AUTOBOGOGRAFIJA

13. novembar 2025.

27738. dan mog života

 

 

2439/1214

 

6721  ponedeljak upeklo sunce. čim sam krenuo osetim blagi bol u tetivi. sve sam više sam

 

6722  sve je manje novca (monaški i prosjački). sve se više širi rat. sve je više pretnji u svetu

 

6723  u jednom trenutku život zavisi samo od mene

 

6724  vrućina je znojim se pored visokih čičkova i mlade trske

izrasle na teretnoj železničkoj stanici kroz čije vozove volim da prođem

 

6725  hodam po jednoj šini širine ruke. ljuljam

se održavam ravnotežu kao nekad u detinjstvu

 

6726  voleo bih kada bih više pisao nedovršene

rečenice. nejasne misli. rečenice sa puno grešaka

 

i tada sam samo hrana

2004. hodanje

izdržati je čudesna stvar. pogled

pupoljak. izdržati znači pevati

pružam korak lepo mislim

pevati znači biti i igrati

novi sad 13.7.1998

 

 

 

2440/1213

 

6727  ovo bi se moglo nazvati izrovanim putem. sasušeni delovi su

prevučeni tankom skramom. mokri su pod vodom ili dubokim tragovima

traktorskih guma. neki delovi od nagle sunčeve toplote su ispucali

 

6728  pusto polje u susret mi dolazi žena sa biciklom i kao uvek u takvim situacijama

osetim u njoj strah od nepoznatog muškarca. to me čini tužnim i podseti me na sve

strahove koje žene nose zbog teških iskustava sa muškim nasiljem

 

6729  izvadiću zvona iz džepa zvoniću i moliću se

 

6730  ovo sam ja posle druge čaše kisele

 

izrovan ili ne ja hodam njim

2005. hodanje

na licu mi se sasušila znoj. uzbuđuje me ta

priča koju pričam. priča bez uzbuđenja. krenuti otići

vratiti se. tako svaki dan. svaki mesec. svako godišnje

doba. svake godine. volim te rečenice koje liče na sve

druge rečenice kao ova vrućina koja liči na sve

vrućine. danas me je tetiva nešto manje bolela

pa sam radostan. pevati znači biti i igrati

ulicama se širi nežno treperenje

mojih umornih butina

novi sad 14.7.1998

 

 

 

2441/1212

 

6731  volim gospodstvo strpljivosti baš dok sam iscrpljen

 

pouzdana tetiva

2006. hodanje

bio je to običan dan ali sam

zadnjih tri-četiri kilometra morao da

hramljem i trpim bol. ahilova tetiva više nije

mogla da nosi i vuče. pokušavao sam ali nije

uspevala. čemu sve to. zbog postojanja

ulicama se širi nežno treperenje mojih

umornih butina. da zbog postajanja

novi sad 15.7.1998

 

 

 

2442/1211

 

6732  vrućina izbija iz zelenila oko tise. pored puta na daskama zabijenim

na dva koca crnim slovima piše čarda ponovo radi. dvesta metara desno

riba i tamburaši. sa sporednog puta prilazi mi žuti pas

 

6733  prelazim preko tise. reka je mutna. žutosiva od

kiša. iza stuba nizvodno stvaraju se virovi. vri reka

 

6734  laste lete kao da me najnežnije ruke miluju po celoj koži

 

6735  kako je teško opisati vetar nad rekom

 

6736  u zrenjaninu sam malopre izašao iz kamiona. dok smo se

vozili objašnjavao sam šoferu šta radim a on mi je sa osmehom na

licu rekao baš je to čudno i lepo sresti čoveka koji hoda i piše o lastama

 

čovek koji hoda i piše o lastama

2007. hodanje

u novom sadu sam sunce mi sija u lice. ne osećam

bol u ahilovoj tetivi. sretniji sam i lepši bez bola. kao

da zemlja teče pod mojim nogama. kupio sam kilogram

paradajza nosim ga u papirnoj vreći. sunce mi sija u

leđa. odmaram se u odsustvu brige osećajući da

je samo jedan čovek dovoljan. da zbog

postajanja. dovoljan izvor života

novi sad 16.7.1998

 

 

 

2443/1210

 

6737  iza mene je tridesetak ljudi penjemo se ka...

 

6738  ka zdravicama berđajevu buberu gurđijevu hamvašu

 

6739  polako pada veče na proplanku smo. zapada sunce. svi smo popili vino...

 

6740  petar miloradović nam deli kolače koje je napravio želeći da nahrani dobrotu

 

penjanje - nazdravljanje

2008. hodanje

hodanje smo završili kroz požnjeveno

polje žita dok se na nebu pojavljivao

mlad mesec. dovoljan izvor

života. bili smo novo žito

novi sad 17.7.1998

 

 

 

2444/1209

 

6741  od ranog jutra upekla zvezda. prelazim most

 

6742  sa slamčicom u kljunu vrabac na žici

 

6743  znojim se od ranog jutra

 

6744  u hladu starih oraha oči mi nalaze predah u plavoj boji cikorije

 

6745  voleo bih da napišem jedan haiku koji glasi otprilike ovako: anđeo je

bezsemen plod kaže mi petar miloradović dok silazimo crvenim putem ka karlovcima

 

od ranog jutra do ponoći

2009. hodanje

ponoć je strmom šumskom stazom spuštamo

se ka stražilovu staniša dautović i ja. on hoda ispred

osvetljavajući stazu malom baterijskom lampom. hodamo

nogu pred nogu to uvek odmara. za nama hoda borisov

pas. već smo sišli. ulazimo u kola pas ostaje. bili smo

novo žito. volim reči koje kao i strma šumska

staza sigurno vode kroz opasnost

novi sad 18.7.1998

 

 

 

2446/1207

 

6746  plovi sa onima što plove. putuj sa putnicima. seti se svih milostivi bože

koje svako od nas ima na umu u ovaj čas… tebi poveravamo sav život svoj

 

6747  vrućina je sunčevi zraci dodiruju kosti

 

6748  da l ću biti sposobna da uistinu sagnem glavu

 

6749  većina ljudi ide na štrand kolima

 

6750  hodam pored lađa pod imenom lika mišeluk tisa panonija. prema kanalu mlad čovek

uči ženu ribolovu i jedva može da se uzdrži od smeha gledajući njenu nespretnost

 

ja bih te stalno pitala

2010. hodanje

hodanje je savezništvo. savezništvo sa

rečima u prolazu. sa podnevnim suncem. sa vrućim

kamenom. sa dunavom. sa svima čije su me misli

ikada obradovale. hodanje je hodočašće radoznalog

čoveka. volim reči koje kao i strma šumska staza

sigurno vode kroz opasnost. gubiš

dane nemoj gubiti radoznalost

novi sad 20.7.1998

 

 

 

2447/1206

 

6751  juče je umesto mene hodala i pisala j. videla je kako hramljem sa

bolnom tetivom i htela je da mi pomogne. sve je tako jednostavno. kao i poruka

njene bake koja joj je jednom na štanglici napisala: lent vagyok a kertben (dole sam u bašti)

 

6752  posle prvih nekoliko kilometara sun i ja kupujemo hladno

pivo u prodavnici i u hladu ga popijemo. sada podnapiti teturamo 

na velikoj površini asfalta kod sajma i pevamo navijačke pesme

 

6753  ja više volim ovako meko opuštanje. šutka je

suviše gruba. ovo me više razveseljava kaže sun

 

odlučno da

2011. hodanje

već nekoliko dana hodam sa

zavojem oko tetive. u rakiju sam stavio

andole i time je natapam. čini mi se da natopljen

 zavoj pomaže ali pre svega pažljivost prema

njoj ublažava bol. gubiš dane nemoj gubiti

radoznalost. nežan sam prema telu koje

stari iz čijih očiju večno zrače

dečije oči

novi sad 21.7.1998

 

 

 

2448/1205

 

6754  na putu uvek osećam razvejavanje. njime se budi u meni nežnost

 

6755  na ovoj vrelini i vetru osećam more u svom telu. miris

morske vrućine i morskog bilja koje sam prikupljao u sebi u detinjstvu

 

6756  u beogradu me zapahne miris jedne žene pa miris druge žene pa

miris sledeće. mnogi muškarci koje vidim za pojasom nose telefone. setim se

reči jednog od najdražih mi dimitrija baščevića mangelosa najlepše je biti neprimećen

 

spor od zagledanosti

2012. hodanje

okupan iscrpljen rashlađuje me topli vetar

u dunavu sam učio violetu da pliva. bilo je lepo

biti u vodi. kao i ova koža koja se posle kupanja

odmara. nežan sam prema telu koje stari iz čijih

očiju večno zrače dečije oči. penjem se uz

stepenice nevin sam kao žeđ

novi sad 22.7.1998

 

 

 

2449/1204

 

6757  juče sam dragani erdevički predao rukopis ruže lutanja i 1000 dm. da li će jagoda i

nikola heleta uspeti da za taj novac odštampaju knjigu u petsto primeraka. ostalo mi je još

200 dm. (uspeli su. jagoda i nikola hvala vam) sa tim novcem može se samo preživljavati

živeti se ne može a raditi nikako. ali ja sam ruža. o knjigama se niko ne brine i one

se ne distribuiraju. mali broj ljudi zna za njih. teško je tako pisati ali tim pre

 

6758  nisam dovršio prethodni fragment zamislio sam se

povuklo me je hodanje. sada uživam. znoj na licu me čisti

 

6759  hodam sa srđanom kneževićem prašnjavim letnjim putem u kojem sam pisao

pre desetak dana dok je bio blatnjav i dok se zemljana pokorica sušila na njemu

 

sve je suvo prašina do kolena

2013. hodanje

pre nego se rastanemo srđan me pita da mu pričam

o novoj muzici. kažem mu da sam iscrpljen i da ćemo

pričati drugi put. ne govori mi se. zaista vrućina radi

svoje. sada sam samo žedan. još kilometar i po i

onda tečnost tečnost tečnost. penjem se uz

stepenice nevin sam kao žeđ. iz suvih

usta ipak ističu vlažne reči

novi sad 23.7.1998

 

 

 

2450/1203

 

6760  volim da pišem na način kojim ptice pevaju

 

uz najbolje pivo na svetu

2014. hodanje

hodao sam sa valerijom lacko. malopre smo se

rastali. na uglu temerinske ispred radnje smo sedeli

i popili po hladno pivo. sada sam ošamućen. vrućina je 

i saobraćajna gužva. ljudi se vraćaju s posla. dok čekaju

autobuse s nogu piju pivo i puše. setim se slika iz siromašnih

zemalja gde sam video kako ljudi uživaju u lošem pivu i lošim

cigarama jer loše pivo i loše cigare su najbolje pivo i najbolje

cigare kad boljih piva i boljih cigara nema. tako je i ovde

savršenstvo u bedi koja se širi jer boljeg od ovog nema

na vrućini su se ljudi izvalili po vreloj travi i asfaltu. ne

dvoume se ovde su. beda je omamljujuća baš kao i

sterilnost bogatstva. uživanje u odličnom pivu nije ništa

veće od uživanja u lošem pivu. kao kuće asfalt drveće

vazduh i ljudska tela su se ugrejala. svi su se razgolitili

omađijani letnjom seksualnošću. sve zri i zrelo je da

prepukne. da se prelije ulije osladi. iz suvih usta

ipak ističu vlažne reči. kroz ulice ipak

ćarlija rashlađujući vetar

novi sad 24.7.1998

 

 

 

2451/1202

 

6761  krenuli smo posle ponoći da hodamo do svitanja

 

6762  pesme se pevaju glasom koji je spojen sa

ritmom srca preko muda do stopala kojim hodaš

 

6763  dati se to je cela priča

 

6764  cigani volim ih. trista ciganskih porodica ovih dana pobeglo

ispred ratnog ludila. naselili se na obodu grada bez vode i hrane

 

6765  ponekad se ne može biti ako nisi sam. ne sam

protiv svih nego sam za sve. voleti znači voleti sve

 

ženi koja hoda ove noći sa mnom

2015. hodanje

ove noći je ka zori sa mnom hodala zorica kovačić

svanućemo u hodu. rukom joj pokazujem bandere koje

vidimo uz put. i jablan joj pokazujem. čuju se prvi petli

kroz ulice ipak ćarlija rashlađujući vetar

jedan golub sedi na ogradi mosta

novi sad 25.7.1998

 

 

i

 

 

u jednom trenutku

život zavisi samo od mene

 

 

izdržati je čudesna stvar. izdržati znači pevati. pevati znači biti i igrati

 

 

 

 

uzbuđuje me ta priča koju pričam. priča bez uzbuđenja. krenuti otići

vratiti se. tako svaki dan. svaki mesec. svako godišnje doba. svake godine

 

 

volim gospodstvo strpljivosti baš dok sam iscrpljen

 

 

volim da pišem na način kojim ptice pevaju

 

 

dati se to je cela priča

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ja sam bio

a ti si činila

ja sam činio

a ti si bila

pesma

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

12. novembar 2025.

27737. dan mog života

 

 

2427/1226

 

6691  idem

 

6692  vazduh je vlažan isparava se noćašnja kiša

na jakom suncu. hodam - negujem se - uživam

 

6693  slučajno sreo rajku sredojević. vozila je bicikl. krenuli smo zajedno ka njenoj kući

predložio sam joj da prođemo pored teretnih starih vozova pored kojih često prolazim. u

jednom trenutku se rajka uplašila od zatvorenog prostora. uzeo sam rajkin bicikl na rame

 

6694  u svakom pogledu je hiljadu slika

 

prvog jula

1995. hodanje

košulja mi se lepi po oznojenoj

koži. prašina mi je na licu. noge izgrebane

od visoke trave čičkova i kopriva. i pored toga

što se na ulicama oseća da su ljudi poraženi

uplašeni da žive bez ikakve perspektive život

buja i u njima. bedno je ali ima sladoleda poješću

jedan. velika je vrućina ali i na njoj rečenice teku

reč po reč. ponoć je zadnju rečenicu zapisujem dok

traje veliko nevreme sa jakim vetrom munjama koje

svakog trenutka osvetljavaju noć i grmljavinom koja

se valja po celom svodu nebeskom. na kraju

dana iscurila je žestoka vrućina a blagi

vetar je donosio povremeno svež dah

novi sad 1.7.1998

 

 

 

2428/1225

 

6695  koža

kad kažem koža pomislim

na lice šake pete i leđa. oni su

najizloženiji. ali i cela koža je to – izloženost

most između spoljašnjeg i unutrašnjeg. koža

trpi udarce. najveći je ljudski organ. gde god

krenem po telu svuda ću je sresti. od glave do

pete koža prekriva sve svaki deo tela. koža je

miris. volim miris sveže kože a tako miriše koža

sa mnogo dodira. kožom se upija celina. kad

se naježi koža sve oživi - i telo i svemir

samo svim porama. hodanjem sam u

neprestanom dodiru sa

kožom sveta

(iz rečnika hodanja)

 

nisam hodao - na bioenergetskom pregledu

na kraju dana iscurila je žestoka vrućina a blagi vetar je donosio

povremeno svež dah. lek je u živom biću u prirodi koja nas okružuje

u energiji tvorca a posebno se lečimo verom koja je

dobrota istinitost plemenitost

novi sad 2.7.1998

 

 

 

2429/1224

 

6696  ja samo hoću da publika doživi jedan udar. taj udar je svežina obnova. želeo

bih da pravim atmosfere. jednostavno mrak svetlost miris naježi se čovek. putuje

tristo godina tamo ili ovamo kroz atmosferu. mislio sam da idem sa tobom i ponesem

trubu. al ja bih stao u prirodi sve što bih svirao bilo bi namenjeno prirodi vetru ili biljci

prvo bih gledao šta oni rade i onda bih se sa melodijom trube stopio sa njihovom

melodijom. svirao bih inače na bilo kom mestu u prirodi. uostalom svirao bih

bilo gde ne mora ni u prirodi. najvažnije je samo da sviram jer ja sam

trubač priča mi slobodan dragaš

 

trubač

1996. hodanje

krenuli smo slobodan i ja

u pet ujutru. sunce je već bilo izašlo

u jedanaest sati kada smo završili bio je

dvadeset jedan kilometar. lek je u živom biću

u prirodi koja nas okružuje u energiji tvorca a

posebno se lečimo verom koja je dobrota

istinitost plemenitost. kada smo

pošli grad je još spavao

novi sad 3.7.1998

 

 

 

2430/1223

 

6697  baš mi je bio potreban ovaj umor. energiju koju sam potrošio me je ispraznila i sada se

osećam lakši. a kiša je bila posebna. bila je čistija od one u gradu. kao da mi je spirala neku

ljušturu. lepo je što smo bili na putu i nismo mogli da se sklonimo jer meni bi u stvari bilo žao

da se sklonim sa te kiše. bili smo zajedno sa ovim munjama koje obično vidim kako su

negde daleko i uvek osećam zašto nisam tamo a evo sad sam bio tamo. noge me bole

prijatno. sad sam se baš umorio ali bez umora mi ne možemo osetiti koliko nam je

lepo priča mi dok prelazimo most osamnaestogodišnji nemanja živanović

 

noćno hodanje

1997. hodanje

četiri je ujutru. pošli smo u jedanaest

pre ponoći. završavam hodanje. mokar sam

kiša ponovo počinje da pada ali sad slabija nego

ona koja je pljuštala po nama dok smo kroz mrak

hodali izvan grada. kada smo pošli grad je još

spavao. hladno mi je ali za stotinak metara biću

u toplom prvo u toploj vodi pa u čaršavima

novi sad 4.7.1998

 

 

 

2432/1221

 

6698  često sam mislio da znam sve ali onda sam video da tako naletim na klin. najveći

problem danas je novac jer svi hrle da uzmu novac a tada nastaje opšta krađa. haos. ja

volim da živim bez novca. ne volim da imam novac u džepu. ne volim rasizam. ne vidim

zašto bi nečija krv bila svetlija od neke druge krvi kad smo svi od boga dati. volim da

jedem i spavam. volim da crtam i šijem. volim da se opijem jer sam tada slobodniji

volim da se družim sa čovekom. volim kada me masa opije i kada u njoj

igram priča mi osamnaestogodišnji sun mandić

 

sun

1998. hodanje

hodao sam sa sunom poljima

između veternika i futoga. prolazili smo

pored kukuruza pokošenog žita ustajalog

kanala obraslog trskom. želeo je da mu pričam

o svom životu u njegovim godinama. pričao sam

mu. dunav je tekao široko i pouzdano baš kao što

se fruška gora plavila i širila iznad njega. hladno

mi je ali za stotinak metara biću u toplom prvo u

toploj vodi pa u čaršavima. sa sunovom

mladošću i slike su postajale mlade

i u žudnji za životom bolnije

novi sad 6.7.1998

 

 

 

2433/1220

 

6699  beže mladi ljudi iz ove zemlje. ovde su im njihovi roditelji budućnost već potrošili

 

6700  stojim na raskršću sterijine ulice sa hadžisvetićevom i baranjskom. prija mi tišina

u kojoj sam. starija žena prolazi pored mene i puši. nogu pred nogu ulazim u baranjsku

ona je najmanja najkrivudavija. u kući broj četiri neko spušta roletne. u susret mi dolazi

mlada devojka. otključava metalnu braon kapiju kuće broj tri. čuju se gugutke

 

6701  levo u zemljane ćuprije. na dvorišnom

zidu neko je napisao ja bih dala da sam znala

 

6702  četvorogodišnji dečak sa plastičnim mačem za pojasom i bakom koja ga vodi kad

susretne dve devojčice tamnije boje kože kaže one su prljave nisu oprale svoje majice

saosećam sa devojčicama, ali i dečakom koji je a da to i ne zna već otrovan zlom u sebi

 

vucaranje

1999. hodanje

bio sam kao biljka

neko veliko drvo. živim da bi

život kroz mene živeo. sporo hodam

i osećam kako sve ističe iz mene. naravno

da mi je lepo i da sam srećan. sa sunovom

mladošću i slike su postajale mlađe i u žudnji

za životom bolnije. uz cveće sam dok

sat na crkvi pokazuje dva

novi sad 7.7.1998

 

 

 

2434/1219

 

6703  dvehiljadito hodanje. volim količine jer one su prisustvo koje opija. vode

nas u nepoznate sebe. količine razaraju omamljenost komforom prosečnosti

 

6704  sipi kiša hodam zaštićen time što samo napolju

 

6705  stavio sam ruke u džepove i valjam se s noge na nogu

malo mi je hladno po telu ali ja sam se zavukao unutra i posmatram

 

6706  uvek kada sam osećao količine mislio sam na lišće u krošnjama

drveća. na vlati trave. zrnca peska. njihova egzistencija u tom mnoštvu bi

me razneživala. prepoznavao sam se i sam kao krhkost u božijem mnoštvu

 

6707  spava mi se blag sam kao kamilica

 

hodanje za tebe

2000. hodanje

malim ulicama ću uskoro izaći na

glavni trg. do njega je samo stotinak metara

želeo bih za to vreme da napišem ovaj tekst za

tebe. ti nisi tu ali ja sam sve vreme sa tobom. na

svim dosadašnjim hodanjima. ti si mi majka. rađam

se u tebi. ležiš poda mnom i svakom mom koraku

daješ snagu. majka si mi legla sa mnom da mi daš

toplotu da bih ti bio otac i muž. ženo kćeri moja

jedina. ti si moj bog. uz cveće sam dok sat na

crkvi pokazuje dva. spava mi se budi mi san

novi sad 8.7.1998

 

 

 

2435/1218

 

6708  sve je pisano istom rukom kaže slobodan dragaš

 

6709  gore smo na planinskom vrhu. počinje pljusak

 

6710  u pljusku smo. miriše planinsko bilje

 

6711  sloboda se oseća u telu. slobodan sam jer mi je u pljusku postradao strah

 

6712  kiša je prestala. hodamo po travi na čijim vlatima se presijava sunce

 

6713  sve se nadovezuje. mokar put pred nama vijuga ka uzbrdici

 

6714  danas ističe dve trećine ruže lutanja. još je 1218 dana preda mnom

 

dobar dan za slavlje

2001. hodanje

spuštamo se u sremske karlovce

uživali smo u kišnim i svetlosnim zavesama

koje su padale iz visine ka zemlji. hodali smo zbog

ruže a kao da smo se vraćali posle okopavanja vinograda

umorni i ozareni od fizičkog napora. jebe mi se za sve mi

se jebe tako bih opisao sreću na kraju hodanja. spava

mi se budi mi san. ne bih ništa rekao sve

me boli kaže slobodan

novi sad 9.7.1998

 

 

 

2436/1217

 

6715  reči su umiranje za lepotom

 

6716  u poljima sa minjom. od veternika do

sajlova. pola puta je suvo pola još vlažno od jake kiše

 

hodanje za dečaka

2002. hodanje

prolazili smo pored neograđenog

salaša kraj puta. kao i uvek morke su kljucale

i pijukale po travi. kokoške su bile na dvorištu kao i

poslagane stare cigle. ispred kuće gomila dasaka i čovek

koji je vadio eksere iz njih. sve ovo pišem zbog četvorogodišnjeg

dečaka koji je sedeo ispred dasaka i posmatrao dedu dok radi. ali

kada je video nas dvoje kako prolazimo zagledao se u nas. sva čežnja

za odlaženjem se videla u njegovim očima. ona ista koju prepoznajem i

u sebi osećajući daljine i tvoje srce. čežnju za drugim pretvaranjem u

drugog. za životom u kome umirem za tobom. tako je i dečak umirao

svojim pogledom za nama. nikada više on neće biti samo dete koje

živi na salašu sa dedom. ovim pogledom on se zarazio odlaženjem

zarazio se koracima drugih ljudi koji su otišli u svet. svi smo mi

mladunčad stranstvovanja. svi smo mi deca stranca

ne bih ništa rekao sve me boli kaže slobodan

dajem ti se rebro sam tvoje

novi sad 10.7.1998

 

 

 

2437/1216

 

6717  telo mi je tvrdo

 

6718  posle nekoliko kilometara hodanja telo mi se

ugrejalo postalo elastično prijatnije mi je u njemu

 

6719  promiče kiša voda iz česme curi zapara je sve veća zasvrbelo me uho

 

6720  nedostaje mi neko. neko sa kim bih za trenutak

mogao da predahnem. neko sa kim bih razgovarao

 

neko

2003. hodanje

je žena koju tražim čekam

stvaram. žena koja bi osetila

preporađajuću snagu beskućništva

svoj dom videla na svakom mestu u predelu

sigurnost osećala u bezbrižnosti. radost u

slaganju. žena koja bi se svojim predavanjem

iznova rodila. beskućništvo je rudnik života

lepota pod rukom. kako bih bio bih sretan sa

ženom koja bi osećala isto u čijim očima bih

video slobodu i savezništvo na putevima

dajem ti se rebro sam tvoje. pružam

korak lepo mislim

novi sad 11.7.1998

 

 

i

 

 

u svakom

pogledu je hiljadu slika

 

 

živim da bi život kroz mene živeo

 

 

sipi kiša hodam zaštićen time što samo napolju

 

 

reči su umiranje za lepotom

 

 

ali kada je video nas dvoje kako prolazimo zagledao se u nas. sva čežnja

za odlaženjem se videla u njegovim očima. ona ista koju prepoznajem i u

sebi osećajući daljine i tvoje srce... svi smo mi mladunčad stranstvovanja

 

 

neko je žena koju tražim čekam stvaram. žena koja bi osetila

preporađajuću snagu beskućništva. svoj dom videla na svakom

mestu u predelu. sigurnost osećala u bezbrižnosti. radost u slaganju

 

 

i

 

 

ružo lutanja

bili smo napaljeni

na svaki dan i to u svih

deset godina i baš zbog

te napaljenosti na svaki

dan i to u svih deset

godina bili smo a i

sada smo

odbačeni

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

11. novembar 2025.

27736. dan mog života

 

 

2413/1240

 

6657  bez vetra i sunca ni oblačno ni toplo ni hladno. tako i ja hodam

 

6658  sve vreme hodam za moju desnu ahilovu tetivu

potrebna joj je nega. već više od četiri godine u njoj je bol

 

6659  prve kapi kiše me ozaruju. kocentrisan sam

na tetivu osetim kako kroz nju ne prolazi energija

 

6660  po kiši lipe još jače mirišu

 

ahilova tetiva

1984. hodanje

me je manje danas bolela. ali hodao

sam sporo i poštedeo je sedam kilometara. da 

li ću morati da je operišem da je nekoliko meseci

odmorim. voleo bih da mi se to ne desi ali nije to u

mojim rukama. dok pišem ovaj tekst na terasi kisnu

mi ramena i kosa. saksije sa muškatlama su

napunjene vodom. kako pomoći sebi. kako se sam

negovati. kako se pomaziti: samo ću sporo šetati

ja sam ruža - ti si srna. hodaću sporo

da bih je milovao i okrepio

novi sad 17.6.1998

 

 

 

2414/1239

 

6661  uspon od stotinak metara. sa desne strane odron

obrastao bagremom. tu sam na usponu - samo da se javim

 

6662  prolazim pored bulki vetar nosi lišće mladih i starih

višanja sunce blešti i sija u lice iznad mene dva tamna oblaka

 

6663  višnje su sazrele sa svakog drveta uberem po jednu-dve. pocrnele su od slasti i sunca

 

6664  a tek ovi vruštevi. slatki krupniji od oka. ubrao sam ih desetak. napunili su mi stomak

 

6665  sa ivice odrona koji bukovčani zovu vezirac podižem ruke i pozdravljam

borisa kovača u njegovom dvorištu. daleko je ali vidim njegovu podignutu ruku

 

zadihan

1985. hodanje

nebo se naoblačilo iznad bukovca

zazelenila se polja kukuruza. vetar leluja

travu. sve buja željom za drugim. život je žudnja

za životom. ovih dana zriju višnje i trešnje a ja

čitam berđajeva. šmemana. višeslavceva. bubera

slušam portugalsku fado. pjacolu. borisa kovača

gurđijevljevu muziku za klavir. hodaću sporo da bih

je milovao i okrepio. ovih dana bujanje prirode

je na vrhuncu zelenilo je najraskošnije

novi sad 18.6.1998

 

 

 

2415/1238

 

napisano sa dugim pauzama u govoru

1986. hodanje

dan sam proveo hodajući i družeći se sa vesnom milović

hodali smo sporo nogu pred nogu. sećali se. prošlost - pređeni put

je kao platonovo sećanje - podsvest. đubrivo. vesna mi je masirala

celo telo. to joj je sada posao u londonu. savetovala me je kako da

eventualno bol i otok na ahilovoj tetivi smanjim istezanjima. sve ovo

pišem setno gledajući kroz prozor autobusa dok predvečerje pada na

polja oko novog sada. sećam se sličnih gledanja kroz prozore. još

jedan dan je otišao u muzej. i danas sam posejao svoje korake

pod zemlju - u sećanje - da iz nje niknu cvetovi plavih ruža

ovih dana bujanje prirode je na vrhuncu zelenilo je

najraskošnije. bezbrižan sam prepušten

čudu koje me hrani

novi sad 19.6.1998

 

 

 

2416/1237

 

6666  petar miloradović mi priča da je starac tadej na pitanje

njegovog prijatelja-iskušenika šta je potrebno čoveku da bi uspeo

odgovorio potrebno je znati gde ideš i kako to da pređeš

 

sa petrom aleksandrom i robertom

1987. hodanje

sve vreme smo petar i ja hodali sa aleksandrom tišmom

parkom kejom sa mnogo reči. pričali o robertu valzeru

prošla je subota. petar je otišao u g. milanovac. počinje

nedelja. bezbrižan sam prepušten čudu koje me

hrani. dragana petrova žena mi je

poslala čarape

novi sad 20.6.1998

 

 

 

2418/1235

 

6667  polako nogu pred nogu. sami nigde nikog hodamo siniša tucić i ja. ka

vrhu brda. sa suncem ka vetru. dole u hladu drveća čuju se zvona iz ovčijeg stada

 

6668  sunce je visoko iznad nas. hodamo bez senke

 

6669  siniša je seo na zemlju ovako pastiri kaže

 

6670  sišli smo u bukovac. nikada toliko nisam hodao kaže siniša

 

6671  višnje su skoro obrane. video sam prve rumene kajsije. vrućina je ispraznila selo

 

6672  siniša je otišao autobusom iz bukovca. nastavljam sam sa vrućinom

 

jedva pomeraš usne

1988. hodanje

omamljen vrućinom pijanog glasa od žeđi

vraćam se da dovršim današnje hodanje. jenjava

sunčeva žestina ali sve pored čega prolazim je toplo

i ugrejano. ni na mostu me ne rashlađuje vetar nad

rekom. žurim se nestrpljiv da utolim žeđ. kako mi telo

žudi za vodom. približavam se stanu opuštam

uskoro ću se rashladiti. dragana petrova žena

mi je poslala čarape. samo se otvoriti

i pustiti da teče u mene

novi sad 22.6.1998

 

 

 

2419/1234

 

6673  dok tanja bere poljsko cveće pišem kako preko polja izraslog

kukuruza gledam u daljini grad. kako se od dvodnevne žege sav isušio

poljski put. kako oko oraha i poljskog imanja kruže i lete laste. kako

miriše osušena trava koju plasti prosedi čovek. kako

tanja u belom grudnjaku golih ramena liči...

 

6674  go sam do pojasa žito je sazrelo

 

6675  klasje se žuti. to je to mlado žito novembarsko sada tako zrelo zlatno

 

dubok uzdah

1989. hodanje

pomogla mi je danas tanja

nikolić. bol u tetivi me onespokojava

i hodanje pretvara u muku. sa drugim mi je

ipak lakše. drugi me opčini i razgovor sa njim

zavede. izađem iz sebe zaboravim se. drugi je

svetinja. i prošli put je tanja brala cveće. slične

su žene i cveće. samo se otvoriti i pustiti

da teče u mene. drugi nas ozdravljuju

novi sad 23.6.1998

 

 

 

2420/1233

 

6676  do pre pola sata sam hodao sa slobodanom tišmom. zabrinut je zbog mogućeg

 bombardovanja. kada me neko ili nešto podseti na stvarnost onda tek primetim koliko je

ne primećujem koliko sam zanesen ružom koju živim i stvaram. hodanje je prokrvljavanje

sklerotičnog tela civilizacije koja se zaglavila u tehnologiji i muškom nasilju

 

6677  sreo sam se sa borisom kovačem othodali smo do futoga. usput su nas jeli obadi

u futogu smo popili po pivo i okupali se u zlatnom dunavu. sada se vraćam sunce je

zašlo koža mi je osvežena sunce i kupanje su me iscrpeli kao dečak sam

 

krv uskomešana lepotom

1990. hodanje

tečem mirisom pokošene trave. trava je

meka lakše je hodati po njoj. prošao je dan

bezbrižan. čim ustanem da budem bezbrižan. da

sam spokojan jer jednostavno postojim dok u ovom

obliku postojim. ne tražeći nikakve povlastice za sebe

želeo bih da budem pažljiv nežan čovek. sada se tako

i osećam jer osetim nežnost ovog predvečerja. a tek

kako je bila lepa voda dunava. ili sklepana drvena

ograda pored koje smo sedeli i popili pivo. drugi

nas ozdravljuju. lakih nogu bezbrižan

novi sad 24.6.1998

 

 

 

2421/1232

 

6678  hodamo bosi tanja nikolić i ja

 

6679  na jakom suncu beli se klasje zlatne pšenice

 

6680  okrenem se i vidim tanju kako kao i uvek kad zaostane bere cveće. u njoj živi slika

 devojčice koja radosno hoda livadama. dok je gledam kako bere osetim ženstvenost u sebi

 

6681  duboki putevi u žutoj zemlji na suncu bojom liče na dozrelu pšenicu

 

hodaj bosonog i eto ti već pola zdravlja

1991. hodanje

tabani mi malo bride. koža se zagrejala na toploj zemlji 

i asfaltu. hodaj bosonog i eto ti pola zdravlja. zadnji kilometar

sam bio skoncentrisan na udarce pete o tlo. njima mi je podrhtavalo

celo telo. nervni završeci srca koji se nalaze u sredini pete bili su tako

jače masirani. osetio sam vezu pete i srca. poruke zemlje upućene srcu

ili put srca koje ljubi zemlju. uzbudio sam se tim putem tom vertikalom

nadahnut univerzalnošću koju je nosila ta jednostavnost. zadnje višnje

koje smo brali bile su tamne od zrelosti. jeli smo ih kao da smo jeli

sve voće ovog sveta. lakih nogu bezbrižan. kako bismo

uopšte nas dvoje bili da nismo jedno

novi sad 25.6.1998

 

 

 

2422/1231

 

6682  najlepša stvar na čoveku je oko. boja oka. oči zrače a ja volim poglede jer su različito

 obojeni. najviše volim sive jer njih ima najviše. sive koje vuku na zlatno ili na srebrno

 

6683  siva oplemenjuje. oplemenjuje jer sadrži sve ostale boje. vidiš na primer moje

klompe one su obično crne ali sada su privučene na sivo a šljokice na tom sivom sad

dobro izgledaju. to je sad svedena siva a deluje kao da je zlatno siva. volim sive u malim

 količinama. ne kada ih je previše kao u sivilu gradskog asfalta ili neba u sivom danu

 

6684  ova plavo siva bobica bi mogla biti bledo ljubičasta

ali ljubičasta ima crvene u sebi pa je ipak plavo siva

 

6685  ja sama sam na primer siva. srednje siva koja vuče na zlatnu srebrnu roza

 

a bojana kokar o bojama

1992. hodanje

kako bismo uopšte nas dvoje bili da

nismo jedno. hodam za svojom senkom iza

mojih leđa sunce odlazi za današnji dan

novi sad 26.6.1998

 

 

 

2423/1230

 

6686  miriše vrućina

 

prašina

1993. hodanje

gde god bih stao osećao sam

miris vrućine i prašine. to je miris ugrejanog

vazduha. iz svih stvari je zračila toplota. topli

asfalt. toplo lišće. tople klupe. topla odeća. koža

i to toplota koja izbija. hodam za svojom senkom

iza mojih leđa sunce odlazi za današnji dan

od toplote ceo dan se pretvorio u gnezdo

novi sad 27.6.1998

 

 

 

2425/1228

 

6687  beskućništvo

beskućništvo je strast za mudrošću

jutro. blaženost slobode. moje beskućništvo je

otpočelo u dvadeset četvrtoj 9. avgusta 1973 oko

podne u povratku iz zatvora. dok se autobus spuštao

niz frušku goru ugledao sam nebesko plavetnilo iznad

gustog zelenila šume. nebo me je povuklo. njegovo

prostranstvo mi je usisalo duh. ostalo mi je samo da i

telom sledim sofijin put. ili me je beskućništvo usvojilo

još u osmoj posle očeve smrti kad je majka bolno

zaplakala samo da si nam ti živ pa i da nemamo ništa

beskućništvom se živi. put pokreće srce beskućnika

beskućništvo je gospodstvo. život bez otimanja

pustiti sve druge pre sebe. bez kuće lišeni smo

besa iz kuće. beskućnik pripada predelima

nepoznatim nevinim: kao kad zaveje prvi

sneg. beskućništvo je dom

bezbrižnosti

(iz rečnika hodanja)

 

nisam hodao

od toplote ceo dan

se pretvorio u gnezdo

nisam hodao (želeo bih da se

isplačem u nečijem zagrljaju)

čekam snagu da mi se vrati

novi sad 29.6.1998

 

 

 

2426/1227

 

6688  vrućina iscrpljuje. besparica brine. rat

obesmišljava. rat se prekida u srcu i zato ne pišem o njemu

 

6689  rat izaziva slabiji a počinje jači. ljudi su zarobljeni u svom neznanju i svojim srcima

koja se hlade. čovek je zločinac rekao bi vajninger: boji se jačeg a ugnjetava slabijeg

 

6690  razmišljajući o dosadnom nasilju u šmrljavom zaparnom

jutru javila mi se poslednja rečenica van goga al šta ćeš

 

hodanje za dadu

1994. hodanje

predajući se snazi vremena prepoznao

sam lepotu neprestanosti. put bez kraja je put

ljubavi. ljubav je seme bačeno u vreme da iz vremena

izraste u bezvremenu ljubav. nisam hodao (želeo bih da

se isplačem u nečijem zagrljaju) čekam snagu da mi se

vrati. ponoć je zadnju rečenicu zapisujem dok traje veliko

nevreme sa jakim vetrom munjama koje svakog

trenutka osvetljavaju noć i grmljavinom koja

se valja po celom svodu nebeskom

novi sad 30.6.1998

 

 

i

 

 

vetar leluja travu. sve buja željom

za drugim. život je žudnja za životom

 

 

drugi je svetinja

 

 

osetio sam vezu pete i srca. poruke zemlje upućene srcu ili put

srca koje ljubi zemlju. uzbudio sam se tim putem tom vertikalom

nadahnut univerzalnošću koju je nosila ta jednostavnost

 

 

predajući se snazi vremena prepoznao sam lepotu neprestanosti. put bez kraja je

put ljubavi. ljubav je seme bačeno u vreme da iz vremena izraste u bezvremenu ljubav

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

različitim

ritmom

koji

je

svaki

dan

bio

isti

bili

smo

harmonija

nepromenljivog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

10. novembar 2025.

27735. dan mog života

 

 

2399/1254

 

6610  polazim ali već hramljem. da li se to tetiva ukrutila

od jutrošnjeg kupanja. ranjen sam hramljem po vrelom danu

 

6611  hodam sa snežanom jotanović pored starih

vagona. sve je zaraslo u korov i zarđalo u vremenu

 

6612  družeći se sa mladim ljudima vidim koliko im je teško. vidim kako ih

snaga mladosti rastura i kako se te snage svi oko njih boje. pre svega njihovi

roditelji pa im tu snagu ubijaju baš kao što su njima njihovi roditelji tu istu snagu ubili

 

6613  iscrpljen sam razgovorom sa snežanom. osećam veliku borbu u njoj koja

će je ili uništiti ili osnažiti. sve vreme curila je iz mene snaga za nju pa bližnji smo

 

bližnji je duša blizine njena tajna

1972. hodanje

sve je danas bilo tako jednostavno. kao i uvek. samo

još jedno nadovezivanje. jednostavnost mi omogućava da

osetim čudesnost. da vidim purpur božije ruže koju hodam

ruže ljubavi ako se tako može reći ali ja i hodam da bih tako

mogao reći. to je ruža kojom se voli sve što postoji

prepustiti se letu da me hrani. ovo su

moje ruke raširene tebi

novi sad 3.6.1998

 

 

 

2400/1253

 

6614  ova ciklama miriše jasno kao devojčica a ova žuta ruža miriše na osnovni

cvetni miris govori tanja nikolić dok stojimo pored dve ruže na kraju grada

 

6615  zastali smo pored konja kao pre neki dan. tanja ih miluje ja ih

gledam osećajući da je njihova snaga istog porekla kao i ona u meni

 

6616  dohodao je do mene najsnažniji i najmoćniji

konj. sam kao i ja. lepoto moja kažem mu

 

6617  gledajući konje postajem snažniji pristajem na svoju lepotu

 

kruženje lepote

1973. hodanje

sunce jenjava. ulazimo u grad

hodali smo oko njega lutali po poljima

dok ovo pišem tanja iza mene bere cveće. dva

čoveka ispred mene puše i čekaju autobus. tanji

su se iscepale cipele. lice nam je izgorelo od sunca

kažem lunjali smo oko grada po poljima. tu okolo. nigde

a jeli smo trešnje i višnje. tanja više voli višnje. i dva

puta smo pili vodu jer smo bili jako žedni. ovo su moje

ruke raširene tebi. ulazimo u grad a na ogradi

prve kuće čekaju nas opet crvene ruže

novi sad 4.6.1998

 

 

 

2401/1252

 

6618  verujem: rođen sam od boga ne od čoveka

 

6619  prolazimo pored krava jelena antonijević i ja. prvi put hodamo zajedno

glumica. trideset druga joj je. prvi put je uživo videla kravu. prolazimo istim putem

kojim sam juče prolazio sa tanjom. gledali smo konje i krave. božija stvorenja

 

6620  i danas je vrućina, ali u ovom trenutku 

posle nekoliko dana je jedan oblak zakrilio sunce

 

6621  negde pada i to nedaleko od nas kaže jelena

 

6622  krupna kap i druga

 

6623  na sred smo polja počinje kiša

 

6624  goli smo do pojasa kišne kapi prijaju telu kao voda žeđi

 

to je samo da ti uzrokuje

1974. hodanje

i danas je bilo: po vrućini. licem na suncu 

iz zemlje i bilja izbijala je toplota. jako leto. jelena je

glumica možda ćemo nešto zajedno raditi u pozorištu

ruže lutanja. nešto pod naslovom cveće je ili biti u vodi

ulazimo u grad a na ogradi prve kuće čekaju nas

opet crvene ruže. nisu ideali cilj ideali su uslov

novi sad 5.6.1998

 

 

 

2402/1251

 

dolaze snage leta

1975. hodanje

na početku hodanja sam dobio pismo

od dajane jovanović iako ti dugo nisam pisala

miroslave svaki dan sam bila sa ružom. mislim da ti

ne moram reći da je to zato što je ruža šum povetaraca

kiša koja se sliva niz okno. suza. najtiši glas melodija sveta

mirno disanje mog sina dok spava. nastavio sam da hodam

gledao mlade visoke snažne košarkaše kako igraju basket

izbacujući snagu iz sebe u zadovoljstvu i u tuzi poraza i

pobeda. hodao sam baš kao što kaže hamvaš ne treba

oblikovati predmet nego ništa… jer u tom ništa živi bog

biti u danu vrućine kad sve od jutra kipti od snage a

oko podne malaksava. biti tako u jednom danu

toplom danu u kome na kraju u predvečerje

laste neobuzdano jure između dvorišnih

zgrada. nisu ideali cilj ideali su

uslov. oh kako pište laste

novi sad 6.6.1998

 

 

 

2404/1249

 

6625  pet minuta do dva na vrućini sam u zmaj

jovinoj ulici. prvi put ove godine osetim snažan miris lipe

 

6626  hodam ka gradskom đubrištu zaista smrdi

 

6627  ponedeljak je u subotu veče mi je mladi prijatelj javio da je

pokušao samoubistvo. život je lep ali ponekad je teško živeti. jednom

kada mi je bilo teško pomogla mi je heraklitova rečenica živeti znači

boriti se za život. od tada je često ponovim možda će nekom pomoći

 

na đubrištu

1976. hodanje

oh kako pište laste

hodao sam po đubrištu

krepio savest

novi sad 8.6.1998

 

 

 

2405/1248

 

6628  plava letnja košulja na kocke. na njoj tamnoplavi tanki prsluk. danas

mi ih je poklonila minja janković a pre neki dan kratke plave letnje pantalone

 

6629  oblačno je noćas je malo padala kiša. zelenilo

se odmara od velike vrućine prethodnih nekoliko dana

 

6630  tu sam sam između polja

 

6631  na ruži lutanja sam pesnik jer sebe nazvah pesnikom i umetnikom. sveštenik

sam jer sebe nazvah monahom i filozofom. ratnik sam jer sam prosjak i luda

 

na putu sam dečak u plavom

1977. hodanje

hodajući životom samo smo rukopis. življenje

je ispisivanje života. ništa drugo ne posedujem osim

svakodnevice iz koje nikuda ne mogu… ne znam ni za

kakvu drugu ispunjenost osim ispunjenosti odgovornošću

za svaki ovozemaljski tren pročitao sam danas kod

martina bubera koji oseća isto kao i ja. hodao

sam po đubrištu krepio savest

sveto trojstvo: ja ti i on

beograd 9.6.1998

 

 

 

2406/1247

 

6632  vredelo bi živeti hiljadu godina. ljudi sa iskustvom i razumevanjem života

od hiljadu godina bi stvorili čudo na ovoj zemlji: dobrotu samu. ali kratak život je dug

lepoti ovog sveta. čudo preobraženja: vreme možemo preobraziti u bezvremenost

 

6633  hodamo jelena jovanović i ja ka krčedinu

sa obe strane puta nas zasipa snaga zelenila

 

6634  izlazimo iz krčedina dok vrapci cvrkutom obeležavaju ovaj deo puta

 

6635  znojimo se po gudurama dunavske obale. jedemo

trešnje i višnje. trešnje me podsećaju na one koje sam jeo u češkoj

 

6636  prelazimo preko polja ljubičastih cvetova tek začaurenog maka

iza njega je mladi vinograd. a iza njega dunav. među voćem je svuda cveće

 

među voćem i cvećem

1978. hodanje

tako su snažni dani. lete. prohujaju

nestaju za tili čas. snaga im je u prolaznosti

i nepovratnosti. sveto trojstvo: ja ti i on. jako

sunce znoj obronci prošao dan

novi sad 10.6.1998

 

 

 

2407/1246

 

6637  hodaću samo po gradu tražeći hlad da bih smirio kožu na licu od jučerašnjeg sunca

 

6638  sretnem prijatelja zastanem popričamo koju reč. nastavim ali tetiva više ne

može da nosi pa hramljem dok se ponovo ne ugreje. hodam sa sve više bola u njoj

 

6639  zaista ima trenutaka koji su ništa drugo nego: izdržati

 

6640  asfalt je vreo ugrejao je grad

 

usne su ti suve

1979. hodanje

od umora i žeđi ne ostaje mi

da pišem ni o čemu drugome osim

o umoru i žeđi. ali to je leto. jako sunce

znoj obronci prošao dan. ali i to je

leto a ja sam danas malo tužan

novi sad 11.6.1998

 

 

 

2408/1245

 

6641  prebrodio sam do danas sve svoje tuge. ali kako ću ovu današnju

 

6642  prošao je pljusak nastavljam da hodam. zapravo uživam tumaram

prošla me je tuga. pridružio sam se gospodstvu dana. njegovoj lepoti modrom

natmurenom nebu sa severne strane grada. (ističeš težinu i posebnost svoje

današnje tuge da bi u sledećem redu rekao s velikom lakoćom kako je ona

prošla komentarisala je rajka sredojević dok je lektorisala ovu stranicu)

 

6643  pred novi pljusak pitajući se o mom posebnom mestu u kosmosu

osetim da je odgovor u golim rukama mlade devojke koja mi dolazi u susret

 

6644  podižem lice ka kiši smešim se

 

svaki dan krenem da bih se nasmešio

1980. hodanje

iskisao sam. ostao mi je još jedan kilometar. sija sunce

sve je čisto. tetiva me svaki dan sve više boli. hramljem. ni

jednog trenutka ne pomišljam da odustanem. naprotiv. ali ne

odlučujem ja. u božijim je rukama da li ću do kraja ruže

biti na nogama. ali i to je leto a ja sam danas

malo tužan. tvoj sam ljubavnik

novi sad 12.6.1998

 

 

 

2409/1244

 

6645  šta mogu da znam

da će lepota i nežnost spasiti svet

 

6646  šta mogu da učinim

da živim sa bogom

 

6647  čemu mogu da se nadam

da ću biti bezbrižan

 

6648  ko je čovek

pupoljak

 

neka tvoj sveukupni život bude molitva bogu

1981. hodanje

subota je tumaram odmaram tetivu. tvoj sam ljubavnik

prijatelj sam svakom danu

novi sad 13.6.1998

 

 

 

2411/1242

 

6649  dobar vetar kažem violeti dok ga pokazujem na njenoj beloj bluzi

 

6650  je l to vetar. kao more je čoveče kaže violeta dva sata kasnije

 

vetar na grudima

1982. hodanje

višnje i trešnje. od otpadaka crvenih

crepova crveni se put. dok hodamo po

crvenom putu gledamo kako u dolini svetluca

površina dunava koji se probija kroz tamno zelenilo

posle kiša vidljivost se uvećala. ravnica se blistala kao

čista slika. beli oblaci su se skupili na obodu neba

tako je tekao dan. prijatelj sam svakom danu. baš

tako sa dobrim vetrom je lakše biti dobar

novi sad 15.6.1998

 

 

 

2412/1241

 

6651  ovako kad sečeš vetar osetiš i sam si vetar samo s druge strane kaže milan aleksić

 

6652  kisnemo ali smo zaštićeni toplotom

 

6653  hodamo pored kanala nisam bio ovde već tridesetak dana sada

je sve zaraslo u travu koja se mestimično zeleni a ponegde je počela i da

žuti. kiša toplota i zemlja su dali snagu biljkama sve su nam do pojasa

 

6654  milan je stotinak metara ispred mene hoda bos

 

6655  ka meni nisko niz travu leti jedna lasta

 

6656  kapi kiše dobuju i po mojoj duši

 

visoka trava i leptiri

1983. hodanje

hodamo po zemlji. ne. hodamo po

njenom licu. zamolio sam milana da se

izuje i hoda bos. bos: licem ka licu. na licu

nam je obraz - savest. na licu su nam oči - ogledalo

duše. vidljivim licem gledamo u nevidljivo. nevidljivo - bog

hodam ružom da bih bio bosonog - goloruk - gologlav

izbacila se riba iznad vode. i dalje pada kiša. baš

tako sa dobrim vetrom je lakše biti dobar

ja sam ruža - ti si srna

novi sad 16.6.1998

 

 

i

 

 

verujem: rođen sam

od boga ne od čoveka

 

 

zaista ima trenutaka koji su ništa drugo nego: izdržati

 

 

šta mogu da znam

da će lepota i nežnost spasiti svet

 

šta mogu da učinim

da živim sa bogom

 

čemu mogu da se nadam

da ću biti bezbrižan

 

ko je čovek

pupoljak

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

istim

ritmom

koji

se

svaki

dan

menjao

bili

smo

melodija

promene

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

8. novembar 2025.

27733. dan mog života

 

 

2389/1264

 

6583  pošao sam sa tanjom nikolić u pola tri noću sa željom

da stignemo do osam ujutru na liturgiju u koviljski manastir

 

6584  svanjivanje je počelo tri kilometra unazad pre više

od pola sata. kao i uvek u svanjivanju se vidi čudo lepote

 

6585  7:05 dan je tmuran vlažan. već sat jedan

neprestano hramljem. ne mogu da se oslonim na tetivu

 

starac tadej

1964. hodanje

posle liturgije ljudi su se okupili

da čuju starca tadeja. nisam znao da je

tu a već nekoliko godina sam želeo da ga

vidim. nežan čovek. govori iz srca pokazujući

rukom kako ono radi. smeši se blag je. u manastirskom

dvorištu na zelenoj travi svi su se pretvorili u uho da bi

čuli njegov tihi glas. starac je primer. put. nikada ni na

jednom hodanju nisam ovako dugo hramljao. razboleo

sam se da bih se pripremio za starčeve reči o životu bez

brige. živeti tako da na kraju dana ne možemo da se

setimo da nas je iko uvredio. svemu što mi se desilo

i danas mogu jednostavno da kažem hvala. živeti

sa mislima od kojih se širi smirenje i

milost za sve oko nas

novi sad 24.5.1998

 

 

 

2390/1263

 

6586  na šestom kilometru sam ugledao kako dolazi sa sporednog

puta siniša tucić pesnik. uputio se na jednu od svojih hodačkih istraživačkih

šetnji. devetnaesta mu je. rođen je sa cerebralnom paralizom teško se kreće

ali putem odmiče junak mlad. nastavili smo zajedno i sledećih šest kilometara

preko polja od sajlova do veternika. uživao sam u njemu. kada smo izašli

na bačkopalanački put kojim smo zapravo opisali krug siniša je

zadivljen rekao to je taj fenomen prostora

 

6587  sipi kiša. odmarajuća

 

6588  na osamnaestom sam kilometru tetiva jedva

izdržava. nadam se da će joj od nekog doći snaga

 

srcem

1965. hodanje

hramljem i pišem. tek

kad ne mogu da se oslonim

na tetivu vidim koliki teret ona nosi

tetiva me opominje traži više pažnje. kao

da je u sebi spojila bol zemlje po kojoj hoda

sa težinom čoveka koji se oslanja na nju

živeti sa mislima od kojih se širi smirenje

i milost za sve oko nas. da bih joj

pomogao hodam samo srcem

novi sad 25.5.1998

 

 

 

2391/1262

 

6589  po poljima oko grada uljana repica. siv dan

 

6590  mladi zeleni čičkovi viši od čoveka. iza njih trska. i kreket žaba sa svih strana

 

6591  na ivici grada ergela konja. hranim ih mladom travom. uživam u njihovoj snazi i lepoti

 

6592  još sam pod utiskom lica glasa i reči oca tadeja ona duša koja je

krotka i smirena ona zrači plemenitost i dobrotu. takva duša i kada ćuti emituje

iz sebe uvek mirne tihe talase pune ljubavi i dobrote. takva se duša ne vređa

kada je vređate i grdite. možete da je i izudarate a ona vas žali što se tako mnogo

mučite. takvi su malobrojni na zemaljskoj kugli ali zbog njih sunce greje i bog

nam daje blagoslov da živimo i da imamo sve što nam je potrebno za život

 

krotkost i bujanje

1966. hodanje

trudio sam se da se odmorim za

vreme hodanja. usporavao bio bezbrižan

mislio lepo. prepuštao se sivilu kasnije suncu

hodao sam kao i svih ovih godina. u pozivu da

nemam nikakav poziv da budem sve svima

da bih joj pomogao hodam samo srcem

bilo mi je lepo da gledam konje

novi sad 26.5.1998

 

 

 

2392/1261

 

6593  malo lenj. posle kratkog hodanja sa vladom barbulom sedimo i dugo pijemo

kafu. prija mi lenstvovanje. ipak ću kasnije prikupiti današnjih dvadeset kilometara

 

6594  gradski autobusi u novom sadu su plavi

 

pitomo

1967. hodanje

ponoć je. po crnoj vodi

dunava mali brodić gura dugački

šlep uz dunav. crvene se ruže pored

zida na keju. spokojan sam. nevin ću leći

i uskoro zaspati. kad se probudim dan će me

čekati. krenuću u novi dan o kome ne znam

ništa koji će verovatno biti kao i svaki drugi

dan. ali baš tako nekako to i treba. dan ko

dan. bilo mi je lepo da gledam konje

da sve bude tako lako i obično

novi sad 27.5.1998

 

 

 

2393/1260

 

6595  lice

na tvom licu se vide

sva iskušenja kroz koja si

prošao. svi krajevi sva godišnja

doba. volim kad vidim vetrove na njemu

ili kad u borama prepoznam tragove predela

kroz koje si prošao. tvoje lice je lice stranca

beskućnika. lice nekog ko nam je čuvao vode

noći dok smo spavali i dane u pejzažima u kojima

si ti bio i za nas. kada gledam tvoje lice zatreperi u

meni prapoverenje sve ti verujem. sve što vidim na

njemu vidim i u svetu. tvojim licem i ja postajem lice

kada ti se lice izjednači sa okolinom tada na njemu

primetim osmeh. tvoje lice nije lepo ni pravilno

nos ti je velik i kriv ali na njemu ja vidim

da si ti muž. lice lik po

liku božijem

(iz rečnika hodanja)

 

nisam hodao

krenuo sam u jedan i prepoznao

da ne mogu hodati. osećao sam se iscrpljeno

sa tihim bolom u grudima. nije vredelo da se borim

odustao sam odmah. da sve bude lako i obično

ipak i danas su se spajali nebo i zemlja

novi sad 28.5.1998

 

 

 

2394/1259

 

6596  sa martom milojević na uzbrdici iznad bukovca. ovih dana tu volim da hodam oseti

se planinski vetar. gledam zelena brda plavo nebo biblijske ovce sa svojim čobanima

 

6597  marta je zaostala okrenuo sam se i gledam kako dolazi. dugačka letnja haljina joj

se leprša. povremeno je zadigne jednom rukom da se na toplom danu rashladi. lepa je

 

6598  dok sam hodala osetila sam da je moj put izabran po meni i da on

niče iz ljubavi. da je moja ljubav merena putem a da se put širi u beskraj

 

ide putem marta lepa je

1968. hodanje

marta se bokovima preplitala putem

kao da je na vrh brda nosila vodu. pričala je

kako je osetila da je dobra ne po svojim delima

nego sama po sebi. milo mi je bilo da to čujem

isto kao što sam danas video planine. ipak i

danas su se spajali nebo i zemlja. neprestano

ići rađati biti ženstven u stvaranju

novi sad 29.5.1998

 

 

 

2395/1258

 

6599  oči ramena nadlaktice butine kolena su mi umorni otežali. i

danas ću tek krpiti: isprekidano hodati ispomažući se nedeljom da bih i dalje

ostao na dnevnom proseku od dvadeset kilometara i sedamsto dva metara

 

6600  krpim kilometre kao i odeću. pantalone i košulju su mi stare. iskrzane

 

6601  predveče je ponovo sam na nogama. spavao sam pet sati nisam

mogao da se probudim. san me opijao kao da je želeo da me nahrani i spase

 

siromašak

1969. hodanje

neizvesnost čini stvari

onaj koji se ne odrekne

izvesnosti nikada neće

stupiti u odnos sa bogom

samo da se dokopam

nedelje. neprestano ići

rađati biti ženstven

u stvaranju

miriše

dunav

i

lete laste

novi sad 30.5.1998

 

 

 

2397/1256

 

6602  zelena trska zrele višnje: opet je jun

 

6603  samo bez bulki i koliko bi lepote manje bilo na svetu

 

6604  prostranstvo pred očima podstakne prostranstvo u mom telu

 

6605  hodamo boris kovač i ja sunčanom obalom iznad bukovca. sa nama su pošli

njegov pas džeki i crni mali koji je od pre neki dan sa njim. zapričali smo se i u jednom

trenutku primetili da malog psa nema. dok ja pišem boris sa starim psom traži malog

u nadi da je negde zaostao u brdovitim bukovačkim ulicama igrajući se sa decom

 

6606  ovom stazom je otišao rekao nam je čovek koji

sedi na ulici. staza nas je odvela na bukovačko groblje

 

tražimo ga nema ga

1970. hodanje

nismo našli psa. neko ga je uzeo

govorili su ljudi. ponoć je umoran sam

ne mogu više da pišem. samo mi se spava

želim samo da budem nežan kao mali pas

miriše dunav i lete laste. dani teku a

ja ne uspevam da se odmorim

novi sad 1.6.1998

 

 

 

2398/1255

 

6607  hodao sam jutros bosonog po pesku kroz plitku vodu gazeći po

peščanim dinicama koje su nastale treperenjem talasa. sa mnom je

hodala i tanja nikolić. lepa je jutarnja svetlost. svež je vazduh posle noći

 

6608  vrelo popodne. hodam sam

 

6609  veče je. ponovo sa tanjom

 

tri šetnje

1971. hodanje

sa tri šetnje sam obavio posao

i čini mi se malo sebe sačuvao. videćemo

i sutra ću ići rano da hodam po pesku i možda

se okupam. prija mi da se prepustim snazi leta

toplota briše granice spoljašnjeg i unutrašnjeg

svi izlaze pored reke. šetaju se. i noć je topla

laste neprestano lete. opisuju vazduh. na

ovom je svetu lepo biti. dani teku a ja ne

uspevam da se odmorim. prepustiti

se letu da me hrani

novi sad 2.6.1998

 

 

i

 

 

i danas su se

spajali nebo i zemlja

 

 

neprestano ići rađati biti ženstven u stvaranju

 

 

lepa je jutarnja svetlost. svež je vazduh posle noći

 

 

prija mi da se prepustim snazi leta. na ovom je svetu lepo biti. prepustiti se letu da me hrani

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

hodao sam

i hramljajući

i to hramljanje

 je slava ahila i

njegove tetive

pa i moje

ahilove

tetive

 

 

i

 

 

ružo

lutanja bilo

je nemoguće

i zato jeste

i sada

 

 

i

 

 

ružo

lutanja sve

što jeste je

nemoguće

i zato 

je

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

blagim

rečima

uspeli

smo

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

na tvojim

grudima sam

se obnavljao 

a ti si i sad

večna

ruža

na

mojim

grudima

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si hrabrost

svake devojčice i

odanost svakog

dečaka

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

svakog

dana

je

u

tebi

sve

više

ljubavi

slobode

istine

za

svako

i

sva

bića

svemira

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

7. novembar 2025.

27732. dan mog života

 

 

2376/1277

 

6549  izašao sam iz grada hodam nasipom pored kanala. sve se zeleni osim

dve bele linije zemljanog puta. voda prelama sunčevu svetlost koja podrhtava u tišini

 

6550  iz bagremara izlazi čovek vodeći konja na pašu. vezuje mu

prednje noge a konj počinje da poskakuje da bi došao do svežije trave

 

6551  u zelenilo vrbovog lišća pored kog prolazim utapam sva svoja pitanja i zamore

svetlozelenim vlatima trave koja se leluja pored mojih nogu upućujem meke poglede

 

6552  evo ih na kosini nasipa u gustom zelenilu najlepše crvene prve bulke ove godine

 

crvenom zvone bulke

1953. hodanje

hodam uzvodno pored dunava završavajući

današnje hodanje. raznežim se kad mislim na ovu

knjigu koju pišem. hodam po belom kamenju na ivici

dunavskog keja a dva goluba bez straha samo se za

nekoliko svojih koraka pomere u stranu. miriše reka

napaja mi nozdrve i mozak. pozivam je da i sledeće

tri i po godine izdržimo i budemo zajedno. reka

miriše hiljadugodišnjim mirisom odmarajući

moj sedmogodišnji hodački umor

novi sad 11.5.1998

 

 

 

2377/1276

 

6553  snežana jotanović je zaostala bere mladu koprivu. podstakla

me je da gledam lišće travu lekovito bilje. leptira na cvetu

 

6554  snežana bere žensku bokvicu. ona će ti biti

odlična za čišćenje organizma i krvi kaže mi

 

6555  kopriva je da te osnaži jer ona je čisto gvožđe

 

6556  ova agrimonija herba je dobra za tvoju jetru

 

6557  evo je i kunica ona će ti biti dobra za vitalnost i krv

 

mirišem divlju ružu

1954. hodanje

hodao sam sa snežanom jotanović

kasnije smo hodali dubokim putem gustim

bagremnjakom. stali smo okruženi njegovim belim

cvetovima i slušali zvuk pčela. zemlja je raj. reka

miriše hiljadugodišnjim mirisom odmarajući moj

sedmogodišnji hodački umor. sa ovom

lepotom je lako i lepo plakati

novi sad 12.5.1998

 

 

 

2378/1275

 

6558  volela bih da ljubim ova brda kaže minja

janković dok se penjemo usponom iznad bukovca

 

6559  juče me je kao i danas uzbudilo ovo polje

mladog žita. to je neko puterasto plavičasto zelenilo

 

6560  u mladosti žita se oseća snaga zemlje iz koje je izraslo

snaga koja ga vodi ka junskom rumenilu. hlebu nasušnom

 

to mlado žito

1955. hodanje

počinju vrućine. danas je bilo

blizu trideset stepeni. sve buja i uvek

će bujati. još mi je pred očima plavičasto što se

razlivalo preko polja žita. moje današnje hodanje

se zapalilo na suncu. pa laste koje bi prhnule nad

odronom pored kojeg smo prolazili. sada se vraćam

hladom otežalih zelenih krošnji drveća. hramljem

tetiva se hladi završavam dan spokojan. sa

ovom lepotom je lako i lepo plakati

i ovog će leta biti žeđi

novi sad 13.5.1998

 

 

 

2379/1274

 

6561  ovaj proplanak sa ovčijim brabonjcima grmljem divljim ružama četinarima

majčinom dušicom planinskim vetrom me podseća na čoveka samog u planini

 

6562  knjiga koju pišem je plava i siromašno koje živim je

plavo. sve je plavo jer svaki dan sam pod svodom nebeskim

 

6563  na vetru sam. pridružio mi se mladi pas lutalica. sada smo dvoje

 

hodanje za dobar sex

1956. hodanje

korak za korakom išao sam napred

ulazio prodirao. bio muž. samo sam ulazio. u

jednom trenutku narasle snage sam se ispravio

podigao i zategao ramena unazad. isturio grudi

ispravio kičmu. iznikao ka mladim orasima. ko jablan

nastavio niz put. počeh ulaziti svojim koracima dublje

u zemlju. ulaženjem u visinu prepoznah kako je već

sve rečeno u postojanju: sve je dobro. ali ja ne bih

bio muškarac da na kraju nisam srećan gledao

pitome ruže zacrvenele na ogradi. i ovog će

leta biti žeđi. ulazeći sam primio

zadovoljio ženu u sebi

novi sad 14.5.1998

 

 

 

2380/1273

 

6564  hodamo putem od sitno izlupanog crvenog crepa. rada ćupić i ja. sa strane

zelene trave i žuto ljubičasto belo crveno cveće. pred nama ravnica sa selima koja se

vide u daljini. iza nas planina a iznad nas oblačno nebo. i opet jedna usamljena bulka

 

6565  ponekad pomislim kako je uzalud to što pišem jer ko će pročitati tri

hiljade stranica o istom samo o hodanju. ali onda se raznežim i osetim da je to

baš knjiga koja nedostaje. nenapisana. osetim njenu lepotu u talasanju. nečujnom

šumu svih koraka. pomislim kako je lepo imati uz sebe takvih deset knjiga. čak ih

i ne čitati ali znati da one postoje. baš kao što postoje mora i zvezdano nebo

 

ja provodnik stablo između zemlje i neba

1957. hodanje

petak je kako hramlje momak mlad. boli ga tetiva i ne piše mu

se. prohladni vetar ga je izmorio. spava mu se. ulazeći sam

primio zadovoljio ženu u sebi. željan je tople vode po telu

novi sad 15.5.1998

 

 

 

2381/1272

 

6566  hodam sa banetom jakovljevićem

 

6567  i danas me produvava hladan planinski vetar. povremeno

ga udišem celim telom da mi prođe kroz krv nerve limfe i kosti

 

6568  lete laste

 

6569  nikada kao ove godine nisam toliko uživao u divljim ružama

 

6570  želeo sam da ove nedelje pišem o ženstvenom u stvaranju. o

ženi u sebi. o tome kako se predajem svetu koji me okružuje. ali nisam

uspeo to ove nedelje. možda ću iduće dok još više sazru trešnje

 

ženstveno u stvaranju

1958. hodanje

mislio sam da neću ništa zapisati danas

već sam video praznu stranicu subotnju ali

je onda počelo da kaplje. odmora bi. željan

je tople vode po telu. hodali smo disali

i jeli bagrem trešnje i luk

novi sad 16.5.1998

 

 

 

2383/1270

 

6571  ponedeljak je juče se nisam odmorio. prezasićen sam

 

6572  uz žičanu ogradu i drvenu banderu poleteo je jato crvenih ruža

 

6573  ponovo sam u gradu za ovo vreme dok sam odsustvovao

iz njega padala je kiša. ja sam sve vreme hodao ispred ili iza nje

 

za prodavačicu jogurta

1959. hodanje

prisustvo energije koju sam i danas uložio

može se osetiti u odsustvu želje da nastavim da

pišem o bilo čemu. hodali smo disali i jeli bagrem

trešnje i luk. na kraju kupujem jogurt za ručak

prodavačica mi se osmehuje daje mi snagu

posvećujem joj današnje hodanje

novi sad 18.5.1998

 

 

 

2384/1269

 

6574  do malopre sam hodao sa slobodanom tišmom. na kraju smo se sklonili pod zaklon

od kiše. pričali o bogu. o niščima duhom. o našim iskustvima u borbi sa samima sobom

 

6575  hramljem pada kišna prašina. u gradu sam i ne 

mogu mnogo da pokisnem zakloni su na svakom koraku

 

6576  posle stotinak metara ugrejala mi se tetiva pa sad normalno hodam

 

zgađen nad sobom

1960. hodanje

video sam danas na likovnoj akademiji

koju sam posetio na poziv mladena lubure

studenta kako baš tu ne postoji umetnost. kao što

ni među obrazovanim ljudima ne postoji znanje. a

u hramovima retko živi bog. maske učenosti ugleda

važnosti moći ne mogu sakriti ono što bi htele. ali ja ne

želim da svedočim u njihovom pretvaranju nego o ružnom

u sebi. o tome kako povremeno gubim i zaboravljam da su

sloboda lepota dobrota ljubav u meni. zaboravljam da im

se prepustim budem srećan čedan kao dete. gađenje

nad sobom primam kao svoju kaznu. na kraju kupujem

jogurt za ručak prodavačica mi se osmehuje daje mi

snagu posvećujem joj današnje hodanje. tamo

gde je kazna tamo je i dar

novi sad 19.5.1998

 

 

 

2385/1268

 

 

i pas je zalajao

1961. hodanje

hodao sam sa snežanom jotanović

mnogo pričao pokušavajući da joj dam snagu

iscrpele su me sve te reči. prija mi ćutanje posle našeg

rastanka. a tek vreme. vazduh pun ozona nebo koje se

smračilo prvo sevanje po nebu. počinje i grmljavina. blažen

sam jer je dvadeset kilometara iza mene. po koja kap tek odlaže

veliki pljusak. sivi oblaci koji jure i nisko nebo podsećaju na

uzburkano more. počinje pljusak. ljudi se sklanjaju. kao i more

u nevremenu i kiša podseća na daljinu. bilo bi mi lepše da

sada samo gledam ali ipak pišem da bi svežinu vazduha i

uzbudljivost kiše osetila i ti. tamo gde je kazna tamo

je i dar. kiša pada zajedno smo zar ne

novi sad 20.5.1998

 

 

 

2386/1267

 

6577  sunčano i zapara. ljudi u ovoj zemlji su ostarili a da nisu sazreli

ne mogu da žive bez vođe. tako bolesni štite se izmišljenim vođom koji ih

lišava odgovornosti. tek društvo je bolesno već godinama. svuda se vide

tragovi bede. možda sam baš zato tu: da spomenem tek rođeno crno mače

koje je neko ostavio u travi. još nije progledalo samo se miče u zelenilu

 

6578  mislim na savu šumanovića i njegovo slikanje dušom

 

jad gnev ogorčenost

1962. hodanje

i današnji dan je prošao. kiša

pada. zajedno smo zar ne. bio je

to dan u kome sam umetnost

stvarao trpljenjem

novi sad 21.5.1998

 

 

 

2387/1266

 

6579  po pravom putu hodamo ka vršcu svetlana jotanović i ja

put je obrastao visokom zelenom travom po kojoj se vuku crvene bulke

 

6580  put me oslobađa dvoumljenja lišava strahova

 

6581  u vršcu sam na ulici (svetlana je otišla da pogleda izložbu prestupničke forme

zbog koje smo i došli jer ona studira prvu godinu likovne akademije) podsećam se na

noćašnje nespavanje uznemirenost koju sam osećao zbog reči koje sam izgovorio

bilo je u njima gneva i ogorčenosti koji su izlazili kao gnoj iz moje duše

 

6582  izlazimo iz plandišta. ponovo smo na putu

 

ta jebena ogorčenost

1963. hodanje

kao razlivena reka zelenilo je potopilo

ravnicu. bio sam umoran od jučerašnjeg sebe

na kraju se osećam mnogo bolje istrošio sam se

dvadeset tri kilometra u nogama trista kilometara

u prostoru i već spominjano zelenilo. bio je to dan

u kome sam stvarao trpljenjem. svemu što mi

se desilo i danas mogu jednostavno

da kažem hvala

novi sad 22.5.1998

 

 

i

 

 

korak za korakom išao sam napred ulazio prodirao. bio muž

samo sam ulazio... ulazeći sam primio zadovoljio ženu u sebi

 

 

ponekad pomislim kako je uzalud to što pišem jer ko će pročitati tri

hiljade stranica o istom samo o hodanju. ali onda se raznežim i osetim

da je to baš knjiga koja nedostaje. nenapisana. osetim njenu lepotu u

talasanju. nečujnom šumu svih koraka. pomislim kako je lepo imati

uz sebe takvih deset knjiga. čak ih i ne čitati ali znati da one

postoje. baš kao što postoje mora i zvezdano nebo

 

 

tamo gde je kazna tamo je i dar

 

 

bio je to dan u kome sam stvarao trpljenjem

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si i tri hiljade

stranica knjige

o hodanju

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

6. novembar 2025.

27731. dan mog života

 

 

2363/1290

 

6515  12:01 prelazim preko gradskog trga. isti sunčano-vetroviti dan kao i juče

jedino što je današnja rečenica za razliku od jučerašnje napisana minut kasnije

 

6516  14:20 tumaram po gradu. vrućina je. otvoreni su prozori. ljudi su obukli majice. žene

istakle svoje obline. bicikli se razleteli gradom. u restoranima i kafićima se sedi napolju. vetar

nosi zavese ponegde i prašinu. sve veće količine banana trule ispred prodavnica. golubovi

po zemlji tražeći hranu hodaju u paru. mladi milicioner izlazi iz buregdžinice i namešta

šapku na glavu. stariji propalica premešta se s noge na nogu. drugi sličan mu malo

dalje sa ravnodušnošću oslonjen na ogradu prekršta nogu. svuda je prljavština

neuređenost blago propadanje. tumaranjem sve postaje lepše smislenije

 

6517  14:29 umetnost lutanja je u čuđenju

 

tumarajući

1942. hodanje

dan je počeo u podne a

završio se u ponoć. dobro veče

piši mi. polako u topli krevet

novi sad 28.4.1998

 

 

 

2364/1289

 

6518  12:21 molim te da danas hodamo za jednog mog prijatelja koji je nesrećan zbog

ljubavi a da uopšte ne zna da i nije nesrećan jer je ljubav već tu. da hodamo za njega i za

sve one koji su nesrećni u ljubavi i koji su paralisani strahovima kaže mi svetlana milić

 

6519  17:11 jorgovan. kajsija. lasta. krivi bedem. koviljska ikona

 

6520  17:19 ceo dan kiša. i hoće i neće. i dok smo dolazili u manastir i dok

smo sedeli u manastirskom dvorištu sa ocem porfirijem i glumcem nebojšom

dugalićem i dok je kroz krošnju velikog drveta po koja kap padala po nama

i dok sad prolazimo kroz kovilj a umesto nje pada predvečerje

 

6521 17:25 izlazimo koviljskim kaldrmom iz sela na autoput. vrapčići preleću krompirište

 

dođite da vam naberem jorgovana

1943. hodanje

prvo ćutanje. umetnost i cveće. slaganje. izvor. mir

svaki odnos je put. beskućništvo. zemlja nam je kuća

mi vrtlari. lutanje između ruže i puta. polazim u topli

krevet. romori kišica svetlost i vetar romore

novi sad 29.4.1998

 

 

 

2365/1288

 

6522  12:00 dva kilometra i dvesta metara je iza mene u

futoškoj sam ulici pogledam na sat i vidim tačno je podne

 

6523  politički stavovi

bog. ljubav sa ženom

služenje umetnosti

(iz rečnika hodanja)

 

sa radom čupić

1944. hodanje

nije mi se ništa zapisivalo. kao

ni sada na kraju hodanja. romori

kišica. svetlost i vetar romore. umoran

sam spava mi se raduju me laste

novi sad 30.4.1998

 

 

 

2366/1287

 

6524  15:25 bilo je lepo kad smo malopre zalutali kaže boris kovač

 

6525  15:36 na onoj drugoj strani brda je planinarski dom u kojem bih

voleo da se na leto skupe ljudi i da se družimo i pravimo radove na temu: ja i ti

razmišljajući već par godina čime bi mogao da se obeleži duh vremena činilo mi

se da je to fenomen dijaloga i dijaloškog. baš u ovom vremenu u kome nam se ova

informatička era i elektronska svest ukazuju kao punoća mi vidimo odsustvo odnosa

ja i ti. odnos ja i ti možemo da sretnemo u svim aspektima života: u odnosima čoveka i

prirode. čoveka i boga. čoveka i čoveka. svi su ti aspekti međusobno povezani. ne

mogu da zamislim odnos čoveka i čoveka bez čovekovog odnosa prema prirodi

i bogu. i zbog toga će se sve to dogoditi u prirodi priča boris

 

sa borisom kovačem

1945. hodanje

hramljem bukovcem. ohladila se tetiva

ne dozvoljava mi da hodam. laste na električnim

žicama pevaju. sve je u ponavljanju. zanosno smo

pričali o berđajevu i slobodi. izlazim iz bukovca i

želeo bih da pišem o slobodi a onda pomislim neka

drugi put. umoran sam spava mi se raduju

me laste. baš tako: sloboda i sutra

novi sad 1.5.1998

 

 

 

2367/1286

 

6526  16:43 zašlo je sunce oprostio sam se od dore stanković sa kojom

sam hodao nasipom pored kanala. toplo je i baš u ovom trenutku počinje kiša

 

6527  17:05 kao što prija kiša prija mi i da rečenica teče bez zastoja samo

da osvežava. i kiša i rečenica isto su osećam ih oboje. ritam su samo ritam

 

fali ti naslov

1946. hodanje

uskoro će ponoć. izašao

sam da prošetam i ohladim

noge. subota je. dunav je miran

oči psa lutalice koje me gledaju

su normalno tužne. baš tako

sloboda i sutra. tri tačke...

novi sad 2.5.1998

 

 

 

2369/1284

 

6528  16:01 promiče po koja kap. mislim na knjigu koju pišem. brojeve

koji se nadovezuju. ipak neću zapisivati vreme u kome nastaju rečenice

 

6529  pada. pas vučjak bezbrižno leži u jednom dvorištu na kiši. otprilike tako kisnem i ja

 

6530  ja sam tužan a sve pupi

 

6531  joj kako kisne ljubičasto

 

6532  na svakom hodanju najmanje hiljadu toga sam ja

 

kisnem i mislim

1947. hodanje

kako ne bih ni bio da nisam

sve ostalo. svi ljudi na primer u kojima

je kao i u meni isti vazduh koji nas čini. danas

sve to ja zovem plavo. sve što vidim čini umetnost

plavog. kišni balončići na vodi. neprodate novine

sat na crkvi koji je stao. i ova žena pod kišobranom

na školskim stepenicama dok čisti nokte

tri tačke... plavo je plavo je lepo

novi sad 4.5.1998

 

 

 

2370/1283

 

6533  zima mi je. zahladilo je. vratiću se. i tako sam izgubio snagu

 

6534  hodanje ću nastaviti kasnije sada idem u krevet da se ugrejem sakupim

 

6535  sve sam krhkiji

 

6536  putokaza više nema

 

ajd sad

1948. hodanje

nisam uspeo da izađem

iz kreveta i nemoći koja me je

zahvatila. povremeno bih pretrnuo od

samoće. drugačiji. povrediv. na putu nad

ponorom. da li ću to izdržati. ali u životu postoji

svrha svega i lošeg i dobrog rekli su u filmu koji

upravo gledam. poniženost. neuspeh. sramota

gadim se sebe: prepunjeni stomak. teši me

misao da se tako hrani plavi cvet. plavo

je plavo je lepo. da da pakleno

za plavo

novi sad 5.5.1998

 

 

 

2371/1282

 

6537  onda je nastao parking. nekada smo odlazili sa parkinga šetali se oko bolnice

zastajali pod prozorima i slušali šta pričaju bolesne žene. bile su to lude žene jer su tu sve bili

ludi ljudi. oko bolnice smo nalazili špriceve skupljali ih i igrali se s lutkama. parking je bio

ogroman. voleli smo kad je parking prazan. vijali smo se igrali između dve vatre šantiškole

lastiš šuge. mene nisu voleli jer sam ja bila najmlađa i morala sam da im dam svoj hleb

sa pekmezom i onda sam odlazila gore po nov jer su oni rekli da mogu da se igram sa

njima ako im dam hleb a baka je mislila kako njeno dete puno jede priča mi minja

 

6538  jednostavnost ruže je ponekad kao juče teško izvesti

sve se slomi u meni. samo sam trnje. slavuj što krvari. danas mi

je malo bolje ali leđa su tako usamljena. bolna kao detinji stid

 

trn

1949. hodanje

ruža lutanja je jedna

ruža više. ruža za slaganje

hodajući po zemlji sadim je u

srcu da nikne umom u nebeskom

plavetnilu. božanski cvet mira

prepoznavanja. da isti smo. otud je

tako teško sve oko cveta. da da

pakleno za plavo. misli i na

prste i na petu

novi sad 6.5.1998

 

 

 

2372/1281

 

6539  do malopre sam hodao sa martom milojević desetak kilometara. pa smo seli i

popili po flašu piva. posle toga je sunčani dan već počeo da se muti. kao i nama u glavi

pričali smo o vinu sokovima u telu. sada gledam bašte zelenilo. život u tihoj ulici

 

6540  hodam gledam u sivu istrulelu tarabu i dalje mi se muti u glavi

ali to je zanos. zemlja i sunce zajedno. hmelj koji se diže u visine

 

6541  bol u levoj strani potiljka me je danas zanosio i uplašio. kao što čini bol uvek

 

6542  reči su žive

 

6543  osećajući život u rečima spokojno hodam senovitom

stranom ulice. znam ove reči nikada neće umreti

 

uverenja

1950. hodanje

život su uverenja. ono što

nas verujući preporađa. preobražava

moja hodanja moj rad i moj život su puni

poraza ali i uverenja. uverenja da je svet

čarolija. čudesno lep i da sam u tom čudu

čudesan i ja plava ruža. misli i na prste

i na petu dečak sam što pogledom

prati leptira

novi sad 7.5.1998

 

 

 

2373/1280

 

6544  prosejavati se. biti bogat svim frakcijama. od dubokog korenja do osetljivih cvetova

 

6545  ja sam i onaj koji se gnevim i onaj koji se bojim i gorak sam

i ogorčen i zavidan i sujetan i onaj koji se ljuti koji se prejedam 

koji sam tužan i zabrinut i ophrvan podlom pravednošću

 

6546  voleo bih da neka sledeća hodanja budu prosejavanja

da u njima govorim o ružnim stvarima u sebi ja gladno biće

 

6547  na svetlosnom stubu ispred mosta dok

mokrim vrabac već nekoliko puta naskače vrabicu

 

scene

1951. hodanje

tridesetak ljudi. parkirani automobili

automobili u pokretu. nabujalo zelenilo

po drveću. sve to zajedno u bezbroj kombinacija

čini uličnu scenu kroz koju prolazim. u susret mi

dolaze dve sedamnaestogodišnje devojke. jedna u

zelenoj druga u narandžastoj sportskoj majici. dve

devojčice istrčavaju iz pasaža na ulicu dok iznad

njih izleće jedna lasta. dečak pita majku da li

može još da ostane napolju. dečak sam što

pogledom prati leptira. blago zalazi

sunce sa njim sam blag i ja

novi sad 8.5.1998

 

 

 

2374/1279

 

6548  draga evropo danas je tvoj dan. izlazim iz novog sada ka futogu

pišem ti. već sam to činio nekoliko puta. koliko tačno zaboravio sam. kada

sam se spremao da deset godina hodam tobom mislio sam proći ću svojim koracima

po celom tvom telu. ali su ljudi odlučili da to nije moguće jer me sadašnja civilizacijska

svest administracijom vezuje za jedan tvoj deo a iz njega se ne može slobodno kretati

nekoliko godina sam teško podnosio tu kaznu i tu zatvorenost. sada na ovom suncu kao i

godinu dve dana unazad osećam te pre svega u svojoj ahilovoj tetivi. desnoj natečenoj

bolnoj. tu si ti u meni i ja u tebi. kao i svugde i ovde rastu perunike. eno ih pored procvetalog

bagrema i vinove loze. i jabučnjak je tu i čovek koji krampom kopa da se nadogradi novim

temeljima na svoju sporednu zgradu. jednom sam te nazvao nevestom sada prašinom

prašinom koja se digla ispred mojih očiju. dok ti pišem počinjem da se znojim i povremeno

prekinem pismo da bih uživao u hodanju i gledanju. malopre osetih: smešim se

preobražavam se. da preobražavati se vaskrsavati to je seme novog stvaralaštva. kao

i zelenilo sve je u nijansama. baš kao što sve teče kao reka. kuća za kućom. vozila za

vozilima. starica u crnom na autobuskoj stanici za devojkom koja sa druge strane puta

hoda i namešta svoje naočare. kao što se oblaci smenjuju i teku u nebeskoj reci. rekoh ti i

pišem sve ove reči jer i one teku jedna za drugom. nižu se. zanos. samo kao tvoje potoke

reke mora mogu da razumem kada te definišu kao evropu petnaestorice ili prvu i drugu

ili te dele po pokretima savetima zajednicama regionima monetarnim ujedinjenjima

zapadnim i istočnim podelama bogatim severom i siromašnim jugom. tok: da. moć

definisanja: ne. ja ti pišem kao ličnosti. sa puta. iz subote. nazdravljam ti za tvoj

rođendan vinom napora. vinom samosvesti budnosti koja odmara. ja te više volim

kao grudi bedra pazuho. sa licem jakoba bemea. svetog serafima sarovskog

svetog franje. licem tereze avilske. pesoe. godara. stahure. helderlina

remboa. blejka. vitgenštajna. berđajeva. satija. roberta valzera

bruno šulca. vilhelma rajha. gertrude stejn. artoa. van goga

tarkovskog. novalisa. slobodana tišme. hamvaša. simon

vejl. licima svetih luda. sve više sam u ritmu

hodanja. spajanja. u veterniku sam

prestajem da ti pišem

jer i ti si tu

 

evropa - ahilova tetiva

1952. hodanje

sve više me boli tetiva. današnjih

dvadeset osam kilometara ju je opteretilo

pri kraju hodanja sam morao da hramljem

ahilova tetiva mi je slabo mesto. upozorava

me. traži život. blago zalazi sunce sa njim

sam blag i ja. pozivam je da i sledeće

tri i po godine izdržimo i budemo

zajedno

novi sad 9.5.1998

 

 

i

 

 

svaki odnos je put. beskućništvo. zemlja

nam je kuća. mi vrtlari. lutanje između ruže i puta

 

 

na svakom hodanju najmanje hiljadu toga sam ja

 

 

život su uverenja. ono što nas verujući preporađa. preobražava. moja hodanja

moj rad i moj život su puni poraza ali i uverenja. uverenja da je svet čarolija

čudesno lep i da sam u tom čudu čudesan i ja plava ruža

 

 

preobražavati se vaskrsavati to je seme novog stvaralaštva

 

 

tok: da. moć definisanja: ne

 

 

nazdravljam ti za tvoj rođendan vinom napora. vinom samosvesti budnosti koja odmara

 

 

evropa - ahilova tetiva

 

 

i

 

 

ružo

lutanja tobom

je planeta zemlja

postala ruža a ja sam

koracima počeo da

te stvaram ko

plavu

ružu

svemira

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

5. novembar 2025.

27730. dan mog života

 

 

2352/1301

 

6463  kako mi ovaj nedogledni nasip opojno umara telo

 

6464  hodam sa tanjom nikolić ka kovilju sve je zeleno. zelenilo je zaklonilo poglede

 

6465  posle ishodanih dvadeset kilometara tanja je produžila ka manastiru

ja ću se autobusom vratiti u novi sad. u ulici duška vidova pored belog krsta

krajputaša na električnim stubovima dve rode stoje u svojim gnezdima

seo sam na stari ispucali panj: milina mi kreće kroz butine

 

kovilj

1933. hodanje

dok smo se približavali

kovilju on me je podsetio na prošla

vremena. naselje je prostor koji su naselili ljudi

da bi se okružili zaštitili prepoznali. kovilj je ličio na

slike sela. daljina i u daljini selo. kad smo počeli da

ulazimo u njega zaređale su ograde bašte voćke

krovovi bandere prozori vrata. dolazi autobus

lepota bezgrešnih začetaka. izlazim iz

autobusa i pola kilometra ohlađena

tetiva me tera na teško

hramljanje

novi sad 17.4.1998

 

 

 

2353/1300

 

6466  suva šumska staza se pretvorila u blato. kisnemo svetlana jotanović i ja

 

6467  potočić

 

6468  niz leđa se sliva vlaga

 

6469  popeli smo se na proplanak

 

6470  šume nestaju pred zavesom kiše

 

6471  jako je dobro viče svetlana

 

6472  poljski put je prepun vode

 

6473  još se spuštamo klizamo oblepljeni blatom oko patika

 

6474  sinulo je sunce

 

6475  koprive su mlade

 

6476  ulazimo u bukovac

 

blatnjavi

1934. hodanje

sunčano kišno i na kraju

hladno. klizali smo se. blato nam

se penjalo do kolena. ukaljani nismo

više vodili računa da ostanemo čisti i to

nas je oslobađalo. prljali smo se a radovanje

nas je čistilo. kasnije sam drhtao od mokre

majice na goloj koži. izlazim iz autobusa i

pola kilometra ohlađena tetiva me tera

na teško hramljanje. sada se samo

sećam u čistom i toplom

novi sad 18.4.1998

 

 

 

2355/1298

 

6477  jak vetar njiše jorgovane

 

molitva

1935. hodanje

volim da se molim. molitva je

najlepše blago koje se desilo čoveku

nežna je. miluje. greje srce. molitva je mudra

ohrabruje u nepoznatom. sa njom sam nevin a

odrastao i odgovoran. pišem o njoj jer mi danima već

beži. beži jer sam plitak za nju. gasi se njen plamen u

meni. ali se nadam da će je savest nanovo razgoreti. da

će je spokoj i zanos oživeti. molitvo ne napuštaj me budi mi

krv. ako te ja i napustim ti mene nemoj molim te. prožmi

me i sa svim što postoji spoji me. bogu bogu vodi me

duhom ispuni me. večnim zelenilom obljubi me. da

svakim udahom i izdahom dajem. da svakim

korakom ljubim nebo i zemlju. sada se

samo sećam u čistom i toplom. molim

ti se molitvo moli se umesto

mene za sve što postoji

novi sad 20.4.1998

 

 

 

2356/1297

 

6478  celu noć me je bolela ahilova tetiva. danas

sve vreme hramljem. hodam sa minjom. duva jak vetar

 

6479  nikada nećeš znati kako su mi tvoje reči ispunile svaku arteriju mozga i terale

ih na nemi smeh uma od koga mi se glava rascvetavala milinom. nikada nećeš znati kako

mi je izgledao pejzaž gledan očima punim tvojih reči. one su ga obojile novim nijansama i

omogućile mu novi ples. od kada sam prvi put dodirnula tvoje reči ne napušta me

želja da se u njih zavlačim kao u svoju najlakšu haljinu napisala mi je minja

 

volela bih da kisnem od tvojih reči

1936. hodanje

slamčica sam da li ću izdržati. molim ti se molitvo moli

se umesto mene za sve što postoji. miroslave budi dete

novi sad 21.4.1998

 

 

 

2357/1296

 

6480  gledam niz dunav tako je lepo gledati

 

6481  za dva sata ću posle šest godina pet meseci i dvanaest dana načiniti 40076.569-ti

kilometar ruže lutanja. u tom trenutku će ružini koraci obuhvatiti zemlju po svom obimu

 

6482  usuditi se znači ogoliti se

 

6483  kada se usudiš odmah te osuđuju

 

6484  izlazim iz šajkaša eno ga titelski breg

starim ciglama mladić popločava stazu kroz svoje dvorište

 

6485  obim zemlje - obim srca

 

6486  penjem se uz strminu miriše majčina dušica osećam te kao i sve ovo vreme

 

6487  iza ivice brega puca nebo. dole poda mnom ravnica. ovčiji

brabonjci podsećaju me na ista ovakva sveta mesta u engleskoj

 

6488  na bregu sam. na njemu ću načiniti 52.732.360-ti korak. korak kojim ću obići zemlju

 

6489  ispred nogu iz bujnog zelenila žita prhnuo je fazan

 

6490  zamislio sam se gledao u dolini magarca koji je vukao dvokolicu

i kada sam pogledao na pedometar video sam da je već prošlo

dvadeset koraka više od obima zemlje. živela zanesenost

 

6491  14:44 na stotom sam koraku posle obima zemlje. obeležiću ga sa nekoliko fotografija

 

6492  14:52 spuštam se niz strmu stranu brega. obišao sam zemlju

 

6493  14:52 još 1296 dana preda mnom

 

6494  14:53 od danas sam zemljanin

 

6495  14:54 sam - samima. sam sa suvim belim puževima na suvoj strmini brega

 

6496  14:56 kada sam 9. novembra 1991 krenuo na hodanje nisam mogao

znati da ću zemlju obići baš na današnji dan. danas kada je rođendan planeti zemlji

 

6497  15:15 kada sam 9. novembra 1991 polazio nisam znao 

da ću ovoliko biti sam. biti sam kako je to teško kako je to lepo

 

6498  15:21 volim jednostavne priče one su najbogatije najmaštovitije

evo jedne: krenuo čovek da obiđe zemlju. išao išao i jednog dana je

obišao. pa ovo nije zemlja ovo je moja ruža rekao je na kraju priče

 

6499  sam sam da bih bio sa tobom

 

zemlja se pretvorila u plavu ružu

1937. hodanje

od danas će tekstovi koje pišem u hodu pod brojevima

biti obeleženi trenutkom u kojem su nastali. pevanje o

tome da je svaki trenutak važan da je u njemu večnost

sakralizacija trenutka. miroslave budi dete

pripovedanje iz trenutka je obnavljanje

rađanje ni iz čega

novi sad 22.4.1998

 

 

 

2358/1295

 

6500  12:58 ma to ti je to da život ne vredi ništa jedino što

vredi je zajebancija kaže mi sedamnaestogodišnji sun mandić

 

6501  13:18 oko deset hiljada časova mi je bilo potrebno da bih obišao

zemlju. kada sam juče to učinio osećao sam se bezbrižan i tužan. sam. cvet

 

6502  15:02 prolazim pored štale za teretne vozove. zarđali metal polupani

prozori zatravljene šine crna šljaka po kojoj hodam. okamenjeno putovanje

 

6503  15:13 hodam po šinama mlataram rukama vežbam ravnotežu

 

ludo pomozi mi

1938. hodanje

kažem samom sebi i osetim se

bolje jer uz ludinu pomoć umanjuje mi

se napetost. prijemčiviji sam za vedrinu koja

mi mnogo znači. bezbrižnost tada živi u meni

više lude manje tuge. više lude manje gord. više

lude više radosti. i odmah mi pogled krene za

vrapcem koji leti uz fasadu zgrade pored koje

prolazim. pripovedanje iz trenutka je

obnavljanje rađanje ni iz čega

ozbiljni čoveče ozbiljan sam

i ja kaže mi moja luda

novi sad 23.4.1998

 

 

 

2359/1294

 

6504  14:11 kad u alpima najsevernijem delu italije trčim ili hodam

noću vidim kako su tamo nekako zvezde jako blizu i osetim da im pripadam

mnogo mi je bliža ta gotovo apsolutna toplota zvezda nego konkretna toplota ljudi

i stvarno sam počela da osećam da smo mi kosmička bića da smo u stvari

odande priča svetlana milić dok hodamo stazama fruške gore

 

6505  14:38 to što sam u svojoj očajničkoj želji da nešto ispravim iz

prošlosti krenula da hodam unazad danima to je zaista bio proces čišćenja

hodala sam unazad i mislila na sve ljude i imala osećaj da se sve to u

odnosima sa tim ljudima oprostilo i očistilo. izmirilo. priča svetlana

 

6506  15:40 hodamo pričamo pogledam u stranu: o kako su ovalne zelene uvele

 

sa svetlanom milić

1939. hodanje

spominjali smo aniša kapura ričarda

longa valter de mariju. pričali o vremenu

energetskoj skulpturi. bio sam uzbuđen rečima

kojima smo oblikovali nedodirljivost. prepušten

bih ugledao i oblike u prirodi. uvale. bregove. doline

vijuganje. pretvaranje oblika u druge oblike. na kraju

smo i istekli. ozbiljni čoveče ozbiljan sam i ja

kaže mi moja luda. išarali ispleli bili

novi sad 24.4.1998

 

 

 

2360/1293

 

6507  12:35 topla subota

 

6508  12:37 gledam visoka stabla ozelenela u

krošnjama u radničkoj ulici kojom počinjem hodanje

 

6509  12:48 sa zapada počinje da duva vetar rashlađuje vazduh. nosi

prašinu. uznemirava. kao smiraj volim i kovitlanja. i žene kratko ošišane

 

6510  17:48 sunce je upravo izašlo iza oblaka

zasvetlio se dan. zasijali su beli cvetovi u zelenoj travi

 

6511  17:50 završava se nedelja u kojoj sam svojim koracima obišao zemlju

od sada smo jedno. sva njena mora jezera potoci i reke brda i planine snegovi

zemlje knjige pesme igre šume sva bića na njoj sve sam to ja sve je to u meni

spokojni sam: bezbrižnost mi prostruji kroz telo naježi celu kožu

 

zemlja i ja: jedno

1940. hodanje

hodam volim. sve što postoji mi

je u srcu. dve devojčice prolaze kroz travu

pored žutih i crvenih lala. pored njih nekoliko

mladića pije popodnevno pivo. opraću kosu

odmoriti telo. išarali ispleli bili. polako dolazi

predvečerje završavam hodanje laste

se vraćaju u svoja gnezda

novi sad 25.4.1998

 

 

 

2362/1291

 

6512  12:00 tačno podne. prolazim pored dunava. duva jak

vetar. toplo je. presijavaju se talasi na reci. dan mi liči na zvezdu

 

6513  19:15 isti današnji vetar sada već hladan. prolazi

mi kroz košulju rashlađuje golu kožu koju sam danas u hodanju

sunčao. vetar se raznosi po krošnjama. sumrak je mek blag plavičast

 

6514  19:30 mazim se povijajućim hodom na blagoj

hladnoći. ulica mi je krevet teglim se po njoj

 

otišlima

1941. hodanje

hodao sam sa dorom stanković

do futoga. pričali smo o ciganima o krvi

koja teče u nama. istu priču o beskućništvu

sam kasnije nastavio sa verom midić. skliznuti

u svet biti u njemu velikom velikom ljubavlju

upalila su se ulična svetla: dobro veče

ponedeljniče. polako dolazi predvečerje

završavam hodanje laste se vraćaju

u svoja gnezda. dobro veče

piši mi

novi sad 27.4.1998

 

 

i

 

 

za dva sata ću posle šest godina pet meseci i dvanaest dana načiniti 40076.569-ti

kilometar ruže lutanja. u tom trenutku će ružini koraci obuhvatiti zemlju po svom obimu

 

 

usuditi se znači ogoliti se

 

 

kada se usudiš odmah te osuđuju

 

 

na bregu sam. na njemu ću načiniti 52.732.360-ti korak. korak kojim ću obići zemlju

 

 

14:52 obišao sam zemlju

 

 

15:21 volim jednostavne priče one su najbogatije najmaštovitije

evo jedne: krenuo čovek da obiđe zemlju. išao išao i jednog dana je

obišao. pa ovo nije zemlja ovo je moja ruža rekao je na kraju priče

 

 

zemlja se pretvorila u plavu ružu

 

 

13:18 oko deset hiljada časova mi je bilo potrebno da bih obišao zemlju

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

kada smo

obišli zemlju

kročio sam

u svemir i

od onda

sam

u

svemiru

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

4. novembar 2025.

27729. dan mog života

 

 

2339/1314

 

6424  velika površina preorane zemlje me zapljusne 

prašinom i one nestanu a ja se predam tom mrkom okeru

 

6425  prošlo je pet posle toplog dana liči na pred kišu

 

6426  vraćam se iz inđije hodam starim putem ka novom sadu. bio sam da se vidim sa

prijateljicom za koju sam pomislio da mi može pomoći da nabavimo novac za štampanje

šestog dela ruže lutanja. ništa od toga. nadao sam se. mnogo sam takvih udaraca za vreme

ruže dobio. ti udarci su mi stvorili instinkt sa kojim u nesigurnosti osetim izvesnost uspeha

 

6427  u porazima dobijam snagu da ne odustanem

 

put pod noge pa dalje

1922. hodanje

u novom sadu sam ne odustajem. nikle

su lale na zelenoj površini ispred mosta

jutros sam krenuo sa nadom sada se vraćam

bez nje ali bezbrižan. lutaj budi sa mnom

budi tu. bezbrižnost nije li to tajna

rasta i umetnosti ruže

novi sad 4.3.1998

 

 

 

2341/1312

 

6428  po podne je vrućina izlazim iz futoga

 

6429  beli se ulica od procvalih voćaka

 

6430  vetar nosi pesak

 

6431  zabelelo se okrečeno drveće

 

6432  bog je stvorio čoveka biljke i životinje zemlju i mora noć i dan. u svima

nama živi to sećanje da smo stvoreni. stvaranjem koje živi u meni i ja stvaram

 

6433  nikada na ovom svetu nije postojalo biće koje

je napisalo ovakvu rečenicu koju evo baš završih

 

tri bele

1923. hodanje

belo brezine kore. belo procvalih

voćaka. belo napupelih oblaka. belo brezine

kore je okruženo sivo-zeleno-žutim resicama. belo

voćaka je buket obogaćen nijansama tamnozelenog

lišća. belo snežnih oblaka je oivičeno nebesko plavom

dok prelazim granicu futoga i veternika sećam ih se i hodam

sa njima. ja čovek i tri bele. vetar je topao i jak sve vreme

ga osetim po celom telu u sebi i sasvim je prirodno što

mu se ponekad u hodu obratim kao saputniku

bezbrižnost nije li to tajna rasta i umetnosti

ruže. svaki korak mi je ime ruža je

ruža je miroslav

novi sad 6.4.1998

 

 

 

2342/1311

 

6434  drveće je olistalo: potekla je zelena reka

 

6435  najlepše je kad samo tečeš

 

6436  18:40. prva lasta ove godine

 

ja sam priča

1924. hodanje

hodam i mislim o sebi i svom

životu i osećam pa ja sam priča. priča u

kojoj su se danas posle zime ponovo pojavile

laste. prolazio sam kroz jedno dvorište i mislio o

sebi kao priči kad je jedna lasta proletela pored mene

ja sam priča o prvoj lasti. lasta vesnik. jevanđelje o

proleću. sa lastama se uvek osećam pitomiji

poželjniji. svaki korak mi je ime ruža je

ruža je miroslav. od danas ću teći

sa zelenilom i lastama

novi sad 7.4.1998

 

 

 

2343/1310

 

6437  oblačan topao dan. na stražilovu žene-radnice okopavaju voćke i čiste izletnički teren

 

6438  jedemo jabuke marta i ja pada sitna kiša. i lete muve kaže marta

 

6439  a tek žito. naraslo tamno zelenom pokislo od malopređašnje kiše

 

6440  u prokrvljenom telu i mozgu se oseća sve

 

sve je bilo u meni

1925. hodanje

od danas ću teći sa

zelenilom i lastama. ispunjeni

smislom maslačci u travi

novi sad 8.4.1998

 

 

 

2344/1309

 

6441  bato da si mi živ i zdrav kaže mi mlada prosjakinja posle udeljenog dinara

 

6442  opet pretnje ratom. bedno. sve to iznuruje. guta. poništava. ipak, dobro

je da sam tu. možda ruža može da pomogne. jedan čovek je dovoljan da sačuva

život spase svet. kroz sto godina i tako niko od ljudi koji danas žive na zemlji neće

živeti na njoj. živeće neki drugi ljudi. kroz hiljadu godina će nestati mnogi narodi

namesto njih biće neki druge. kroz deset hiljada godina neće ostati tragovi postojećih

vrednosti zameniće ih neke drugi. pred tom snagom života koja se valja kao reka

večnosti već me nema. tek takav nepostojeći bez svojstva slavim lepotu

postojanja. moja ličnost je samo tren vlat ljuspica treptaj. živeti sa tom

snagom čiji smo deo ima smisla jedino ako živimo svom svojom

snagom. bez rezerve bez dvoumljenja voleći do kraja

 

hrabrost je živeti

1926. hodanje

mokre noge me opominju da se vratim

prosjakinja sa početka hodanja i na kraju je

tu mokra do gole kože sedi i dalje prosi. osetim

cela ruža je prošenje. svakim korakom prosim

nežnost. tek će se rađati oni koji nikoga neće

povređivati čija će snaga premašivati potrebu

za neprijateljem. ispunjeni smislom maslačci

u travi. oni koji će samo posmatrati i voleti

novi sad 9.4.1998

 

 

 

2345/1308

 

6443  evo ga procvali jorgovan. dva stabla na ivici parka

 

6444  posle noćašnje kiše šumski putevi su osuti belim cvetnim listićima

 

6445  ako je rat otac svih stvari

mir

je

majka

svih

bića

 

6446  gubitak stida je početak svih poroka grigorije bogoslov

 

6447  mir na zemlji mora biti delo svih ljudi

 

6448  mir među ljudima nije moguć bez mira između čoveka i prirode

 

pogledaj

1927. hodanje

hodali smo tibika varadi i ja

od sremskih karlovaca preko stražilova

bukovca i petrovaradina do novog sada. tim

putem hodam danima. lepo mi je kroz šumu

predeo se već sasvim zazeleneo. sledećih

šest-sedam meseci neprestano ćemo se

družiti zelenilo i ja. oni koji će samo

posmatrati i voleti. žuti maslačci

na zelenoj travi

novi sad 10.4.1998

 

 

 

2346/1307

 

6449  subota je. kiša. katolici slave uskrs pravoslavnima

je vrbica. kružim gradom. sam ali to je cvetanje 

 

6450  čitam intervju sa aleksandrom tišmom. govori o samoći

u kojoj je odrastao različit od drugih. različitost je u osnovi pričanja

 

6451  slučajno se srećemo aleksandar i ja

 

6452  malopre sam se rastao sa aleksandrom družili smo se par sati sporo hodali

 

6453  dve samoće kao dve vlati

 

u noći

1928. hodanje

pod krošnjom drveta prepunom

imela završavam današnje hodanje. oblačno

je pun mesec se nazire u dubini neba. preda mnom

na stazi u parku je izašao vlažni jež. zastao sam zastao

je i on. miran sam propuštam ga. hitrim nožicama brzo

prelazi stazu. volim jednostavnost knjige koju pišem

hodati 2346 dana da bih jedno veče zastao i

propustio ježa. žuti maslačci na zelenoj

travi. dotiče reka otiče reka 

novi sad 11.4.1998

 

 

 

2348/1305

 

6454  noćas sam se napio mnogo povraćao iscrpeo se. nisam mogao

da krenem na hodanje. već je prošao dan. pozvao sam minju janković da

mi pomogne jer sam ne mogu da hodam. vlažno je malopre je padala kiša

 

hvala

1929. hodanje

priča mi prijatelj danas

kako neki ljudi ne vole ružu lutanja

brzina je ono što mi treba gnušam se tim

hodanjem. to što on govori o nežnosti i nasilju

to je u stvari agresivnost. to je dosadno. ali sada

kada mi se telo ugrejalo od svih ovih primedbi i zlovolja

koje me ranjavaju kolebaju zaustavljaju ne ostaje ni traga

sve se to istopi pred milinom hodačkog ritma. još više se

ukorenjuje plava ruža u prazninu u terminološko odsustvo

još više crpim snagu ni iz čega. um u srce. put u noge

pevanje u pokretu. i lutaj - ljubi do mile volje

dotiče reka otiče reka. budi bezbrižan

dečače moj

novi sad 13.4.1998

 

 

 

2349/1304

 

6455  kisnem hodam rastem sa zelenilom

 

6456  presijava se mokri put

 

6457  evo ga sad će i sunce znači ponovo smo svi na okupu

 

6458  granulo je raskopčao sam se nežno te volim

 

6459  sunce mi suši mokru kosu. svetlozelena trava mi miluje oči. lepe misli mi pune grudi 

 

baš kao i bilje

1930. hodanje

i ja sam miljenik. da nisam ne

bih prisustvovao lepoti ne bih bio

lepota sama. osećam da sam miljenik

dok gledam ovaj drvored u cvetanju. kako 

je lepo videti da lepota istina sloboda pravda

ne živi sa moćnicima. kako je lepo osetiti

radost koja se širi kroz telo iz poniznog

srca. kako se rađa dete u kome teče

krv svetlosti. budi bezbrižan

dečače moj. tri reči ljubavi

novi sad 14.4.1998

 

 

 

2350/1303

 

6460  hodam sa željkom radićem. godinama mi već pomaže oko ruže

ali nikada do sada nije hodao sa mnom. hodali smo pre ruže u londonu. ja

sam tada imao veliki bol u grudima od emocionalne patnje. prijalo mi je što

sam se priključio tvom sporom trčanju koje si tada praktikovao. sećam se kada

smo otišli do hemsted parka u onaj ružičnjak pa kako promeniš mesto pojavi se

novi miris. onda si mi rekao da počnem da dišem i ja sam polako među tim

ružama počeo da osećam kako mi bol nestaje iz grudi. i danas vidim to

žbunje puno ružičastog cveća. posle smo se videli jednom u temišvaru

i u australiji gde ću nastaviti da živim ću se uvek sećati tog ružičnjaka

a on će me podsećati i na tvoju ružu (kao i mnogi i željko se

iselio. u septembru sam dobio od njega prvo pismo)

 

moja familija bezemljaši

1931. hodanje

uvek je lepo sa tih trideset kilometara u

nogama. u nogama koje su se odavno pretvorile

u hodajuću dušu. valjao se put pred nama predeli

sećanja. tri reči ljubavi. ljudi koji hodaju

sa mnom su moja familija

novi sad 15.4.1998

 

 

 

2351/1302

 

6461  želeo bih da moj slučaj ohrabri nekoga ko bez ikoga i ičega ovoga

časa zasniva svoj život ni na čemu na mutnom osećanju maternjeg jezika napisao

je jedan pesnik dajući mi povoda da napišem koju reč o maternjem jeziku

 

6462  ovoliko vrsta cveća na jednom mestu ne može više

da se vidi na mnogim mestima u evropi kaže mi saša tišma

 

maternji jezik

1932. hodanje

hodao sam sa sašom tišmom i pedom šiđaninom

već šestu godinu žive u holandiji. ona se bavi pejzažnom

arhitekturom on virtuelnom stvarnošću. u bukovcu smo

svratili kod borisa kovača kompozitora. verujem u stvaralačku

snagu maternjeg jezika. svi ljudi na svetu progovaraju maternjim

jezikom. on je jedan jedini na svetu. jezik praproverenja. energija

kosmičkog porekla. jezik kojim pišem i govorim nije srpski jezik to je

maternji jezik. srpski jezik je kao i svi jezici sveta samo bleda senka

maternjeg jezika. pišem na maternjem jeziku ne da me razumeju

svi ljudi nego i sva bića na svetu. jedino je u maternjem jeziku

sačuvana energija našeg božijeg porekla jedino se u njemu

nalazi plodnost nevine sadašnjosti. ljudi koji hodaju sa

mnom su moja familija. lepota bezgrešnih začetaka

novi sad 16.4.1998

 

 

i

 

 

svaki korak mi je ime

ruža je ruža je miroslav

 

 

tek će se rađati oni koji nikoga neće povređivati

čija će snaga premašivati potrebu za neprijateljem

 

 

mir

je

majka

svih

bića

 

 

malopre sam se rastao sa aleksandrom družili smo se par sati sporo hodali

 

 

dve samoće kao dve vlati

 

 

 ali sada kada mi se telo ugrejalo od svih ovih primedbi i zlovolja koje me ranjavaju

kolebaju zaustavljaju neostaje ni traga sve se to istopi pred milinom hodačkog ritma

još više se ukorenjuje plava ruža u prazninu u terminološko odsustvo

 

 

verujem u stvaralačku snagu maternjeg jezika. svi ljudi na svetu progovaraju maternjim

jezikom. on je jedan jedini na svetu. jezik praproverenja. energija kosmičkog porekla. jezik

kojim pišem i govorim nije srpski jezik to je maternji jezik. srpski jezik je kao i svi jezici

sveta samo bleda senka maternjeg jezika. pišem na maternjem jeziku ne da me

razumeju svi ljudi nego i sva bića na svetu. jedino je u maternjem jeziku

sačuvana energija našeg božijeg porekla

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

samo

jezikom

svih

bića

oduvek

i

zauvek

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

3. novembar 2025.

27728. dan mog života

 

 

2327/1326

 

6389  šake

šake su stopala u vazduhu

volim ih prazne i bez oružja i bez oruđa

goloruka šaka i put pod noge i eto ti čarobnjaštva

šake su bokovi grudi obrazi i svi dodiri po tvome telu

šake grube spolja nežne iznutra. primajući spolja zglobovi

žile i koža su grubi. iznutra dlanom šaka isijava nežnost. kad

počnu hladni dani prvo mi se smrzavaju šake. onda ih samo

zavlačim u rukave pa ih stavljam u džepove i na kraju ih štitim

rukavicama. na velikim hladnoćama šake su mi i u rukavu i u

džepovima i sa rukavicama. volim da mislim šakama i

primetim kako mi lete kroz vazduh vodeći misao dalje dajući

znak okruženju da otpočne sa muzikom. šaka kompozitor

šake su ti u pesnicama samo kada pokazuješ ali tada to

radiš i celim telom kako snaga treba da se daje ili primi

kada govoriš da je nešto lepo ili da je promena važna

tada su ti šake opuštene i lete kroz vazduh

prepliću se pletu baš kao one ptice

koje si mi sinoć pokazivao

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

prvi dan proleća

temperatura me

znoji i obara. još

ništa od hodanja

novi sad 23.3.1998

 

 

 

2328/1325

 

6390  ishrana

hleb i margarin. u svim obrocima

iz dana u dan iz godine u godinu. volim hleb

hleb je osnovna hrana. uz vodu. pšenica života. hleb mi

hrani i telo i dušu. hrani me hranljivošću i jednostavnošću

svako jutro mi daje snagu. crni hleb - gust opor sladak. hleb me

podseća na svežinu svakog dana i izaziva saosećanje sa gladnima

hleb me čini smirenim i radosnim. margarin mažem na hleb. deblje

zgodan je jer je već zgotovljen. margarin je najjeftinija i zato najbolja

hrana pruža mi slobodu da se hranim knjigama muzikom razgovorima

hodanjem. uz hleb i margarin pijem čaj. šipak nana majčina dušica

planinski mešani. ponekad umesto čaja pijem jogurt. volim da ručam

hleba i soka ali sok je skup. retko jedem sir još ređe po koje kuvano

jaje. u jesen volim grožđe jedem ga svaki dan. zimí jabuke. leti

paradajz to bi bilo sve. osim kad jedem kod nekog - željan čorbi ili

ono što uzberem uz put. kao mladić zamišljao sam idealan obrok

bio je to čist drveni sto i na njemu samo čaj i hleb. nisam

dostigao tu jednostavnost ali se i sada hranim

idealima nevine mladosti

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

još ništa od hodanja

šest dana najduža bolest

do sada na ruži

novi sad 24.3.1998

 

 

 

2329/1324

 

6391  posle šest dana ležanja temperatura 

suzenja i začepljenih nozdrva ponovo na nogama

 

6392  na nogama: u pevanju i plesanju

 

6393  bolest me je sprečila (i sačuvala) da prvog dana

proleća počnem trideset šest dana hodanja po trideset tri kilometra

 

6394  opet sam u šumi kako uzbudljivo pevaju ptice. ptice su zdravlje

 

hodanje je obnavljanje

1913. hodanje

nogu pred nogu pređe se put. krivuda se

penje spušta. izbija na zaravan. i na nozdrve

hodamo iznad sela. pored voćnjaka kroz vinograde

psu koji se pridružio minji janković i meni na stražilovu

su se pridružila još dva psa lutalice. da bi se sve trojici i

petrovaradinu pridružila još dva pa niz put nas dvoje i njih

petoro. sve je zelenije iako je zahladilo. da hodanje je

obnavljanje. šest dana najduža bolest do sada

na ruži. da po šumi je niklo novo cveće

novi sad 25.3.1998

 

 

 

2330/1323

 

6395  na proplanku i vetru se zagrlimo i poljubimo u obraze

 

6396  dok se penjemo uz brdašce dune odjednom hladan planinski vetar

 

6397  stavili smo zvončiće na noge. njihovi zvuci nas nose gore. zvoni zemlja

 

6398  vera midić i ja

 

slatka je svetlost i dobro je očima gledati sunce

1914. hodanje

i danas ista putanja: karlovci - bukovac - novi sad. sa verom sam pričao

o dobroti srcu ljubavi. umreti za drugog. lako umreti. osećam kako sam

daleko kao nebo. spreman srcem. da po šumi je niklo novo cveće. i

ovaj dan je prošao i nikada se više vratiti neće ali ja znam

da pozdravim lepotu

novi sad 26.3.1998

 

 

 

2331/1322

 

6399  pri kraju sam hodanja a još nisam zapisao ništa

nije mi se pisalo. samo blagi zamor sunce i ništa više

 

6400  blažen tumaranjem

 

kaja

1915. hodanje

posetio sam kajin grob

već je šest godina ovde. kao dečak

sam leti jer sam zalivao cveće na očevom

grobu često bio na groblju. groblje se širi. na sve

strane niču novi grobovi. slučajno sam naišao na ninin

grob. moja najbolja prijateljica iz srednje škole preminula

je pre četiri godine. stara groblja liče na parkove prepuna

su zelenila. jedino što je na groblju prisutno odsustvo. drugi

svet. i još neizlapeli bol oko svežih humki. opčinjen sam

skromnošću tihovanjem jednostavnošću. blaženim

tumaranjem. po groblju su potkresane ruže. i ovaj

dan je prošao i nikada se više vratiti neće ali ja

znam da pozdravim lepotu. i na groblje

je ove godine došlo proleće

novi sad 27.3.1998.

 

 

 

2332/1321

 

6401  tek što je sto metara iza mene a već sam počeo da pišem

to retko radim gotovo nikada. pišem tek kad se uhodam uskladim sa

okruženjem ili mi nešto posebno skrene pažnju. ovoga puta ništa od toga

 

6402  pišem bez današnjeg iskustva. a priori. bez

ukrasa. puka jednostavnost. neuhvatljivo. odlučivanje

 

o hridi

1916. hodanje

još jedan dan se razbio o 

hridi običnosti. rečene prolaznosti

ostao je možda samo zvuk. o stenje dana

se obrušila energija života. bio sam samo talas

koji poleti uvis. pitomina ta prolaznost. taj zvuk

kroz vazduh. miriše dunav. greje se voda. sunca će

biti sve više. opraću kosu. u senci visokih zgrada još

je hladno. ipak kroz dvorišta žene hodaju samo u

kućnim haljinama. pored sunčanog zida izležavaju

se mačke lutalice. i na groblje je ove godine

došlo proleće. otključavam vrata - sve

to što se razbilo o hridi

novi sad 28.3.1998

 

 

 

2334/1319

 

6403  put zamiče u levo. iza njega tri brdašca. a

ovde dva zvona na mojim grudima iza zvona ja

 

6404  mislim o broju reči koje bi opisale broj kombinacija šljunka na

asfaltu. pukotina malih i većih rupa. nijanse sivog ka svetlije i tamnije sivom

 

6405  usporio sam na ovoj uzbrdici jer na ovom delu puta je puno

krupnih rovaca koji čuju moje korake pa žure da se sklone u svoja kućišta

 

6406  prelazim pešački prelaz i kliznem niz hlad pored zidova oronulih kuća

 

6407  još par kilometara umor me za trenutak učini nervoznim pa se trgnem i poskočim

 

plave čarape

1917. hodanje

vraćam se sa posla. ružin

radnik. radio sam po fruškoj gori

šumskim putevima. sa ptičicama. u šumi

je kao i vazduha puno ptičijeg pevanja

otključavam vrata - sve to što se razbilo o

hridi. jedna devojka na sunčanoj terasi

čita knjigu golub joj u preletanju

baca senku na lice

novi sad 30.3.1998

 

 

 

2335/1318

 

6408  rođo kolko ima sati pita me čobanin sa one

strane potoka. jedan i pet odgovorim mu sa šumske staze

 

6409  leptiri mi lete oko nogu i danas pazim da ne zgazim

ni jednog ni jednu bubu ni jednog rovca na stazi rovaca

 

6410  evo ih novi žuti cvetići u travi

 

6411  i juče sam na ovom mestu na proplanku gde se zatravljeni put spaja sa

onim prašnjavim pomislio da bih sa nekim voleo ovde da pijem vino i pojedem hleb

 

sejač

1918. hodanje

iznad bukovca sam

iz sela se čuje lavež pasa. ovde

na proplanku motaju se muve oko moje

glave. iz doline u kojoj je sagrađeno selo nove

kuće se šire gore ka brdašcima kao čamci ka tihoj

luci. svako naselje i jeste luka okružena morima zemlje

voće je već procvalo vinogradi okresani. dva gavrana na

proređenoj zemlji (jedan baš poleće) traže hranu. bilo šta

da opišem kao u slici sa gavranima sve se odmah sledećim

koracima menja u drugu. nadovezuju se slike kao i koraci

reči na reči. pišem sa vetrom blagi uspon me vodi ka

nebu. jedna devojka na sunčanoj terasi čita knjigu

golub joj u preletanju baca senku na lice

pramenovi kose na čelu me razneže

novi sad 31.3.1998

 

 

 

2336/1317

 

6412  želeo sam da ruža lutanja živi raste i uspe. zato se nikada nisam dvoumio

i odricao sam se svakog uspeha koji bi me sprečavao na putu ružinog uspeha

 

6413  proleće: pčele oko belih procvalih voćki

 

6414  hodam sa milanom aleksićem već kilometar 

dva ćutimo. ritam hodanja opija. pčele smo radilice

 

6415  biti dobar je za mene najveća avantura najveće uzbuđenje i zanos

 

tamo gde postoji volja postoji i put

1919. hodanje

biti dobar kao voće u cvatu. medonosno napupiti pčelama

žutom medu u radost. zri najtoplije sunce ove godine a iz

mojih koraka teče hodanje. prolazim pored starog vinograda

čije obrezano čokoće liči na ružičnjak. med. vino. grožđe. ruže

hleb. još jednom: kako je čaroban svet u kome vino grožđe

med hleb i ruže postoje. pramenovi kose na čelu me

razneže. još jednom: pupim

novi sad 1.4.1998

 

 

 

2337/1316

 

6416  pogled nagore kroz vododerinu mi izvuče gnoj koji se nakupio

razmišljanjem o nagomilanim mržnjama koje vidim u ljudima. slepilo koje

ih nagoni na rušenje: uništiti sve pred sobom. pojesti sve i svoju decu samo

da se utoli strah od sopstvene smrti. vododerina mi je sve to odnela

 

6417  evo ga crvendać kao i juče. on je moj zaštitnik na ruži

retko ga srećem ali kada ga sretnem znam na pravom sam putu

 

6418  oznojenog čela po vetru ispeh se na proplanak

 

kako je s tobom lepo moje telo na vetru

1920. hodanje

tu na proplanku sasušenih usana blagih reči izgovaram svoju

žudnju za tobom. čeznem za tvojim usnama. za tvojom lepotom

tvojom spremnošću da svakog trenutka umreš za mene. srećan sam jer

me tvoja ljubav vodi: visokim korakom ja živim samo za tebe. ne živim

ja nego ti živiš u meni. tako ti je lepo lice i oči. posle izgovorene

žudnje hodam bez straha. žudnjom si se uselila u moje

telo. dobroto moja. još jednom: pupim. kako

je život lep kada ti se dam

novi sad 2.4.1998

 

 

 

2338/1315

 

6419  ptičice dolazim

 

6420  i danas je tu crvendać. zastao sam pod drvetom slušam ga i gledam. peva

ljuljajući se na grani koju zanosi vetar. kad zapeva vidim kako mu se nadimaju grudi

a kad je poleteo po grudima mu je zasijalo njegovo crvenonarandžasto perje

 

6421  cvrkutanjem mi ptice navode misli. vodi me njihovo pevanje

 

6422  da ove reči budu isto što i ovaj vetar

 

6423  vetar podiže prašinu

 

sedmo proleće u hodanju

1921. hodanje

ružino lutanje je buđenje. trenutak u kome

osetim mirise cvetanja. današnje hodanje posvećujem

ženama koje su počistile cigle ispred svojih kuća na koje 

ja sada spokojno prepuštam svoje umorno telo. kako je

život lep kada ti se dam. lutaj budi sa mnom budi tu

novi sad 3.4.1998

 

 

i

 

 

na nogama: u

pevanju i plesanju

 

 

blažen tumaranjem

 

 

umor me za trenutak učini nervoznim pa se trgnem i poskočim

 

 

vraćam se sa posla. ružin radnik. radio sam po

fruškoj gori. šumskim putevima. sa ptičicama

 

 

biti dobar je za mene najveća avantura najveće uzbuđenje i zanos

 

 

ptičice dolazim

 

 

i danas je tu crvendać... kad zapeva vidim kako mu se nadimaju grudi a

kad je poleteo po grudima mu je zasijalo njegovo crvenonarandžasto perje

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

divno mi 

je bilo biti

s tobom 

i biti ti

ružo

ti

lutanje

moje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima