AUTOBOGOGRAFIJA

22. septembar 2025.

27686. dan mog života

 

 

1884/1769

 

5183 zdravo drvo

 

5184 sloboda je ići nigde

 

5185  sneg se sija kao belance. sutra je nedelja

 

5186 slobodan tišma blues diary nedelja

 

tamno plave kratke pantalone

karirana košulja zelene sokne

i sive sandale od jareće kože

juče kada ga je ma povela na pijacu

noga mu je upala u razbijen podrumski šaht

ali na sreću samo se malo udario. šantao je

sada kada je plavo-bela kutija sa sapunom

bila u njegovom desnom džepu od pantalona

on je uskoro zaboravio na to

pošto nije imao nameru da se odmah vrati kući

tramvaj se približavao zvoneći

 

crne patke su prhnule nad severnim morem

1552. hodanje

sunce mi je skinulo kapu. i jaknu. topilo je sante. na dunavu severnom

moru sa kog je danas od mene uplašeno prhnulo jato crnih pataka. ne samo

sanjati. živeti svoj san. hajde sa nama kolima poziva me ljubazni gospodin u

prolazu. ne hvala kažem. ali noge su ti sigurno mokre. da. arto je danas

ponosan zbog mojih mokrih nogu. vetar nosi oblak i mene prema 

gradu. mnogo nogu mnogo mogu. trska je žensko poklanjam

ti miroslave moje današnje hodanje

novi sad 4.1.1997

 

 

 

1886/1767

 

5187 ponedeljak je. u subotu je umesto mene hodala i pisala zorica kovačić

 

5188  hodam sa vladom tupanjcem. pita me da li sam razmišljao da ružom lutanja

iščistim i povratim smisao ruže jer je ona kao simbol zloupotrebljavana. kažem

mu da me ne brinu zagađivanja jer čistotu prvih stvari nije moguće uprljati

dva motoa ruže lutanja onaj gertrude stejn ruža je ruža je ruža i angelus

silesijusa ruža cveta bez zašto cveta jer cveta čuvaju njen smisao

 

5189  ne bih mogao hodati da drugi nisu hodali pre mene

 

šta zna dete

1553. hodanje

kada mi navru ideje kao danas

ne mogu da ishodam dan. uzbudim se

njihovom lepotom i snagom. sve su to ideje

izrasle iz ruže lutanja. hranio sam ih svakim

korakom svih ovih godina. korakom merom i

ritmom. velike reči iz malog koraka. ružin pupoljak

pupoljak radosti i slobode. nova ruža za novo biće

trska je žensko poklanjam ti miroslave moje

današnje hodanje. smiri se miroslave u

strasnom spokoju u spokojnom

stvaranju

novi sad 6.1.1997

 

 

 

1887/1766

 

5190  tek po koja santa plovi dunavom

 

5191  ruža cveta sa jednostavnim gestovima ljubaznosti

 

5192 veliki hodači: bašo. brus četvin. marina abramović. kenet vajt

vim venders. verner hercog. lajoš kašak. martin hajdeger. dositej obradović

aleksandar tišma. hristos. buda. muhamed. gandi. hamiš fulton. ričard long

 

neutralisanje postojećih emotivnih neobazrivosti

1554. hodanje

hodao sam sa dadom i zoricom. klizali se po mestimično zaleđenom

putu. da li se to patke ponovo sele pitala me zorica pokazujući leteći

klin daleko na horizontu. pričali smo o pasošu čoveka u kretanju koji

bih voleo da realizujem u jugoslaviji. hodao bih od beograda do

austrijske granice jer odatle se ne mogu slobodno kretati ljudi

sa ovih prostora... samo polako. smiri se miroslave u

strasnom spokoju u spokojnom stvaranju. hodati

hodati telom hraniti život

novi sad 7.1.1997

 

 

 

1888/1765

 

5193  lovćenac. mali iđoš. magla. vetar. čitanje berđajeva. zakopčana jakna. plave

rukavice. šmrkanje nosa. sećanje na sve ljude koji su mi pomogli da budem sada ovde

 

5194 krovovi pod snegom. dimnjaci i njihovi dimovi pričaju zimsku bajku

 

5195 asfaltni put se isušio od mraza. posti njegovo telo

 

5196  pada sumrak na bela zasnežena polja i popalo inje

po granama drveća. izašao sam iz sela. sam sam na putu

 

5197  o kakvog li mira po poljima. mira po poljima mira u meni

 

5198  sami lepota i ja. jedno

 

5199  sa obe strane puta spojila se belina polja sa

belinom neba kao da sam u unutrašnjoj kugli bez obličja

 

oni koji šetaju unaokolo

1555. hodanje

uživao u hladnom zimskom pejzažu. malo

crveno sunce se presijavalo na belini snega. mislio

na sve ljude koji su mi pomogli da budem lepota. i onda

je polako nestajao dan. sve više sam tonuo u mrak. ušao

u bačku topolu. mala mesta liče na male tuge. hodati

hodati telom hraniti život. malao mesto skup hotel

bačka topola 8.1.1997

 

 

 

1889/1764

 

5200 drveće niz put. pod snegom liči na bele jorgovane

 

5201  čitam našu borbu i juče policija prebijala

šetače u beogradu. žao mi je što nisam bio tamo

 

5202 prolazim pored zavejanog hipodroma zobnatica. od konja sam

mnogo učio. oči. griva. jaka bedra. tanke tetive i kopita. lepota u pokretu

 

5203  malo mi je hladno. vetrovi velikih kamiona mi uvećavaju

hladnoću osećam groznicu. noćašnja hotelska soba je bila hladna

 

5204 poklanjam se gospodstvu ahilove tetive koja me sa blagim bolom nosi dalje

 

5205 malopre sam obukao još jedan džemper a plavi šal bolje omotao oko vrata

 

pored puta je moj dom

1556. hodanje

ranac na ramenima nije laka stvar. teži 

je od neba pod kojim hodam. uz hladnoću

i kamionski vetar i on mi je dosoljavao hodanje

put mi je hleb. napor so. bezrazložni smisao hodanja

vino. kao i juče i danas se belina snežnih polja

izjednačila sa belinom neba. šeta se plava ruža u

belom danu. malo mesto skup hotel. ljubljena

ružo volim te tvoj hodočasnik i tvoj muž

stari žednik 9.1.1997

 

 

 

1890/1763

 

5206  15:42. stojim sa ljudima. na dva metra je kordon policije

ne dozvoljavaju kretanje. kao da smo u zatvoru. atmosfera je napeta

osećam neki čudesan mir. mislim na vitgenštajna koji se u rovovima

prvog svetskog rata neprestano molio da ne zaboravi na sveti duh

 

5207  jedna lepa žena prilazi kordonu policije sa natpisom neoženjeni iz

kordona gde ste bre. na drugoj strani njena poruka udate neudate i ostale

na kordon. kada to ugledaju policajci se smeju. osmeh taj čudesni grad

 

5208  divim se hrabrosti žena koje se ne boje nasilja muškaraca

 

5209  posle nekoliko dana hodanja okružen belinom u pustim poljima danas sam

se sa ljudima osećao i radostan i melanholičan. istrajnost iscrpljuje. ništa bez nje

 

snažne vilice mi čuvaju oči

1557. hodanje

ceo dan smrzavanje na ulici. sada mi curi

nos. bolje da se više ne trudim da išta zapišem

ostaviću dan samom sebi. prepustiću se melanholiji

i nespokoju. potonuću u njih pa nek me smisao izbaci

napolje. iz povinuća u novi dan. ljubljena ružo volim

te tvoj hodočasnik i tvoj muž. zadovoljstvo ipak

još po koja retka santa plovi dunavom

novi sad 10.1.1997

 

 

 

1891/1762

 

5210 magla. promiče kišica sa snegom. na putu. sam. od vlage

je sve potamnilo. bledilo trski dobilo je prljavo braon žutu boju. rastinje

koje se probilo kroz sneg je tamnobraon tamnozeleno. juče sam bio

melanholičan. današnji dan je slika te melanholije. melanholija dana

prevladava moju i ja se osećam lepo što sam baš u takvom danu na putu

 

5211  kad se put isprazni čujem kišu kako dobuje po plavoj šuškavac jakni

 

5212  hodam sa zoricom krugom dvojke u beogradu

pričam joj o javnim radovima. ideji radim gradove

 

radim gradove

1558. hodanje

u novom sadu sam. prošla je ponoć

vraćam se hodajući po paperjastom snegu

sve se ponovo zabelelo. noć je prijatna baš kao

i golubiji sneg. hodam polako. uživam. dan je bio

intenzivan. počeo je sivilom završio se energijom

opasnosti i slobode na ulicama beograda. opet kordoni

i opet radost. lepo sam razgovarao sa jednim specijalcem

čovek. među ljudima je lako. posle je bilo deveto predavanje

o performeru. iscrpljen sam i srećan. ja sam čovek koji

radi gradove. jednostavno uđem u njih i onda ih

radim. zadovoljstvo ipak još po koja retka

santa plovi dunavom. sneg belo

poljsko cveće

novi sad 11.1.1997

 

 

 

1893/1760

 

5213 pušenje

a sad ću samo pušiti i hodati

tako osećam pre nego zapalim cigaru

slično kafi i cigara mi je vrsta predaha. deo

puta. parče vremena. sedam osam minuta. petsto

šesto metara. dok pušim obično oblikujem neku

misao posmatrajući je iznova i u celini. ili počinjem

da razmišljam o nečemu novom što mi se samo

izdaleka vrtelo po glavi. ili samo hodam i pušim. sa

prvim dimom u predelu kao da u sebe povučem i

svo okruženje. kada me sreća na putu ponese

cigara je potvrđuje. dvoje smo. pušenje

razgorevanje žara. hodajući svetom 

svet me puši i ja pušim svet

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

sneg belo poljsko

cveće. ležim slabost

novi sad 13.1.1997

 

 

 

1894/1759

 

5214  kafa

kafa moj drug. volim jutarnje ali pišem

o hodačkim. onima ka kojima hodam da bi ih

popio. hotelske. motelske. kafićke. kafa u nekom

od svratišta. kafa prilika. prilika da svratim. prekinem

hodanje i pola sata se uz kafu negde odmorim. prvi gutljaj

me okrepljuje. okuplja mi intimu: na stolu su već naočare

cigare penkala hartija na kojoj ću možda nešto zapisati. evo ga

to je bio taj prvi gutljaj 3. septembra 1997 na benzinskoj pumpi

puta beograd - novi sad. jedanaest kilometara je iza mene. košulja

mokra čelo oznojano. volim espreso s mlekom. malo jake kafe

u većoj šoljici. kada je toplo pijem je u baštama a po hladnom

kafa je prilika i da se ugrejem. ništa posebno jednostavno život

teče. posle druge cigare pakujem stvari sa stola plaćam i izlazim

prvi koraci ohlađenog tela su malo nesigurni ali ponovo sam 

u vertikali. svežije gledam mesto u kome sam i polako

ponovo počinje poistovećivanje sa okruženjem

stapanje

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

ležim slabost

čitam pustinjske oce

novi sad 14.1.1996

 

 

i

 

 

ruža cveta sa

jednostavnim gestovima ljubaznosti

 

 

veliki hodači

bašo

brus četvin

marina abramović

kenet vajt

vim venders

verner hercog

lajoš kašak

martin hajdeger

dositej obradović

aleksandar tišma

hristos

buda

muhamed

gandi

hamiš fulton

ričard long

 

 

o kakvog li mira po poljima. mira po poljima mira u meni

 

 

sami lepota i ja. jedno

 

 

put mi je hleb. napor so. bezrazložni smisao hodanja vino

 

 

divim se hrabrosti žena koje se ne boje nasilja muškaraca

 

 

ja sam čovek koji radi gradove. jednostavno uđem u njih i onda ih radim

 

 

i

 

 

ružo lutanja

i ti i ja smo i sad

svakog dana u ruži

pupoljku bogu niko

drugi nego samo

živi bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

20. septembar 2025.

27684. dan mog života

 

 1875/1778

 

5153  suze mi oči privikavaju se na hladan vetar

 

5154  nebo i zemlja su očišćeni i beli obojeni

nevinošću pokazuje mi rukom ka horizontu dragana

 

5155  ima li šta lepše nego hodati pored mlade hrabre lepe žene

 

povijena trska na vetru

1544. hodanje

ovo je smrznut tekst. vetar nam je duvao

u leđa nosio nas nosio snežnu prašinu ka horizontu

i nestajao u sumraku sa njom. bilo je lepo biti na putu

smrzavati se ali ići. uživao sam u dragani koja je bila sa

mnom sa hladnoćom putom. kada smo se vratili i seli u

toplo pili kafu vrlo brzo nam se spavalo. lepota je ostala

iza nas kao da je nije ni bilo a dok smo bili u njoj trajala

je kao večnost. pedeset kilometara bih mogla hodati

sa tobom rekla mi je dragana varadinac

hladnoća razgoreva vatru u telu

zrenjanin 26.12.1996

 

 

 

1876/1777

 

5156 krenuo sam iz zrenjanina ka beogradu

 

5157  povezao me jedan čovek koji mi kaže pa kakav si ti to pisac pisci

sede u kući u toplom i pišu. ćutao sam smešio se i gledao niz put

 

5158  11:30 u beogradu sam

 

5159  13:18 studenti su krenuli ali kordon milicije se preprečio u vasinoj

 

5160  18:30. ulice beograda su mirne kao da do pre sat nisu bile u

atmosferi mogućeg sukoba. jake snage specijalno obučenih jedinica su sve

vreme zabranjivale kretanje. kada su ljudi počeli da se razilaze grupe štrajkbrekera

su izletale iz sporednih ulica i tukli ih. policija ih je razdvajala i štitila štrajkbrekere

 

5161 čistači ulica lopatama razbijaju led na trotoarima

 

hrabrim ženama

1545. hodanje

odlaske u beograd i hodanje sa šetačima

posvećujem ženama. žene su hrabrije od muškaraca

muškarci su hrabri dok su u gomili i dok su jači. ženska

hrabrost je hrabrost slabih. hladnoća razgoreva vatru

u telu. ruža vlažnim očima i usnama u osmehu

novi sad 27.12.1996

 

 

 

1877/1776

 

5162 snažan hladan vetar sa dunava nosi snežnu prašinu. u

početku mi je hladnoća pržila lice kasnije se od te hladnoće ugrejem

 

5163  pada suvi sneg. penušast je bez vlage samo lice

 

5164 rečenice koje zapisujem u hodu su kratke. usklađene

sa ritmom hodanja. napisane su u trajanju od samo nekoliko

koraka ova koju sada pišem na primer trajala je četrnaest koraka

 

5165  pada sitan sneg. a vetar ga povremeno ponese

u kovitlac i zasipa me po licu. (sedamdeset i četiri koraka)

 

5166  zašto od dvadeset šest hiljada koraka koje načinim svaki dan odabiram one za

vreme kojih pišem neku rečenicu ja ne znam ali to je tako. (osamdeset jedan korak)

 

stanice snega

1546. hodanje

završava se subota. lepo sneži

danas sam hodao sa dadom. koraci

ostaju za mnom. rečenice ostaju za mnom

život ostaje za mnom. u ružu se pretvaram

ruža vlažnim očima i usnama u osmehu

kraj lepog snežnog dana (deset koraka)

novi sad 28.12.1996

 

 

 

1879/1774

 

5167  dunav se zaledio. male i velike sante plove po njemu. temperatura

je ispod nule i sija zimsko sunce. prelazim preko mosta. beli se sneg

 

5168 grozdovi imela na krošnjama drveća. ispod snega izviruju žute travke visoki

korov. fudbalski stadion prekriven belinom. tu i tamo tragovi koraka u dubokom snegu

 

5169 svečanost snega

 

5170 ponedeljak je u subotu sam se pitao zašto za vreme

hodanja nešto zapisujem a nešto ne. danas sam osetio da sve

ono što nije zapisano pripada svetom autoritetu ćutanja

 

sante ledeni oblaci

1547. hodanje

gledao sam ih. velika seoba. putuju iz daleka

razdvajale su se i spajale. razbijale se o stubove mosta

isparavala se voda između njih. raširile su se po celom

dunavu. na nekima su sedeli galebovi. migracija temperature

isparenja u daljini su ličila na vulkanska. sa jedne velike sante

u noći je poletelo jato crnih pataka. plovile su tiho. kada bi

neka velika doplovila do stuba razbijala se zloslutnim

zvucima. sante. šta ću ja sa njima. kraj lepog

snežnog dana (deset koraka). ali baš sa

njima santama na dunavu

novi sad 30.12.1996

 

 

 

1880/1773

 

5171  pola deset uveče. na autoputu smo. sto metara ispred

mene zorica kovačić. sto metara ispred nje dada. mrak i tišina 

po poljima. sve je pod snegom. gde su ptice u ovoj noći

 

5172  nebo je nisko zemlja bela. hodam posred puta uživajući u toploj hladnoći

 

5173  put je uglačan zaleđenim snegom. prošle nove godine sam hodao od žablja ka

zrenjaninu. padala je ledena kiša i duvao jak vetar. desna polovina mi je bila skroz u ledu

 

5174  nemojte me sada dirati sada idem. osećam svoje telo na putu rekla je zorica

 

5175  vesela sam na putu vesela jer sam slobodna i sama rekla je dada

 

5176  ponoć je. približavamo se centru grada. počinje vatromet i pucnjava

u kisačkoj mali pas u panici juri niz ulicu skačući kroz duboki sneg

 

hladnoća vatra lica

1548. hodanje

hodao sam sa dadom i zoricom. izašli

smo iz grada u mrak u hladnoću u put. sante

i noćas plove. susrećemo par ljudi poznanici

razmenjujemo čestitke za novu godinu. ali baš

sa njima santama na dunavu. nabrajam

reči smisao savest sloboda

novi sad 31.12.1996

 

 

 

1881/1772

 

5177  dva sata je. hodam ka fruškoj gori. mirno je

svi se odmaraju. otoplilo je. počinje da pada kiša

 

5178  stari radnik u gumenim čizmama u radničkoj bundi sa crnom

kapom i plavom najlon kesom u ruci prolazi i kaže gospodstveno dobar dan

 

5179  čitam knjigu smisao stvaralaštva nikolaja berđajeva. uzbudi me pomisao da su i

neki drugi ljudi čitali ovu knjigu. da je neko negde čita u ovom istom trenutku. ushitim se

zbog tog druženja i podignem pogled sa knjige a tamo dunav teče u izmaglici

 

5180  danas je manje santi. plove polako kao beli lokvanji

 

provala lepote

1549. hodanje

nabrajam reči smisao

savest sloboda. smisao

se i tako već dogodi

novi sad 1.1.1997

 

 

 

1882/1771

 

5181 neprestano plove sante. tiho široko bez kraja bele se nose ptice

 

5182 slobodan tišma blues diary četvrtak

 

pokušavam da se setim nekih stvari

običnih predmeta beznačajnih sudbina nevinosti

ali to je možda tako pretenciozno

možda je to oholost. šta se dogodilo sa sapunom 

marke ten-san u plavo-beloj kutiji koja je podsećala

na more

na talase. događaj ili taj predmet beše okružen 

istinskim pričama. samo desetak godina ranije

tog istog jutra prestali su da rade krematorijumi

samo šest godina ranije tog istog jutra

po vilija ača došla su dva policajca

u belim košuljama sa zavrnutim rukavima

i odveli ga navodno zbog krađe nekog alata

posle smo čuli da je na golom otoku

samo dve godine ranije tog istog jutra

 

promiču svetiljke u noći

1550. hodanje

seli se voda. otopljava i santi je sve

manje ali one i dalje pristižu pristižu pristižu

više ih je na desnoj obali. familija hladnoće. ipak

nekoliko pecaroša zabacuje svoje udice između

njih. odakle dolazi osećanje proleća dok ih

gledam. smisao se i tako već dogodio

kaplje voda sa ledenica

novi sad 2.1.1997

 

 

 

1883/1770

 

želim otvoriti jedan prostor kreirati novu

dimenziju u umetnosti spojiti je sa kosmosom

1551. hodanje

sa dadom i zoricom. pričamo o agenciji ruža evrope koju bi one trebalo

da vode. sve vreme ruže lutanja su mi mnogi pomagali i svi su odustali. da li

ćemo ovog puta uspeti. stranice pred nama će govoriti i o tome. (dopisano

nekoliko meseci kasnije: opet nije uspelo. srce me boli. mislim na fernanda

pesou) led plovi a patke celu noć grakću i poleću sa santi. život se

čuje. kaplje voda sa ledenica. mnogo nogu mnogo mogu

novi sad 3.1.1997

 

 

i

 

 

rečenice koje zapisujem u hodu su kratke. usklađene sa

ritmom hodanja. napisane su u trajanju od samo nekoliko koraka 

 

 

svečanost snega

 

 

čitam knjigu smisao stvaralaštva nikolaja berđajeva. uzbudi me pomisao da su

i neki drugi ljudi čitali ovu knjigu. da je neko negde čita u ovom istom trenutku

 

 

sve vreme ruže lutanja su mi mnogi pomagali i svi su odustali. da li ćemo

ovog puta uspeti. stranice pred nama će govoriti i o tome. (dopisano nekoliko

meseci kasnije: opet nije uspelo. srce me boli. mislim na fernanda pesou)

 

 

i

 

 

ružo lutanja

voleo sam te svakog

dana svih 10 godina a

sada te izbezumljeno 

volim večno

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

u tebi

sam

a

i

u

sebi

ujedinio

pevanje

stvaranje

hodanje

 

 

i

 

 

ružo lutanja u

svakom danu su

bile svih 10 godina i

to je bilo nepodnošljvo

teško ali ti si bila tren

u kome je sve bilo

i ozarujuće

lako

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

tobom se

potvrdilo

da

sam

lutanjem

na

pravom

i

jednom

jedinom

putu

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si

čednost

dragane

varadinac

i

odanost

svakog

ko

je

dragana

varadinac

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si ispunjenje

svačije želje i

očekivanja

malena

ružo

moja

najmilija

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

19. septembar 2025.

27683. dan mog života

 

 

1863/1790

 

5116 studenti su stigli u beograd jutros u pet. hodam po vlažnom tmurnom danu ka

bačkoj palanci. sve je jasno. i ko je kriv za 200 000 mrtvih i ko je stvorio laž. i to je bilo

jasno od samoga početka. i jasno je da se sada mnogi peru lažu i skrivaju da su i

onda lagali. stara priča. korisno je biti sam. sam sa svima. sada već mnogi hodaju

 

5117 hodanje nema cilj. hodanjem se sve događa. samo strpljivo

kroz ovu vlagu razmenjujući snagu. bez monopola. svi su pozvani

 

5118  toplo je. pada kiša. prijaju mi i kiša i umor

 

sveti korak

1534. hodanje

posle 41 871 020 koraka

koje sam do sada načinio moguće

je da govorim o koraku kao svetinji

korakom smo u vertikali. u ravnoteži

idemo dalje. korakom dodirujemo zemlju

i milujemo je. korakom hranimo trajanje

korakom smo u sazvučju svih koraka

kojima ljudi svaki dan hodajući dobuju

po zemlji. korakom ritam ne prestaje

mirno je trepere trideset tri kilometra

u meni. korakom niz vetar uz

reku na blagoj zemlji

bačka palanka 14.12.1996

 

 

 

1865/1788

 

5119  sa vesnom pavlović na periferiji bačke palanke

pravim drugu fotografiju rada pretvoriti bol u radost

 

5120  ne zaboravi na gostinstvo u sve dane svoga života

 

5121 sunčan dan hodam ka zrenjaninu večeras ću sedmi put govoriti o performeru

 

5122 sumrak pada po poljima. nebo iznad aradcase crveni. sa druge

strane prema elemiru niz oker površinu pustare nebo se sivi i zatamnjuje

 

5123  da li je ona silueta koja dolazi prema meni dragana

varadinac. nije to je baka u širokoj narodnoj suknji na biciklu

 

5124  evo je dragana

 

zemaljsko u meni vezuje se za kosmičku misao

1535. hodanje

po hladnoj noći idem u krevet kod starog prijatelja laze crkvenjakova

uvek se podsetiti vedrine i radosti. i uvek paziti na hridi gordosti. korakom

niz vetar uz reku na blagoj zemlji. mraz se svetluca po travi

zrenjanin 16.12.1996

 

 

 

1866/1787

 

5125  oseća se u vašim knjigama i rečenicama kako su nastale iz

priljubljivanja vaših stopala za zemljurekla mi je danas dana milutinović

 

5126 priljubljujem svoj pogled ka horizontu na koji

istovetno kao i juče pada decembarski sumrak

 

5127  kad smo izašli iz valerijine kuće skoro na zemlji ležao je polumesec

 

5128 slobodan tišma blues diary utorak

 

iz stana u prizemlju čuje se već dobro poznato šištanje

u pitanju je čudesna naprava koja se zove

textpress lonac

šištanje se meša sa zvucima pijanina

u stanu na drugom spratu gospođa tot

počinje svoj prvi jutarnji čas

u stanu pored kapetan barišik grdi svoju ženu

zbog previše potrošenog novca

čuje se brektanje kamioneta na uglu jevrejske i pavlove

jutarnja žeđ za mlekom meša se sa izduvnim gasovima

 

ramenima dodirujem horizont

1536. hodanje

hodao sam sa dadom zoricom i draganom

svi smo bili malo ali dovoljno tužni. nogu pred

nogu tela su se zagrevala i radost je ulazila u

nas. umor. kilometri. noć. mraz se svetluca

po travi. sutra je novi dan

zrenjanin 17.12.1996

 

 

 

1867/1786

 

5129  zrenjanin ečka stajićevo trske polja izmaglica

 

5130  beograd smog saobraćaj. buka je u modi

 

 

linije: put. horizont

1537. hodanje

hodali smo zorica i ja. kako smo prilazili

podnevu i beogradu dan je bio sve svetliji. u

beogradu vrućina. uneli smo u njega po desetak

kilometara sa puta. ulice su produženi put. deca puta

razmnože se u gradu. energija puta se razliva kroz ulice

kao reka u velikim ušćima. gradovi su velika voda. kada

se ulicama izađe iz grada otiskuje se u okean putovanja. u

beogradu sam malo hodao sa vladimirom arsenijevićem

malo sa vesnom pavlović. malo sa sto hiljada ljudi. kasnije

sam hodao sa slikom spinoze koji brusi stakla da bi

oni koji ne vide bolje videli. sutra je novi dan

bože čuvaj nas sve i svakoga

novi sad 18.12.1996

 

 

 

1868/1785

 

5131  prepuko prethodnih dana. umoran ko pas. hodam

sunčanim ulicama novog sada ne mogu da se odmorim

 

5132 bazajući sreo sam želimira žilnika. nastavili smo zajedno stari drugari

 

5133  svi dosadašnji koraci u telu mi oblikuju hodanje 

 

5134  nežni nomadizam. mudrost kretanja

 

5135 sveobuhvatnost koraka. kultura slaganja

 

butine. bedra

1538. hodanje

delo i reč zajedno. telo i duša

zajedno. duh i kosmos zajedno. stopala

i šaka zajedno. vera i događaj zajedno. ples i

pevanje zajedno. margarin i kriška hleba zajedno

vatra i voda zajedno. patike i stopalo zajedno

zajedno nespojivo. tako sam mislio prepuštajući

umoru da sporim hodanjem izađe. bože čuvaj

nas sve i svakoga. toplotom

počinje ova zima

novi sad 19.12.1996

 

 

 

1869/1784

 

5136  i danas je toplo. solidarnost različitih

 

5137  u beogradu sam prešao brankov most. velik kordon

milicije u borbenoj opremi ne dozvoljava da se prođe. ljudi im

zvižde pištaljkama kako je to moguće da vlast ima pravo da tuče ljude

nastavljam dalje mirno da bih dragani erdevički predao tekst ove knjige

 

5138  u šarolikoj buci sporo hodanje sa hiljadama ljudi. karneval savesti

 

oči poluotvorena usta

1539. hodanje

hodao ka beogradu. u beogradu se susreo

sa kordonom milicije. plavili su se kao plavo poljsko

cveće. hodao sam mirno sa ostalima. svečanost je biti sa

obespravljenima. sloboda u ljudima izaziva veselost. prijala

mi je strpljivost u telu. kao i kišica kasnije u petrovaradinu

čudno je hodanje. telo leprša klizi niz put. ljulja se meko

poskakuje. toplotom počinje ova zima. hodanje

melodijsko mišljenje i osećanje

novi sad 20.12.1996

 

 

 

1870/1783

 

5139  u begeču subotnje sivo popodne. radnici sa

krova nove zgrade još ne silaze. hvata me sumrak

 

5140 malopre mi je pričao pedesetogodišnjak izbeglica iz kupresa do rata nije

moralo doći. nisu se... i... naoružavali ... su prvi počeli jer su imali oružje jer ih je...

podstakao. tri godine sam bio u rovovima. nisu ljudi hteli da ratuju. to je bila manjina

dvadeset-trideset posto nacionalista. treba ostaviti istinu iza nas i reći je. napiši je

rekao mi je. izostavio sam imena da se zlo ne bi nastavljalo

 

bačka palanka

1540. hodanje

kako su bile visoke krošnje platana

na ulici u bačkoj palanci dok sam ulazio u nju

ulazio sam sa sumrakom i zvucima roletni koje su

ukućani spuštali. kako se lepo belela osvetljena crkva

u predvečerju. dok sam prolazio pored nje ona kao

da je plovila iza tamnih krošnji drveća u porti. ulazio

sam sporo i mislio o putevima i mostovima evrope

hodanje melodijsko mišljenje i osećanje. lepo je

biti svuda i u jednoj palanci u bačkoj

bačka palanka 21.12.1996

 

 

 

1872/1781

 

5141  mirovanje

biser. pulsiranje. um hoda

kao punina iz praznine postojanje iz

nepostojanja. i kretanje izvire iz mirovanja

na hodanju ga osetim kad zastanem. odjednom

se sve smiri. zavlada tišina. samo mir. stojim

i sve stoji oduvek i zauvek. to je to. jeste što

jeste jesam koji jesam. ptica na visokoj žici

dalekovoda. konji u poljima. rana

praslika. (nedovršeno)

(iz rečnika hodanja)

 

smelost lepa reč

1541. hodanje

pre hodanja sam slušao đuk

elingtona. lepo je biti svuda i u

jednoj palanci u bačkoj. mokre

čarape kiša u nogama

novi sad 23.12.1996

 

 

 

1873/1780

 

5142  pre četiri godine na današnji dan u sedam uveče ispred biblioteke

ernest sabou budimpešti sam počeo da hodam drugi spomenik anonimnim

snagama ljubavi pod naslovom noćni sonet hamvaš. hodao sam četrnaest noći

od katoličke do pravoslavne badnje večeri. hodanjem pevao između ovog raskola

danas sivo kišno hladno. pokušaću da stignem dobeogradai pridružim se šetačima

mirom ruže lutanja. biće to možda potrebno jer je vlast za danas organizovala kontra

miting sa ljudima iz provincije do kojih ne dolaze informacije o događajima

oseća se pretnja sukobom i vanrednim stanjem. to je prilika da se

ne bojim i spokojan sledim svoj put

 

5143  12:18 počeo je da promiče sneg. na putu sam

 

5144  13:30 tuča. policija potiskuje šetače

 

5145  17:11. bačen je suzavac. šetači se povlače ali oni koji dolaze idu napred 

 

lazar stojanović

1542. hodanje

u novom sadu sam. hladno mi je

na ulicama beograda sam sreo lazara

stojanovića nisam ga video dugo. današnje

hodanje je bilo pod stalnom pretnjom velikog

nasilja. bilo je lepo osećati hrabrost i smirenost

golorukih ljudi. i danas su ljudi prošli kroz

strah. mokre čarape kiša u nogama

žurim u toplo

novi sad 24.12.1996

 

 

 

1874/1779

 

5146  na otvorenom putu hladan vetar nosi sitan sneg

 

5147 suviše mi je hladno i suviše lepo da bih bilo šta napisao

 

5148  od hodanja su mi se mokre noge ugrejale sada već mogu reći ulazim u zrenjanin

 

5149  šta je to tako uzbudljivo u ovom smrzavanju

 

5150  laju psi u snežnoj noći

 

5151  tek lepo je živeti osetim to stopalima

 

5152  lep zvukpokazuje dragana varadinac sneg po kome hodamo

 

trave po snegu

1543. hodanje

tiho odlaženje u krevet po suvom

tankom sloju snega. na ulicama zrenjanina

koje se bele nema nikoga. čovek je srećno biće

osetio sam malopre dok sam prelazio ulicu i gledao

u sitan malo napali sneg. svako telo je sretno jer se

kreće po zemlji pod svodom nebeskim. žurim u

toplo. pedeset kilometara bih mogla hodati

sa tobom rekla mi je dragana varadinac

zrenjanin 25.12.1996

 

 

i

 

 

hodanje nema cilj

hodanjem se sve događa

 

 

nežni nomadizam. mudrost kretanja

 

 

hodanje melodijsko mišljenje i osećanje

 

 

suviše mi je hladno i suviše lepo da bih bilo šta napisao

 

 

tek lepo je živeti osetim to stopalima

 

 

čovek je srećno biće osetio sam malopre dok sam prelazio ulicu i gledao u sitan

malo napali sneg. svako telo je sretno jer se kreće po zemlji pod svodom nebeskim

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ja na putu

a ti na putu

ružo san

si

boga

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

18. septembar 2025.

27682. dan mog života

 

 

1852/1801

 

5082 vlažno je sumorno hodam sa dadom ka

beogradu. krenuli smo kasnije da li ćemo stići

 

svih ovih godina

1524. hodanje

danas nisam pokisao. vraćam se

suv. u novom sadu sam do malopre sam bio u

beogradu. pre okupljanja grad funkcioniše normalno

i onda postepeno pristigne jedan broj ljudi da bi u mirnom

hodu rekao zajedno smo. drugi ljudi za to vreme odlaze svojim

kućama. jedni se okupljaju da bi pridružili svoje dostojanstvo

ostalima. da bi pokazali dužnost građanina da bude neposlušan

drugi odlaze u svoj konformizam i kukavičluk da bi sami bili još

usamljeniji. jedni i drugi. i zato hodanje i levom i desnom. i zato

pogledajte na ptice nebeske kako ne seju niti žanju... pogledajte

na ljiljane u polju kako rastu. ne trude se niti predu. vraćajući

semiran sam jer to su isti koraci svih ovih godina. da mi

korak uvek bude isti nežan blag i postojan

ritmom kojim putuju zvezde

novi sad 3.12.1996

 

 

 

1853/1800

 

5083 četrdeset i sedmi mi je rođendan. prelazim most

 

5084 kjerkegor kao da je čitavo bivstvovanje bilo zaljubljeno

u mene. sve je podrhtavalo u sudbinskoj bremenitoj analogiji

prema mome biću. sve je u meni bilo proročansko i svaka zagonetka

preobražena u moju mikrokosmičku blaženost koja je u sebi sve prozračivala

 

5085  na pola sam puta do beograda da li će mi neko stati da stignem do tri

 

5086  stopiranje je oblik prosjačenja - prosjačenja na putu

 

5087  stigao sam. stao mi je vladan matić rukometaš

 

5088  kolona se kreće sporo. peva zviždi ispred televizije

politike. već danima se ljudi okupljaju a da to mediji ne prate. biti

 

samo veselo

1525. hodanje

posle sto hiljada ljudi sa kojima

sam šetao beogradom vraćam se sam

ulicama novog sada. biti radostan drveću

pored kojeg prolazim koje će sa mnom proći

kroz zimu i prolećem ponovo po ko zna 

koji put prolistati. ritmom kojim putuju

zvezde. svenuti i prolistati

novi sad 4.12.1996

 

 

 

1854/1799

 

5089  bacio sam cigaru. tmurno je. na putu sam sam. čitam

berđajeva samo posebnim sluhom doživljavamo harmoniju nebeskih sfera

 

5090 zemlja je vlažna. čitanjem po hladnoći na praznom putu ja

sam u biblioteci. koraci mišljenje i reči se slivaju i zajedno teku dalje

 

5091  lice zemlje i moje lice to je jedno lice

 

5092  stao mi je miroslav vulić policajac-specijalac. različito

gledamo na svet. različite su nam uloge. neka nas obojicu čuva bog

 

5093 stojim i gledam nepreglednu kolonu studenata u protestnom

hodanju. prilazi mi jedan mladić i kaže vi ste miroslav mandić. da. jednom

ste bili u kikindi i lepo govorili. to mi je pomoglo da odrastem. hvala vam

 

5094 pridružio sam se reci ljudi

 

onaj ko sedi sa braćom ne treba da je četvrtast

već okrugao da se može prema svima okretati

1526. hodanje

uzbudljiva je ova promena. na putu sam. na beogradskim ulicama sa mnogo

ljudi. posle opet sam. ljudi se oslobađaju straha. sve su radosniji i sve kreativniji

promena je vesela. ali sada... svenuti i prolistati. ali sada sam umoran i gladan

novi sad 5.12.1996

 

 

 

1855/1798

 

5095  u tmurnom danu i sumrak brže pada. jedna ptica sama preleće put baš kao i ja

 

5096  ima u meni strpljivosti. dobro je

 

5097  i danas sam stigao među ljude. vozio me je 

jedan stari seljak. kaže da najviše voli da radi vinograd 

 

uzmi jabuke rekao mi je

1527. hodanje

posle tročasovnog hodanja i stajanja sa ljudima

zvončićima trubama pištaljkama odzvanja mi tišina u

ušima. četiri kilometra je duga deonica kojom ljudi hodajući

ruše strah. sto hiljada ljudi koji je prođu zbirom svojih koraka

obiđu deset puta zemljinu kuglu. i to je razlog zašto ceo svet

sada o tome zna. bokori se zimska ruža. ali sada sam

umoran i gladan. spokoj hladnoća lepo miriše

novi sad 6.12.1996

 

 

 

1856/1797

 

5098  dobro mi je ovde jer me boli grlo od pevanja

jer mi je toplo među ljudima kaže zorica kovačić

 

5099  meni je ovde dobro jer smo se mi držali za

ruke i bili tako poneseni kaže dragana varadinac

 

5100  osećam se pravednom jer sam na pravom mestu kaže dada

 

imaš noge pa se njima služiš

1528. hodanje

rekla je valerija na kraju dana. uživam i uvek me

raduju valerijine mudrosti. posle hodanja sa mnogo

ljudi (danas ih je bilo najviše) i posle petog predavanja o

performeru čekali smo ponoćni voz zorica dada valerija i ja

 kasnio je osamdeset minuta. promrzli u toplom vozu smo

nastavili priču o umetnosti i ulozi čoveka u njoj. putovanje

kroz noć je već pomalo bilo sve to. skinuo sam čarape 

da bi mi se osušile. malo smo pušili i umorni se

smejali. spokoj hladnoća lepo miriše

opasnosti šansa idu zajedno

novi sad 7.12.1996

 

 

 

1858/1795

 

5101 hodanje počinjem sećajući se noćašnje

slike galebova koji su plovili u tihoj vodi dunava

 

5102 hramljem zbog žulja ispod članka stvorenog od

novih patika. tako se pojačava bol u ahilovoj tetivi

 

5103 slobodan tišma: blues diary ponedeljak

 

početak jutarnjeg buđenja

prag pretvaranja. osećanje sklada

u krugu se pojavljuje jutarnja zvezda

koja sve više raste svojim oštrim zracima

dodiruje plavu kružnicu zatim je probija

i sve postaje užasno

ali već sledećeg trenutka opasna zvezda se povlači

smanjuje se. postaje dobra. vraća se u krug

sve je manja skoro nestaje

i opet vlada sklad

međutim evo je vraća se i ponovo preti

 

nikada nisam zaspao imajući nešto protiv nekoga. niti

sam ostavio nekoga da zaspi imajući nešto protiv mene

1529. hodanje

bol me opominje. odmori se. opasnost i šansa idu zajedno. slede zimski dani

novi sad 9.12.1996

 

 

 

1859/1794

 

5104  hladni vetar. suvo sivo. sad sad zasijati iz sebe

 

5105  danas je svetski dan borbe za ljudska prava. sloboda

suština. biti ptica. polje. lan. načiniti samo jedan korak više

 

sam preko mosta

1530. hodanje

hodao sam ka beogradu stopirao

izašao desetak kilometara pre centra da bih

ishodao dovoljno kilometara i pridružio se ljudima

beograd se sve više pretvara u veliku šetnju. kada me

sretnu prijatelji mi govore ukrali su ti fazon. sada svi rade

isto što i ti. radujem se. nastaviti ići dalje. hodati u istom ritmu

moja hodanja u šetnji sa ljudima u beogradu su hodanje jednog ka

bezbroju. hodanje iz bezbroja ka jednom. hodajući u zajedništvu

zemlje i neba ljudi se raduju jer su otkrili sebe. živnuli su posle

mnogo godina. pokrenuli su svoja tela i otkrili da u njima

ima još svežine i radosti. hladni vetar me je danas

okupao. slede zimski dani. tiha snaga u telu

beograd 10.12.1996

 

 

 

1860/1793

 

5106  danas je toplije više će ljudi hodati 

 

5107  iz daljine vreva i zvižduci podsećaju na

pesmu vrabaca. to je nepregledna kolona studenata

 

5108 stojim u moru ljudi. još nije pao sumrak

 

5109  u petrovaradinu sam. vraćam se. kada sam izlazio iz mase

osetio sam lakoću u svakodnevnom dolaženju i tihom odlaženju

 

tvoja stranica

1531. hodanje

vraćajući se prepuštao sam se

drvoredu u petrovaradinu. žutim i belim

neonskim svetiljkama koje su osvetljavale put

vreme je bilo suvo i ne hladno. negde izdaleka se

osećala zima. prisustvo dugih noći. iz skromnosti

koju sam osećao u telu setio sam se da ćeš ti čitati

ove reči. osetio sam da nikada neće prestati naš

razgovor. tvoje i moje oči se sada gledaju. ti si tu a

ja sada bog zna gde. znam da postojiš i zato ti se

(često) obraćam. hodajući i pišući osećam tvoje

prisustvo. privlačiš me kao nebo ili daljina. ti si

moj put. tiha snaga u telu. tvoje sada i

moje sada spojeni u jedno sada

novi sad 11.12.1996

 

 

 

1861/1792

 

5110  isti dan kao i juče. bez vetra nekoliko stepeni iznad nule. bez sunca toplo sivilo

 

5111 dovoljno je samo hodati

 

5112  evo ga to je taj ritam

 

život bez reči više koristi nego reč bez života

1532. hodanje

noć je. dunav se crni kao ulje. prelazim most. nije to mala stvar prelaziti

most kad cveta noć. da smo sada zajedno. i ova noć će se pretvoriti u dan

kao i grožđe u vino. proleće u leto. leto u jesen. jesen u zimu za koji dan

pa opet noć i novo grožđe. prešao sam most. sad me čeka san. tvoje

sada i moje sada spojeni u jedno sada. san u kome spava tvoje srce

novi sad 12.12.1996

 

 

 

1862/1791

 

5113  na brankovom mostu susretnem kolonu studenata. u koloni

je i njihov profesor ješa denegri. kaže mi sve su to tvoji hodači

 

5114  19:59. izlazim iz inđije. krećem se prema studentima koji su

krenuli da hodaju iz novog sada do beograda. danas je broj hodača

u beogradu bio najveći. karneval se širi i sve je veseliji

 

5115  20:12 na putu je potpuni mrak. 20:22 evo ih pojavljuju

se ispred njih dva kamiona koja upozoravaju saobraćaj

 

hodanje kroz noć

1533. hodanje

posle svojih dvadeset kilometara

hodao sam još dvanaest od inđije do stare

pazove.kroz noć sa studentima. oko dvesta ih je

hodali su u brzom tempu. energija zajedništva ih je

nosila. ljudi iz automobila su ih pozdravljali. i u inđiji i

u staroj pazovi sačekalo ih je puno ljudi. hrane ih

neki plaču. pojavljuju se prvi žuljevi. iznenađeni su

sopstvenom snagom koju otkrivaju. ostavljam ih

to je njihovo delo. san u kome spava tvoje

srce. mirno je trepere trideset dva

kilometra u meni

stara pazova 13.12.1996

 

 

i

 

 

lice zemlje i moje

lice to je jedno lice

 

 

na putu sam. na beogradskim ulicama sa mnogo ljudi. posle opet sam

 

 

iz skromnosti koju sam osećao u telu setio sam se da ćeš ti čitati ove reči

osetio sam da nikada neće prestati naš razgovor. tvoje i moje oči se sada

gledaju. ti si tu a ja sada bog zna gde. znam da postojiš i zato ti se (često)

obraćam. hodajući i pišući osećam tvoje prisustvo privlačiš me kao

nebo ili daljina. ti si moj put. tiha snaga u telu tvoje sada i

moje sada spojeni u jedno sada

 

 

evo ga to je taj ritam

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

meni je bilo

dati život tebi

tebi je davati

ljubav slobodu

istinu zauvek

svakom

i

svima

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

17. septembar 2025.

27681. dan mog života

 

 

1840/1813

 

5052  sve znanje se nalazi u rečima

 

5053  zašto ne bismo bili svemir

 

5054  da nije života u rečima života ne bi ni bilo 

 

5055 mišljenje se događa simpatijama

 

5056  ruža lutanja je delo nevidljivog

 

5057 performer je sveti stranac 

 

sveće na vetru. tragovi u pesku

1514. hodanje

hodao sam sa dadom i zoricom. slušao. hrabrio

usklađujem hodanje i razgovore sa ljudima. mnogo

toga što ne uđe u knjigu otišlo je sa hodačima. otišlo

je sa vetrom. niz reku. pogledima ka nebu. noć je

sad već spavaju mali hodači. strpljivo strpljivo

dolaze zimske ruže

novi sad 21.11.1996

 

 

 

1841/1812

 

5058  ruža je tajna uzbuđuje me dok ulazim u nju. ruža je miris

celoga tela. tajna ruže je u ružinom ulju. ruža je kuća beskućnika. ako

se ne prepustiš ruži možeš da stradaš. ako joj se predaš bivaš spašen

ruža rađa ružu. ona je narastanje po celom telu. rađa se novo biće

 

5059  kisnu konji u polju

 

5060  oj oj ruža lutanja ulazi u kovilj. pada kišica

posle tri sata hodanja po nasipu. počinje naselje ljudi

 

ulazim u ružu

1515. hodanje

hodali smo dada i ja dunavskim

nasipom. ugodni razgovor. meka zemlja

kišica je zalivala ružu. ružu i konje. zastali smo

i gledali. bili su to prvi konji na zemlji. prva kišica. prva

poljana. prvo gledanje. konji su pasli kao da su oduvek tu

gledali smo ih. gledali smo se. bili smo gledani. baš kao

kad u početku stvori bog nebo i zemlju i kad bi tako i

kad vide bog da je dobro. strpljivo strpljivo dolaze

zimske ruže. mekani prizori telo ih voli

novi sad 22.11.1996

 

 

 

1842/1811

 

5061  moja kuća vetar što se čuje

 

a kišica nežna

1516. hodanje

hodao sam ka subotici sa dadom

upoznao peru petrovića ciganina violinistu iz

rume. pričao nam o tom velikom narodu. kasnije

sreo lasla lantoša koji je prošle godine gladovao

četrdeset dana kao umetnik u gladovanju. i ova knjiga

je knjiga gladovanja. knjiga u kojoj nestaju suvišnosti

knjiga u kojoj je svaka rečenica svedočanstvo svih

ostalih. jedna dovoljna. i na kraju dana posle

suboticeu novom saduoko ponoći počela

je da pada kišica. mekani prizori telo ih

voli. umor je bio basnoslovan a

kišica nežna

novi sad 23.11.1996

 

 

 

1844/1809

 

5062  pada jedno od bilionitih predvečerja. padajući i za sva

ona koja će i dalje padati. gledam ptice kako preleću i zaklanjaju

zagasito crvenilo sumraka: iskonska lepota likova božijih

 

5063  na hladnoći pod periferijskim svetiljkama dada

se skinula gola i rekla mi uradila sam to za ružu

 

5064  počeo sam da čitam priče pustinjskih otaca. rokenrol je tri akorda i glas. da da da

 

puno belo

1517. hodanje

hodao sam sa dadom. u

početku sam bio nervozan. krenuo

sam kasnije. fotoaparat se pokvario. snaga

mi otiče na organizovanje za koje nemam dovoljno

para... kako su joj bile lepe grudi na mesečini. okrugle i

bele. posle je bilo lakše hodati i slagati se. i misao i osećanja

su se nadopunjavali bili u ritmu hodanja praćeni hladnoćom

predvečerja. belina dadinih grudi se širila kao jednostavnost

pustinje. jednostavnost priča pustinjskih otaca. umor mi

je bio basnoslovan a kišica nežna. sveti muževi

udišu vazduh svemira

novi sad 25.11.1996

 

 

 

1845/1808

 

5065  svaki dan hodanje počinje prvim korakom. u njemu je sva daljina

 

kiša slobode

1518. hodanje

hodao sam sa zoricom kovačić. pridružili

se mirnim demonstracijama na ulicamabeograda

ljudi se okupili tražeći svoja prava. osećaju svoju snagu

i duhovitost. mirni su i disciplinovani. kada se masa okupi

štiteći lične interese onda je pametna. duh slobode je tada

u njoj. oseća se radost i ozarenost u ljudima. svih sat i po je

kiša lila. bio sam mokar. vlaga se spustila kroz košulju do

pantalona i gaća. bilo mi je hladno ali sam bio sretan jer

sam korake ruže pridružio ovim ljudima. sveti muževi

udišu vazduh svemira. kiša slobode na balkanu

beograd 26.11.1996

 

 

 

1846/1807

 

5066  u nedelju je pao prvi sneg. danas je padao drugi put

imam lošu jaknu i ne baš dobre cipele. ipak za tri-četiri meseca

počeće lepši dani. ovima preda mnom se takođe radujem. to su hladni

snežni vlažni vetroviti dani. dani zime. u njima se telo i snaži i čuva

 

uz sneg

1519. hodanje

hodao sam sa dadom. ishodao

samo šesnaest kilometara. svratili da

kupimo flomaster za pisanje po fotografijama

koje pravim svaki dan u drugoj polovini ruže lutanja

svratili kod slobodana tišme po pismo dajane jovanović

svratili u foto-studio color 24 da mi naprave fotografije. popili

espreso. kupili hleb. sreli zoricu kovačić. piši o kuvanom kupusu

koji nas čeka rekla mi je dada. od lepog dubokog razgovora

zapisujem samo ove činjenice. one ne skrivaju nego otvaraju

mogućnost da se vidi slika dvoje ljudi. žene i muškarca kako

hodaju i pričaju o ženi i muškarcu. stvaralaštvom se mora

opravdati život završila je dajana svoje pismo

berđajevljevim rečima. kiša slobode na

balkanu. pruži korak prijatelju blagi

novi sad 27.11.1996

 

 

 

1847/1806

 

5067 hladnoća i magla. greju me kapa šal rukavice. u

blizini sam subotice.u njoj ću večeras pričati o performeru

 

5068  tu sam da obradujem nebo polja koja su sama

 

5069  pavlaka i četvrt hleba eto ručka u hodanju

 

5070  po maglovitom sumraku ulazim u centar subotice. koraci me uče blagim rečima

 

5071  reči su nomadi

 

zašto me teraš da praznoslovim. evo što vidiš to čini

1520. hodanje

pruži korak prijatelju blagi. magla me priprema za hladnoće koje dolaze

subotica 28.11.1996

 

 

 

1848/1805

 

5072  gde god ima malo zelene površine deca se igraju kaže valerija lacko

 

5073 hodamo valerija i ja. naša stopala su naša domovina

 

5074 slobodan tišma blues diary petak

 

slabost ili snaga- želja

jedna slika iza koprene vremena. večnog ponavljanja

iza bezbrojnih velova. ali usput su mi bili na pameti

riblji fileti. pomislio sam ako ih kupim

slika će kidnuti. ali možda je tako i bolje

ko zna šta bih tamo na dnu sećanja još našao

(ako dna uopšte ima)

možda nešto užasno jer pretvaranju kraja nema

zato sam ipak otišao po te filete

ribarnica je bila otvorena ali unutra nije bilo nikoga

prodavac je nekuda otišao. stajao sam tako neko vreme

udišući težak miris okeana

 

sa valerijom u petak

1521. hodanje

čudesna je žena valerija. jednostavna

mudra prirodna. hrabra. osmeh joj je kao put

povede te. pričali smo i hodali. pušili. živi u mužlji

dolazi na sva pre-davanja o performeru. uživam kada

sam pored tako lepog čoveka. uživali smo zajedno u

slobodi koja nas je okruživala ka kojoj smo hodali

koju smo voleli. magla me priprema za hladnoće

koje dolaze. ja sam valerija

subotica 29.11.1996

 

 

 

1849/1804

 

5075  vidite kako je brzo pala pokazujem maglu zorici i dadi

 

5076  u planini je sneg: lepo je

 

5077 slobodan tišma blues diary subota

 

vidim ma kako sedi na ivici moga kreveta

i posmatra me

kosi zraci kroz razređene roletne

padaju na njenu sjajnu kestenjastu kosu

koja je začešljana sa strane i pričvršćena ukosnicom

krevet se nalazi ispod prozora koji gleda na terasu

dole je malo mračno dvorište

u kojem štakori vršljaju po kantama za đubre

uske stepenice vode u podrum

 

vetar je rasporedio oblake

1522. hodanje

hodali smo zorica dada i ja. posle zalaska

sunca sumrak se brzo spuštao. magla je odmarala

oči. mokri sneg je hladio noge. posle hodanja mi se javio

saša stojanović. hodao je osamnaest kilometara van prištine

posvećujući ih ruži i rečenici lepo je kisnuti i biti. sve vreme

hodanja govorio je tekstove iz ruže lutanja 2. subota je u

ponedeljak ću morati kupiti nove cipele. ove iako nove

propuštaju vodu. noć ću provesti nahlađenih stopala

ja sam valerija. tiho pevanje umetnost ruže

novi sad 30.11.1996

 

 

 

1851/1802

 

5078  na fruškoj gor ise zabeleo sneg. na putu je vlažno

pola dva je. voleo bih da stignem u beograd do tri na protest

beogradskim ulicama. voleo bih da im pridružim svoje korake

 

5079  hodam u petnaestim patikama. danas su mi ih kupili dada i zorica

celom dužinom su napunjene vazduhom pa poskakujem kao vrapčić u hodu

 

5080  na pola puta ka beogradu - kako pada krupni sneg

 

5081 stigao sam. pridružujem se. lapavica i još krupniji sneg

 

prilog

1523. hodanje

protest je trajao dva sata

sneg je padao neprestano. ljudi

su bili mokri puni radosti. pišem ovaj

tekst u autobusu. košulja mi je mokra i čarape

pantalone do kolena. hladno mi je. kijam. uzbuđivala

me je radost na licima i sloboda u očima ljudi. moji

koraci su bili mirni tihi kao svih ovih godina. nisam

vikao nego sam plakao. drhtalo mi je telo osećajući

patnje mnogih koji žive u nametnutoj ili dobrovoljnoj

neslobodi. i sutra ću doći. tiho pevanje umetnost

ruže. da mi korak uvek bude isti nežan

blag i postojan

novi sad 2.12.1996

 

 

i

 

 

sve znanje se

nalazi u rečima

 

 

zastali smo i gledali. bili su to prvi konji na zemlji. prva kišica. prva poljana

prvo gledanje. konji su pasli kao da su oduvek tu. gledali smo ih. gledali smo

se. bili smo gledani. baš kao kad u početku stvori bog nebo i zemlju

 

 

moja kuća vetar što se čuje

 

 

sveti muževi udišu vazduh svemira

 

 

reči su nomadi

 

 

tiho pevanje umetnost ruže

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

hodali smo

koracima

slobode

ka

slobodi

i

onda

i

sada

i

zauvek

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

16. septembar 2025.

27680. dan mog života

 

 

miroslav mandić

 

ruža lutanja 6

 

pred svitanje zamirisala je majčina dušica

 

ovu knjigu posvećujem:

svima koji ne videše a verovaše

 

 

 

1828/1825

 

5012  hodaj polako i daleko ćeš stići bile su 

poslednje kajine reči namenjene meni. kaja moja majka

 

5013  odrekni se svega što te od puta odvraća

 

5014  šesta jesen. u drugoj sam polovini ruže lutanja. u ponoć

sam načinio njenih sto središnjih koraka na brankovom

mostu u beogradu. došao čovek iz nekog drugog vremena

 

5015 sunčan jesenji dan. hodam od beograda ka zrenjaninu. lako sam obučen

samo u plavoj majici prija mi. bol u ahilovoj tetivi govori o ozbiljnosti ove priče

 

5016 drvoredi su se zažuteli. žuta je i trska pored puta. zemlja sveže preorana

 

u dublje vode svoje vode

1504. hodanje

bio sam izbezumljen od umora na putu

od beograda do zrenjanina. nemoj tako ja to ne

mogu govorilo mi je telo. telo pomozi mi da naučim

da te slušam i služim govorio sam i hodao sve sporije

i sporije da bi mi umor istekao iz tela da me iscrpljenost

ne bi polomila iznutra. godinu dana će ova rečenica...

strpljivo čekati da se završi. sve je u hodanju

zrenjanin 9.11.1996

 

 

 

1830/1823

 

5017  noć je. na ivici brda vatra u šumi

 

5018  stid tela koči i planete

 

5019  nema više lišća na granama

 

5020  čovek ne samo da je na putu nego je on sebe osetio kao put. prelaz

 

5021  hitajući najpre put boga. potom u boga

 

reči sa puta

1505. hodanje

hodao sam sa dadom

pričali ozbiljno. ozbiljnost je lepa

tek kad počnem da govorim osetim

kako mi reči izviru duboko iz nebazemlje

iz najdubljih žilica ruže. slede harmoniju spiralnih

kretanja. svih sam razloga lišena rekla bi hedviga

lišen svih razloga: da budem hrana svim planetama

voda svakoj ćeliji. reč životu. da budem ono što

želiš. muž svemira. sve je u hodanju. sve je u

pokretu ne kreće se postojanje

novi sad 11.11.1996

 

 

 

1831/1822

 

5022  volim beskućništvo tvoje ruže. u njoj osećam ono isto što mene privlači

beskućništvu. u beskućništvu si svi drugi. ti si prenosilac ljubavi. u beskućništvu živiš

svoju suštinu i ništa drugo. kada me je letos prvi put uzbudilo beskućništvo videla sam

sebe kako plešem neprestano svaki dan kroz ceo život govori mi vera midić

 

5023 vraćajući se kroz noć na poljskoj stazi smo

oboje ugazili u govno nasred staze. beskućnići

 

beskućništvo umetnost prostora

1506. hodanje

život je večnost traje dok ne odustaneš. zaista je ruža

postala ples smisla osetim to i po rukama koje se na svaku

misao sliku i reč pokreću kružeći jedna oko druge ispred grudi u

ritmu celine. tim kruženjem osetim da sam i more i vazduh i zemlja

i planete i svemir. gledao sam veru u lice i uživao u njenoj lepoti

davao joj snagu za ulogu koja joj je namenjena u životu. ruža

se rascvetava u usne koje ljube. sve je u pokretu ne kreće

se postojanje. uskom stazom put me vodi

novi sad 12.11.1996

 

 

 

1832/1821

 

5024  ranac na leđima sunce na zalasku put pod nogama

 

5025  jedan narod bi bio slep da nema pesnika kaže mi šofer kalimi elmas

 

5026  spori ritam me odmara. prija telu

 

5027  vedra je noć sutra će biti sunčan dan

 

stranac

1507. hodanje

premoren sam krenuo na

hodanje ranac mi nije bio težak. u

mekom sporom hodanju sam uživao družio

se sa sunčanom jeseni. čitao novine i nosio knjigu

berđajeva u džepu. u hotelskoj sobi u inđiji prepuštao

sam se tišini. kupio malo sira hleb i sok ljubazno se

zahvalio i izašao iz samoposluge. bio sam stranac

koji je došao i obavio posao za današnji dan

uskom stazom put me vodi. nežno

spavajte ljudi u inđiji

inđija 13.11.1996

 

 

 

1833/1820

 

5028  sunčano prohladno prepodne. popio sam jutarnju

kafu i pripremao prvo od trideset dva pre-davanja o performeru

 

5029  uskom betonskom stazom pored glavnog

puta uživam u suvoj trsci koja me okružuje

 

5030  dve gugutke preleću sa stabla na stablo starih platana

 

5031 ulazim u novu pazovu... izlazim iz nove pazove

 

5032  palim cigaru... ispušio sam je 

 

5033 jesenje sunce seje u mene svetlost za zimske dane

 

psećim očima

1508. hodanje

lepo je kada se ne vraćam nego idem

samo napred. dalje. danas od inđije do batajnice

sunce se bliži svom zalasku. nestala je svetlost i toplota

sa kojom sam hodao. na međugradskoj autobuskoj stanici

u centru batajnice završavam hodanje. zvona zvone u

crkvenoj porti ispraćaju umrlog. ušao sam u gradski autobus

kroz zadnje staklo psećim očima tužno gledam put. nežno

spavajte ljudi u inđiji. zatvaram hodačku radnju za danas

batajnica 14.11.1996

 

 

 

1834/1819

 

5034 malopre sam napravio prvu fotografiju sa vesnom pavlović na ušću save u dunav

to je jedno od dvanaest slučajno izabranih mesta u ravnici vojvodine na koja ću jednom

mesečno otići i na prostoru ne većem od koraka bol koji se tu nalazi pretvoriti u radost

 

5035 pretvoriti bol u radost: verovati energijama

 

5036  korak čini svoje viče mi sa druge strane ulice nenad racković

 

5037 počinje da duva topli vetar sa još neohlađenih mora

 

lutanjem osmeh zaraditi

1509. hodanje

četrnaest sati u cipelama. oznojene noge

mi govore da sam umoran. ponoć je ipak lutam

još vitak sa srebrnim lukom. lutanjem tražim svetu

zemlju. zemlju plave ruže. lutanjem postajati humus

herojstvo preobraziti u nežnost. lutanjem divljini 

biti domaćin. zatvaram hodačku radnju za

danas. lutanjem slobodu hraniti

beograd 15.11.1996

 

 

 

1835/1818

 

5038  kada se krećeš onda si publika životu rekla

mi je žena koju sam pre pola sata slučajno upoznao

 

5039  hodam sa dadom i zoricom preko mosta. za jedan

sat počinje prvo od trideset dva pre-davanja o performeru

 

5040  mrak je. duva topli vetar. ličiš na ulično svetlo koje se kreće kaže mi dada

 

5041 umetnost za sve: ljude vode vetrove trave 

 

5042 hodanje je prosejavanje

 

5043  ... u slaganju živi istina... tada ste spremni da čujete ništa... naše

reči nose sebe u sebi... reč je slika slika je reč... performer sve vidi kao

da gleda prvi putgovorio sam do malopre na pre-davanju

 

za lepe uši

1510. hodanje

što duže ponavljam jednostavne

reči više uživam u njima. jednostavne su

kao put. vode me svojom jednostavnošću. ne

primetim kako je prošao dan a znam da je prošao i

da je već noć. reči koje sam izgovorio na pre-davanju

su ostale onima koji su ih čuli. vreme je za spavanje

lutanjem slobodu hraniti. miroslave laku noć

beograd 16.11.1996

 

 

 

1837/1816

 

5044 hladan vetar. slabo sam obučen pa se smrzavam. malopre me je

povezao profesor bogdan brukner arheolog. nedostaje mi lutanje rekao je

 

5045  pored vetra čujem kišu po travi

 

koracima dišem zemlju

1511. hodanje

 kako je bilo hladno. kako je počela kiša. kako je padao

sumrak. kako sam bio slobodan na drugom pre-davanju

o performeru sam izgovorio i ove reči:

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...

miroslave laku noć. reči me vode dalje

zrenjanin 18.11.1996

 

 

 

1838/1815

 

5046  gde će nam odleteti naše reči pita me

daca ječmenica dok kroz mrak hodamo na košavi

 

5047 hodanje je najnežnije slikanje

 

telom slavim sva tela

1512. hodanje

umoran sam. jako sam umoran. hodam

sporo uskoro ću leći i to me čini strpljivim i bezbrižnim

telo već opuštam i osetim kako me umor boli kako bezbroj

ćelija u mom telu već spava a druge se bore da ostanu budne

da bih još bio na nogama. volim te telo. hvala ti. ti si slava

svih tela. oko vrata mi je topli meki plavi šal koji mi je

malopre poklonila dragana varadinac. bezbrižnost

me zavodi predajem joj se. reči me vode

dalje biti dobar na ovom svetu

novi sad 19.11.1996

 

 

 

1839/1814

 

5048  hodam sa četvorogodišnjom mirtom i petipogodišnjim

dušanom crkvenjakovim. učim ih da hodaju. nose štapove u ruci

 

5049  mirta voli da hoda zato što je tako blizu

dušan zato što je to lepo i zato što ćemo izaći iz grada

 

5050  duška je došla po mirtu i dušana a ja sam

nastavio ka kleku. sada sam u gustom mraku na putu

 

5051  tamna površina u visini očiju je zemlja na kojoj ne

prepoznajem ništa a ono iznad je prosvetljena tamnina neba

 

mali hodači

1513. hodanje

bilo je vlažno pred kišu. kasnije je

celu noć kišilo. hodanje po mraku me je

vraćalo u sebe. polja spavaju. ugrejem se u

hladnoći pa mi hodanje prija i ne primećujem

sate koji prolaze. samo sam sklad i milovanje

biti dobar na ovom svetu. noć je sad

već spavaju mali hodači

novi sad 20.11.1996

 

 

i

 

 

lišen svih razloga: da budem hrana svim planetama. voda 

svakoj ćeliji. reč životu. da budem ono što želiš. muž svemira

 

 

lutanjem osmeh zaraditi

 

 

herojstvo preobraziti u nežnost

 

 

što duže ponavljam jednostavne reči više uživam u njima

jednostavne su kao put. vode me svojom jednostavnošću

 

 

noć je sad već spavaju mali hodači

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si performer

usana koje

ljube

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

15. septembar 2025.

27679. dan mog života

 

 

prošla je

peta godina

ruže lutanja i

završena je

peta knjiga

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

sada

ću proleteti

kroz petu godinu

krenimo zajedno

utroje ružo

lutanja

 

 

svaki dan sve više volim svaki dan

 

 

sledio sam zlatnu žilu života koja se prostire milionima godina

 

 

na putu sam da bih put postao

 

 

bliži agneš bliži bogu

 

 

drhte svi predeli u meni. sa njima drhtim i ja. treperim u samoći svoje seksualnosti

 

 

vođenjem ljubavi svaki dan sa svakim korakom ja

rađam mnoštvo. mnoštvo jednog. rađam boga u sebi

 

 

samo se u želji želja rađa i samo se u odsustvu želje želja i dogodi

 

 

kada se hoda po putu sa puno saobraćaja osećaš se skitnicom vagabundom

gubitnikom kome ni put nije naklonjen. osećaš se izgubljenim ali i slutiš da ćeš

otkriti svet. a kada hodaš po poljskim šumskim stazama osećaš se monahom

slatkim prosjakom. i tada osećaš na toj stazi da se svet pronalazi u tebi samom

 

 

kako mi prija ravnica. samo zemlja i nebo. savršenstvo

ista ovakva jednostavnost me uzbuđuje i u pisanju

 

 

biti na putu znači biti go

 

 

biti na putu je ideal. biti na putu zajedno sa ženom to je raj

 

 

sve je samo postelja kroz koju hodam

 

 

u jednom trenutku na polovini hodanja sam osetio bezrazložnu sreću

 

 

jedan čovek je hrana svim bićima

 

 

ime mi je neprestani

 

 

herojski je biti na putu

 

 

ptica u meni pokreće korake

 

 

juče sam odlučio (ako bog da) da posleruže uradim

još dva desetogodišnja rada. novi sad 24.2.1996

 

 

radujem se što sam tako jasno osetio da je život radost i tako jednostavno to napisao

 

 

volim nedostižne ciljeve

 

 

umetnost iskorenjivanja. sjedinjavanje svega postojećeg

 

 

umetnost je u meni našla utočište. obnavljala se. sobom sam je hranio

 

 

nenasilje i put kojim sam krenuo me više nisu napuštali

 

 

prvi korak je pionir podviga

 

 

bog voli pionire. najveće počinje najmanjim. kap čini okean. sekunda večnost

 

 

prvi put sam u životu osetio ljubav žene. volela me je. nevino. njena nevinost se spojila

sa mojim putem ka nevinosti... sve više sam voleo siromaštvo. ksenija i siromaštvo

 

 

sporošću se grli svetlost

 

 

beskućništvo srce u tuđim grudima

 

 

ruža lutanja je krik sličan onom kojim je edvard munk otpočeo dvadeseti

vek krik kojim dozivam osnovno pravo da budem humano biće kome je svaka

stopa na zemlji njegov dom. kome su svi ljudi i sve životinje i sve bilje i sve vode

i svi vetrovi i nebo sa suncem mesecom i zvezdama njegovo jedino telo i duša

 

 

tamo gde je dodir tamo je moj dom

 

 

za kurve sam uvek imao simpatije kao i za sve ostale odbačene i obeležene

 

 

kad kažem nežnost već sam među svojima. kad kažem nepoznato već sam na putu

 

 

tvoj život mi je važniji od mog

 

 

ne bih mogao hodati kada bih zaboravio i živeo bez

odsustva saosećanja sa bednima gladnima i nesrećnima

 

 

miroslave voli sebe jer tako ćeš voleti svet jer ti si sam svet

 

 

retke su jednostavne knjige o jednostavnom

voleo bih takve da čitam. pošto ih nema takvu pišem

 

 

tri puta. put askeze. put gnoze put ekstaze. ili svaki dan polazim

sa ispaštanjem. nastavljam spoznajom. završavam zanosom

 

 

po svemu sudeći mera je samo sve 

 

 

lutanje je način. hodanje čin

 

 

treperim to su kilometri samoće

 

 

svakom kažem na tvojoj sam strani

 

 

ovom ulicom se izlazi iz grada ka kelebiji na granicu. ne uvažavam ih i ne prelazim više

 

 

ruža lutanja je velika ljubavna priča

 

 

ne znam zašto ali osećam da je važno biti na putu. volim dobre ljude. volim

hrabre ljude. volim nevine ljude... bez ičega osećam gospodstvo na putu

 

 

ružan a tako zanosan

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

blaženstvo

svakog

dana

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

kad si ti

bila čudo

ja sam

bio

običan

a

kad

si

ti

bila

obična

ja

sam

bio

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bili smo

napaljeni

na čudo

lutanja

i

čudo

ruže

ti

i

ja

deca

božija

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si bila jedan

jedini most između

drugog i trećeg

milenijuma

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti genijalna

vinula si me

u anonimno

i zato i jesi

ruža 

lutanja

 

 

i

 

 

ružo lutanja

tisi utočište ljubavi

svih nevoljenih jer ljubav

je u nevoljenima baš ko što 

je sloboda u odbačenima

a istina u ubijenima a ti

u meni i ja u tebi ružo

lutanja moja i 

svačija

 

 

i

 

 

ružo lutanja

do sada i posle 34

godine od tvog početka

i 24 godine od tvog kraja još

niko nije pisao o tebi a kamoli

da se spremio da te 10 godina

čita i 10 godina piše o tebi jer to

si ti ružo lutanja tih deset godina

u kojima su sve godine i jedna

jedina umetnost i jedna

jedina pesma i jedan

jedini bog

 

 

i

 

 

ružolutanja

ti si bila apsolutno

čedna i zato si postala

pasoš čoveka u kretanju

pasoš kojim se sva bića

kreću svemirom bez

pasoša

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si moje venčanje

putem i ružom. moj

sveti brak ružom

lutanja

ružo

hvala

ti

i

za

ovu

pesmu

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

ružo lutanja

na tebi sam otkrio

tvoj život mi je važniji

od mog jer tebi je moj

život bio važniji od tvog

i zato si ti ružo lutanja

za mene večni život

važniji od mog

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si božija i apsolutna

ljubav i zato su moje ljubavne

patnje sa vesnom milović boginjom

natašom abramović boginjom. jelenom

bošković boginjom. rajkom sredojević

boginjom. dadom feljom boginjom

draganom varadinac boginjom

minom novčić boginjom na

tebi ružo lutanja slava 

boga jedinog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si svako ko je

hodao sa mnom

na ruži lutanja i ja

ih sve sa verom

midić na čelu

pozivam da

dođu

da

hodaju

sa

mnom

na

ruži

pupoljku

bogu

 

 

i

 

 

ružo lutanja

volim te čedo

sam tvoje boginjo

moja. boginjo boga

nam odbačenog. boga

odbačnog i boga nam

jedinog. boga ruže

lutanja. amin i

bog

amin

 i

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bilo mi je

naučiti da ne

učim nego da

samo jesam

ruža lutanja

podavanja

ljubljenja

bdenja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

izdržala

si i sad si

nadahnuće

svakom

da

izdrži

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si moj

mozak u

srcu mom

ti si moje

srce u

kurcu

mom

ti

si

moj

kurac

u

tabanima

mojim

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si pička moja

pička svih pičaka

pička ruže. pička

ruže nad ružama

ruže jedine. ruže

lutanja božije

i moje

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

sad materica i

izvor svačije ruže

ruže svačije pesme

ruže svačije umetnosti

ruže svačijeg hodanja

ruže svemira u ruži

boga jedinog

ružo ruža

lutanja

boga

 

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

13. septembar 2025.

27677. dan mog života

 

 

1816/1837

 

tekstova

nenad milošević i ja smo komentarisali plakate sa arkanovim

likom a miroslav je lako u hodu dodirnuo jedan od njih. sutradan smo

uz vino na točenje slušaliposmrtnu osvetudraga mlinarca. ja sam pripremao

film (lišće se žutelo kao zlatni delišes). počeo da ga snimam (pao je veliki beli

sneg) te sa snimanja pobegao. miroslav je rekao da misli da treba da završim film

odgovorio sam da nemam snage da se nosim sa ekipom. onda je on predložio da

kao orson vels uistinama i lažima čini mi se pričam i pričam u kameru o svemu što

je trebalo da snimim i da to u montaži priložim već postojećem materijalu. odgovorio

sam međutim da ni za to nemam snage pa je miroslav malo ćutao a ja sam završivši

razgovor otišao da krišom pijem babinu komovicu. počeo sam da kupujempolitiku

ekspreszbog nagradne igre koja je vodila uatinu. miroslavljeve predloge sam

iskoristio godinu dana kasnije za film nenad jovanović uživa u neizvesnosti

koji počinje izjavom zovem se tako i tako. začet sam u nekom

od atinskih hotela leta 1972. godine

miroslava pozdravlja nenad jovanović

28.10.1996

 

 

 

1817/1836

 

za

išli smo tramvajskim 7 9 11 mostom miroslav mandić i ja

on je već bio označio bledožutom bojicom uspele pesme za knjigu welt-

takve su po njegovom mišljenju bile samo dve. uzeo sam da prevrćem pelir

hartije na kojima su bile otkucane da bih dokazao da ima još dobrih pesama

i hartije se umalo nisu razletele po ušću. bledožutim flomasterom je sad mi pada

na pamet slobodan tišma jednom napisao tekst koji se zbog bledunjavosti nije

mogao štampati. kada je knjiga izašla miroslav me je pozvao i rekao da misli da

je lepa. dve godine nakon moje mostovske šetnje sa njim galebovi nad tim

istim mostom su me podsetili na one pelir hartije a jedno dete sa kosom

suncem pozlaćenom od umora više nije moglo da se smeje...

miroslava pozdravlja nenad jovanović

29.10.1996

 

 

 

1818/1835

 

peti deo

i moja baka aja je zavolela miroslava

čitala je ružu lutanja i pritom mogla da ga kao živog

vidi u njegove žbunčiće. misli da se miroslav na ruži stalno

provlači kroz žbunje. mislila je i da je ona ta aja koju u novinskom

tekstu o belom luku spominje miroslavljev brat božidar. ne poznajemo

se ali mu je možda miroslav pričao o meni. i aja i božidar mandić

popularišu beli luk. kada sam joj rekao da božidar nije mislio na nju

već na svoju ćerku kojoj je aja pravo im, malo se razočarala

ipak sačuvala je onaj tekst u fijoci koju zovesvaštara

miroslava pozdravlja nenad jovanović

30.10.1996

 

 

 

1819/1834

 

ruže lutanja

devet dana sam se držao kursa i desetog

istrajnošću osvojio pravo na ekskurs: juče nisam isključio

grejalicu. gorela je u mom odsustvu dvadesetak sati i sada

strepim od računa. navikao sam da u zapuštenosti vrtova zvezdare

čubure bulbulderavidim njihovu negdašnju negovanost otkako su se

u piktografskoj celini podloga razdvojili piktografi stopaloi put( čitam

r. pušića u knjizi sin neba) puno toga više nije bilo isto sve teže su

putnici razumevali svrhu i smisao puta podloge temelja. ruža lutanja

se približila mom staništu. sada je uvek u vremenskoj zoni u kojoj

pišem. nju i njenog izvođača ću prepoznavati uvek. oni ispravljaju

jednu grešku (a greška je kao greška - tužna) obnavljaju

vezu između onih piktografa...

miroslava pozdravlja nenad jovanović

31.10.1996

 

 

 

1820/1833

 

poklonjenja slobodana tišme 

poklonio bih se onima koji proizvode hranu i koji je pripremaju 

seljacima i pekarima. prirodi samoj. bezimenoj 

poklonio bih se onima koji grade kuće 

radnicim. zidarima. zidovima nestašnim 

poklonio bih se onima koji leče 

biljke. životinje i ljude 

lekarima. travarima. samoj smrti na kraju 

poklonio bih se muzici koja opija 

fadou i amaliji rodrigeš 

boleru i tangu. pesmi ptica 

i zrikanju zrikavaca u saksijama 

poklonio bih se sredozemlju. mom zavičaju 

nezaboravljenom i moru. toj večnoj 

fascinaciji mojih misli

poklonio bih se klaudiju monteverdiju 

i njegovoj muzici kao večnoj igri talasa 

kao polemosu ovog postojećeg-nepostojećeg sveta

poklonio bih se veneciji. lisabonu

i barseloni

poklonio bih se svim gradovima. uglovima

starih kuća

gradovima u kojima plaču napušteni ljubavnici

po kafeima

i zaboravljena deca

u sirotinjskim izbama

poklonio bih se legendi đakoma kazanove

naravno. evo transkripcije teksta sa fotografije:

leva strana:

najplemenitijem od svih ljubavnika

koji je uvek samo davao

a za uzvrat nije dobijao ništa

poklonio bih se iv sen loranu

poslednjoj evropskoj faci

poklonio bih se onima koji nisu uspeli

a da zbog toga nisu izgubili ljubav i dobrotu

poklonio bih se senima pesnika

dubravka škurle. gregora strniše

i ivana m. kocijančića

poklonio bih se plamenu vitmenovom

kome imam da zahvalim za intonaciju

svim ovim poklonjenjima

poklonio bih se. najzad. tebi. brate moj

tebi koji čitaš i saznaješ za njih

1.11.1996

 

 

 

1821/1832

 

5001  hodočašće u unutrašnjost samog sebe

zavedi mir u samome sebi i nebo i zemlja imaće svoj mir u tebi

kaže isak sirijski. bremenitost je duga. sporo se stvara mleko života

hiljadu doživljenih dana je potrebno da kapne hranljiva kap. hodajući

filozofijom pustinje pounutrašnjujem nomadstvo. sam postajem predeli

kisnem u samom sebi. srce mi je zvono u predvečerjima. nervi vetrovi niz

reku. kosti mostovi.sâm bežati prema sâmome kaže plotin. hodajući sreo

sam u sebi sve one koji su to već činili pre mene. hodočašće u unutrašnjost

samog sebe je okopavanje bašte. podrezivanje voćaka. zalivanje i plevljenje

to je tih svečani osećaj. pune ruke podavajućih plodova. hodanje ravnom

stazom do ponora. tamo gde susrećemo one koji su se odvajanjem

obavezali na koračanje u prazno. molitvom se preobraziti jer mi

zaslužujemo da se nazovemo božjom igrom. hodati putevima

svoje unutrašnjosti i dospeti neznanju koje je nemoguće

nadići. pozovi se na sebe i kreni svojim putem

kroz sebe postani božiji ranjenik

(iz rečnika hodanja)

2.11.1996

 

 

 

1823/1830

 

5002  volim što smo hodali u brdo zbog ovih boja: onih tamo u daljini

zamagljenih. ovih žutozelenih. zbog ovog bagremovog lišćakaže mi olivera

 

poverenje se gradi doživljajima

1499. hodanje

skratio se dan za ovih dvanaest dana koje nisam hodao

požutelo je i popalo lišće. bol u tetivi nije nestao. hodao sam

sa oliverom purić selicom. selila se od profesije do profesije od

države do države. sa sobom nosi kompjuter fotografski aparat

diktafon nedostaje mi još samo video kamera. lepo mi je bilo da

hodam sa jednom selicom. u susretu polova se događa

tajna bića.taj lepi život u hodanju

novi sad 4.11.1996

 

 

 

1824/1829

 

5003  razlika između belaca i nas je sledeća: vi u moć spasenja verujete

pod uslovom da je muke podneo neko drugi. negde daleko. pre dve hiljade godina

mi opet verujemo. da je pred svakim otvorena mogućnost da pomogne drugima pa i

mučenjem svog tela. za nas bol nije apstraktna nego i te kako stvarna. mi ovaj teret ne

prebacujemo na našega boga i nikako ne želimo propustiti priliku da se suočimo sa

duhovnom snagom. baš tada kada postimo na vrhu brda ili kada cepamo svoje meso

u plesu sunca. kao udar groma doživljavamo ono unutrašnje viđenje i dospevamo

najbliže svesti velikog duha. unutrašnje viđenje ne daje se jeftino i mi ne trebamo

posredovanje anđela niti svetaca da bi ga doživeli iz druge ruke... šaljem

ti citat iz knjige hromog jelena. budi pozdravljen i neka ti se ruža

pozlati. tvoj zoltan brener

 

hiljadu petstoto hodanje

1500. hodanje

ovaj naslov se ne može napisati

on se mora dogoditi. upalile su mi se

potkolenice. taj lepi život u hodanju

biti blaga topla jesen

novi sad 5.11.1996

 

 

 

1825/1828

 

5004  topli jesenji dan. jesen miriše na groblje

 

5005  pada sumrak. daljine mi greju srce

 

5006 ističe peta godina ruže lutanja približavam se njenoj polovini

 

5007  hodati deset godina

svaki dan. ne znam kako je hodati deset

godina svaki dan. ja sam do sada hodao

pet to je slično ali nije isto. oči još

nisu okolina ni stopale put

(iz rečnika hodanja)

 

bez njih

1501. hodanje

bez njihove pomoći ne bi bilo

mojih koraka. latica ruže. ni ove knjige

aleksandar tišma. sanja savić. vesna milović

anja čović. vera varadi. rada čupić. doroteja

stanković. željko radić. dragana erdevički. laza

crkvenjakov. biti blaga topla jesen. prijatelji

nastavljamo sa pevanjem i pucanjem

novi sad 6.11.1996

 

 

 

1826/1827

 

5008 sunčani dani na zadnjim stranicama knjige

 

5009  miran je taj čovek sa imenom miroslav mandić. hoda u plavom

jedino mu je prsluk sa velikim džepovima crn. široke su i isturene njegove grudi

ruke mu se njišu u skladu sa nogama. noge su mu kraće i krive. grubog lica. jakih vilica

visokog čela. jaki nos kao sećanje na starost ljudskih bića. sitnih malih očiju kao u velikih

životinja ali on uvek gleda zadubljeno duboko u neku nevidljivu daljinu. nova je on životinja

sa tim nesretnim nosom. ružan a tako zanosan. jede samo vazduh. dok hoda osetim

kako se nepokolebljivo daje. liči da hoda bez vremena nikada ne prestajući

nikada ne prestajući samo hodajući hodajući. prisutna duša

 

rekli su za njega

1502. hodanje

plovi ruža. prijatelji

nastavljamo sa pevanjem

i pucanjem. od premora

mi je srce umorno

novi sad 7.11.1996

 

 

1827/1826

 

5010  poslednji dan pete godine. od danas je levi broj na gornjoj

stranici knjige veći od desnog. bilo je potrebno 1826 dana da se to dogodi

 

5011  dragi prijatelju u ponoć između 8 i 9 novembra je sredina ruže lutanja. na

brankovom mostu u beogradu ću u tim trenucima načiniti sto središnjih

koraka. prošlo je pet godina počinju sledećih pet. dođi

 

sto središnjih koraka

1503. hodanje

ponoć je. sredina. prohladna noć. sava

teče svojim tokom. crne je boje. eno ga. miroslav

mandić. tristo metara je daleko. iza njega je svetlonovog

beograda. približava se. izgleda uzbuđeno. usporava prvi

korak. usporava. kao životinja. taj nesrećan nos. zadubljene

oči. treperi. miran je. čujem mu glasan uzdah i glasan izdah

to je ritam svemira. jednostavno hoda usporenim korakom

prehodaće plavu nit dugu sto koraka. i nema ništa samo

to. sveto dolazi iz praznine. od premora mi je srce

umorno godinu dana će ova rečenica...

beograd 8.11.1996

 

 

kraj

pete knjige

ruže lutanja

 

 

objavljivanje ove knjige i realizaciju ruže lutanja u petoj godini su omogućili

zoran kolundžija. dragana erdevički. vesna milović. gaga udovičić. vera varadi

aleksandar tišma. lazar crkvenjakov. sanja savić. bane krstić

nenad baturan. dragan sakan

 

 

i

 

 

hiljadu petstoto hodanje

ovaj naslov se ne može napisati on se mora dogoditi

 

 

nova je on životinja sa tim nesretnim nosom. ružan a tako zanosan

jede samo vazduh. dok hoda osetim kako se nepokolebljivo daje

 

 

od danas je levi broj na gornjoj stranici knjige veći od

desnog. bilo je potrebno 1826 dana da se to dogodi

 

 

čujem mu glasan uzdah i glasan izdah. to je ritam

svemira. jednostavno hoda usporenim korakom

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

sve o tebi

je sve ono

što jeste a

sve ono 

što

jeste

sad

je

ruža

ruža

lutanja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja meni

je tebe slaviti

ko što bog sebe

slavi u meni jer

ja sam ruža

lutanja

 

 

i

 

 

ružo

lutanjati

si večnost

koja večno

čeka tren

svoj

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si moj

mozak u

srcu mom

ti si moje

srce u

kurcu

mom

ti

si

moj

kurac

u

tabanima

mojim

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si pička moja

pička svih pičaka

pička ruže. pička

ruže nad ružama

ruže jedine. ruže

lutanje božije

i moje

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

sad materica i

izvor svačije ruže

ruže svačije pesme

ruže svačije umetnosti

ruže svačijeg hodanja

ruže svemira u ruži

boga jedinog

ružo ruža

lutanja

boga

 

bog

 

 

i

 

 

ružo lutanja

tisi i sad moje

poslušanje bogu baš

ko što si i boginja boga

koja mi se podaje da bi

ko jedinom pesmom

slavili i tebe ružo

lutanja i boga

nam samog

i

jedinog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

12. septembar 2025.

27676. dan mog života

 

 

1800/1853

 

4985  ti

ti si ja. ti i ja jedno u dva tela

dok hodam uvek te osećam. ne bih mogao

ni jedan korak napraviti da te ne osećam pored

sebe. ti koja čitaš ovu knjigu. ti koji je pišeš. ti i ja se

jedno u drugom rađamo. za tebe hodam po ovom vrtu

rađajući svojim telom plavu ružu da je poklonim tvom telu

ti čije ime ne mogu ni izgovoriti. kada me u hodanju sve što

postoji poseti da bi se u meni susrelo i obradovalo jedno

drugom tada ti se u toj punoći obraćam. tebi poklanjam sebe

zovem te da dođeš govorim ti da dolazim. ti si moje lutanje. ja

se susrećem sa sobom u tebi. mnogo puta sam na hodanju

gledao za tebe. osećao kao ti. kako sam tada tugovao jer

nisi tu. u rumenilu. da hodamo istim putem i u istu

tačku u daljini gledamo a držimo se za ruke

da mi kroz šaku prolazi celo tvoje telo

osećaš li to. ti si moja čežnja za

svemirom. staza 

(iz rečnika hodanja)

 

ići dalje u ljubav

1492. hodanje

biti spreman odmah da

umrem. istina pleše. strpljiv

spreman za čudo

novi sad 12.10.1996

 

 

 

1802/1851

 

4986 jesenje sunce u zrenjaninu

 

4987  ja sam vetar kupaj se u meni

 

4988  užas auto je u ovom trenutku udario psa. kako

strašno kevće i vrišti. sada se već više i ne čuje

 

psu

1493. hodanje

krenuo iz novog sada stigao

u zrenjanin. hodao malo ovamo malo

onamo i evo ih dvadeset dva kilometra. pre

četiri sata je auto udario malog crnog psa. vraćajući

se čujem povremene jauke dečaka. ili to neka devojka

zapomaže. siđem na put da vidim nije li to možda udareni

pas ali ga ne vidim. da. to je on. samo se odvukao u travu i

u velikom bolu umire. na dva metra od njega u šljunku vidim

tragove krvi. drhti. čuvši moje korake utišao je svoje jauke i

oni liče na izdah umornog čoveka. umorila ga bol. želeo sam

da pišem o mistici ljubavi i rečenicama koje sve više liče na

hodanje ali ovo je priča o bolu. o budućnosti ljubavi koju

čovek mora proširiti među svim vrstama. strpljiv

spreman za čudo. ista ljubav za bližnjeg pse

ruže vodu vazduh zemlju kamenje

novi sad - zrenjanin 14.10.1996

 

 

 

1803/1850

 

4989 jesenje sunce samo sam umor

 

4990  porno časopisi

u porno časopisima su monahinje

tela. sa kakvom ih nežnošću gledam

poštujem njihov hleb. to što čine čine za mene

odano i predano. gledam ih s ljubavlju čuvajući

im dušu. ponekad mi je važnije da posle hodanja

kupim novi porno časopis nego hranu. barem to

veče neću biti sam. gledam im lica u ekstazi

i zahvalan sam im. sestre svetice

(iz rečnika hodanja)

 

ponavljanje

1494. hodanje

hodam ritmovima ponavljanja

ponovi se jesen i ponovi se umor. ponovi

se bol i ponovi se radost. ponovi se dan i ponove

se koraci. ponavljaju se reči i ponavlja se patnja. i

gordost i samosažaljenje i slabost. i rumenilo lišća i

tužni miris hrane iz siromašnih kuhinja. i miris prvog

pečenog kestenja na ulici. i žene koje tužno besplatno

nude časopise svojih sekti. i grupe mladih koji se

vraćaju posle poslednjeg časa iz škole. i ponavlja

se moja želja za spajanjem. razumevanjem. ista

ljubav za bližnjeg pse ruže vodu vazduh

zemlju kamenje. i ponavlja se

ovaj umorni utorak

zrenjanin - novi sad 15.10.1996

 

 

 

1804/1849

 

4991  na mostu se vetar nad rekom zaneo pa me udara

u grudi i pomera mi korak. samo sam talas za njegovu snagu

 

4992  ja sam neko ko hoda u meni. ja sam neko ko piše ove reči

 

4993  kako meko pada sumrak na vlažne vinograde

 

4994  kada se popnem na uspon preda mnom se otvori predeo

brežuljci se smenjuju uz kišicu i nestaju sumrakom i daljinom

 

4995  je l preko mosta pita me sedobradi čovek zaustavivši

se renoom da me poveze. hvala hvala vam ja pešačim

 

milina

1495. hodanje

mislio sam da pišem tekst pod

naslovom tlo i bezdan. o dve reči tako važne

kod severnih mistika ali razmišljajući o tome naiđoh na

milinu vazduha dok sam prelazio most. sve se uskladilo

topli vlažni vazduh moj meki hod duboka tamnoplava noć

nad rekom moja svest o svemu tome i tiho radovanje tom

čudu o kome sad pišem a pogled mi klizi nad debelim

slojem žutog lišća platana popalog po travnjaku. i

onda na kraju vetar mi nanese kišicu i lišće u

lice. i ponavlja  se ovaj umorni utorak

dišem lepetom krila u

svojim grudima

novi sad 16.10.1996

 

 

 

1805/1848

 

4996 iscrpelo me je noćašnje vino. zatreperili su mi živci od jutarnje kafe. ipak sad mirno

hodam. nebo se zatamnilo promiče po koja kap kiše. dunav mirno teče. lišće sve više žuti

 

4997  neki kažu da im je teško da čitaju ove jednostavne rečenice. knjigu

bez događaja u kojoj se sve stalno ponavlja. ali evo munja i gromovi u

šesnaest časova i petnaest minuta sedamnaestog oktobra 1996

 

kultura anđela

1496. hodanje

patnjama su mi se otvorili

novi krugovi ljubavi. teško je nositi

blago u sebi. dišem lepetom krila

u svojim grudima. ćutati čekati

novi sad 17.10.1996

 

 

 

1806/1847

 

4998 najveći planetarni problem je odnos između žene

i muškarca. muž svega žena u svemu. dvoje jedno

 

žena i muškarac

1497. hodanje

prošlih nekoliko dana i danas

nisam ishodao meru ruže. petogodišnji

prosek od 20.714 kilometara je pao na 20.660

kilometara. ove kraće šetnje su mi prijale i nisu

uznemirile moju savest jer verujem da ću hodati u

punoći cvetanja. ova odstupanja su mekoća i

fleksibilnost. topla opuštanja. meki prostori

između snažnih energija koje se sustižu

u meni. ćutati čekati. da žena je

savršena i muškarac je

savršen

novi sad 18.10.1996

 

 

 

1807/1846

 

4999  noćas sam sanjao da mi je pukla ahilova tetiva

 

5000  sneg

volim prvi sneg. pa onaj koji tiho pada

u noći. krupan i lak a do jutra već napada. što

grli sve. što pokriva sve. i onaj sitan nošen vetrom

razigran u prostoru kao sitno cveće po poljima. manje 

volim mokar i njegove bljuzgavice ali bože moj. u gradovima

se sneg ne zadržava dugo i brzo se uprlja. ali na poljima

tamo njegova belina kupa predeo. sve se spoji u njegovoj

belini. sve se utopi u njegovoj tišini. samo poneka ptica

nestanu putevi. obrisi. granice. nebo se približi i spoji sa

snegom. sneg je postojanje nebeskog. tamo biti tamo

biti. po dubokom snegu je teško hodati ali po onom

tek popalom prija. nekada su moji tragovi jedini

sneg tada liči na nevinost. kao prvi

prizor koji se dogodio zemlji

(iz rečnika hodanja)

 

plakanje u zagrljaju

1498. hodanje

da žena je savršena i muškarac

je savršen. u susretu polova

se događa tajna bića

novi sad 19.10.1996

 

 

 

1809/1844

 

nenade

napisao sam tvoje ime miroslave

u paraćinu oko ponoći umoran ne znajući

kako da počnem desetodnevni tekst o našem druženju

miroslav mandić. očekivao sam da će ime pokrenuti tekst

nije. ali kada sam ga napisao još jednom oformilo se između

prvi i drugi put napisanog imena jedno polje bez akcenata i ja

sam ga neko vreme posmatrao. (koje vreme. i kako se ono

odnosi prema deset pišućih večeri n. jovanovića. kao lepet

leptirovih krila prema zemljotresu. ili čuang-ceov san

prema svome snevaču) leptiri su doajeni vazduha

da završim jednom à la mandić rečenicom....

miroslava pozdravlja nenad jovanović

21.10.1996

 

 

 

1810/1843

 

molim

išao sam preko nedelje u školu

a subotom kupovao tri flaše piva i 150 gr crnih

maslina. nazivao sam ih morskim trešnjama. čitao sam

kafku i slobodana jovanovića. kad bih se pripio uključio bih tv

i dočekivao omiljeni tok šou sa živom muzikom. malo-malo pa bi

 se u mom dnevniku pojavila rečdalekoispisana velikim štampanim

zatalasanim slovima. odnosila se na ponavljajuće se osećanje da je

ama baš sve od mene udaljeno. pred spavanje sam se tešio rečima sve

postoji. predstava svega bili su bogomoljka i krakov jedno čudo biologije i

jedno čudo arhitekture. da bi doživljaj posvemašnje udaljenosti oslabio počeo

sam da hodam. do avale. da. ali još radije dopančeva. onda je miroslav došao

u tok šou i prosuo sa plavom bojicom nacrtane evrope zrnevlje žita po studiju

njegove pripreme zaružu koincidirale su sa razvojem moje hodačke prakse

došao sam do podatka da svake večeri prima pozive u bakalnicine izvesnost

i telefonirao mu. javila se neka devojka. pitao sam je za miroslava mandića a

ona se kikotala. postavio sam neko smušeno potpitanje a ona se kikotala

i dalje. da li je bila plava. crna. vegetarijanka. riđa. udata žena

možda. zbunjio sam se i spustio slušalicu

miroslava pozdravlja nenad jovanović

22.10.1996

 

 

 

1811/1842

 

te

žutu zvezdu klase g prvu i na sreću

neobjavljenu svoju knjigu pisao sam uporedo sa

čitanjem varšave miroslava mandića. 27 novembra sam

je pozajmio od nade petronijević. uneo je u kuću izašao iz kuće

kupio 50 listova bankposta. uneoolimpiju u sobu pokojne babe. hteo

sam i ja (jer prosto-naprosto mogu to i ja) da već sutradan imam napisanu

knjigu. ušao sam kod majke i pokušao da dam značajan ton rečima o planiranom

celonoćnom pisanju. bila je to molba za neometanje koja je dvaput ponovljena trebalo

da proizvede hipnotički efekat i majka je rekla da ne brinem(uzeću još jednu pilulu neću

čuti mašinu). i počeo sam među udžbenicima pedijatrije pisanim goticom: baba je bila

austrijski đak. na zrnastoj fotografiji u sepiji je imala grguravu kosu i ogrlicu dvadeset i

 (koje) neke. je li dotle već bila videla u ogledalu naga iza svog odraza odraz (nešto tamniji)

tada joj nepoznatog muškarca za koga će se posle udati. mog dedu milića milićevića čiju

sam tabakeru poklonio voji marinkoviću otišavši sa dorćolakome je neka verska sekta

poslala neko pismo osamnaest godina posle smrti. čiju sam smrt od raka sebi ovako

predstavljao: deda leži na peščanoj plaži na boku. talasi ga povremeno poplavljuju

mrtav je a od njega se hitro udaljava morski rak. prvi stih užutoj zvezdi klase g

je glasio zdravo miroslave mandiću svetlosna botaniko (tada sam čitao

beogradske nadrealiste trule kao kelj) knjiga je ispala tanka. kada se

prizor zaplavio majka je ušla u sobu: zbog mašine ne može da

spava i moram da prekinem. moram... kada je obećavala

da me neće prekidati u radu ustvari nije verovala

da ću izdržati celu noć

miroslava pozdravlja nenad jovanović

23.10.1996

 

 

 

1812/1841

 

napiši

tek izašlu knjigu dete dečak poneo

sam u ameriku. na aerodromu sam osetio miris

algi. video plastične nokte na jednoj ženi i shvatio da mi

nema fascikle sa knjigom kolažima od isečaka iz neue revue

(na jednom od njih je gola plavuša plazila jezik ka sladoledu) kolor

fotokopijom slike frizerske radnje porodičnih prijatelja iz bostona

 (kasnije sam je uneo u knjiguwelt-). 8 jula sam u baltimoru počeo da

pišem knjigu koja je trebalo da traži i pronađe izgubljenu knjigu. ali

bojao sam se kao šalamun koji se u pesmi o dolasku u njujork

bojao kao pas pa je nisam završio. prvi stih iz njena felspointu

zeleni tegljači kasnije sam uneo u knjigu frezno

miroslava pozdravlja nenad jovanović

24.10.1996

 

 

 

1813/1840

 

mi

odneo sam miroslavu mandiću

desetinu gimnazijskih pesama. bila je među

njima i jedna u kojoj kao fol srećem na oštrom kamenju

oko pruge sofiju fon kin novalisovu verenicu. šetali smo alejom

narodnih heroja kada je miroslav rekao da treba da napravim knjigu

u to vreme je uzimao otiske sa šahtova i spomenika i poklonio mi olovku

koju sam idućeg dana pozajmio jednom kolegi snimatelju da njome reši neki

test. kada je kolega posle sat i po izašao iz učionice ništa mi nije rekao. olovka

je za njega bila beznačajna nije smatrao potrebnim da mi je vrati. posle priličnog

broja meseci zvao sam ga da mu ponudim da snimi jedan film. danima ga nije bilo

kod kuće. kada sam odustao od traženja i krenuo u šetnju video sam ga pred

svojom zgradom sa kamerom uperenom u krov: snimao je reklamu za neko

građevinsko preduzeće. tada sam primetio da sam između dobijanja

one olovke na poklon i tog trenutka napisao knjigu frezno

miroslava pozdravlja nenad jovanović

25.10.1996

 

 

 

1814/1839

 

deset

uživaj u svom nesnalaženju sa ženama i

ne brini o tome pisao mi je miroslav mandić. zanimljivo

je da sam od njega brzo naučio da zimsku kapu ojačavam

novinskom hartijom a sporo sve ostalo. tog leta zaplakao sam se

dobivši na poklon kilogram meda od lipe i bagrema. nešto tako lepo u

stanu... kada mi se pružila prilika da najzad prodrem u ženu nisam uspeo

njenu sam unutrašnjost na tren zamislio kao uglasti lavirint: ugruvaću ud

moja devojka je dotle tokom desetodnevnog zabavljanja verovala da sam

vrlo iskusan. čitala je opet i opet imena ujni tetaka i baba sa telefon postera u

hodniku ne znajući kome pripadaju a ja joj ništa nisam govorio. nismo otišli na

letovanje i život se rascvetao u toplini metalnih konstrukcija mostova. večito

usidrenih brodova. galebova i slupanih stakala. kada sam joj nekako jedva

priznao da mi je ono sinoć (onaj poraz i užas) bio prvi put u životu rekla je

pusti neku muziku. u to vreme sam imao gramofon i med. lavirint se

rasplinuo ali me je devojka ostavila. i znao sam da će me ukus tog

meda ubuduće podsećati na nju. (a lepo mi je miroslav mandić

govorio da prvi put kažem da mi je prvi put...)

miroslava pozdravlja nenad jovanović

26.10.1996

 

 

i

 

 

da hodamo istim putem i u istu tačku

u daljini gledamo a držimo se za ruke

 

 

biti spreman odmah da umrem... spreman za čudo

 

 

gledam im lica u ekstazi i zahvalan sam im. sestre svetice

 

 

najveći planetarni problem je odnos između žene i muškarca

 

 

i

 

 

ružo

lutanjau

tebi zauvek

žive svi oni

koji su

bili

u

tebi

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima