako sam sam

 

4084  da li će me spasiti hodanje

 

4085  pokušavam da se osmehnem ali mišići lica pretvore osmeh u plač

 

4086  na izlasku iz loznice skrušeno mi se javila jedna

desetogodišnja devojčica i za trenutak odnela svu moju tugu

 

od do

1142. hodanje

pišem u parku banje koviljače

sveže je veče. neverovatno kako sam

posle užasno napornog dana posle gotovo

totalne nervne iscrpljenosti posle dvadeset

jednog kilometara i posle priče o mom radu

na lokalnoj televiziji loznice sa dajanom

jovanović sada smiren. čudo je čovek. iz

kamena niče cvet. bilo je to fantastično

putovanje od očaja do smiraja

banja koviljača 22.8.1995

 

 

 

1384/2269

 

4087  penjem se kroz šumu putem ka gučevu. lije znoj sa mene. baš je to lepo

 

4088  srećan sam zbog jučerašnjeg dana u kome sam toliko patio. plašio se

mislio da ću poludeti. dan koji sam ipak ishodao i završio u blagoj sreći i smiraju

ko me to spasao. kome to danas vraćam svojim znojem. čiju to baštu spasa zalivam

 

4089  posle 1384 dana ruže lutanja mogu da kažem da mi se ostvarilo mnogo

manje od onoga što sam želeo i mnogo više nego što sam uopšte mogao zamisliti

 

4090  sreća se nalazi iza napora. lepota iza neuglednog. dobrota iza neočekivanog

 

4091  kad kreneš ne plaši se mlakih i onih koji će ti se izrugivati jer znaj da

ovaj današnji napor poklanjam tebi. veruj mi. veruj mi kao što ja verujem svim

onima koji su od postanja do ovog trenutka kroz iskušenja i hrabrost srca načinili

zlatnu nit prapoverenja iz koje i ja pišem ove reči za tebe. (posvećeno vesni milović)

 

4092  malopre sam razumeo (plačem) duboku ulogu jude

 

4093  svi i sve na ovom svetu su po svojoj suštini

nevini i sve i svakoga čeka oproštenje i radost

 

4094  moliti se znači: nastaviti

 

4095  kad u znoju hodam šumskom stazom sam

osećam da me ti vidiš. (posvećeno martinu hajdegeru)

 

4096  da napišem bajku o jednom koraku više

 

4097  griža savesti je odsustvo ljubavi

 

4098  ironija se hrani glupošću i postaje glupost sama

 

4099  veliki svet je u mom koraku

 

otišao sam u planinu po znanje

1143. hodanje

da tako je bilo. iza mene su ostale rečenice koje

sam zapisao u planini. i blagi umor u butinama. na

telu osušena plava majica. iscureli znoj. i slike u

tvojoj glavi. bilo je to fantastično putovanje od

očaja do smiraja. ko god da si ti obožavam te

gučevo 23.8.1995

 

 

 

1385/2268

 

4100  aktuelnost je: večnost. oduvek je aktuelnost bila samo večnost

 

4101  zvuci mojih koraka po šljunkovitoj stazi do vukove kuće u tršiću

 

4102  sa željkom vićentićem božidarom đedovićem

i dajanom jovanović snimam u tršiću 23602 kilometar

 

4103  čovek je samo onda jak ako mu nije osiguran život nego biće poklonila

mi je ovu hamvaševu rečenicu dajana jovanović. to mi liči na vas rekla mi je

 

4104  hodam kroz pustinju u sebi

 

zelenilo šuma ispred mojih očiju

1144. hodanje

hodao sam danas po drvenoj kući vuka karadžića

zemljani pod mali prozori kroz koje se vidi šuma i drveće

osetio sam kako je vuk odatle otišao. kako se iskorenjivao

i ukorenjivao u nepoznato. sedeo sam na drvenoj klupi ispod

starog drveta pred njegovom kućom i gledao. gledati znači

spojiti se i spajati. isprazniti se. zagledao sam se i video vreme

pred mojim očima. u njemu nije bilo ničeg osim jednog leptira

koji je lagano leteo. pio sam vodu sa izvora i čitao narodne

mudrosti urezane na daskama pored puta. ko god da si ti

obožavam te. volim zemljane podove u starim kućama

tršić 24.8.1995

 

 

 

1386/2267

 

4105  na ivicu ponora. tu se baci u spas

 

4106  prvi put posle 1150 dana pozitivna vest: mađarska neće uvesti vize

 

4107  u jednom trenutku nepokolebljivo ne i onda zauvek prolećno da

 

4108  dan

dan je tajna. tajna bez

tajni. čičak života. otvoren i

nepredvidljiv je taj mali deo života

sve se dogodi u danu. tako je kratak

i dug svaki dan. u njemu živi čekanje

koje iscrpljuje. u njemu se događa čudo

neočekivano. da. čudo je neočekivano. baš

kao što je i svaki dan čudo neobjašnjivo

mnogo dana čini život. a u svakom se od

praskozorja do predvečerja dogodi

ceo. hodaju dani ka noći

novog dana

(iz rečnika hodanja)

 

baš tako

1145. hodanje

očima hodam. mirisima

verujem. kožom pamtim. drugim

(ženom) pored sebe svoju slobodu

gradim. volim zemljane podove u

starim kućama. u četrdeset šestoj

sedamnaest mi je godina tek

novi sad 25.8.1995

 

 

 

1387/2266

 

4109  zahlađenje. biće još vrućine i toplih dana. ali vreme neumitno klizi ka jeseni

 

4110  noć je. malopre sam se rastao sa rajkom. dvoumila se da li da se druži sa mnom

ili da ode na žurku. otišla je na žurku. izaći će za jedan sat ako bude želela da se družimo

sledeći sat bih hteo da skratim da ga sabijem. ali vreme se opire. sat je sat. ni više ni

manje. nadam se da ću ga izdržati i da neću poremetiti ritam i istinu vremena

 

4111  ko se navikao na neslobodu guši se od slobode

 

4112  prvi put u životu barem za trenutak bes mi se pretvorio u humor (hvala)

 

4113  još pola sata

 

4114  i veliko more i velika pustinja

 

4115  prošao je jedan sat. stojim i čekam srce mi lupa

 

4116  rajka dolazi. plačem nemoćan

 

jedino

1146. hodanje

čovek žudi za svojom

suštinom. to je jedina istina

i sloboda. u četrdeset šestoj

sedamnaest mi je godina tek

zapevaše strašni

radnici

novi sad 26.8.1995

 

 

 

1389/2264

 

4117  hodam sa rajkom sredojević i ona neprestano ponavlja kako je lepo kako je lepo

 

4118  opet bačena bomba na pijaci u sarajevu. tridesetak mrtvih. užas - užas - užas

 

neumitno

1147. hodanje

hodali smo i brali šljive

kupine. sklanjali se od kiše

pod drvećem. došli do vrha brda

pričali o mogućnostima i nemogućnostima

počeli su da padaju prvi orasi. i padala je prva

hladna kiša. pri povratku smo trčali preko mosta

da bi se ugrejali. ja sam se grejao jer sam

gledao kako rajka lepo trči. zapevaše

strašni radnici. proći kroz

neumitno do slobode

novi sad 28.8.1995

 

 

 

1390/2263

 

4119  ko ti se opire doći će ti 

 

4120  duša

sve što je svetlost

bledo je u odnosu na dušu

sve što je tanano grubo je u odnosu

na dušu. sve što je život smrt je u odnosu

na dušu. sve što postoji nema ga u odnosu na

dušu kaže bela hamvaš. dok hodam spajam svoju

dušu sa dušom sveta. naravno to je jedna duša. svet

je sačinjen od pažljivosti otkrilo mi se to u hodanju kroz

svet. sve što postoji postoji pažljivošću. tako voda dodiruje

zemlju. tako me vazduh prima kroz prostore. sa pažljivošću

olujni kovitlac pravi svoj oblik. samo pažljivošću se prolazi

kroz vreme i stupa na most ka večnosti. pažljivost je duša

duši. sve je prožeto pažljivošću jer sve što postoji je samo

jedna duša bez oblika i trajanja. kada tako osećam mislim

i gledam onda vidim istinu sveta i svet u istini. hodanje

je milovanje duše duša koje me miluje dok hodam

ova nehotična i nesavladiva osetljivost. nemoćna

sklonost. blago predavanje. neodoljivo

priključivanje prema duši to je budnost

duše. istinska budnost. ljubav

kaže bela hamvaš. duša

ljubi. ljubi ljubeći

(iz rečnika hodanja)

 

orasi i grožđe

1148. hodanje

počinjem da pišem u trenutku

kada sam ugledao mrtvog slavuja

na asfaltu. to je trenutak u kome je isticao

dvadeseti kilometar hodanja. današnji umor 

me nije odmorio jer se slepio sa mojim zamorima

osećanjima odbačenosti i nemoći. učitelj mi u ovom

trenutku kaže život je baš ovo sada. mali žuti pas

ispred kola pretrčava ulicu. nebo je bilo prepuno

i danas sam jeo mnogo šljiva. smokava i oraha

proći kroz neumitno do slobode. ko u

jeseni nije pored oraha koji padaju

i grožđa koje zri taj i ne živi

novi sad 29.8.1995

 

 

 

1391/2262

 

4121  počinje kiša. opet kišnjenje i smrzavanje

 

4122  ruža se hrani vremenom. neumitnost pretvara u cvetanje

 

4123  prolazim kroz zaraslo polje. čičkovi. divlje ruže. cikorija. šibljike

mladog drveća. zatravljeni put i sasušene hrastove grane. istruleli šporet

istrulela nekad bela šasija fiće. trnjine i ja koji sam bez ikakvog povoda tu

 

4124  hodam šumskom stazom kroz zeleno šiblje

vidim kako se tamni oblaci nadvijaju i zakriljuju sunce

 

ovih dana kada počinje jesen

1149. hodanje

juče je počeo a danas se nastavio žulj na peti

zašto se pojavi i odakle dođe. tek dobro mi je jer

sam i danas uradio tu stvar. bogme daleko se ode i

svašta prođe za ovih dvadesetak kilometara. ponekad

kao malopre kad ugledam ljude kako voze skupa kola

pitam se kako sam uspeo da posle četrdeset i šest godina

svoga života nemam ništa. kada sam završio ovu rečenicu

ugledao sam grafit na jednoj kući nema hleba tako treba

ko u jeseni nije pored oraha koji padaju i grožđa koje

zri taj i ne živi. žulju hoćeš li me i sutra boleti

novi sad 30.8.1995

 

 

 

1392/2261

 

4125  jeste i danas je tu moj žulj

 

izlizati

1150. hodanje

odlične su bile ove jedanaeste

patike. nosim ih već sto tri dana. koji je

razlog da su mi juče i danas napravile tako

bolan žulj. odakle dođe ta nevolja bez razloga

koja će tako i otići. ceo današnji dan hodam sa

bolom. trpim jer druge mi nema. ipak sam i srećan

jer ovo nije tako strašan bol. koliko je samo u ovim

danima ruže bilo bolova. žuljevi trnje. hodam. kada

bih mogao znati koliko je veliki bol drugih posramio

bih se svog. kad bih mogao u jednom kriku svu tu bol

isplakati isprati. kad bih mogao sve te rane izlizati i

izlečiti. kad bih mogao kad bih mogao. ne mogu ali

zato hodam. i verujem da će jednog dana bol

nestati. žulju hoćeš li me i sutra boleti

sa bolom još jedan upisan dan

novi sad 31.8.1995

 

 

i

 

 

posle 1384 dana ruže lutanja mogu da kažem da mi se ostvarilo mnogo

manje od onoga što sam želeo i mnogo više nego što sam uopšte mogao zamisliti

 

 

sreća se nalazi iza napora. lepota iza neuglednog. dobrota iza neočekivanog

 

 

svi i sve na ovom svetu su po svojoj suštini

nevini i sve i svakoga čeka oproštenje i radost

 

 

oduvek je aktuelnost bila samo večnost

 

 

i

 

 

ružo

lutanja moja

ti si poražena da

bi bila uspeh u  

svakome

ko

je

ruža

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

4. avgust 2025.

27637. dan mog života

 

 

1371/2282

 

4046  miroslave kako je to mnogo što tražiš rekla mi je malopre rajka sredojević. više

puta sam to čuo od ljudi u mojoj blizini. kakvi su to nesporazumi ili moje zablude. ja sam

verovao i verujem da dajem ali ispalo je da tražim. ostaje mi: samo dalje dalje i dalje

 

4047  mnogi su me napustili i napuštaju. odlazeći nosim

ljubav za one koje sam voleo. odlazeći ne napuštam nikoga

 

4048  gdegod da tumaram put postaje moja mlada

zbacio sam sve sem ponosa

put me zadovoljava 

daje mi sve što mi je potrebno

čeznem za prašinom u grlu

spasiću samo znanje

veslač lutalica

nomad vagabund

zovi me kako god hoćeš

bilo gde da tumaram

tamo gde položim glavu tamo je moj dom

sam ali ne usamljen

moje veze su pokidane

što manje imam više dobijam

na pustoj stazi ja vladam

 

peva mi tibika varadi pesmu grupe metalika

 

bilo je to veče u kojem je sijao pun mesec

1132. hodanje

da bilo je to veče u kojem je sijao pun mesec. prelazio sam

ulicu. da bilo je to tako. ili ipak: spirala ljubavi nema kraj

dubina i visina su joj mera svakodnevica zavičaj

pisaću ti o tome. nek zvone zvona

u mojoj duši

novi sad 10.8.1995

 

 

 

1372/2281

 

4049  krećem na hodanje i odmah se mimoiđem sa traktorom punim izbeglica

 

4050  krećem sa seksualnom vatrom u sebi sa povređenom muškom sujetom

sa porušenim mostom prema drugome sa leđima koja trepere od odbačenosti

 

4051  kako je lekovit put. vodi me direktno tebi

 

4052  uz vetar i sunce na trenutak osetim sreću i pitam se koga

to slavi moje telo dok hoda grudima ka svetlosti. pitam se koga to

čuva moj um koga drugoga ako ne ponižene i nezaštićene

 

ući u ružu

1133. hodanje

moja zavisnost od žene

je čežnja i krik za jedinstvom za

jednim. žudnja za nevinošću i susretom

strast za prapočetkom. onda kada još nije bilo

ni puteva nego samo vrt. onda kada su suze bile

okeani. kada je osmeh bio večno proleće. zato

žudnja za tobom jer večno žensko živi baš u

tebi. ženi zemaljskoj. ženi koju vidim svojim

očima i dodirujem svojim rukama. ženu

zbog koje sada hodam pored kanala na

vetru i suncu jer nema te. nek zvone

zvona u mojoj duši. budi tu da

uđemo u ružin pupoljak

novi sad 11.8.1995

 

 

 

1373/2280

 

4053  voleo bih i kada gubim da nastavim da ljubim

 

4054  juče sam pomislio: na kraju hodanja ću uzbrati

desetogodišnji cvet plavu ružu i pokloniti je tebi. da li ćeš tada biti tu

 

4055  na ulasku u groblje na česmi pokvasim kosu. umijem lice i napijem se

vode. kroz kapljice na mojoj kosi pogledam ka nebu. iako patim sretan sam

 

humus misli

1134. hodanje

misli i emocije padaju jedne

preko druge. nestaju. gube se. od

svega toga nastaje humus za nove misli

i nova osećanja. priznajem da sam izgubio i

molim se za nežnost i strpljivost da sa njima

prihvatim ono što mi je namenjeno. ne pati

odmori se moja dušo. sve će se smiriti i sve

će ipak biti dobro. budi tu da uđemo u

ružin pupoljak. humus je hrana

za nežne cvetove

novi sad 12.8.1995

 

 

 

1375/2278

 

4056  kadgod osetim besmisao ovoga što radim pitam se zašto

to radim. ali odgovora nemam jer je rečeno ruža cveta bez zašto

cveta jer cveta. tako i ja hodam bez zašto. hodam jer živim

 

4057  svuda traktori. izbeglice. stavili su na prikolice što su mogli poneti i to je sve

 

ista ljubavna patnja

1135. hodanje

pola sata mislim šta da zapišem. sve

sam već rekao. stid me je. ali to je tek trećina

puta. šta je još preda mnom. možda samo avantura

stida. možda ništa više od ovog što jeste. svečano

dramatično i obično. ljubavna patnja ista kao i pre

tridesetak godina. ista kroz sve ove godine. to drugo biće

koje me privlači i koje odlazi od mene. ta neodgonetljiva

i neuhvatljiva anima. ta borba za drugoga. nepoznatog

taj most ka čudesno drugom. taj korak koji me vodi

dalje. humus je hrana za nežne cvetove. oh

koliko te volim svih ovih godina baš tebe

novi sad 14.8.1995

 

 

 

1376/2277

 

4058  pogledam u široki mirni dunav i osetim: preplivao bih ga preplivao

 

4059  pogledah na sat i videh da je 15. avgust i odmah krenuh ka groblju

 

4060  na dvanaestom kilometru sedim na grobu svoga oca. pre 37 godina

u peskovitu raku je pušten u svojoj 37 godini života. sada sam već devet godina

stariji od njega. ja ono dete što vrišti i ne može da razume odakle dolazi toliki bol

i užas. sedim. osećam toplinu u vazduhu i bol dece koja su izgubila svoje

roditelje. sagnem glavu i klanjam se njihovim bolovima

 

4061  sada sam već među visokim korovima i čičkovima oko

železničke stanice. čujem svoje korake po šljunkovitoj stazi

 

4062  u trenutku pomislih: poludeću

 

rokenrol samoće

1136. hodanje

hodao sam ulicama novog sada

ja sam rokenrol samoće. jednostavnost i

uloga leptira. da pomislio sam: poludeću. u

trenutku kad ugledah svoju sliku pod uličnim

svetiljkama osetih nepodnošljivu samoću u njoj

a zapravo sam to bio ja. goloruk bez zaštite i

odbrane. otvoren svetu. oh koliko te volim

svih ovih godina baš tebe. priđi mi

novi sad 15.8.1995

 

 

 

1377/2276

 

4063  neka jedna žena spasi ženskost

 

4064  neka jedan muškarac spasi muškost

 

4065  neka jedna žena spase jednog muškarca

 

4066  neka jedan muškarac spase jednu ženu

 

4067  moja nesreća je tako kompleksna da je teško da je opišem. ali verovatno je glavna

stvar u usamljenosti piše vitgenštajn u maju 1942 opisujući tačno ono što osećam ja danas

 

užas očekivanja

1137. hodanje

kad kažem: spas kažem: detinjstvo

kad kažem: detinjstvo kažem: početak. kad

kažem: početak kažem: sada. vidim svoju veliku

senku na zidu u ulici u kojoj sam proveo detinjstvo

(patrijarha čarnojevića). na ovom mestu u desetoj godini

mi je drug pidža u rvanju polomio nogu (tekelijina). ovde

je moja osnovna škola (gundulićeva). ovde (podbara). iz

svakog dvorišta laju psi a ja u najlon kesi nosim breskve

i kruške koje su mi dali paja i spomenka. priđi

mi. jedna žena i jedan muškarac

novi sad 16.8.1995

 

 

 

1378/2275

 

4068  da da sad se ipak oseća jesen

 

4069  ako sam slobodan slobodan sam jer sam zavisan od svega

 

4070  boliš me. bolim te

 

4071  jaki gromovi čuvaju dušu

 

4072  život nije istorija nego svaki otkucaj srca

 

govore

1138. hodanje

svi mi govore kako su

fascinirani mojom upornošću

a ja mislim da sam samo zemlja

isti kao nebo. isti kao dan i noć. ne

bih to zvao upornošću nego ljubavlju

jednostavnošću paradoksa. ljubavlju

za stariju sestru analogiju. strašću za

mlađu metaforu. jedna žena i jedan

muškarac. upornost je dugi

topli zagrljaj

novi sad 17.8.1995

 

 

 

1379/2274

 

4073  hodam preko mosta. u trenutku primetim: ja plačem

 

4074  izgubljena je svaka noć koju provedeš sam u krevetu

 

4075  hodanje završavam ulicama novog sada. iako sam ovde rođen

to je sada najudaljenija tačka moga puta. to je to čudo: biti u svojoj kući

najveći stranac. ovde bih na trenutak mogao umreti od usamljenosti

 

i pučina i dubina

1139. hodanje

kako sam daleko otišao. do

detinjstva. do rođenja. tamo gde sam

disao prapoverenjem. i sada ga ponovo tražim

u ovim novim prostorima. po ovom gradu u kome

mi je sve poznato a ipak sam samo lađa na beskrajnoj

pučini nepoznatog. u trenucima mi je nepodnošljivo teško

ali to je taj put. to je taj miris. svejedinstvo nedokučive

ukupnosti. nepotkupljive lepote. neizneveravajuće

dobrote. upornost je dugi topli zagrljaj. hvala što

si mi danas pomogla da ti budem veran

novi sad 18.8.1995

 

 

 

1380/2273

 

4076  i danas hodam putem isceljujuće bolne iskrenosti

 

4077  iako hodam istim putem i danas srljam napred

 

potoci

1140. hodanje

pola puta sam hodao

sam a onda mi se pridružila

dora pavlović. sada živi u beču sa

kćerkom marinom. hodali smo ribnjakom

i danas sam uzbrao one jučerašnje slatke

ringlove. dora ih ne voli ali voli kupine. među

zelenim smokvama našao sam jednu veliku. zrelu

dora i ja se nismo videli dugo. ona sutra putuje u

beč a ja sam otišao da kupim hleb. završio sam sa

čistim suzama koje su mi lile niz lice. bile su to

suze neke daleke tuge. suze okeanske tišine

hvala što si mi danas pomogla da ti budem

veran. put do suza put radosti

novi sad 19.8.1995

 

 

 

1382/2271

 

4078  jutros mi se dogodilo nešto veličanstveno. čitajući knjigu mir je svaki korak

otkrio sam jedan svoj stari grč kojim sam povređivao druge ljude i sebe. osvetlivši

ga on je za trenutak popustio. on još neće nestati i još će trajati. ali već sada

mogu da se duboko izvinim onima koje ću povrediti sa njim. već sada

znam da sam se ovog jutra promenio. (posvećeno rajki sredojević)

 

4079  prekinuti lanac ozleđivanja

 

kaplje ljubav u mene

1141. hodanje

hodao sam sa gagom udovičić

pokazivao joj grad. svaki korak je

opasnost. svaki korak je spas

put do suza put radosti. iz

kamena niče cvet

novi sad 21.8.1995

 

 

i

 

 

uz vetar i sunce na trenutak osetim sreću i pitam se koga

to slavi moje telo dok hoda grudima ka svetlosti. pitam se koga 

to čuva moj um koga drugoga ako ne ponižene i nezaštićene

 

 

ja sam rokenrol samoće. jednostavnost i

uloga leptira. da pomislio sam: poludeću

 

 

moja nesreća je tako kompleksna da je teško da je opišem. ali verovatno je glavna stvar

u usamljenosti piše vitgenštajn u maju 1942 opisujući tačno ono što osećam ja danas

 

 

svaki korak je opasnost. svaki korak je spas

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si bila

sve ono što

je bilo nemoguće

ali i još mnogo više

ono što nemoguće

žudi da jeste u

stvorenoj

i

rođenoj

ruži

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

2. avgust 2025.

27635. dan mog života

 

 

1359/2294

 

4011  već nekoliko dana vreme se ne menja. vrelina preko trideset stepeni

bez vetra. ista gustina svetlosti. isti mir. samo se zelenilo pomalo žuti

 

4012  u današnjim novinama puno užasa i pretnji ratom. bojim se rata jer ne

vidim razlog za njega. nikakvog opravdanja nema. borba za teritorije. naciju. ideje

bogatstvo. borba iz osvete. ni u šta od tih stvari ne verujem. bilo šta odbranjeno ili

osvojeno smrću nije ni osvojeno ni odbranjeno. moja otadžbina je život. svačiji život

 

vrućina...

1122. hodanje

vrućina. subotnje novine

brankov most. savski kej. dunavski kej

zemun. voće sa zemlje. kupači i kupačice

pivo i sladoled. beskućnici na klupama. mladi

policajci. krupne breskve na tezgama. gomila

lubenica. prodavačica sladoleda. devojka na

biciklu. bilder i njegov pas buldog. biciklista

poskakuje na biciklu. čovek koji nosi vodu

ženama u hladu. tečem vodom u meni

što manje reči više slika

beograd 29.7.1995

 

 

 

1361/2292

 

4013  miroslave evo ti trideset maraka koje sam ti obećala. volela bih da mogu

da ti dam više i nadam se da ću jednog dana to i uraditi kaže mi gaga udovičić

 

u hramu

1123. hodanje

kako je danas bila bolna

gagina priča o prolaznosti. zašto

da bilo šta učinim radim osećam kad

ću i tako umreti kad će svi nestati pričala

mi je o svojim teškim mislima kojima je

počela da odrasta. što manje reči

više slika. u hramu izgrađenom

od ružinih stopala

beograd 31.7.1995

 

 

 

1362/2291

 

4014  dvadesetog novembra 1972 u zatvoru sam zapisao kada budem hteo

da kažem bilo šta što me boli samo ću reći: crvene krave vole ljubičasto nebo

 

4015  23 godine kasnije kažem crvene krave vole ljubičasto nebo

 

4016  u baricama oko česme u zemunskom parku nekoliko vrapčića se kupa i pije vodu

 

4017  umesto bola da mi srce peva svim živim stvorenjima

 

4018  ja sam samo jedan put

 

kroz telo postojanja

1124. hodanje

moje telo kruži po prostoru. kruži

kroz vreme. oko mene su stalno minerali

biljke životinje ptice boje mirisi. u sve njih

ulazim svojim kretanjem. svi oni prolaze kroz

mene. zajedno smo u neprestanom kruženju

krv u meni pokreće krv koja teče kroz telo

postojanja. u hramu izgrađenom od

ružinih stopala. krv cveta

u harmoniji

beograd 1.8.1995

 

 

 

1363/2290

 

4019  pet minuta je do podne. gubim ali bih ipak zaplakao od sreće

 

4020  vrućina težak ranac. ne mogu da zamislim

kada ću stići do vode i kada ću se osloboditi tereta

 

4021  sinoć sam čitao dnevnike danil harmsa. uvek se uzbudim

dnevničkim zapisima životom koji se nalazi u njima. osetim prisustvo i

čitavu dramu tih ljudi. u svakoj rečenici osetim šaku kojom su ispisane sve te

reči. kao malo dete sam srećan jer osećam da moje srce kuca sa njihovim životima

 

4022  kuća mi je samo stopa na koju stanem ili pička

u koju uđem. ti mali veliki prostori ljubavi i slobode

 

užas sa kojim sam otišao od prijatelja

1125. hodanje

došao je kraj ovom danu. odlazim u njegovu

noć. krv cveta u harmoniji. čekaću jutro

novi sad 2.8.1995

 

 

 

1364/2289

 

4023  jutro je. sveže jutro. sveže sunce ka kome obasjan hodam

 

4024  zašto mi danas toliko nedostaje zagrljaj

 

4025  od ostavljenosti leđa mi se pretvaraju u pustinju

 

4026  hodajući novosadskim grobljem sasvim

slučajno naiđem na polje sa dečijim grobovima. beskraj bola

 

4027  hodam a u meni pustoš. razrušeni put

 

4028  desetak metara posle prethodne rečenice sretnem vladu rajića

kaže jesi čuo da se dule ognjanac ubio. skočio je sa mosta u dunav

 

?

1126. hodanje

ceo dan mi treperi koža

od samoće izgubljenosti

zaboravljenosti. teško mi je

da živim. prijalo bi mi kada bih

se podsmehnuo sebi. pomozi

mi. čekaću jutro. kroz šta

ja to prolazim

novi sad 3.8.1995

 

 

 

1365/2288

 

4029  u novom sadu sam ali ja sam u stvari 23260 kilometara

daleko. iako sam ovde u svemu prepoznatljivom ipak sam negde

daleko. u daljini koja zastrašuje. u daljini koja me blaži

 

4030  cilj mi je potonuo u srcu koje kuca a da 

ne znam ni zašto kuca.~ kuca i kada ne bih želeo

 

4031  ponekad osetim kako zavidim nekim ljudima. počne kao

bol kao nepravda koja mi je naneta. ali vrlo brzo gotovo odmah se

zgadim nad  sobom. pljunuo bih se iznutra mandiću. pljunem se

 

rat

1127. hodanje

hodam po vrućini

odan joj. sunce me peče

odano mi. kažem odanost

je čarobna. kroz šta ja to

prolazim. odan sam ti

novi sad 4.8.1995

 

 

 

1366/2287

 

4032  kroz zelenu i zarđalu ogradu se probila jedna roza ruža

 

4033  jedni koji me ugledaju posle dugo vremena kažu snizio si se. drugi kažu

raširio si se. nisam ja nego godine. hodajući pod nebom širim se ka horizontima

 

jebem ti strah

1128. hodanje

širi se rat. da li će kao velike

vatre da se proširi ili će stati kao što

se zaustave oluje poplave ili zemljotresi

strah me je. u trenutku implozija straha. i zbog

toga izađem oko ponoći u grad da bih ostavio

negde pismo koje svedoči o mom strahu i želji

da ga se oslobodim. svedoči da neću svedočiti o

brutalnosti i agresiji koja se raspomamila i unižava

i uništava sve oko sebe. osećam se bedno jer to

ne mogu da zaustavim. ali imam snage i veru

u sve ono što rađa. odan sam ti. patetika

je patika koja me povremeno žulja

novi sad 5.8.1995

 

 

 

1368/2285

 

4034  i kada sam mrtav doći će meni život

 

4035  izmorile su me ove četiri godine. tuga iz prošlosti. još više me umaraju

sledećih šest. briga o budućnosti. i zbog toga sam čekao odmor u avgustu da

ga provedem kod rajke sredojević u njenom malom iznajmljenom stanu da bih 

se posle dugo vremena opustio i da mi ne bi bilo toliko neprijatno jer sam gost

mislio sam da se kupamo u dunavu i ležimo u pesku. na suncu da je gledam

ali evo u četvrtoj godini se odričem svoga odmora. u 46 godini svoga života

se prvi put neću leti kupati. odlučio sam to danas da bih se odricanjem

pridružio svim odricanjima koja su potrebna da bi prestao

rat na ovim prostorima

 

4036  učim se osmehu. u užasu osmeh je spas

 

4037  hodam po letnjoj prašini na nasipu. sve miriše na sušu

 

malo odricanje

1129. hodanje

telo mi je toplo majica mokra

gledam preko dunava kako se ljudi

kupaju. setio sam se prvog leta na ruži 

lutanja kada sam po isto ovako vrelom danu

hodao tadašnjom čehoslovačkom. tada sam se

za trenutak uplašio svog neprestanog hodanja

u kome nema odmora. od tada je prošlo još tri

godine. navikavam se saosećajući sa onima

kojima je mnogo teže od mene. patetika je

patika koja me povremeno žulja. kupam

se u svom znoju i svojoj savesti

novi sad 7.8.1995

 

 

 

1369/2284

 

4038  željko hajde. ručak je poziva stariji čovek mladića koji mu malteriše kuću

 

4039  hodam pored malog dunavskog rukavca koji je skoro osušio pa se na

površini vode uhvatila drezga i zeleni lišaj. na osušenom delu lopta kante lavori...

 

4040  hodam neravnim travnatim zemljanim puteljkom po preriji baš kao što sam

to zamišljao u detinjstvu dok sam leti bosonog jahao konja po ovakvim mestima

 

4041  znoj na mojoj plavoj košulji je molitva

 

sporo hodanje kroz avgustovsku vrućinu

1130. hodanje

uživao sam u velikim mokrim površinama znoja na košulji

ličilo je na geografiju i plave okeane. setio sam se košulje svog

dede koja je bila mokra posle njegovog hoda po brdima do kuće

to je znoj kontinuiteta i smisla. znoj mi je vlažio košulju u predelu

grudi i spuštao se dole ka stomaku do pupka. znoj je curio iz pazuha

i vlažio košulju u obliku trougla. kad se uveče košulja bude osušila

ostaće po njoj tragovi soli. a u knjizi će ostati trag još na jednoj

stranici. kupam se u svom znoju i svojoj savesti. ostaće

miris plave ruže u avgustovskoj toplini

novi sad 8.8.1995

 

 

 

1370/2283

 

4042  neka ti srce bude mlado. neka ti očekivanja budu visoka i ne

dozvoli da ti umru snovi. to su preduslovi za avanturistu i dobru avanturu

 

4043  bazam gradom

 

4044  da bi išao kroz ove ulice treba imati jake noge kaže mi laslo blašković

 

4045  treba biti nesretan i jak kučkin sin jasmina livada

 

za stolom

1131. hodanje

plava košulja sa tragovima

soli je i danas bila mokra. na pola

hodanja sam svratio kod rade čupić

da pojedem nekoliko smokava. pre podne

pre hodanja sam se uselio u stan prijatelja

vere i tibora varadi. sledećih dana ću pre

hodanja sedeti za radnim stolom posle tri 

i po godine i gledati u dunav. gledaću u

dunav i pisaću o hodanjima novim

sadom. i slušaću džez sa ploča

ostaće miris plave ruže u

avgustovskoj toplini

pisaću ti o tome

novi sad 9.8.1995

 

 

i

 

 

gubim ali bih ipak

zaplakao od sreće

 

 

kuća mi je samo stopa na koju stanem ili pička

u koju uđem. ti mali veliki prostori ljubavi i slobode

 

 

ali evo u četvrtoj godini se odričem svoga odmora. u 46 godini svoga života

se prvi put neću leti kupati. odlučio sam to danas da bih se odricanjem pridružio

svim odricanjima koja su potrebna da bi prestao rat na ovim prostorima

 

 

učim se osmehu. u užasu osmeh je spas

 

 

znoj na mojoj plavoj košulji je molitva

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

ružo čedna

ženo putu

svom

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

neizmerni

napore ti

si bila 

neizmerno

odana

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

koja si svakog 

dana bila sluškinja

večnosti ti si svakog

trena bila jedina

boginja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si

dobrotom

hodala

i

lepotom

pevala

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si meni bila

sve a ja sam

tebi bio čedo

koje te i sad

čuva

neguje

i

ljubi

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si bila sve

da bi baš

svako bio

bog

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si bila hrabra

jer hrabrost je bilo

biti baš ono ko si a

ti ružo lutanja jedna

jedina ruža lutanja

bila si i jesi i to

oduvek

i

zauvek

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

1. avgust 2025.

27634. dan mog života

 

 

1345/2308

 

3980  iz vedra neba se prolomi grom. posle jednog minuta počnu krupne

kapi kiše. posle deset sekundi miriše vreli asfalt. hladna kiša mi umiva lice

 

3981  hodam osećam: nebo i zemlja su spojeni

 

3982  hodam osećam: otvorena sam vrata

 

3983  osećam hodam: središte sam

 

3984  osećam hodam: lutam i menjam se

 

prijateljstvo

1110. hodanje

ne interesujem se za

svoje poreklo svoje korene. ne

interesujem se za svoj astral svoje

duhovno. moj koren je bog. moj duh je

bog. i zato jedino verujem u njega i sebe jer

nas dvoje smo jedno. sve između nas i sve okolo

nas i sve u nama samo potvrđuje njega i mene. sve to

je pesma o njemu i meni. svemu tome pripadamo on i ja

svemu se radujemo on i ja. svu bol sveta nosimo on i ja

veru u razumevanje. saradnju svega nosimo on i ja

tako osećam često dok hodam. tako sam osećao

i danas dok sam prelazio most i zbog toga sam

spokojan i spokoj drugima. i zato su drugi

spokoj meni. hodanjem odlazim ka svom

poreklu. prilaziš mi prilazim ti

beograd 15.7.1995

 

 

 

1347/2306

 

3985  ovaj rat za teritorije je besmislen i liči na

šizofreniju o kojoj smo učili u školi kaže mi gaga udovičić

 

ponekad gubim veru

1111. hodanje

vrućina i voda. hodao sam sa gagom

udovičić. sa tobom lako ishodam dvadeset

kilometara a kada sam sama ne mogu ni dvesta

metara rekla mi je. i ja ne bih mogao ni dvadeset

metara da mi ne pomaže ruža lutanja. a i pored nje

ponekad gubim veru. osećam se totalno nemoćan i

izgubljen. bez igde ikoga. nepotreban bilo kome. u

promeni kojoj ne znam meru. u pustinji čuda čudo

koje me pustinji. sve to pišem da bi me to spasilo

i baš to ulepšalo plavu ružu. prilaziš mi prilazim

ti. ruža je u mojim nogama i božjim rukama

beograd 17.7.1995

 

 

 

1348/2305

 

3986  svih deset godina hodanja se ogledaju u današnjem u današnjoj

vrućini u današnjem bolu levog stopala u današnjem osećanju preskupe

nezaštićenosti. stupam nogama na most. ponavljam: u svakom danu su svi

ostali. u svim danima je i ovaj. i ova vrućina i moja radost da je tako kako jeste

 

3987  u dosadašnja tri odštampana dela ruže lutanja ima slovnih grešaka. gramatičkih

nepravilnosti. zamora u tekstu. noćas mi je od svega toga bilo muka i nisam mogao da

spavam. ali to je cena lepotama u ovim knjigama. snage u ovim rečima. budućnosti u njima

 

3988  prošle godine na današnji dan hodao sam slovačkom. pod brojem

3137 sam zapisao da mi nije obrva znoj bi mi se slivao po licu. isto je tako i

danas. a pod brojem 3142  jedino što imam je to što ništa nemam. tako je i danas

 

slio sam se

1112. hodanje

kada bih kao danas

hodao strpljivo i sporo gde bi

mi bio kraj. tek u strpljivosti nastaje

lakoća. brišu se oblici u prostoru. brišu se

periodi u vremenu jednostavno klizim bez

trenja. hladna voda sa dve česme. kvašenje

lica i kose bili su samo dodatak. ruža je u

mojim nogama i božjim rukama. slio

sam se sa samim sobom

beograd 18.7.1995

 

 

 

1349/2304

 

3989  dva vrapca sleću na osušene tragove automobilske

gume na zemlji. vrapčići liče na zemlju kao što zemlja liči na njih

 

3990  ova knjiga se bori za život. put je nepoznat. ako mi bog i zdravlje dozvole neću

odustati. a to je još tako mnogo. posle tri i po godine je još šest i po preda mnom. sada se

nalazim na početku sredine koja je monotona kao žar pustinje. upuštam se jer verujem u

istinu dobrotu lepotu ljubav u sve večne vrednosti koje i u ovim danima čine večnost

 

3991  ne odustati sada kada svi odustaju i dižu ruke od vrednosti požrtvovanja i

ideala. ne odustati sada ne znači biti fanatik tvrdoglav sumanut sujetan. ne odustati

sada znači disati dahom tek rođene bebe najskupljim dahom kojim se pokreće život

 

kako da se podsmehnem strahu

1113. hodanje

osećam nekoliko bolova. nemam zdravstveno

osiguranje. ipak mi je za sutra zakazan pregled

plašim se. radujem se što to kažem jer me strah

zamara omalovažava. prijalo bi mi kada bih sada

prsnuo i kukao. istisnuo gnoj svojih strahova

i briga. slio sam se sa samim sobom

lepo je biti slab i odmarati se

beograd 19.7.1995

 

 

 

1350/2303

 

3992  hodam sa šestogodišnjom anjom čović. učim je da prelazi ulicu

ostavim je na jednoj strani a ona sama pređe podzemnim prolazom na

drugu. uživa u svojoj samostalnosti i svojim prvim potezima. i ja sa njom

 

3993  voleo bih da više pišem o ovoj knjizi koju

pišem. o njenom obliku o njenoj unutrašnjosti

 

3994  voleo bih da više pišem o vrsti jezika koji volim

onog koji se udaljio od iskaza književnost to je pre svega jezik

 

3995  ne bih voleo da pišem o postojanju državne bezbednosti o špijunaži i

kontrašpijunaži o tajnim organizacijama centrima moći i postojećem društvenom

moralu. o tome ne pišem jer smatram da je to za sam život i stvaralaštvo beznačajno

 

nalaz

1114. hodanje

jetra uglavnom dobra

sitnozrnaste grublje strukture nije

uvećana. žučna kesa homogena. pankreas

i slezina bez patoloških promena. levi bubreg 

lako niže položen. prostata okruglasta homogena

na gornjoj granici veličine promera 38x36 mm

lepo je biti slab i odmarati se. uglavnom

dalje na put

beograd 20.7.1995

 

 

 

1351/2302

 

3996  i juče i danas na lekarskim pregledima ipak je hvala bogu sve

u redu. pij samo mnogo tečnosti. sa olakšanjem hodam po ovoj vrućini

 

3997  zdravlje je svemir

 

nervi i mišići

1115. hodanje

ni ti ni ja nismo mogli znati

da ću 1351 dana ruže lutanja pisati

o mišićnim vlaknima i nervima. povlačim

svoju šaku gore i dole po goloj butini i osećam

kako mi dodiri nedostaju kako su strune mišića

i strune nerava ustreptale u otvorenom i samoći

mišići su kao put. nervi znakovi na putu. tako

hodam po samome sebi kroz dan koji

žubori. uglavnom dalje na put

slivaju se strune i snopovi

beograd 21.7.1995

 

 

 

1352/2301

 

3998  jedna vrana se kupa u barici vode

 

3999  voleo bih da otvoriš ovu knjigu na ovoj stranici na kojoj te susreću

moje tople butine ugrejane sa dosadašnjih 23022 prepešačenih kilometara

 

leto u gradu

1116. hodanje

danas je subota i leto u

gradu. pored reke starije krupne

žene se sunčaju. leže na peškirima

hlade se vodom i čitaju. pregrejali tramvaj

prelazi uzavreli gvozdeni most. trava je

suva i dalje se suši. ah leto. svi opisi su

suvišni. i ja samo prolazim bivajući i sam 

leto. slivaju se strune i snopovi. leto na

autobuskoj stanici u beogradu

beograd 22.7.1995

 

 

 

1354/2299

 

4000  anarhizam je meni najbliži. znači potpuno negiranje autoriteta ljudi sa strane

prihvatanje onoga što nudi priroda. inspirisana sam prudonom kropotkinom bakunjinom

džim morisonom milanom mladenovićem kaže mi devetnaestogodišnja tanja arsenov

 

4001  tanja i ja se slažemo u tome da su svi ljudi dobri. to je osnovno. zlo je

nešto sekundarno nešto što dolazi posle kaže mi prokopije a. postolović

 

sa tanjom i prokopijem

1117. hodanje

hodao sam sa devetnaestogodišnjacima

tanjom i prokopijem. kod radeckog smo popili

pivo. mladi su i lepi. slušao sam ih sa uživanjem

prokopijeva znanja iz pročitanih religijskih knjiga

i tanjin andergraund temperament. leto na

autobuskoj stanici u beogradu

jedan blag dan je prošao

beograd 24.7.1995

 

 

 

1355/2298

 

4002  tamne mrlje znoja na plavoj košulji

 

4003  pas ispod trokolice i dečak koji jede sitan crveni

paradajz. majka mu dole u šumi skuplja suvo granje

 

4004  po ovoj vrućini se skuplja drvo za toplu vatru zimi

 

sada ih nema

1118. hodanje

i danas sam na zemunskoj

pijaci sa mokrog asfalta pokupio

nekoliko trulih i udarenih bresaka. na toj pijaci

sam godinu dana sa vesnom milović skupljao voće

i povrće. vraćali bi se na mansardu sa dva-tri kilograma

bačenog voća i povrća. vesnine čorbe su bile više nego

melem. sada ih nema. ali zato mi je izašla groznica na

donjoj usni. današnjih trideset stepeni su bili moj

put. ni danas ne mogu da dogledam gde je

8. novembar 2001. jedan blag dan je

prošao. i danas je isparilo danas

beograd 25.7.1995

 

 

 

1356/2297

 

4005  u svim vremenima moramo težiti ćutanju

 

hodaj polako i daleko ćeš stići

1119. hodanje

sve vreme sam hodao strpljivo. to mi je pomoglo

da prođem kroz vrelinu. strpljenje je najviša umetnost

središnji ritam. hodaj polako i daleko ćeš stići savetovala

me je majka. kada sam strpljiv onda je cilj već ostvaren

svakog trenutka biti tu baš sada baš u stanju u kakvom

jesam u svetu takvom kakav je. neprimećen ulazio

sam u grad. i danas je isparilo danas. živimo

sa toplotom i čekamo kišu

beograd 26.7.1995

 

 

 

1357/2296

 

4006  prepodnevna svetlost je mlada čvrsta jasna i sveža

popodnevna se ugreje raspline uvuče u predmete briše granice

 

4007  miriše na toplinu sporost i mir

 

4008  oh koliko sam sam

 

4009  sve mi se srušilo danas. nepristojno je da govorim o svom jadu. samo krik...

 

samo krik

1120. hodanje

ne vidim nikakvo rešenje

ni izlaz. da li ću ih sutra osetiti

živimo sa toplotom i čekamo

kišu. samo krik

beograd 27.7.1995

 

 

 

1358/2295

 

4010  zbunjen sam izgubljen. ćutim. peče me sunce. gledam travu. oči

mi se lepe za asfalt. vrapci se lelujaju na grani korova. trava se suši. ljudi se

u parku sunčaju. svuda opušci od cigara. krevet - ta večna briga. žena - bol i radost

i uvek žudnja. u hladu mi je lakše. bojim se rata. bol među nogama. groznica na usnama

se suši. i danas sam skupljao šljive i breskve sa zemlje na pijaci. grlio bih se. kada sam je

juče u hodu slučajno dodirnuo po boku osetio sam sav svoj umor i nagomilanu čežnju

pijem vodu po česmama. samo da ostanem bez gorčine. da nikog ne osuđujem

 

ja sam službenik

1121. hodanje

hodanje prekidam na česmama i

pijem vodu kao konj. kao da ispijam reku

kao da sam službenik vodi. kada sam napisao

da sam službenik vodi prvi put mi se u životu

svidela reč službenik. pa da ja sam službenik

ruži i postojanju. samo krik. tečem

vodom u meni

beograd 28.7.1995

 

 

i

 

 

moj koren je bog. moj duh je bog. i zato jedino

verujem u njega i sebe jer nas dvoje smo jedno

 

 

u pustinji čuda čudo koje me pustinji

 

 

ne odustati sada znači disati dahom tek rođene

bebe najskupljim dahom kojim se pokreće život

 

 

strpljenje je najviša umetnost... kada sam strpljiv onda je cilj već ostvaren

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bog

ti

i

ja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

31. jul 2025.

27633. dan mog života

 

 

1334/2319

 

3940  pobegao sam sa šumske staze jer su me napali

komarci. zapara je pred kišu komarci su podivljali

 

3941  umoran. žedan. nestrpljiv. borim se tako što usporavam

 

3942  oblaci sa zapada donose rashlađujući vetar

 

3943  a u stvari sam i gladan

 

3944  penjem se uz zapuštene stepenice sa puno

stakla konzervi blata osušenog lišća nahvatanog lišaja

 

3945  sada mi vetar hladi ugrejano telo. liči na vodu

 

3946  kiša se pridružuje vetru

 

3947  grmi

 

koraci mostovi

1100. hodanje

juče je odštampan treći deo

knjige ruže lutanja. tri knjige su iza

mene ja sam u četvrtoj. iako su sada iza

u prošlosti ove knjige govore o onome što 

je ispred u budućnosti. jer nema hodanja bez

budućnosti. hteo ne hteo ka njoj me vuče svaki

korak. pruženi korak se nadvija nad budućnost

ove knjige pričaju o hiljadama o stotinu hiljada

o milion dana koji su pred nama. njima idemo

ili oni ka nama dolaze. osećam današnju

vrućinu u svom telu. svaki korak je most

beograd 4.7.1995

 

 

 

1335/2318

 

3948  najdublji koreni se gaje u budućnosti

 

3949  jedan korak je reč. drugi korak je slika. tako su u hodanju zajedno. spojeni

 

3950  neprestana pretnja ratom ubija duh i tako

se sve priprema za pokoravanje i ubijanje tela

 

3951  geografija mog hodanja se promenila. evropski krajolik je zamenjen

evropskom istorijom ratovanja. istorijom velikih sukoba materije i duha

 

3952  ja sam učenik hladne zime i vrelog leta rađajućeg proleća i umiruće jeseni

 

zavoleh metal

1101. hodanje

dok sam prelazio brankov

most radovao sam se jer sam

video kako gvožđe rđa i trune. kako

polagano propada i nestaje baš kao i

lišće u jesen. prvi put sam osetio da i gvožđe

živi. metal mi nije kao do sada ličio na užasnu

istrulelu rugobu nego sam video kako i u njemu

živi nežna promena. nedokučivo slavlje što

razum muti. svaki korak je most. osetio

sam to u 1101 hodanju

beograd 5.7.1995

 

 

 

1336/2317

 

3953  suše se bokori crvenih ruža. višnje i trešnje prolaze

 

3954  plave hortenzije ispred manastira vavedenja

 

3955  bolna tetiva mi nosi težinu

 

hladna voda

1102. hodanje

hodao sam sa gagom udovičić

po košutnjaku kroz šumu. na dva mesta

pili smo sa izvora hladnu planinsku vodu. leti

na vrućini ova hladna voda je isto što i lek. u

njenoj hladnoći osećam snagu zemlje. na zapari

je lakše hodati kroz šumu. ispod bujno olistalog

starog platana smo samo prošli. osetio sam

njegovu krošnju kao smiraj. povremeno bih

osetio prigušen bol u ahilovoj tetivi. osetio

sam to u 1101 hodanju. a sada

na spavanje

beograd 6.7.1995

 

 

 

1337/2316

 

3956  kada sam prekjuče u deliblatskoj peščari sa tek dozrelim jabukama

iz bakinog voćnjaka krenuo na pešačenje po jednom osunčanom peščanom putu

pitao sam se da li se i ti dok hodaš miroslave osećaš tako dobro kao što sam se

ja osećao. noseći dakle te jabuke kakve i peter handke pominje u pouci planine

sent viktoar i sa belom majicom prebačenom preko leđa da bi mi teme zaštitila

od sunca pevao sam jednu pesmu mercedes sose priča mi nenad jovanović

 

gvožđe humus

1103. hodanje

dok smo prelazili most

pokazivao sam nenadu njegove

zarđale delove. otkinuo sam jedan istruleli

deo i lako ga kidao i drobio u ruci. ličio je na

humus. vekovi su mi bili u šaci. iz njega sada

može ponovo da raste bilje rekao sam nenadu

posle mosta smo se rastali i ja sam nastavio sam

nadao sam se da me tetiva neće boleti ali na

par kilometara pred kraj sam počeo osećati

zamor i blagi bol u njoj. a sada na

spavanje. lepo je jer nema

povratka

beograd 7.7.1995

 

 

 

1338/2315

 

3957  što želimo od ovog života nije toliko da živimo

koliko da budemo življeni. da nas život upotrebi za svoje vlastite

svrhe. šta možemo drugo dati osim sebe samih kaže džejms meril

 

3958  poštrcala bih svoju krv po zelenim zidovima čujem

kako iskaljuje svoj bes u priči jedna prolaznica pričajući drugoj

 

kruženje

1104. hodanje

skoro celim putem

sam čitao današnje novine

politiku i našu borbu. zarezivao olovke i

crtao travu. kupio sam jedan sladoled i branio

se od komaraca. sklanjao se od sunca i brisao

rukavima znoj. držao brojanicu u ruci. razmišljao

o tome kako da svežem kosu da mi ne pada 

po očima. prolazeći već dugo kroz beograd

iscrtavam mnogo kružnih latica po njemu

lepo je jer nema povratka. leto je

osvojilo grad

beograd 8.7.1995

 

 

 

1340/2313

 

3959  izlazim iz segedina. trideset stepeni. blizu podne. malopre sam u

novinama pročitao da će mađarska država možda uvesti vize za jugoslovene

da bi sprečila crno tržište. još jedno stezanje obruča. u prvom trenutku to

osetim kao smrt ali sada me je već popustilo. koraci uvek pomažu

 

3960  kao da je sve ovo moje hodanje borba između jednog cveta i ostalog

sveta. borba vizije i realnosti. nadahnuća i grubosti. spokoja i nervoze

 

3961  ne želim da se borim za svoj položaj. želim samo da

sledim put lutanje i plavu ružu. želim samo da hodam preko

desetogodišnjeg mosta čiju sam trećinu za ove tri i po godine prešao

 

3962  žito je požnjeveno. moja izložba u mučarnoku je otkazana pre mesec dana. promenila

se politika i nema novaca. nije me to onespokojilo jer znam da je ružino žito izraslo

 

juče je bio četrdeseti rođendan rokenrola

1105. hodanje

u budimpešti sam sa etelom merk i nenadom kostićem sutra

ćemo preneti moje radove iz pomaza malog sela između sent

andreje i budimpešte. tu su bili dve godine kod roditelja petra

miloševića. i danas sam uspeo da hodam 21 kilometar

vrućina se uvukla u sve. ni noću ne jenjava. svuda se

osećam kao kod svoje kuće jer svuda je moj radni

prostor. atelje u kome oblikujem ružu. leto je

osvojilo grad. krstarim letnjim ulicama

budimpešta 10.7.1995.

 

 

 

1341/2312

 

3963  dobro jutro vrućino u budimpešti

 

3964  hodam polako po mojoj plavoj mapi evrope po kojoj sam prošle godine hodao 36 dana

 

3965  andraši ulica koju volim je u rekonstrukciji kao i mali žuti metro pod njom

 

3966  danas sam u budimpešti našao papirić sa prevodom

teksta koji mi je poklonio prijatelj pre četiri godine u londonu

 

stope

1106. hodanje

jedne noći čovek je usnio

sanjao je da je hodao duž obale sa

gospodom. preko neba su bleštali prizori

iz njegovog života. u svakom prizoru primetio je

dva traga stopala u pesku. jedan je pripadao njemu

a drugi gospodu. kada je poslednji prizor njegovog života

blesnuo pred njim on se okrenu da pogleda stopala u pesku

i tada primeti da je mnogo puta duž staze njegovog života samo

jedan trag stopala. primeti takođe da se to dešavalo u najtežim i

najtužnijim vremenima njegovog života. ovo mu zasmeta i on upita

gospoda o tome: gospode ti reče da kada odlučim da te sledim da ćeš

hodati sa mnom čitav put ali sam primetio da u najtežim vremenima u

mom životu ima samo jedan trag stopala. ne razumem zašto me

ostavljaš kada si mi najpotrebniji. gospod mu odgovori: drago

drago moje dete ja te volim i ne ostavljam. kroz vreme

tvoje kušnje i patnje kada vidiš samo jedan trag

stopa to je tada kada sam te nosio. krstarim

letnjim ulicama. sa engleskog preveo

miroslavu mandiću da ga čuva

marko n. stepanov utorak

29. oktobar 1991

budimpešta 11.7.1995

 

 

 

1342/2311

 

3967  uzor mi je nepoznatost preda mnom

 

3968  juče po vrelim budimpeštanskim ulicama a sada u vrelom 

danu kroz šumski hlad na košutnjaku. prate me ovi leptiri. na stazama nema

nikoga. cvrčci su po celoj šumi. zazuji i po koja muva nervozna od vrućine. neka

drveća su kriva i istrulila. na samo nekoliko kilometara dole u vrelom gradu je

više od milion ljudi. ovde sam sam na zemljanoj stazi sa drvećem

 

3969  dole pod stazom je hladna planinska voda. napiću je se

 

3970  leto u mojim nogama

 

biti šumar

1107. hodanje

vrlo retko sam imao snage da

napišem duži tekst na kraju dana

da bih mogao posle da ga skraćujem

pročistim osvežim. i tako sam često napisao

samo par reči. sa njima sam govorio više od ovoga

ne mogu jer lutanje me iscrpljuje. vrlo često u meni

nema ništa drugo sem tih par reči o velikoj nemoći

srčanoj samoći. ali osećam da baš u tim rečima živi

lepota. samoća lepote. sa engleskog preveo

miroslavu mandiću da ga čuva marko n.

stepanov utorak 29. oktobar 1991

lepota koja se u umoru odmara

beograd 12.7.1995

 

 

 

1343/2310

 

3971  prepodne je upeklo sunce. malopre je padala kiša

sada je velika zapara. teško je za disanje. znoj me obliva

 

3972  razlog hodanja je sve više duboko u meni. u toj dubini se gubim jer ta dubina nisam ja

 

3973  svaki dan u novinama čitam o užasima rata

koji se vodi u blizini. taj užas užasno poništava

 

3974  stojim čekajući da me prođe bol u tetivi. osetim ga kako kljuca u ritmu mog bila

 

3975  malopre me je ohrabrila ideja o hodanju i ljubljenju zemlje

 

ja sam poniženi

1108. hodanje

ne znam šta me više iscrpljuje

vrućina. briga o budućnosti ruže lutanja

ili prisustvo nasilja i rata. vrućina me isušuje i

oduzima svežinu i u mislima. budućnost ruže

mi se mota po glavi i u tom se motanju gubim i

lutam. nasilje i rat me ponižavaju poništavaju

ali sad kada sam sve ovo zapisao pojavljuje

mi se trunka vere da baš sve to čini lepotu

lepota koja se u umoru odmara 

pomilovah šakama

moje butine

beograd 13.7.1995

 

 

 

1344/2309

 

3976  dan mi počinje sa velikom letnjom vrućinom pesmama lu rida i

rečenicom poglavice žozefa mera zemlje i mera naših tela je ista mera

 

3977  postoje oni koji se ispovedaju ali i oni koji hodaju i

umesto da versifikacijski raznoliko ritmizuju govor raspoloženja

i misli unose u korak kaže danijel dragojević u knjizi cvjetni trg

 

3978  desetak metara iza mene je ostalo mesto na zemlji u prečniku

stopala na kome se okupilo stotinak belih leptira. kad sam prošao pored njih

oni su zalepršali kao opadajuće latice bele ruže (posvećeno danijelu dragojeviću)

 

3979  kao i pre neki dan i danas sam morao pobeći sa

šumske staze pored dunava od roja pobesnelih komaraca

 

ka svom poreklu

1109. hodanje

na kraju hodanja sam skinuo

košulju da bi pljuštalo po meni. kiša je

hladila toplu kožu. sve to zovem neodgonetljivim

savršenstvom. pet minuta posle pljuska asfalt je već

bio suv. vetar pokrenut grmljavinom je duvao kroz mokro

lišće i hladio vazduh. nad oblačnim nebom beograda je sinulo

sunce a iz daljine su se čuli gromovi. cilj mojih hodanja u ovim

danima je otklanjanje bola u ahilovoj tetivi. ostali bolovi će

nadam se i sami proći. pomilovah šakama moje butine

hodanjem odlazim ka svom poreklu

beograd 14.7.1995

 

 

i

 

 

juče je odštampan treći deo knjige ruže lutanja. tri knjige su iza mene

ja sam u četvrtoj. iako su sada iza u prošlosti ove knjige govore o onome

što je ispred u budućnosti. jer nema hodanja bez budućnosti. hteo ne hteo

ka njoj me vuče svaki korak. pruženi korak se nadvija nad budućnost

 

 

najdublji koreni se gaje u budućnosti

 

 

lepo je jer nema povratka

 

 

kao da je sve ovo moje hodanje borba između jednog cveta i ostalog

sveta. borba vizije i realnosti. nadahnuća i grubosti. spokoja i nervoze

 

 

ne želim da se borim za svoj položaj. želim samo da sledim put lutanje i plavu ružu

 

 

na kraju hodanja sam skinuo košulju da bi pljuštalo po meni. kiša

je hladila toplu kožu. sve to zovem neodgonetljivim savršenstvom

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

od reči

brojeva

i

koraka

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

30. jul 2025.

27632. dan mog života

 

 

1321/2332

 

3896  vrućina je. hodam sa etelom. zastanem i osvežavam

se mirisom jedne bordo ruže. miris joj je dubok kao krv

 

3897  etela i ja smo se dogovorili da na kraju popijemo pivo kod

radeckog. na ovoj vrućini ta želja raste i naš cilj postaje velik

 

3898  neodgonetljiva količina energije nas opčinjava

 

3899  sutra počinje leto

 

3900  sunce je još visoko ali u grudima osećam predvečerje

 

3901  jedan ribar ispred mene nosi veliku ribu. bosonog je

moja senka je dugačka deset-petnaest metara. život je kompanija

 

3902  sve uvažiti i sve obožavati da bih postao jednostavnost

ove devojčice sa crvenim šeširom i loptom u ruci

 

miris lipe teče ulicama beograda

1089. hodanje

hodanje vrućinom je kao hodanje kroz led. i kao što

me zimi zavetrina čuva od hladnih i jakih vetrova leti me

spašava hladovina. nekoliko puta smo danas etela i ja

izlazili na dunav i gledali ga. dunav je tekao mirno siguran

u sebe. gledao sam ga celim telom. tri hladna piva su me

lako opila kao i etelu. oko ponoći pijanstvo je još u meni

osećam umor u butinama i mirišem lipe čiji miris teče

ulicama baš kao i dunav. pevam ti veliku pesmu

kupam se u mirisima dunava slatkih

lipa i dubokih ruža

beograd 21.6.1995

 

 

 

1322/2331

 

3903  oči

oči slikaju predele

govore ljudima. prilaze

životinjama i biljkama. gledanje je

hodanje. u jednom oku su moje misli u

drugom moja duša. oči su odeća mojim

namerama one vide svu raznolikost ovog

sveta. oči su nevidljive noge koje me vode

uživam da gledam kako gledaju moji oči. vidim

sebe kako gledam i gledajući se zavetujem svetu

vidim sebe kako gledam a ništa ne vidim nego

samo zurim. u zurenju nestaju i oči a sa očima

nestajem i ja. sve nestaje u blаženoj praznini iz

koje se rađa svet. vidim sebe u dubоkoj prošlosti

stojim i tamo. vidim pružio sam stopalo koje ne

može bliže da se spusti nego u daleku duboku

budućnost. kada su oči mirne i blago

gledaju iz njih se čuje tiha muzika

(iz rečnika hodanja)

 

samo život

1090. hodanje

kada sam posle hodanja

ušao u praznu sobu osetio sam

tugu. bila je u vazduhu. u ovoj sobi

su živeli bog zna koji ljudi. neki sigurno

nisu više živi. sada sam u sobi ja. posle

mene biće neki drugi. lepljiva nepoznatost

sutra treba nastaviti. kupam se u mirisima

dunava slatkih lipa i dubokih ruža

čujem kišu na prozorskom limu

beograd 22.6.1995

 

 

 

1323/2330

 

3904  tiho bez kiše i sunca

 

3905  kako su božanske ove laste. mnogo ih je. obleću nas

lete nisko i nepredvidljivo. kako je plava njihova tamno plava

 

3906  voleo bih da mislim neočekivano kao što lete laste

 

geografija ruže

1091. hodanje

lako je bilo današnje hodanje

nije bilo sunca i sparine nego oblaci

i svežina. meko smo prošli kroz dan. kada

hodam sa nekim mnogo mi vremena prođe

gledajući ga u lice. nadam se da moji sahodači

na mom licu vide sve pejzaže i krajоlike kroz koje

sam prošao. da vide geografiju moje duše. roj

plavih lasta oko naših tela. čujem kišu na

prozorskom limu. toliko je sve bilo

jednostavno da je ličilo

na serpentine

beograd 23.6.1995

 

 

 

1324/2329

 

3907  uskoro će pored tebe biti jedna pametna. mudra. požrtvovana. jaka. nežna. hrabra

lepa. skromna. darovita za stvaranje novca. puna seksualnosti. kuvarica. duhovna umetnica

života. iskrena. maserka. večni prijatelj. sestrinski nežna. jedna koja će umesto tebe tvoje

snove sanjati. jedna jednostavna obična žena - žena čarolija kaže mi etela merk

 

3908  vrabac se kupa u prašini

 

grli me

1092. hodanje

hodali smo etela i ja iz

centra batajnice do beograda

dvadeset kilometara po oblačnom danu

gledali kukuruzna polja sklanjali se od automobila

razgovarali o planovima za ružu lutanja. mnogo je

lakše hodati u jednom pravcu kojim se stiže do cilja

nego odlaziti i vraćati se. sada dok zapisujem ovaj

tekst duboko u noći sedim na terasi i slušam kako

pljušti kiša i kako munje osvetljavaju nebo. gromovi

su kao duboki uzdasi. ozon mi napaja nozdrve a

nebo grudi. kišo padaj. noći budi noć. toliko je

sve bilo jednostavno da je ličilo na

serpentine. uspavala

me kiša grli me

beograd 24.6.1995

 

 

 

1326/2327

 

3909  pada letnja kiša. kišu smenjuje sunce

 

3910  već nekoliko dana bole me jaja. bol se širi u stomak u noge. povremeno

osetim oštar bol u glavi. već godinu dana imam otok na ahilovoj tetivi. ponekad osetim

da me boli jetra. noću se probudim u strahu od teških bolesti i smrti. to me iznuruje

 

3911  kiša je stala. blešti asfalt preda mnom

 

3912 noćas sam sanjao dušku moju veliku ljubav u

dvadeset četvrtoj. rastočilo me je osećanje topline u snu

 

3913  vidi dugu vikne nenad kostić

 

3914  hodam sa svojim bolom. nosim ga kao milost

i opomenu. i nadam se da će proći i nestati

 

iscediti dan

1093. hodanje

posle kiše je sijalo sunce i

duvao prohladan vetar. mirisalo je

na snagu čistoću i svetlost. uvek se radujem

kad primetim svetlost. svetlost je put ka večnosti

ono što oblikuje prazninu. na pola puta su mi se

pridružili nenad kostić i etela merk. ožedneli na

kraju smo pili sok od kajsija. jedan od sinonima

za hodanje su voćni sokovi. uspavala me

kiša grli me. iz bola iscediti dan

beograd 26.6.1995

 

 

 

1327/2326

 

3915  nekoliko puta je danas pljuštalo i sijalo sunce. sada sunce blešti i peče

 

3916  hodam pored tramvajskih šina u njima voda

 

3917  miroslave ovo su moji prvi kolači. napravila sam ih za tebe

najjednostavniji su - patišpanj sa malinama kaže mi gaga udovičić

 

misli mi postaju meke

1094. hodanje

hodao sam sa gagom udovičić. pridružila

mi se na pola puta i donela svoje prve kolače

u životu. bol me je deprimirao i uzimao snagu. bio

sam neraspoložen pored vesele mlade devojke

dodirivao sam se sa bolom. u bolu živi ozbiljnost

i priča o avanturi postojanja. misli mi postaju

meke pogled tih korak blag. iz bola

iscediti dan. bolu ljubim te

beograd 27.6.1995

 

 

 

1328/2325

 

3918  meni je uvek teško da kažem ono što osećam prema

drugima kaže mi sedamnaestogodišnja borjana jovanović. zašto

ne mogu da se otvorim. ne znam. bojim se da me taj neko ne povredi

da uđe u moju dušu i da je onda ostavi i da mene moja duša boli

 

3919  prolazimo kroz veslarsku ulicu i onda skrećemo na desno u čumarsku

 

3920  isparavaj se borjana kao zemlja kažem borjani dok hodamo posle kiše

 

pljuštalo je

1095. hodanje

pljuštalo je a borjana i ja

smo uspeli da se sklonimo na splav

voda se spojila sa vodom. pljusak je bio

kratak. krenuli smo i ponovo se pojavilo sunce

često hodam sa mladima. svakom ponešto dam

oni mi daju nevinost. oni su život koji gledam kako

se menja i razvija pred mojim očima. oni su slika

mogućnosti. slika u kojoj se vidi kakav je svet

nekada bio. u kojoj se vidi kakav bi svet mogao

biti. borjana budi ono što možeš biti. bolu

ljubim te. volim laste kad prelete

ispred mojih nogu

beograd 28.6.1995

 

 

 

1329/2324

 

3921  ovih dana je umro emil sioran

 

3922  mi samo seremo i pričamo a vraćamo se u

praistorijsko doba kaže jedan kupač ostalim kupačima

 

3923  gledam osušene slivove kojima je kiša noćas jurila na put

 

3924  u jednom trenutku posle današnje jednoličnosti koja se ponavlja kao i svih

ovih stotinu dana osetim uzbudljivost ovoga što je oko mene baš takvo kakvo je

 

3925  trese me groznica jednoličnosti

 

monotonija svetinje

1096. hodanje

ne odustajem hodam onako kako

mi situacija nalaže. čuvam transparentnost i

unutrašnjost rada. bratstvo koje slutim sestrinstvo

koje osećam. ovih stotinu dana liče na središnji deo

ruže lutanja. da bih se približio poslednjoj desetoj godini

preda mnom su središnje četiri. pustinjske. svaki dan je

svetinja. svaki korak molitva. računam da računaš na

monotoniju. monotoniju koja je najjednostavniji i

najvažniji ritam. volim laste kad prelete ispred

mojih nogu. na monotoniju i sve laste 

koje me svaki dan okružuju

beograd 29.6.1995

 

 

 

1330/2323

 

3926  vrapčić skakuće kroz karmin muškatle

 

3927  mali busen majčine dušice pored kamenog

stepeništa. čast mi je da stavim stopalo pored njega

 

3928  prelazim preko mosta sunce mi peče u leđa

znoj mi lije sa lica. preda mnom su pedeset toplih dana

 

kao da sam bandera u polju

1097. hodanje

volim kada se dan završava kao danas u

ćutanju umoru i smiraju. sve se izjednači poravna

kroz sve to prolazim nečujan neviđen i oznojen. krećem

se a kao da sam bez pokreta. ruke mi vise niz telo kao

duge grane na drveću. glava mi drži pogled ali ja ništa

ne vidim samo prolazim. samo sam prisustvo. svedok

o ostalom. na monotoniju i sve laste koje me svaki

dan okružuju. volim kad na kraju dana

ostanem bez teksta

beograd 30.6.1995

 

 

 

1331/2322

 

3929  u sremskim karlovcima toplota teče kao reka

 

3930  na fudbalskom stadionu slavije u novom sadu

na travi fotografišemo deset patika sa ruže lutanja

 

3931  hristo je u berlinu zapakovao rajhstag

 

dan u životu

1098. hodanje

ovaj dan je prošao kao

kap u vodi. bio je i sada ga

više nema. to je spirala. večna

prolaznost. volim kad na kraju

dana ostanem bez teksta

kapnula je noć na dan

beograd 1.6.1995

 

 

 

1333/2320

 

3932  vrućina se može mazati na hleb

 

3933  gledajući detalje u građenju grada osetim da novac vrti gde burgija

neće ali se setim reči prijatelja sve što se za novac može kupiti jeftino je

 

3934  polivač velikim crevom zaliva površinu sa cvećem. žedna zemlja proždire vodu

 

3935  sve ovo što pišem i sve ovo što ti čitaš je moguće

jer si ti živa. samo život piše knjige. smrt je nepismena

 

3936  what i'm doing is very simple. i hope you see

this. it is only the way in the wood where i'm walking

 

3937  prelazim most preko save. sunce je malo

utihnulo. primetim da sam izgubio plavu majicu

 

3938  osetim: geografske granice su granice u našem srcu i našem umu

 

3939  razmislim: geografske granice su samo u našem umu

 

tužna radost

1099. hodanje

i sinoć i večeras beograđani

se raduju jer je njihova košarkaška 

reprezentacija prvak evrope. katarza. puko

čir. palo zvono. pražnjenje. radost ruši pred

sobom četvorogodišnju potisnutost. mladost jauče

pred izgubljenom budućnošću. očevi su pojeli život

svoje dece. dok ovo pišem duboka je noć i još se

ulicom čuju sirene automobila i povici mladića i

devojaka. kapnula je noć na dan. osećam

današnju vrućinu u svom telu

beograd 3.6.1995

 

 

i

 

 

voleo bih da mislim

neočekivano kao što lete laste

 

 

ovih stotinu dana liče na središnji deo ruže lutanja

da bih se približio poslednjoj desetoj godini preda mnom

su središnje četiri. pustinjske. svaki dan je svetinja. svaki

korak molitva. računam da računaš na monotoniju

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti koja čuvaš sva

bića i mene si sačuvala

da i ja ne samo čuvam

nego i negujem svako

i sva bića

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

29. jul 2025.

27631. dan mog života

 

 

1307/2346

 

3863  u blizini sam vode gde munja preseca nebo. uskoro grmljavina

 

3864  kiša kiša kiša

volim kad pada kiša. još ako tada

ugledam neku pticu koja leti kroz kišnjenje

ne volim mnogo da kisnem ali je kišnjenje lepo

liči na prihvatanje. starija je kiša od mene i sigurno

je da ona zna mnogo toga što ja ni slutiti ne mogu. ona

me uostalom slutnji i uči. stiša me i načini setnim. dušom bih

tada zapevao. kiša kao i sunčevi zraci spaja nebo i zemlju. govori

mi nešto o onome gore. o jedinstvu gornjeg i donjeg sveta. kiša me

napaja nebom kao biljku. volim da je slušam. uvek. u svim godišnjim

dobima. i onda kada je hladna i onda kad rashlađuje vrelinu. kao mladić

pisao sam tekstove koje sam želeo da liče na kišu. svaka reč je bila kap

tako sam ih pisao. kap po kap dok rečenica ne bi bila vlažna kao ljudski

sok. volim je kada pada noću. često sam kisnuo na hodanju. nekada

sam se od nje sklanjao nekada ne. leti bih skinuo i majicu i padala

bi po mojoj goloj koži. bio sam tada sličan lišću. kada kisnem

više sati neprestano onda kad se nebo spoji sa zemljom

nikakva odeća ni obuća ne mogu sprečiti da mi voda

dođe do kože. hladna kiša je neprijatna. udružena

sa vetrom na otvorenom liči na potop

lepo je kisnuti i biti

(iz rečnika hodanja)

 

sa gromovima

1077. hodanje

krenuo sam sa gromovima

prelazio metalni most i plašio se. bio

sam neraspoložen. uvlačio se u teške korake

hteo sam da prekinem hodanje. ali nisam. oko

ponoći sam hodao sa etelom merk. ništa lepše od

ponoćnog hodanja dok kišica pada po kosi i telu. na

golim etelinim grudima video sam kapi kiše. zastajali

smo u nekim ulicama. stajali i kisnuli. mirisala je lipa

držao sam ruke u džepovima hodali smo a kao da

smo spavali bezbrižnost je veliki cilj. u sporoj

šetnji nestaju bore sa lica

beograd 7.6.1995

 

 

 

1308/2345

 

3865  na okretnici tramvajske linije 7 9 11 se pitam šta ja to radim

 

3866  čekam etelu merk. priključiće mi se na polovini hodanja. dok

je čekam u ruci mi je mala končana brojanica. vunenu sam izgubio

 

mirišem na tvoj znoj

1078. hodanje

oznojen i umoran. sasušeni znoj mi

zatežе lice. od zamora žamor u butinama

vrata su zaključana i ja već sat jedan posle dvadeset

kilometara hodanja stojim na ulici i čekam. ja hodočasnik

i lutalica. ja luda i pesnik. ja mirišući na tvoj znoj. ja koji

izgovaram tvoje reči. ja u čiji se umor pridružio tvoj

umor. u sporoj šetnji nestaju bore sa lica. nebo

i zemlja puni su milosti tvoje

beograd 8.6.1995

 

 

 

1309/2344

 

3867  stopala šume po putu. uzan je on

 

3868  živ sam i hodam. moji roditelji više nisu živi. vidljivi uzrok

mog postojanja više ne postoji. srećan sam. moja ljubav prema

roditeljima je postala most između vidljivog i nevidljivog

 

vetar mi miluje lice

1079. hodanje

topla je noć. vraćam se polako

vetar mi miluje lice i grudi. sporost me

odmara. zelenilo u noći. odlaganje sna

anđeli saveznici. nebo i zemlja puni su

milosti tvoje. um u pete pete u srce

beograd 9.6.1995

 

 

 

1310/2343

 

3869  već pola sata mislim o vezi između vlasti i muzike. misao se

produbljuje ali je ostavljam. dan je sunčan i bolje će mi biti bez mišljenja

 

pasoš duše

1080. hodanje

tužan sam hodao kroz dan

bilo je ljudi oblaka trava. i ja sam

bilo je gradskih autobusa zgrada u gradnji

toplog asfalta. i ja sam. bilo je subote znoja

ratnih pretnji površnosti u novinama. i ja sam

samoća je pasoš duše. geografija uma

miroljubivost zavađenih. ljubim vas tetive

moje. um u pete,. pete u srce. tvoj sam

znoj pod pazuhom i guzevima tvojim

beograd 10.6.1995

 

 

 

1312/2341

 

3870  sabiram se. prepuštam. otvarаm se

nepredvidljivom. odgovornost pretvarаm u prisutnost

 

3871  gledam svoju izduženu senku na asfaltu

vetar mi nosi košulju i širi prsluk nabora nogavice

 

ta izdužena senka

1081. hodanje

već danima se ponavlja moje

hodаnje beogradom. nije teško ali

je mučno. bog zna na kojem sam ispitu

kao da se cela spoljašnost preselila unutra

uostalom duva i sveži vetar i nije na meni

da sudim ni da se pitаm. tvoj sam znoj

pod pazuhom i guzevima tvojim

nego samo da othodam

beograd 12.6.1995

 

 

 

1313/2340

 

3872  sklonio sam se pod jedan balkon sa etelom merk. kiša

pada po zelenilu i automobilima. sa eteline kose curi voda

 

3873  etela neće ništa da kaže o mirisima

 

3874  posle hodanja pićemo sok

 

3875  tvoja hodanja su sokovi mirisa kaže mi etela merk

 

sokovi mirisa

1082. hodanje

posle hodanja pokazivao

sam svoje radove eteli merk i

nenadu kostiću. svi ti radovi su količine

kao okeani. osetio sam mir i spokoj. sva

lepota u njima je posledica čežnje za

jednostavnošću skromnošću i običnošću

u kojima živi veličanstveno. nego

samo da othodam. samo jedan

korak više ne dva

beograd 13.6.1995

 

 

 

1314/2339

 

3876  planina od bulki. zri žito

 

3877  ispred mene zeleni korov. ljubičasto i žuto

cveće. a polje kukuruza do kolena. kukuruzi. žita

 

3878  operi patike kaže mi etela merk

 

bulke i žito

1083. hodanje

vrućina po poljima. košulja

mi je mokra od znoja. skinem prsluk

da mi ga sunce osuši. negde usput me je

pokupila etela merk pa smo otišli do novog

sada. na putu sam brao višnje. prskale su

svojim sokom. na putu pod nogama odmah

osetim večnost. večnost mi ispuni kičmu i

sve nerve. samo jedan korak više ne

dva. u telu se obnavlja večnost

beograd 14.6.1995

 

 

 

1325/2338

 

3879  etela plače i ja kroz njene suze gledam stado ovaca

u polju. neke su zajedno a neke same kaže etela

 

3880  jel se to vetar čuje pita etela

 

njeno spajanje

1084. hodanje

hodali smo etela i ja. hodali i

razgovarali. hodanje pomaže razgovoru

razgovor hodanju. zastao sam i gledao etelu

kako se kreće. video sam je u pejzažu i video

njenu buduću promenu. njeno spajanje. milost

koja će ući u nju. video sam zelenu zemlju i

plavo nebo iznad nje. u telu se obnavlja

večnost. hodala je pravo a ja sam je

video kako se vrti u pirueti

svoje budućnosti

beograd 15.6.1995

 

 

 

1316/2337

 

3881  ženstvenost je žensko u meni koje me osvaja kaže mi jelena jovanović

 

veliko drvo u vodi

1085. hodanje

hodali smo jelena i ja. kada

mislim na to hodanje pre svega

vidim veliko drvo u vodi koje plovi

dunavom. plovi polako. ja hodam kao

što reka plovi. ja sam drvo u vodi. ja sam

u tebi i hodam tvojim damarima. hodala 

je pravo a ja sam je video kako se vrti 

u pirueti svoje budućnosti. dani

prolaze kao ploveće

drvo u vodi

beograd 16.6.1995

 

 

 

1317/2336

 

3882  istrošili me dani u ovoj nedelji i sad dok pričam sa etelom glas mi je iscurio

 

3883  danas je 1317 dan ružе lutanja i zadnji dan eteline menstruacije

 

3884  kako su sinoć u predvečerju letele laste

 

kiša po vodi

1086. hodanje

kako sam bio iscrpljen sa

nekoliko bolova u telu. etela me

je bodrila. volim da hodam sa njom

jer ona oseća i vidi ružu koju pravim. raširi

ruke kroz vazduh i govori o tome. na pola puta

smo legli na travu i gledali pecaroše. i počela je

blaga topla kiša. gledali smo je kako pravi

krugove po vodi. sa kišom je počinjao

miris svežine. dani prolaze kao

ploveće drvo u vodi. kako je

prijala litra soka na

kraju hodanja

beograd 17.6.1995

 

 

 

1319/2334

 

3885  lepo se piše u hodu kada sve drhti

 

3886  put. magla. strah. hladnoća. blago meni sa mojim psom cokom

 

3887  morаm da pazim kako hodam da ne bih zgazila ove mnoge mrtve i žive žabice

 

3888  osmeh i mir miroslavu

 

3889  kod zadnjeg plasta sena je 10 kilometara i tu sam izgubila zelenu olovku

 

danas je umesto mene hodala etela merk

1087. hodanje

nisam ja hodala umesto tebe nego sam ja hodala kao tvoja šaka

na primer ili tvoje stopalo kao tvoja energija. to što ti radiš nije individualni

čin nego je žrtva koja pripada svakome i iz koje onda izrasta plavi cvet. osećala

sam to i pre ali danas dok sam hodala mi se to potvrdilo. osetila sam to u strahu. u

zecu koji istrčava. u hladnoći. u zgaženim žabama i pužićima. u mučnini (dvaput mi

se povraćalo). osetila sam to kada je asfaltni put prestao i kada sam ostala sama u

prirodi. osetila sam da smo tu samo priroda i ja. ali sam osetila da je moje ja malo

da ne postoji i da nestaje. iz tog nestajanja se rodilo to osećanje o velikoj slici. u

trenutku sam ti zavidela jer sam osetila da se tebi svaki dan priroda otvara kao

najlepša žena. zadnji korak sam napravila kod onih cevi na kojima smo

jednom sedeli. volela bih da ti sutra svoj prvi korak napraviš

odatle. kako je prijala litra soka na kraju hodanja

lepše je biti umoran nego mudar

beograd 19.6.1995

 

 

 

1320/2333

 

3890  posle nedelje i jučerašnjeg etelinog hodanja ponovo na nogama

 

3891  pre polaska uhvatio me je strah od novih 20 kilometara. taj

strah dolazi iz bolova. iz 22421 prepešačenih i 38000 kilometara

preda mnom. to je pustinjski strah. strah od napuštenosti

 

3892  da li kolena tetive stopala mišići mogu podneti dužinu ove ruže

da li glava prostata stomak jetra srce mogu podneti lepotu plave ruže

 

3893  u zemunu u ulici pregradica u krošnji

crvene krupne trešnje izrasla jedna crvena ruža

 

3894  par uzbranih višanja ne samo da su mi osvežile

osušeno grlo nego su me razvedrile i osmislile hodanje

 

3895

 

višnje

1088. hodanje

ribari se polako spuštaju

niz savu baš kao i ja na kraju

dana. ostao je još jedan kilometar

hodanja. već vidim kako sam ispružio

naše telo i napio se tvoje vode. lepše 

je biti umoran nego mudar. pevam

ti veliku pesmu

beograd 20.6.1995

 

 

i

 

 

sabiram se. prepuštam. otvarаm se

nepredvidljivom. odgovornost pretvarаm u prisutnost

 

 

posle hodanja pokazivao sam svoje radove eteli merk i nenadu kostiću

svi ti radovi su količine kao okeani. osetio sam mir i spokoj. sva lepota

u njima je posledica čežnje za jednostavnošću skromnošću i

običnošću u kojima živi veličanstveno

 

 

na putu pod nogama odmah osetim večnost. večnost mi ispuni kičmu

i sve nerve. samo jedan korak više ne dva. u telu se obnavlja večnost

 

 

lepše je biti umoran nego mudar

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

pluća moja

na koja sam

zaboravljao

dok sam

dahtao

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

28. jul 2025.

27630. dan mog života

 

 

1294/2359

 

3825  petog maja 1992 pod brojem 647 sam u knjizi ostavio jednu rečenicu

pitajući se da li ću je se nekada setiti. setio sam se nekoliko puta ali je nisam

mogao naći u knjizi. sasvim slučajno danas mi se knjiga sama otvorila. od te

rečenice pod brojem 647 prošlo je 1113 dana. sada je ona već mlado drvo

 

3826  molim te napiši nešto nežno o svojim nogama kaže mi

olivera đurđević. zaslužuju više nežnosti nego što im poklanjaš dodaje 

 

3827  ne pristajući da budu lude pametni su budale

 

ponovo

1066. hodanje

ponovo vrućine. ponovo

znoj. i ponovo svet. raduje me

čini bezbrižnim. oh bezbrižni humor

da i humor. noge u lavoru. oh kako

će mi na kraju prijati. sve to što 

se zove ti. posle duge

tišine rečenica

beograd 25.5.1995

 

 

 

1295/2358

 

3828  u kratkoj rečenici

 

tužan i spokojan

1067. hodanje

ponovo u budimpešti. vrućina

ceo dan. počinje leto. posle siromašnih

dana u beogradu bogatstvo u budimpešti

me čini tužnim i spokojnim. tuga i spokoj idu

zajedno. zelena tuga i plavi spokoj. mir sa

kojim osećam kako raste unutrašnji svet

posle duge tišine rečenica

sve je isto

budimpešta 26.5.1995

 

 

 

1296/2357

 

3829  ni u letnjim pantalonama koje sam danas kupio mi nije svežije

 

3830  još me prati miris ruže koja je ostala iza mene. bio

je to grm bordo-ljubičastih ruža iz kojih se vazduh plavio

 

3831  ponekad mi kažu neki ljudi izabrao si najteži trenutak za ružu

lutanja sada kada se za tebe granice zatvaraju kada u delovima prostora

kojima se krećeš tinja rat. ali ja nisam birao trenutak ni vreme. ono je izabralo mene

 

3832  ja sam ovisnik od ivane kaže mi nenad baturan

 

3833  sujeta je ogromna. osećam je pod nogama u prijateljima u knjigama u slikama

u idejama u ljubavi i parama. ali sujeta sam pre svega ja. i zato te molim zagrli me

 

krilonogi

1068. hodanje

prošla je ponoć. budimpešta

koračam. drukčije ne znam. a

ti. jedna ruka mi je u džepu. pod

uličnim svetiljkama vidim svoju senku

po ugrejanom telu osećam svežinu noći

sve je isto. pljusnem nogama po barici

ostavljajući svoj trag za tebe

budimpešta 27.5.1995

 

 

 

1298/2355

 

3834  iz budimpešte sam doneo fasciklu u kojoj sam godinama sakupljao

rečenice iz pročitanih knjiga. sada ću ih privremeno ostavljati po ovoj knjizi

 

igrač

1069. hodanje

svemiru pripada igrač

amin. onaj koji ne igra na zna

šta se dešava. amin. nauči kako

da podnosiš muke i bićeš u stanju

da ne patiš. patnja je skretanje sa

pravog puta. ona nas samo opominje

pljusnem nogama po barici ostavljajući

svoj trag za tebe. i u ovoj iznurenosti

i tromosti osećam ples u sebi

beograd 29.5.1995

 

 

 

1299/2354

 

3835  velika vrućina me znoji

 

3836  iznurenost

 

 

 

indijanac iz plemena probušeni nosevi

1070. hodanje

moji mladi ljudi neće nikada raditi. ljudi koji rade ne sanjaju a

mudrost se objavljuje u snovima. tražite od mene da orem zemlju

da li treba da uzmem nož i razderem grudi svoje majke. ako to učinim

ona me neće primiti u sebe kada umrem. tražite od mene da kopam da

bih video kamenje. da li treba da tražim kosti ispod njene kože. ako to

učinim kada umrem neću moći da uđem u njeno telo da bih se ponovo

rodio. tražite od mene da sečem travu pravim seno i prodajem ga da

bih postao bogat kao beli ljudi. ali kako bih se ja odvažio da sečem

kosu svoje majke. i u ovoj iznurenosti i tromosti osećam

ples u sebi. neka govore indijanci umesto mene

beograd 30.5.1995

 

 

 

1300/2353

 

3837  kaplje današnji dan u ovu knjigu

 

3838  dečaci se kupaju u dunavu. skaču. bacaju loptu u vodu i doplivavaju do nje. prevrću

se u vodi. vrište. guraju jedni druge. stresaju glavama vodu sa lica. rastu kupanjem

 

3839  jedna svraka nadleće nada mnom i grakće. natera me da zapišem ovu rečenicu o njoj

 

poglavica žozef

1071. hodanje

svet je stvoren uz pomoć sunca 

i treba da ostane onakav kakav je

oduvek bio. ova zemlja je stvorena bez

graničnih linija i nije čovekovo da je deli. ja vidim

kako se belci bogatе u celoj zemlji i vidim koliko

žude da nam dodelе golu neplodnu zemlju. zemlja i

ja smo jedno. mera zemlje i mera naših tela ista je

mera. dokažite nam ako možete da vas je ovamo

poslao tvorac. možda vi samo mislite da vas je poslao

ovamo da sa nama radite šta hoćete. da ja verujem

da vas šalje tvorac možda bih poverovao u vaše

pravo da raspolažete mnome. neka govore

indijanci umesto mene. ja ovako govorim

zato što volim zemlju

beograd 31.5.1995

 

 

 

1301/2352

 

3840  ponovo prvi juni

 

3841  zapara. a pomalo i vetar. hodam sa jelenom jovanović po ostrvu

 

3842  počinje oluja. još hodamo uskom stazom pored reke

 

3843  stazi je kraj. ili ćemo gore na nasip ili se negde

skloniti od jakog vetra. dilemu rešava pljusak koji počinje 

 

3844  prelazimo preko malog mostića do splava-kućice. jelena viče led led

 

3845  stojimo zaklonjeni od vetra pod malom

nadstrešnicom i grejemo se telom o telo. i gledamo

 

3846  vetar nosi kišu i diže talase po reci 

 

3847  kiša se pretvara u kišnu prašinu iznad vode

bela zavesa od vode zakrivljuje drugu stranu obale

 

3848  počinje i grmljavina ovde iznad šume i tamo na drugoj obali 

 

3849  po koja munja sevne nebom do vode

 

3850  u vetru i kiši jedan galeb 

 

3851  kiša se smiruje. vetar je još jači i talasi su još veći

 

munja nad vodom

1072. hodanje

kako je bilo lepo u polusatnom

nevremenu. u žestokoj snazi prirode

sivilu i sivom zelenilu vode i šuma. kako

je bilo lepo biti deo tog vrtloženja. menjanja

snage. sve se razularilo i u neobuzdanost

pretvorilo. snage čiste i blage. otvorilo se nebo

pljuskom vetrom i gromovima. ja ovako

govorim zato što volim zemlju

snaga je svemu bila mera

beograd 1.6.1995

 

 

 

1302/2351

 

3852  opet pljusak

 

3853  puž se raširio na putu kao ruža

 

3854  i danas je padala kiša i sada je predvečerje čisto

sunce je blago. makadamski put iza mene čujem eteline korake

 

3855  etela je otišla u dvorište da pije vodu a ja sam seo na velike panjeve u blizini krave

 

puževi

1073. hodanje

hodao sam sa etelom merk

dunavskim nasipom. deonice nasipa

su se razlikovale. na jednoj je bio makadam

na drugoj pokošena trava. na trećoj visoka trava

do kolena. u gustoj travi sam zgazio nekoliko puževa

što je bilo strašno bolno. evo i sada mi se grči lice od

tog užasa koji sam napravio pod svojim nogama. svi

puževi koje sam video i preskočio su bili moćni. veliki

otvoreni kao cvetovi. jedan mali pas je hodao sa

nama. u predelu nije bilo ljudi. samo nas dvoje

snaga je svemu bila mera. krotkost je drugo

koje me čini rekla mi je etela

beograd 2.6.1995

 

 

 

1303/2350

 

3856  hodamo sporo etela i ja. pričam joj o oplemenjavanju. sporost je

čarobna i lekovita i zbog toga je tako nedokučiva i teška. tako strana ljudima

 

3857  u usporavanju se iz prošlosti vraćaju slike. to je ponavljanje

 

sporost je čarobna

1074. hodanje

hodao sam sa etelom merk i njenom

dogom. dvogodišnjom dogom koja je hodala

između nas. dahtala je. ožednela. baš kao i mi

spuštala se niz nasip ka vodi da ugasi žeđ

krotkost je drugo koje me čini rekla mi je

etela. žedneli smo svakim korakom

beograd 3.6.1995

 

 

 

1305/2348

 

3858  uminjuje današnja toplota. približavam se

 

3859  pretnje ratom se stišavaju i uvećavaju

 

sve oko mene je u meni

1075. hodanje

ponekad u hodu naglаs izgovaram reči

tada osetim njihovu sporost i seme spokoja

prepoznajem umor u glasu. prepolovio se. peva

i moli. noge još hodaju. telo se prepušta hodu i

okolini. hodam kao svilena buba ili pauk koji plete

svoju mrežu. nevidljivi tragovi ostaju za mene a

sve oko mene je u meni. ponekad naglаs

izgovaram reči. žedneli smo svakim

korakom. golorukost me hrani

beograd 5.6.1995

 

 

 

1306/2347

 

3860  zamoren sam od ponavljanja. zamoren a tek sam pošao. ali slika u

parku me je oraspoložila: u senkama današnjeg toplog dana sedi mnogo ljudi

 

3861  krhki beli pužići su se ispeli na suve i zelene travke. bele se kao cvetovi

 

3862  danas mi je bilo teško da krenem. sada je ostalo još 6.5

kilometara. dani me sustižu. tražimo zajedno meru. naš troje: svet telo i ja

 

žena na vratima

1076. hodanje

prolazim sarajevskom ulicom

kišica je. osam je sati i dvadeset minuta

ali je još dan. iz jednog kafića peva šade. preko

puta natpis hotel vertikalno turist. a dole crvenim

neonskim slovima šljašti casino. jedna žena na

vratima cokne zubima i kaže ne nema šanse

oblaci se kotrljaju nad gradom. iz svih bifea

miriše pijanstvo. golorukost me hrani

bezbrižnost je veliki cilj

beograd 6.6.1995

 

 

i

 

 

ponovo

prvi juni

 

 

puž se raširio na putu kao ruža

 

 

u gustoj travi sam zgazio nekoliko puževa što

je bilo strašno bolno. evo i sada mi se grči lice od

tog užasa koji sam napravio pod svojim nogama

svi puževi koje sam video i preskočio su bili

moćni. veliki otvoreni kao cvetovi

 

 

sporost je čarobna i lekovita i zbog toga je tako nedokučiva i teška. tako strana ljudima

 

 

nevidljivi tragovi ostaju za mene a sve oko mene je u meni

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ja

sam jebanje

sa ružom

lutanja

amin

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima