AUTOBOGOGRAFIJA

30. april 2026.

27906. dan mog života

 

 

u

šestoj

sam

godini

pisanja

autobogografije

 

 

i

 

 

pisanje

je

za

mene

uvek

 

pevanje

stvaranje

hodanje

 

 

i

 

 

baš

ko

što

je

i

pevanje

stvaranje

hodanje

 

uvek

 

strujanje

bivanje

pevanje

stvaranje

hodanje

ljubljenje

vaskrsavanje

 

 

i

 

 

sve

više

uživam

a

uživanje

je

najdublja

vera

u

sreću

 

sreću

boga

u

autobogografiji

 

 

i

 

 

autobogografiju

sam

počeo

da

strujim

bivam

pevam

stvaram

hodam

ljubim

vaskrsavam

u

ponoć

1

januara

2021

i

evo

pevam

stvaram

hodam

je

svekog

dana

 

 

i

 

 

autobogografiju

čine

 

 

1

beležnica

predgovor

 

2

život

 

3

divljenja

 

4

ekonomija savesti

 

5

večna umetnost bog

 

6

pupoljak pahulja bog

 

 

i

 

 

sada

sam

u

pupoljku pahulji bogu

o

mojim

knjigama

 

čeka

me

pupoljak pahulja bog

o

mojoj

umetnosti

 

čeka

me

pupoljak pahulja bog

o

mojim

hodanjima

 

 

i

 

 

onda

slede

poglavlja

 

 

7

ja

 

 

8

bog

 

 

9

sajt miroslavmandic.name

 

 

i

 

 

sve

je

to

na

sajtu

miroslavmandic.name

i

to

pomalo

nepregledno

jer

je

teško

uskladiti

 

proces

i

celinu

 

juče

danas

sutra

 

besparicu

i

obilje

ideala

 

 

i

 

 

upravo

sam

stavio

belu

knjigu

na

moj

beli

radni

sto

 

 

i

 

 

kad

sam

stavio

prvu

od

13

belih

knjiga

bog

miroslav

mandić

bog

na

sto

sve

se

promenilo

na

mom

stolu

za

sledećih

daće

bog

13

meseci

 

 

i

 

 

nadam

se

da

ću

u

sledećih

13

meseci

autobogografijom

potvrditi

svakog

ko

je

napisao

svoju

autobiografiju

i

svakog

ko

nije

napisao

svoju

autobiografiju

ali

je

sam

po

sebi

autobiografija

jer

život

sam

po

sebi

i

nije

ništa

drugo

nego

autobiografija

autobogografije

 

 

i

 

 

oh

prvi

dane

predaha

u

autobogografiji

pred

knjigom

pesmom

bog

miroslav

mandić

bog

prijao

si

mi

ko

moj

jutarnji

san

sa

animom

koja

me

je

nepoznata

zagrlila

sa

leđa

i

ljubila

ko

da

se

znamo

oduvek

ljubeći

u

meni

i

sebe

i

boga

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

29. april 2026.

27905. dan mog života

 

 

evo me

posle dvadeset

dva dana druženja

sa svim selima

sam

samo pred

tobom

 

 

i

 

 

sada

ću proleteti

kroz sva sela

krenimo zajedno

utroje sva sela

mojih

lutanja

 

 

i

 

 

crkve

su pastiri 

sela su stada

jedno selo

jedno

stado

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

sela godinu dve

posle objavljivanja

svih sela čuo sam

da su sva sela

povučena iz

magacina

matice

srpske

što 

je

još

jedno

svedočanstvo

da je svaka reč u

svim selima

večna

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

mojih 500 sela

vojvodine bio

je to kraj

20

veka

i

slava

svemiru

ko jednom

jedinom

selu

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

sela do vas sam

došao koracima

ruže lutanja

koja 

je

most

između

drugog

i

trećeg

milenijuma

 

 

i

 

 

voljeni

moj jovice

konstantine ti

si mi zauvek

otvorio srce

za tebe

i

boga

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je priča

o veličini koju ne

vidimo izbliza

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je iseljavanje

starosedeoca i doseljavanje

dođoša ali ipak ipak ipak još

više venčavanje jednih i

drugih koje god imena

bili i jedni i drugi

 

drugi

ja

svih sela

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su slavili

misteriju postojanja

spokoj i pomirenost

sa onim što jeste

što je dublje od

naših želja

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je bilo u

ratnom okruženju a

tada može snajper da

te pogodi i da niko

i ne zna da si

postojao

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je nevidljiva

umetnost zemlje. najviše

volim kada obradim zemlju

pa stanem na ugao

pa gledam

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je eros tabua

običaja i nepoznatog jer

seljanka da obuče kupaći

kostim pre četrdeset godina

i da ide na dunav da se

kupa to nijedna

nije htela

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su bili i

poklonjenje fudbalu

bliži srcu svima je bio

toza veselinović on

je bio produkt

ove sredine

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su i divne

žene u bikinijima ja sam

imala moj prvi bikini. bordo

sa malim volančićima. mislim

da sam bila treća ili četvrta sa

bikinijem u kanjiži ja sam

se divno osećala

u bikiniju

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je i niko

ko je duša sela i oni

 se sete da i kod njih

postoji tako neki

drugačiji čovek

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine. vojvodina je

tih godina bila i zemlja za

izbeglice i decu izbeglica i

uvek tvrdim i stojim iza toga

da se častan i čestit čovek

može uvek prilagoditi

u svakoj sredini

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su ravnica

i vetrovi. svuda je centar

sveta... gde vetar duva...

vi ćete to osetiti vi ste

saputnik vetrova

panonski

isposnik

pesnik

koji se

predaje

panonskim

vetrovima...

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je slava

učili su me da nikad ne

treba druge potcenjivati da

uvek treba biti pažljiv prema

drugima. kakvi su drugi prema

tebi takav ti budi prema njima

ako te neko šopi okreneš

mu drugi obraz. nikada

mu se ne

suprotstavljaš

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine dete je

pupoljak svih bića

mislim da je to ono

što vredi u ovom

čovečanstvu

biti

dete

do

kraja

života

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je živi

seks u tim trenucima

sam najprisutnija. osećam

da baš živim. to je za mene

najjasnija najmoćnija potvrda

postojanja. seksualni čin

ljubavni čin. to je

radost

smejem se

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su 36

deo u 3653

dana

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine. svakog

dana sam se negde

u predelu dubokim

naklonom poklonio

svoj deci XX

veka 

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su samo

potvrdile da je svako

selo prestonica sveta

i da u njemu žive

najvažniji ljudi 

na svetu 

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je moja

odanost ravnici koja

je slava neba nad

ravnicom

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

28. april 2026.

27904. dan mog života

 

 

aradac. taraš. ravni topolovac. banatsko

višnjićevo. krajišnik. jaša tomić. buseńe. šurijan

dužine. markovićevo. miletićevo. banatski sokolac

barice. jermenovci. janošik. lokve. idvor. farkaždin

čenta. perlez. knićanin. gardinovci

13. februar 1995. devedeset deveti dan hodanja. prepešačio 10.19 km

 

 

devedeset deveti dan. polazim iz novog sada. negde na putu će me pokupiti

dragan srećkov i sa njim ću danas obići još dvadesetak sela. policija na putu

radarom hvata one koji prelaze dozvoljenu brzinu. na izlasku iz novog

sada rampe i policijske kontrole. tako je u mnogim mestima.

 

 

oni crni kao vrane

priča mi pavle knežević iz šurjana:

u svoje mlado vreme držao sam lepe konje držao sam fijaker. išao sam

po slavama crkvenim slavama. u ono vreme se na njima tražilo da imaš lepe

konje da budeš popularan momak. devojke su volele da se voze u fijakeru a

danas vole u kolima. konje sam dobro hranio detelinom zobi ovsom. imo sam

konje sa grivom na dve strane pa ko god sedne na kola kaže i divi se njegovoj

grivi. bili su beli pa na grošove. posle sam imao par konja vrane koji nisu radili

samo su za taj posao bili da se voze. druga dva sam imao na koja sam radio. ti

nisu izlazili na sunce. pa leti kad ih uhvatim i odem na vašar kao sad u debeljaču

oni crni kao vrane sijaju se a svi drugi izbledeli idu na sunce. svi se pitaju kako

su ovi tako crni. danas mi kažu zašto ne kupim kola. pa ne mogu ja celog

života biti popularan. onda sam tero karuce kad niko nije imo jedan dva

neću ja uvek da budem predmet pažnje. sad nek bude i neko drugi

 

kažete da vam je šezdeset osam godina. vidi se bili ste lep čovek

 

pa šta ja znam nekako sam bio priznat kod ženskog pola. žene i devojke su

trzale na mene. bilo je svašta tada ali sam se oženio u dubokim godinama

 

šta je još lepo u vašem poslu na zemlji

 

bilo je to sve lepo za mladog čoveka kad si imo u dvorištu lepu stoku lepe

krave lepu bašticu. pa lepo vreme pa mi mladići ne možemo da dočekamo

crkvenu slavu u boki ili tako negde. onda se tamo sva omladina skupi. kad je

došao ovaj preokret socijalizam onda je sve to bilo odbačeno. a nekad je to

bilo jako važno za mladiće i devojke da se skupe. pa onda igranke svake

nedelje. okretne igre ti je malo stisneš šapneš kako je lepa zgodna pitaš je

da li može da je otpratiš a posle zna se šta biva. bio je život raspoložen u

mladića i pun volje. sad nema gde da idu. šetaju tamo van sela oko tog

mosta. pre je ovde u selu bilo dve kafane. u obe kafane počne u dva

sata igranka do uveče onda kući na večeru pa opet na igranku

te igranke su bile nedeljom. popodne devojke idu same a

uveče idu i mame da čuvaju devojke ali mi smo opet

uspevali i pored mame da ih malo izujedamo

 

 

bila je mrkla noć kad je haubica udarila

bila je mrkla noć kad je haubica udarila. ja sam stajao pored zida. zid

se ruši te moje kolege padaju. ja sam bio u jednom drugom vremenu. u

tom trenutku neka svetlost neobjašnjiva. ja sam očekivo suočenje sa smrću

odjedanput je nestalo straha. nestalo je svega. jednostavno neko olakšanje je

dolazilo. mrak a svetlost. to je bilo u gradiški tačno u gradiški. sava sa one

strane a zid sa ove. užas jedan užas zbog onih koji su ostali. ja sam imao

osećaj da odlazim. nikakve tonove nisam čuo jednostavno ta svetlost užas

od udara haubice od te strašne eksplozije. oni su meni rekli da osam ili devet

dana nisam čuo uopšte. samo sam video tu svetlost strašnu svetlost a mrkli mrak

je bio. i sve to u jednom trenu kao da si otišao u neko drugo vreme. ti u stvari žališ

onoga koji je ranjen ti njega vidiš ranjenog iskasapljenog. ja stojim ne događa se

ništa znači ja sam sledeći na redu. od tog pritiska i udara bio sam odbačen pet

šest metara. tek u bolnici sam došao sebi. lekari su rekli da sam u šoku. čujte ja

taj šok ne mogu zaboraviti - u tome je štos. oni su mene podveli hipnozama svemu

a ja skroz vidim tu svetlost koja se pojavljuje u nekim neobjašnjivim bojama. neka

siva boja. meni je u stvari jedan čovek rekao da sam ja doživeo drugo vreme. on je

bio klinički mrtav i zna to. ja se u početku nisam ničeg mogao setiti osim te svetlosti

vidite šta se meni sada dešava. prolazio sam pored crkve ovde u karlovcima pored

karlovačke gimnazije. ja sam išao sa jedne strane a službenica iz hotela sa druge. i

kad smo naišli na jedno isto mesto - odjedanput crkvena vrata. metalna vrata su se

zatresla tolikom snagom. to se drmalo tako jako. ja sam rekao gospođi da imamo

dva ista ključa u džepu. i izvadim ja isti ključ. nije to zbog ključa. ona je pokušala

otvoriti tu kapiju. kapija nije imala ni malo lufta. i odjednom se kapija tresla. nešto

se događa. možda je to neka sila u meni. ne želim da me krivo shvatite. nešto

se događa a ja ne znam šta. možda me neko želi upozoriti na nešto

uglavnom kad god dođem do nekih metalnih delova sve se trese

ja sam sebe uplašim - kaže slobodan škorić iz našica

 

 

 

šangaj. kovilj

14. februar 1995. stoti dan hodanja. prepešačio 35.00 km

 

 

bomba pozitivne energije

prvi put kada sam te video u stvari sam video ružu. ružu usred metalnog

doba. metalnog doba u kome se nalazi čitava planeta. svi sanjaju o zlatnom

dobu dobu mira. retko ko se usuđuje da izađe iz svojih kuća iz svojih ustaljenih

staza - posao kuhinja posao krevet. ti si bio primer pravi učitelj neko ko zaista

stoji iza onog što radi i ima prava da govori u ime svakog svog koraka. to me je

oduševilo pošto ja sam nemam toliko hrabrosti ni poverenja ni u sebe ni u ljude

i to mi je bila velika bomba pozitivne energije koja me je bukvalno pokrenula

tako da sam ja poželeo da budem s tobom i da hodam

 

opiši mi tu bombu pozitivne energije

 

bomba u smislu istrajnosti u nadi za svaku svoju misao i osećanje

nešto što me je ponovo poguralo. desi se da kao i svi ljudi svako ponekad

poklekne i sumnja u ono što radi. ovo je za mene bio dokaz da to može i to

mi je ponovo podiglo glavu i vratilo me u svet. našao sam potvrdu onoga

što sam ja mislio i radio bez obzira koliko i kako to bilo

 

kaži mi jel ti možeš da vidiš plavu ružu

 

mogu da vidim na svoj način. ja je vidim kao miris. kao jedan trag osećanja

trag koji ostaje iza osećanja koja ti nosiš koja ostavljaš iza svojih leđa. i svi ti

ljudi koji te upoznaju i budu upoznati sa tako nečim u ovom vremenu to je opet

ruža u svakom od nas. buđenje mnogo ruža mnogo cvetova koji će širiti miris

svaki čovek koji ovo vidi koji učestvuje u ovome će moći da priča dalje da širi

dalje. ta pozitivna energija koja je nekako zatajila u zadnjih hiljadu godina

ipak se ona održava ipak je ona biće koje je prisutno u pojedincima

kaže nebojša dabić dok hodamo koviljskom dolmom.

 

 

reči će ostati

šta je u knjizi koju si pisao ovih sto dana - pita me nada

petronijević sa kojom nakon sto dana hodam ponovo

 

u knjizi su reči. reči koje su izgovorili ljudi koje sam slučajno sreo. osećao

sam uzbuđenje u razgovoru sa njima uveren da svaka reč ostaje svedočanstvo

o njihovom postojanju. jer kroz sto godina niko od nas neće biti živ ali reči će ostati

 

šta misliš jesu li ljudi svesni da nas neće biti

 

ljudi na selu žive s tom slutnjom ali su spokojni imaju neki mir

 

kako si pronalazio sagovornike. kako im prilazio. razgovarao

 

kad bi mi se neko učinio zanimljiv zamolio bih ga za razgovor. gotovo

svi su pristajali i mi bismo počeli da pričamo. na kraju bi rekli svoje

ime. nema opisa samo izgovorene reči. rekao sam im da će biti

objavljene u knjizi i tako sačuvane. sto dana za sto godina

 

 

p. s.

 

zahvaljujem zoranu kolundžiji bez čije finansijske pomoći

ne bi bilo u ovom obliku svih sela posebna zahvalnost rajki

sredojević bez čije požrtvovanosti ne bi bilo ove knjige

 

 

* * *

 

kelebija. vrbica. sterijino. međa. sušara. radičević. mali beograd

molovin. ravnje. radenković. višnjevac. jazovo. toba. hetin. malo središte

nova crvenka. bagremovo. prvina glava. salaš noćajski. novo selo. obdrnjača

radojevo. ritiševo. buđanovci. kruščić. jemena. zagajica. noćaj

 

 

ovo su sela u koja nisam stigao jer je ipak bilo malo

dana jer je noć padala vrlo brzo jer su se mnoga od

njih zavukla usamljena daleko od drugih. ovo su

sela kao latice otpale s ruže. ova su sela

razlog da nastavim hodanje

po ovoj ravnici

 

 

kraj knjige

sva sela

 

 

pogovor

ova knjiga nastala je u hodu miroslava mandića kroz petsto sela vojvodine

njeni autori su mandić i njegovi sagovornici ali konačnom obliku knjige kakva

je dospela pred čitaoca doprineo je i mali tim saradnika koji su omogućili da se

zvučni zapisi mnogobrojnih razgovora prepišu svedu na potrebnu meru očiste od

pratećih zvukova i u već polugotovom obliku vrate autoru koji će im opet u hodu

dati konačan oblik. i sama sam bila član tog malog tokom više od sto dana veoma

zaposlenog tima. mandić je krenuo na hodanje po vojvodini 7. novembra 94 a već

13. novembra bila sam prekucala i u grubim crtama uobličila razgovore sa prve

kasete koja mi je stigla. u početku je išlo teže nego što smo predviđali. kako nisam

imala na raspolaganju kompjuter skidala sam razgovore sa trake i kucala ih na

pisaćoj mašini. onda je moj učenik robert anđelković spreman da pomogne unosio

tekst u kompjuter i tako je krenulo... miroslav najčešće po draganu srećkovu šalje

kasete i požuruje mene ja prosledim svoju verziju robertu i požurujem njega robert

juri termine kad ima struje a nema nastavu u školi... srećkov je jednom do dvaput

nedeljno odlazio da se vidi sa miroslavom. nosio mu je prazne kasete i redigovane

tekstove sa raznim napomenama pitanjima i slično. 17 februara 95 bila je urađena

druga verzija rukopisa. miroslav je znatan deo teksta izbacio razgovore je obeležio

naslovima razmišljao o predgovoru i pogovoru. od tada do danas rukopis je

pretrpeo mnoge izmene i skraćenja a raznih intervencija će svakako biti još. pred

čitaocem je dakle samo mali deo onoga što je zabeležila tonska traka. ostao je

verovatno najvredniji deo razgovora ali je uz manje zanimljiv tekstualni deo morala

nažalost da izostane i često neponovljiva i veoma izražajna zvučna kulisa koja je

ponekad bila rečitija od samog razgovora. ona je na primer snažnije od svakog

direktnog iskaza dočaravala veliku samoću koja je miroslava pratila na putu

samoću ravnice. samoću puta. samoću sela. usamljenost samog miroslava

ona probija kroz mnoštvo glasova koji su sa kaseta dopirali do mene

nadjačavala glasove sagovornika. buku automobila. crkvena zvona

šum vetrova. lavež pasa. automobilske sirene kojima su vozači

pozdravljali usamljenog čoveka na putu. muziku iz kafana

ti šumovi međutim bili su dovoljno probojni da možda

poneko ime učine nerazumljivim pa se možda

dogodilo da je takvo netačno dospelo

u knjigu. ponekad su jaki vetrovi

razbijali reči izgovorene u

kasetofon

razvejavali ih

po predelu a do mene

moje pisaće mašine pa tako i do

čitalaca stizali su samo njihovi delovi

ali i vetrovi su važan deo ove priče oni su

trajni sagovornici svih putnika na ovoj ravnici

 

rajka sredojević

 

 

a

ti

ko

god

da

si

ti

samo

da

znaš

od

ovog

trenutka

u

14:18

28

aprila

2026

sva sela

proglašavam

tek

rođenim

živim

bićem

svemira

i

čedom

jednog

jedinog

boga

amin

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su

vojvodina

ko jedan

jedini

grad

vojvodina

ko jedno

jedino

selo

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je bokor

500 ruža u

ruži

lutanja

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su 36

deo u 3653

dana

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine. svakog

dana sam se negde

u predelu dubokim

naklonom poklonio

svoj deci XX

veka 

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine. jako sam

uživao u svim selima i

njenim junacuma koji su

sada svi zauvek i u

autobogografiji

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su samo

potvrdile da je svako

selo prestonica sveta

i da u njemu žive

najvažniji ljudi 

na svetu 

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je moja

odanost ravnici koja

je slava neba nad

ravnicom

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

27. april 2026.

27903. dan mog života

 

 

banatska palanka. stara palanka. kaluđerovo. kusić. bela

crkva. kruščica. banatska subotica. dobričevo. vojvodinci

8. februar 1995. devedeset četvrti dan hodanja. prepešačio 20.35 km

 

 

travnatim putem od dobričeva ka vojvodincima. dobričevo je mađarsko mesto

vojvodinci rumunsko a banatska subotica srpsko. sedamnaest stepeni je kažu

sve je suvo ogolelo ali se u svemu oseća proleće. blato po kome gazim se

lepi za patike dok prelazim stari most preko karaša. blato je sveto. hodam

radostan jer ga nosim na tabanima koji su hodajući između londona

istambula berlina i varšave - sada ovde

 

 

* * *

 

svaki dan su preda mnom nova sela novi kilometri. treba do njih stići. to treba

obaviti bez prošlosti bez budućnosti pre mraka imajući na umu samo sledeće

selo kao danas kusić. kaluđerovo. kruščicu. banatsku. suboticu. dobričevo

vojvodince. kao da su sva ta sela grozd. veliki grozd obasjan suncem

kao da su roj rumenih pčela koje lete dok hodam sam putevima. kao

da su brojanica. to je to drvo koje sam slutio da se zove sva sela

sva sela su kruna na glavi pevača. kruna ravnice

 

 

 

češko selo. straža. potporanj

orešac. parta. zagajica. izbište

9. februar 1995. devedeset peti dan hodanja. prepešačio 22. 98 km

 

 

jablani sa obe strane puta kojim hodam ka češkom selu

dan je siv. oznojan sam. ostalo je još pet dana do stotinu

 

 

jafa kolač i potporanjska torta

ovo je torta od banana od jogurta i blata

a ovo je staklo. blato je od vode

 

kako se torta zove

 

jafa kolač

 

jafa kolač iz potpornja a ko ga je ispekao

 

popov ljubica i stanisavljev srđana

 

a kakva je ova druga torta

 

u tu tortu idu ljuske od pomorandže. voda. senf. blato. jogurt. uzme

se sa puta blato napravi se kvadrat onda se taj kvadrat prelije sa

jogurtom onda se stavi preko senf i ljuske od pomorandže

 

a jel se peče

 

peče se i posle se jede. seče se na komade

 

jel jedu svi ili samo deca

 

pa samo mi što se igramo

 

kako se ta torta zove

 

potporanjska torta. ja sam je napravila danas. zovem se vasin zorica

 

 

* * *

 

zamolim dve žene u parti da mi nešto kažu a one odgovore: ma idi beži da nas

ubiju muževi. ljubomorni su nam muževi. tako da od priče u parti nema ništa

 

 

četiri:četiri

babi sam rekao da ne idem u školu da ne razbijem

prozor. a ona mi je rekla da idem na igralište

 

kakve su ti to kopačke

 

adidas od brata. malo su mi velike ali mogu da igram fudbal. sad

će da dođe srđa. bata. miloš. nena. migi. gigi. biza. slani. slana

 

i kako ćete da se podelite

 

lepo će da vidimo koliko nas ima. ako ima osmoro onda se delimo četiri:četiri

 

i ko će pobediti

 

mi - kaže mi devetogodišnji saša popov aleksandar iz parte

dok sam razgovarao sa sašom njegova baba i druge žene

su vikale dođi nemoj sa nepoznatim da pričaš

 

 

 

vršački ritovi. laudanovac

10. februar 1995. devedeset šesti dan hodanja. prepešačio 22.66 km

 

izlazim na drum. crn pregažen pas. krv je još topla. creva

su na asfaltu. trideset metara dalje drugi pas mrtav u travi

 

 

* * *

 

pre 8.000 godina navejao je les iz sibira po ovoj ravnici: les je njena

prošlost prašina sadašnjost. i ovde gde je zemlje tako mnogo neba je još više

 

 

 

mošorin. bukovac. grgeteg

velika remeta. maradik. čortanovci

11. februar 1995. devedeset sedmi dan hodanja. prepešačio 18. 68 km

 

 

razvitak čoveka

zašto je važna zaljubljenost

 

važna je zato jer kad se čovek zaljubi onda je razvitak čoveka

u tome - kaže nestorović đorđe iz mošorina 11 godina star

 

čovek se zaljubljuje da bi našao nekog ko mu je sličan. ko shvata

i razume njegovo mišljenje  kaže lazić aleksandra stara 11 godina

 

 

dobro je mada će gore biti još bolje

ja imam šezdeset i tri godine i svašta je bilo. i rat smo preživeli. preživelo se to sve

jedno sa drugim i prođe to. i ne mislimo na strašno. još smo raspoložene i pune života

 

pa život tek sad počinje

 

tačno. mi se grabimo još da živimo. stignemo svagde. nije ovde

prošla ni svadba ni sahrana bez nas. nas tri smo kao sveta trojica

 

šta ste vas tri

 

koleginice drugarice same smo. bile smo udate rastavili smo se

samo je jedna od nas udovica. da sam bila dobra ne bi me ostavio

 

a jeste imale dece

 

nismo

 

kako živite same u kući

 

same radimo i živimo i stignemo svagde. dobro je mada

će gore biti još bolje. od tamo se niko ne vraća znači da je

dobro. niko se ne vraća odande - kaže maletin jelena

 

 

ciganski

kad sam gladan nisam ni za šta a kad

se najedem onda bi samo mogao spavati

 

 

šta vojvođani volu

ljubo kažete da ste pravili trista svatova. šta to znači

 

venčanje bude svatovi pogačari kum i tako se obavljaju svatovi. ja sam tu obično

za jutra pravila doručak: sir salama narezak pogačice i take stvari. prođe doručak

onda se u podne kuva supa rinflajš pirinač garnirung. dok je supa onda ide to. posle

idu pite sa sirom sa jabukama. kad to prođe onda pečenje salata i svatovi budu

zadovoljni jako. ja sam napravila možda i više svatova od trista. u banatu. titelu

novom sadu. šajkašu. vilovu. turiji. srbobranu a u mošorinu da se i ne kaže

 

kažte mi šta ste sve ovo danas pravili

 

pravila sam prebranac pasulj beli. sarmu bez mesa. pa ribu deveriku. pitu

sa sirom sa jabukama sa bundevom. cvekle salatu. kupus salatu i tako

 

jel ljudi vole bundevaru

 

vole vole još kako. đura prvi vole pa moj sin vole. moja kćerka ne

vole bundevare i kaže nemoj praviti. a ja njoj kažem da vole đura

 

a da li ljudi vole kolače

 

pa naši vojvođani volu slatke naročito. bosanci vole slano

kad kažem vojvođanin mislim na sve i srbe i mađare. sve

 

 

ljuba i iroš

vi ste ljubo jako lepa žena

 

bila

 

bila. pa i sad ste lepi

 

nisam nisam. imam sedamdeset pet godina

 

i sad vam je lice lepo

 

da to je zato što se nikad nisam šminkala

 

a da li ste se zaljubljivali u životu

 

pa zaljubila sam se u njega i udala. bila sam sretna

 

danas se mnogi ljudi razvode i nisu sretni

šta ljudi treba da rade da bi bili sretni u braku

 

trebalo bi jedno drugo da podnose. da podnose neke greške

ja sam morala da podnosim greške svoga muža. on je bio iroš

 

iroš

 

pa kaže: ženo moja alaj si mi lepa samo da si malo tuđa. e tako je on volo

deset godina je kako je deda umro. živim sama i ne bojim se. ne bojim se i kad

neko noću kuca. ja bi ustala i pitala ko je ne bih otvorila odmah prvo bih pitala ko je

 

mora da je deda i vas poštovao

 

pa mora ali je bio veliki iroš. sećam se jednom ode pijaca nema ga nema ga

ja već znam šta je. onda samo izgledam. jedared čujem banda svira. prateći ga

ja otvorim veliku kapiju pa iznesem astal stolice pa rakije. a komšija preko puta

kaže: jel vidiš šta je žena. ali posle mu zato izađe na nos. kad dođe zagrli me

i poljubi i samo viče: daj pare. ja mu dam i ako mu dam malo on baci

oće crvenu. kad imam ja dam kad nemam nemam

 

a kako ste vi to njemu posle vraćali

 

zna on. to je odneo u grob. nikom nije kazo. on se

zvao mujić vlada a ja mujić ljubica devojačko stepanov

 

da li ste više stepanov ili mujić

 

više sam mujić. sedamnaest godina sam bila stepanov a sve ovo mujić

 

neki ljudi pričaju tako nacvikano - po starinski. jel to lepše

 

nama je lepše. razumemo se. ovi drugi umeju

finije. uštirkano školovano da pričaju a mi tako

 

a jel ima reči od mlađih ili sa televizije koje vi ne razumete

 

ima puno. onda pitam njih šta je to

 

šta to znači izgledate

 

izgledam ko će doći kad će doći. to se kaže izgledam

izađem na ulicu pa izgledam. prvo na jednu stranu pa na

drugu. vidim daleko i sve šta je na ulici ako se nešto događa

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su i ove

tri žene u ove tri pesme

da sam bila dobra ne

bi me ostavio

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su bećarci

ženo moja alaj si mi

lepa samo da si

malo tuđa

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine. zna on

to je odneo u grob

nikom nije

kazo

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

25. april 2026.

27901. dan mog života

 

 

pančevo. starčevo. pločica. skorenovac

banatski brestovac. ivanovo. omoljica

3. februar 1995. osamdeset deveti dan hodanja. prepešačio 22.00 km

 

 

to opominje narod

ovo je katoličko groblje izlomljeno. jedno vreme posle rata čak su

trgovali nosili su i prodavali spomenike preko u srbiju odavde iz banatskog

brestovca. interesantna priča postoji za omoljicu i za banatski brestovac da ljudi

koji su rušili te hramove i crkve svi su kasnije nastradali na neki čudan način

iznenadnom smrću ili u teškim mukama. jedan je pao odmah kad je rušio krst

pa je poginuo. jedan se bio izgubio pa su ga tražili po celom ataru i setili se

da je dom kulture opravljen od materijala sa te katoličke crkve i došli su

da ga traže na krov da vide da se nije tamo sakrio jer ga je

poslednje dane života to strašno proganjalo

 

jel te priče postoje i sad u narodu

 

postoje kako da ne. to opominje malo narod da čovek mora da poštuje

i tuđe. nisu svi ti nemci bili baš isti. bilo je i njih poštenih i korektnih. ima

ona interesantna priča zašto nisu musoliniju srušili spomenik. a rimljani

kažu da smo rušili musoliniju spomenik rim ne bi bio to što jeste. mislim da

mi tu grešimo. u selima južnog banata u delu gde su nekada živeli nemci

nema crkvi. u delu gde su živeli srbi pre rata obično je još ostala crkva

pravoslavna a centar je izmešten u deo gde su živeli nemci. došli su novi

ljudi kolonizacijom. novi centar formirali. od crkvi su pravili domove kulture

tako je u brestovcu omoljici i u drugim mestima. pre dvadeset godina ovi

nemci koji su nekad bili stanovnici tih banatskih mesta dolazili su da

posete mesta gde su nekada živeli. da obiđu svoje stare kuće svoje

stare komšije. tada sam čuo da se nemci koji su nekada živeli u

omoljici okupljaju jednom godišnje u nemačkoj i to se zove dan

omoljčana. a ovi iz banatskog brestovca čak izdaju jedan list koji

se zove brestovčani i isto imaju jedan dan kada se okupljaju i

razgovaraju. to mi je pričao mihalj ruvač on je trideseto

godište i od njega sam čuo tu priču

 

a ko živi u ivanovu

 

u ivanovu žive i bugari i mađari. interesantno je da su ti bugari katolici

to je ona grupacija palćana koji su došli iz bugarske preko rumunije ovamo

i prihvatili su katoličanstvo. takvih ima u skorenovcu. belom blatu. ivanovu. još

pet šest mesta. u susednom mestu starčevu žive hrvati i srbi. ima doseljenih iz

valjeva sa sandžaka novopazarci ima vranjanaca ima malo muslimana. kasnije su

se naselili i iz bosne nešto. ivanovo je selo koje je praktično prepolovljeno zbog

režima tih podzemnih voda. kanala. bilo je oko 2300 stanovnika a sad ih ima oko

1200. ostali su uglavnom otišli u nemačku i švedsku. zemlja je bila plavljena i

neplodna. visoki režim voda nije dozvoljavao da se zidaju zbijene kuće. pre

nekoliko godina urađena je drenaža i selo je ponovo živnulo. zemlja je

postala plodnija možda će to biti i znak vraćanja - sve mi je to

ispričao đurica jovanov iz omoljice špicname: bežunar

 

 

da se ne rugam drugima

u boga verujem još od detinjstva. moji roditelji su pobožni i ja tako imam

veru u boga. to ne može da se iskaže vidljivo. to je jedno osećanje u duši

 

šta to znači da si u pobožnosti odrastao

 

na primer kada je svetac te kuće reže se kolač. vino. ružica se seče

dolaze kumovi. slavlje je tog dana. ništa se ne radi. sedi se i slavi

 

šta su tebe učili. čega se sećaš

 

učili su me da ne psujem da se ne rugam drugima

da nikad ne psujem hleb pošto je to telo božije

 

još

 

učili su me da nikad ne treba druge potcenjivati. da uvek treba biti pažljiv

prema drugima. kakvi su drugi prema tebi takav ti budi prema njima. ako

te neko šopi okreneš mu drugi obraz. nikada mu se ne suprotstavljaš

kaže petnaestogodišnji učenik bogoslovije iz melenaca

 

 

 

dolovo. mramorak. deliblato

4. februar 1995. devedeseti dan hodanja. prepešačio 22.19 km

 

 

aleksandar tišma, 1948.

sada da mi je da proskitam - u beskraj

 zapisao je aleksandar tišma 30. avgusta 1948

 

 

* * *

 

danima odlažem da pišem o svim pregaženim udarenim mrtvim

raspolovljenim smrznutim iskeženim sklupčanim razjapljenim

ugaženim odsutnim ispeglanim isušenim životinjama pored puta

 

 

da dođu kad hoće

ova plava lutkica služi da bi se igrali i da se unutra stavi nešto

a ta mala igračkica se navije i onda ide. to mi je dala moja drugarica

 

kada sretnem druge ljude ili decu šta da im kažem

 

kažite im da je kod nas lepo i da mogu da dođu kad hoće - kaže mi

sedmogodišnja devojčica sonja advigova iz doma spomenak u pančevu

 

 

tek sam se tad rodila

ne volim o ovoj deci da pričam sa patetikom. mislim da je to nešto lažno. mi živimo

sa ovom decom dvadeset četiri časa. lepo se družimo i volela bih lično da oni ostanu što

duže deca. mislim da je to ono što vredi u ovom čovečanstvu - biti dete do kraja života

 

šta ova deca tebi daju

 

oni daju sebe na neki način su potpuno otvoreni. kada sam došla u ovaj

dom meni se učinilo da sam se ja tek rodila. da sam tek tad shvatila i naučila

neke stvari - kaže mi radmila kovačević vaspitačica u spomenku

 

 

 

bavanište. kovin. gaj. dubovac. malo bavanište

6. februar 1995. devedeset drugi dan hodanja. prepešačio 19.76 km

 

 

smejem se

ti me pitaš kako je biti sama ili kako je biti bez ljubavi. ti znaš da ja nisam

nikad bez ljubavi, ali bez muške ljubavi jesam. prvi put sam na jedan strašan

način ostala bez muške ljubavi koja mi je jedno dugo vreme mnogo značila. i

danas mi zaista mnogo znači to iskustvo sva ta lepota i energija koju sam primila

i osetila. posle rastanka je bilo jedno strašno vreme. nisam tada bila ni baš tako mlada

trideset dve godine sam imala. sećam se lošeg fizičkog stanja. bolele su me podlaktice

strašno. pucali su mi kapilari od nedostatka ljubavi. to je jedna čežnja da se to ponovi

postoji strašna tuga što se nešto ne može ponoviti. verovatno je ovo što radim sa

decom jedna strašna zamena za sve to. radim dok ne padnem mrtva od

umora. osećam se pijano i ošamućeno. izgleda da mi je jako

potrebno da se trošim. onda se osećam dobro

 

šta je za tebe seksualnost

 

u tim trenucima sam najprisutnija. osećam da baš živim. to je za mene

najjasnija najmoćnija potvrda postojanja. seksualni čin. ljubavni čin. to je radost

smejem se. herceg je prezime moga muža i ostalo je da ga nosim jako dugo živim

sa njim. mećavin je prezime moga oca. postoji u onoj knjizi srbi u banatu zanimljiv

podatak da je jedan čovek ušao u kuću koja nosi to prezime i primio je to prezime

da bi se nastavilo. u mojoj porodici ima dosta žena i sa tatine i sa mamine strane

jordać je mamino prezime. to je prezime moga dede koji je najsnažnija

uspomena u mome životu

 

ti si u stvari jelena herceg mećavin jordać

 

da. jesam

 

 

 

šumarak. vračev gaj. crvena crkva

jasenovo. dupljaja. grebenac. kajtasovo

7. februar 1995. devedeset treći dan hodanja. prepešačio 20.64 km

 

 

čovek se navikne

reci mi nešto o toj bolnici u kovinu

 

ta neuropsihijatrijska bolnica u kovinu ljudi je zovu ludnica i

ona to jeste postoji u kovinu još od pre rata. imajući u vidu toliko

vreme mi smo se navikli. građani žive sa bolesnicima

 

ja sam juče video takvog jednog čoveka i uplašio sam se strašno

 

jeste tako. ja sam u kovin došla pre dvadeset godina i moji prvi susreti sa tim

ljudima su bili slični onome što ste vi juče doživeli. uvek je to bilo i tužno i pomalo

zastrašujuće. međutim čovek se navikne. svi smo mi potencijalni zapravo

i ako to znamo nije tako strašno - kaže mi ljubinka korak

 

 

ja sam ravnica

mislim da sam se poistovetila sa tom ravnicom tom zemljom i da sebe doživljavam

baš tako. ravnu kao vojvodinu zemlju koja je izvor svega. primam trpim rađam sve

to što daje i dobija ta moja ravnica mislim da sam to i ja. mislim da bih zbog toga

bila nesrećna kada bih živela na bilo kom drugom mestu

 

gde tebe tvoje telo podseća na ravnicu

 

mislim da sam ja cela takva. možda sam ravnica najviše u donjem

delu trupa noge stomak - kaže mi violeta živkov u radio kovinu

 

 

kibicfensteri

interesantna pojava koja se sreće ovde u južnom banatu su kibicfensteri

to je ispupčeni prozor sa koga može da se gleda kada je loše vreme niz ulicu

levo i desno. a ima i jedna mala vratanca kad komšija dođe da može malo i da

se porazgovara. to potiče od nemaca koje je sve interesovalo a nisu mnogo

druželjubivi bili. nisu se mešali sa srbima i mađarima i drugim nacijama kojih je

ovde jako mnogo. ima to jedno selo - gudurica - koja ima nekih osamnaest nacija

pre rata je gudurica imala svoju banku i kanalizaciju. sad i malo veća mesta

nemaju kanalizaciju. ostalo je danas da se vide kamene kade ispod bunara

pa ono kameno da se grožđe mulja. drvo je bilo lako uništivo a taj kamen

datira po trista godina. ja sam stari vrščanin. roditelji mi se zovu stojkov

đorđe i kosić danka a ja sam njihov sin miodrag

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je slava

učili su me da nikad ne

treba druge potcenjivati da

uvek treba biti pažljiv prema

drugima. kakvi su drugi prema

tebi takav ti budi prema njima

ako te neko šopi okreneš

mu drugi obraz. nikada

mu se ne

suprotstavljaš

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine i onda

uvek ta deca bez

roditelja u kojima

živi ljubav božija

kažite im da je

kod nas lepo i

da mogu da

dođu kad

hoće

 

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine dete je

pupoljak svih bića

mislim da je to ono

što vredi u ovom

čovečanstvu

biti

dete

do

kraja

života

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je živi

seks u tim trenucima

sam najprisutnija. osećam

da baš živim. to je za mene

najjasnija najmoćnija potvrda

postojanja. seksualni čin

ljubavni čin. to je

radost

smejem se

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je kovin

u svakom selu i na

ovom i na onom svetu

svi smo mi potencijalni

i zapravo i ako to

znamo nije

strašno

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine ljubeći

vrh svakog trena sebe

doživljavam baš tako. ravnu

kao vojvodinu. zemlju koja je

izvor svega. primam trpim

rađam sve to što daje i

dobija. ta moja

ravnica

mislim

da

sam

to

i

ja

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su tada

bili a sada su još

više buket

buket

svih

sela

buket

svih

sela

na

planeti

zemlji

na

planeti

tom

selu

jednom

jedinom

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

24. april 2026.

27900 dan mog života

 

 

nova pazova. ašanja. kupinovo. obrež. ogar

donji tovarnik. subotište. brestač. sibač

28. januar 1995. osamdeset treći dan hodanja. prepešačio 23.58 km

 

 

šesnaest srezova

kako si to rekao

 

bolje ciganski na kola nego gospodski peške - kaže đorđe orlović iz obreža

 

šta misliš kakvi su sremci

 

sremci nisu ratoborni ali ne podnose da ih diraš da ih uvrediš

 

a sremci i brice ima li toga

 

ma nema. ja imam trideset pet godina i nismo nikada imali tu tradiciju. jeste

da je u obrežu bilo tri ubistva prošle godine ali to je zbog žena. bosanac je ubio

sremca. sremac mu preoteo žensku. bio je lepši zgodniji. bio je portir i išao u drugu

smenu kad ga je ovaj presreo. ubo ga je trinaest četrnaest puta. sad ovaj robija

onaj je pod zemljom ona se udala ponovo. drugo ubistvo je jednog čoveka. on je

bio na ratištu došao kući i imao neku frku sa ženom. izađe u centar milicija ga

uhapsi ispičkaju ga i puste iz pećinaca da dođe kući. i on dođe i oni ga pošalju

po oružje da ide kući. on ode i donese oružje. imao je sve moguće oružje

dođe i razoruža miliciju. i oni vide da se on ne šali i skinu oružje. tu

je on njih zajebavao. i na kraju dođe specijalna jedinica

iz novog sada i ubiju ga

 

a on njih nije

 

ne. on se malo zajebavao. izgleda da nije bio čist. to od rata malo skreno.

to se desilo u dva sata po danu. mi išli sa posla. on i taj su još kumovi

 

a treće ubistvo

 

posvađali se u kafani. i jedan uzme stolicu pične ga ovaj padne na

stepenice i gotovo. taj nije ni robijo. nešto malo da li šest meseci

 

da li su ta ubistva ostavila u selu kao neki strah

 

jebi ga sve je to normalno za sremce - kaže piroćanac orlovićev drugar

 

gde je to normalno. ovaj moj drug zajebava da je normalno. zajebava

sremce. a on je došao ovamo na kravama. oni su šesnaest srezova promenili

dok se nisu ovde kod nas odomaćili. ko god nema gde dođe u obrež

 

 

svugde

kako su svugde te žene iste. isti korak isto su obučene. način kako nose

maramu na glavi. drže jedna drugu pod ruku i vraćaju se sa groblja. iste su kao

moje tetke dušanka i marica iz gradiške - kaže mi rajka sredojević u obrežu

 

 

* * *

 

petsto metara unazad u hotelu u obrežu okupljaju se veseli ljudi. uparađeni

narajcani za veliko slavlje. venčali su se naših dvoje iz kupinova. a ovde u

centru obreža ljudi se tužni vraćaju sa sahrane. na čelu kolone kolica na

kojima je do malopre bio sanduk sa umrlim. sada se vraćaju prazna

 

 

 

prolazio kroz mesta kroz koja sam već prošao

30. januar 1995. osamdeset peti dan hodanja. prepešačio 16.53 km

 

 

fruška gora mi je iza leđa. pruža se kao hleb na stolu. blizu je. prošlih dana

sam bio u južnom sremu pa je fruška gora na severu bila preda mnom a avala

iza leđa. sad je sever ravan. samo zemlja i nebo. i sve je tu tako blizu. eno ga

beočin. crkva u kisaču. ovuda sam prolazio poslednjeg dana prošle godine

bilo je hladno i vetroviio i plavila se ledena vlaga. danas se oseća proleće

 

 

srbin iz bosne

ja sam srbin iz bosne ali ne dajem ja pet para na to. meni su draži moji muslimani

sa kojima sam rođen nego srbi ovde. ja sam rođen i prvo što sam ugledao bile su

džamije njihovi vrhovi. to je moje detinjstvo. a sada ovi što su se po bosni nakrali

pa došli ovde i tu mi srbuju neka me se mane. ne dam ja moje muslimane

 

recite mi ime

 

ma nije važno - kaže danas šezdesetogodišnji novosadski taksista

 

 

poštena porodica

poštena porodica jedna treba da ima godišnje pedeset litara rakije. to izađe

nedeljno jedan litar. nedeljno litar nije mnogo. dođu gosti nas četvoro svako po

jednu čašicu i skoro je pola litra otišlo. e sad da bi mogli da ostavimo rakiju za

narednih dvadeset godina treba da imam preko pedeset litara. znači ako imam

sedamdeset litara pedeset ću popiti do sledećeg pečenja rakije. kajsije recimo

onda dođe nova a ostaje onih dvadeset litara da se čuva i otvara se tek

za neka slavlja. fešte - priča andrija terek iz bačke topole

 

 

 

gornji breg. velebit

31. januar 1995. osamdeset šesti dan hodanja. prepešačio 17.78 km

 

 

endre penovac slikar

ovo na slici prepoznaje se da je sneg a iz snega se vide trave trske stabljike

od kukuruza ili od suncokreta. ne trudim se da to materijalizuje nego to su ipak

linije čiste neke. to su potezi. ali ipak asocira to. ima nekog reda ipak se vidi šta je

to. prvo sam imao takve slike. onda sam pročišćavao sve više i više. tako sam skroz

došao do neke čiste apstraktne linije. ekspresivne linije. imam dve vrste linija u stvari

na jednoj strani imam neke nekontrolisane ekspresivne slobodnije. to radim u zaletu

mada je to neka muka jer ne može ipak ta linija da odleti previše. teško je to u stvari

u nekoj napetosti. sa jedne strane želim što više da se oslobodim a sa druge

treba da pazim. valjda je i sam čovek takav. na jednoj strani dominiraju

te deblje jake impresivnije agresivnije

 

tu gore više ne vidim ni jednu liniju

 

da. to je zbog dubine jer pejsaž je za mene prostor i moram dočaravati tu dubinu

prosto oko ne vidi kraj. barem je to tipično za naš krajolik u vojvodini. negde tamo

se nebo spaja sa zemljom. ne vidiš više ništa sve se to spaja u jednoj liniji. ravnici

 

 

 

prolazio kroz sela kroz koja sam već prošao

 

1. februar 1995. osamdeset sedmi dan hodanja. prepešačio 22:09 km

 

 

mrtva grana

kakva je molska tisa

 

sad već otkad nema taj mrtvi kanal nije toliko lepa kao u kanjiži

ovde su sad mrtve i pošto ne teče voda brzo dosta je prljava i zelena

neke zelene biljke su po njoj. nekad je molska tisa bila slična kanjiškoj

a sad se pretvara u baru. bio je to veliki prostor velika šuma puno ptica

moglo se ići čamcem. sad tamo kod kovilja ima jedna jako lepa mrtva

grana. tako se to zvalo jer tamo nije tekla voda - pričaju eva i pal iz mola

 

 

fotografija: moja soba (ranac) u mojoj kući (put) (osamdeset sedmi dan hodanja)

 

 

 

 

lukićevo. orlovat. uzdin. putnikovo

2. februar 1995. osamdeset osmi dan hodanja. prepešačio 19.05 km

 

 

surutka je najzdravija ali nije masna

bolje da sam bio pop nego šofer

 

zašto

 

zato što pop ne ulaže ništa nema nikakav rizik. jedino može da mu ispadne

krst iz torbe i to mu je. a meni ako ispadne točak. jebi ga svaki dan si na putu

nemaš odmor nemaš ništa. uveče se vraćam u kruševac sutra uveče sam na

granici makedonije. onaj te tamo masira ne možeš da prođeš dva dana. ne

možeš na vreme da jedeš ne možeš na vreme da spavaš da se umiješ

 

a jel možeš da piješ i voziš

 

može može al voda. sad žurim da stignem kući u kruševac

 

šta voziš sada

 

šećer za merimu iz kruševca. oni su zvali nas. ima tu i neka kompenzacija

malo i održavamo im vozila. oni će nama opet da daju prašak

to je jedan zdrav odnos između firmi

 

šta je to kompenzacija

 

to ti je kad ja tebi dam šećer ti meni prašak pa ćemo onda da se dogovorimo

ko je kome još dužan i kako da poravnamo. manje više to je robna razmena

ja imam ovo sad a meni treba sirovina. prašak sam prodo u zrenjaninu. zrenjanin

će meni da da šećer. ja ću šećer da dam u trgovinu dole u kruševcu. oni su trgovina

na veliko i malo i uvešće za mene sirovinu pošto oni imaju možda neki drugi izvor

ne podležu embargu što se tiče hrane i ovo sve. mi abnormalno izvozimo stočnu

hranu za makedoniju. to se sve uzima samo u bescenje. za englesku gume idu

iz  trajala iz kruševca. ide vozom do makedonije. dole ga makedonac tovari i

carini kao njegovu robu. onda on uzima kajmak mleko a nam ostaje surutka

 

surutka je najzdravija

 

jeste ali nije masno. što ljudi ne jedu non-stop

pasulj bez mesa. znači nije zdravo mnogo

 

vojvodina

 

ja sam vojvodinu video upoznao i prošao kao vozač. iskreno da ti kažem

to su marljivi vredni ljudi. dosta rade za razliku od šumadije i pomoravlja. mada

se i dole radi ali ovde su ti paorski poslovi. imam ja tu dosta drugara. jednog malog

mađara iz uzdina pa tu još neke. iskreniji su i pošteniji ljudi od pančeva ka gore nego

što su dole južnije. ja to pričam mojima dole. kako svi žive i rade i nema tu neke

verske podeljenosti. svako poštuje svoju veru a najlepša stvar što se poštuju kao

ljudi između sebe. kad ideš dole prema kosovu tu se već oseti neki pritisak. zakon

ovo ono. i to ne može silom da se istera. da vam još nešto kažem: svaki čovek koji

radi on nema vremena da mrzi onog drugoga. i to je najjača strana tog življenja ovde

po banatu paor radi ceo dan i on naveče opere se jede i odmah misli šta treba za

sutra da se spremi i radi. nema on vremena da misli o drugima. a kod nas

svet manje radi a više vodi politiku i to ne valja

 

kako vidiš samu prirodu pejzaž da li se razlikuju od onih dole

 

mi smo navikli na naš sistem na brdo planinu. pejzaž ko pejzaž meni se sviđa

to je prvo rodna zemlja i to mora za oko da ti zapne. od toga je lepo da živiš. ako

shvatiš da zavisiš od nečega onda ne može da ti bude ružno mora da ti bude lepo

mogu da kažem da mi je ovaj kamion ružan al mi je on sve na svetu. od njega

školujem decu ranim familiju. poso koji radiš a ne voliš ga onda bolje nemoj ni

da ga radiš. moj posao je težak psihički i fizički. pa još kad sam putuješ to je

užas usmrde mi se usta - kaže stojan mijajlović iz sela suške kod kruševca

 

 

preko zime

šta radite sad

 

pa sad preko zime bavimo se malo stokom. imamo neku kravu neko

svinjče mi smo navikli to sve da držimo a nema računa to sve da se drži

kukuruz nema cenu. mleko je jeftino. samo ipak i da ga baciš ne vredi

moj posao je zemljoradnički ja ne znam drugo. to je prljav

posao a niko ne ceni taj posao

 

a ima li nešto lepo u tom poslu

 

rekao sam vam nisam naučio drugo i onda mi je ovo lepo. volim krave

ovce. od detinjstva prvo mi je bilo najdraže deca a onda golubovi. imam one

razne golubove i to volim opasno. ja radim sve oko kuće i čim se to završi ja

odmah kod golubova. jer to mi je hobi. bolest. volim da ih vidim pa kad imam

vreme stojim tako pored njih pa ih kibiciram. onaj ima vrat onaj noge dugačke

 

koliko ima najstariji golub

 

ovi maltezeri ne traju baš toliko. četiri pet godina ako izdrže. u mlađe godine

kad sam bio taj golub je trajao više. nije bilo bolesti i sve to. sad ima neki bolest

pa se razboli pa crkne. ja sam imao lane jedan plavi golub. to je bio mužjak. da

ga ne falim ne znam koliko bih mogao da dobijem za njega kada bih ga nosio na

izložbu. jer ova gospoda imaju pare. hoće da ima nešto pa plati. i on je crko

ne znam odakle dođe taj bolest u zadnje vreme. pa i golubovi divljaci. ni

ti se sad ne izlegu toliko kao pre. ne znam zašto

kaže barbu mojsije iz uzdina

 

 

udarnički

ima li crkve u lukićevu

 

nema. srušili smo je 45. mi smo kolonisti i komunisti bili. nije bilo ničega pa

smo rušili udarnički. onaj što je rušio toranj pao je i jedva preživeo. rušili crkvu

pa smo gradili zadruge i svinjce - priča čovek iz lukićeva ne želi da mi kaže ime

 

neka kažu drugi ja sam tada bio desetogodišnji dečak

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je

umetnost

ravnice

ne vidiš više ništa sve se to spaja u jednoj liniji-ravnici

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je samoća

poklonjenja. pa još kad

sam putuješ to je užas

usmrde mi se

usta

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su i

tragovi surovosti

rušili crkvu pa

smo gradili

zadruge

i

svinjce

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

23. april 2026.

27899. dan mog života

 

 

sremski karlovci. jarkovac. ljukovo. putinci

donji petrovci. golubinci. popinci. stara pazova

25. januar 1995. osamdeseti dan hodanja. prepešačio 20.54 km

 

 

krenem i vidim da sam izgubio malu crnu brojanicu. juče sam izgubio i kapu

ali brojanice mi je žao. onda se setim da mi je možda ostala u plavoj kišnoj

jakni. ostavim crveni ranac na ogradu izvadim plavu jaknu i u njenom

džepu nađem malu brojanicu. dan je sunčan prolećni

 

 

ne. nećemo tamo

šta je interesantno u ljukovu

 

ima fudbalsko igralište fudbalski klub usaoj. ima dosta prodavnica

 

jesi li ti tu rođen

 

ne. rođen sam u vinkovcima. ovde sam došao zbog rata 1991

godine došli smo ja mama tata i sestra. iz osjeka smo došli. tamo

smo ostavili kuću, ovde živimo kod nekog čoveka koji nas je primio

 

gde ste bili pre

 

isto kod jednog drugog čoveka koji nas je primio

 

kakav je to život objasni malo

 

malo je teško. dobro mi ne plaćamo tu stanarinu ali mama i tata idu

raditi pomagati tom čoveku. nije baš prijatno. ipak to nije tvoja kuća

 

 

fotoografija: dečaci iz ljukova (osamdeseti dan hodanja)

 

 

jel misliš da ćeš se vratiti tamo

 

ne nećemo tamo. napravićemo kuću negde drugde. ovde ili u

nekom drugom selu - kaže mi trinaestogodišnji aleksandar popović

 

 

ja bih

zovem se zoran mandić. rođen sam u karlovcu u stvari živeo sam u

jednom mestu pored slunj se zove. došli smo isto tako zbog rata u ljukovo

 

jesi li se navikao

 

jesam ali mi ipak nedostaje ono. tamo sam rođen

 

pa jel bi voleo da se vratiš

 

da. ali znam da to neće biti. nema tu više mira tamo će uvek biti rata

 

uvek

 

ma da

 

pa kakvi su to ljudi kad će se uvek ubijati

 

u tom selu ima par kuća od srba. sve su

drugo hrvati i okolo su hrvati. nema to više...

 

pa jel mogu ljudi da se pomire da li bi se ti mirio

 

ja bih

 

možeš li da opišeš prirodu tamo u slunju i ovde

 

tamo su bila samo brda i šuma. ovde je samo ravnica nigde šume nigde ničeg

nedostaje mi sve. tamo sam imao drugova. imam i ovde ali tamo sam odrastao i sve

 

a kakvi su ljudi tamo a kakvi su ovde

 

tamo smo se svi lepo družili. a kad je počeo rat više niko nikoga nije

voleo. ti si hrvat ti si srbin i sve tako. ovde kad sam došao tu su svi

srbi i nema s kim da se svađaš oko toga ko je srbin ko hrvat

 

a jesi li ti tužan

 

bio sam u početku a i sad sam malo tužan. ovde

još moram da se naviknem. tamo sam odrastao jebi ga

 

 

* * *

 

raskopčao sam jaknu i uživam u vlazi koju vidim svud oko sebe jer sneg

se istopio. zagasito sunce sija u daljini po silosima. ravnica je svuda oko

mene sa leve strane se plavi fruška gora. narandžasti voz prolazi iza

mene. čitao sam danas u hodu dnevnik aleksandra tišme od 42 do 52

 

 

samo sa ljudima

ja sam rodom od knina oženio sam se iz bosne a sad živim

ovde u sremu u pećincima. i uvek tvrdim i stojim iza toga da se častan

i čestit čovek može uvek prilagoditi u svakoj sredini neovisno od toga da

li je to kosovo hrvatska vojvodina nemačka. bilo gde važne su dobre

namere najvažnije je da čovek bude čovek. znate i sami šta je žan žak

ruso rekao da je čovek najveća životinja. i to je tačno jer što čovek

može učiniti zla to životinja životinji ne može

 

šta mislite zašto su ljudi životinje

 

ne znam ni ja sam iz kojih pobuda

 

kakvo je vaše lično iskustvo da li su ljudi više dobri ili loši

 

mislim da su ljudi ipak više dobri. sa njima sam sve stvorio sve

što imam bez obzira koje su vere i nacije. dve kuće sam sa njima u životu

stvorio. samo sa ljudima ni kredita nisam dizao ništa. sve samo na mobu

jednu sam kuću napravio u orašju pa sam je prodao i došao ovde

i opet sam pravio kuću i ovde - kaže vuja batas

 

 

* * *

 

od golubinaca do popinaca mene i jednog golubinčanina u tradicionalnom

braon somot odelu primi na prikolicu traktora traktorista iz mihaljevaca. kupio

okrunjeni kukuruz i vozi ga. nas dvojica legnemo na kukuruz i vozimo se

kroz panoniju. ljuspice ponekad ponese vetar i nosi nam ih u lice

 

 

 

vitojevci. grabovci. nikinci. krnjaševci. vojka

26. januar 1995. osamdeset prvi dan hodanja. prepešačio 21.84 km

 

 

krećem iz inđije da obiđem nekoliko sela u donjem sremu tamo negde ka

savi. naravno da je proleće. toplo je. oseti se toplina vazduha od neprimetnog

isparenja. dok prelazim autoput beograd-zagreb pročitam dosad najlepši deo

tišminog dnevnika u kome opisuje mladića hegediša u radnom logoru 1944

u erdelju. snažan mlad i lep seljak koji još nikad nije bio sa ženom čuje

da će im biti produžen boravak u radnom logoru i dok ostali kukaju

on kaže ta šta o tome. nećemo videti trešnje nećemo videti

kajsije a ko zna hoćemo li videti grožđe

 

 

lepih lubenica ipak imamo

o život je nezgodan - kaže todorović milan iz grabovaca. deca velika

žena mlada puno para treba. ipak se živi. može se. nije baš neki veliki

život ali je lepo. mnogo bi bilo bolje da nije tako skupa ta poljoprivreda

ta semena. nafte nema to se zna. lepih lubenica svake godine ipak

imamo. bostan gajimo kukuruz pšenica to nam je sve

 

 

od 160 do 200 godina

šuma svaki dan ima sve manje. na nivou same vojvodine to i nije možda tako

ali ja govorim na nivou sveta uopšte. šuma je sve manje. mi ovde uspevamo

da pratimo to da ono što se poseče bude u istom tom broju i pošumljeno

ovde u vojvodini je bio jedan projekat još pre koji je sproveden da se

pošume sve površine koje su za to pogodne. nema veze da li

su to pašnjaci zaparložene površine ade

 

koliko je šumi potrebno da postane šuma

 

da bi postala šuma mora da postoji određen broj stabala koji će da promeni

i stvori jednu mikro klimu. znači specifičan eko sistem. taj broj stabala da bi

došao do neke zrelosti je broj od jedne dve do dvadeset i pet godina. kod

hrasta tog sremskog hrasta lužnjaka kreće se od 160 do 200 godina

kod jasena se kreće otprilike negde od 80 do 120 godina

 

volite li ih

 

ima jedna filozofska misao koja kaže: ako hoćeš da uništiš jedan narod

uništi mu šumu. mi nismo ni svesni koliko nam ta šuma znači. ne govorim

sa stanovišta ogreva drvnog materijala u privredi. zamislite koliko bi ovaj svet

bio siromašniji kada bi se izbacili recimo iz svih književnih dela opisi šuma

koliko bi slikarstvo bilo siromašnije kada bi nestalo sve ono gde su naslikane

šume. mislim da sam sasvim dovoljno rekao. čovek je vezan za šumu. on je

ponikao u šumi. mogao je u onom prvom momentu da opstane samo

u šumi - priča mi jovan čizmić od grabovaca do hrtkovaca

 

 

 

pećinci. prhovo. mihaljevci. karlovčić. deč. šimanovci

27. januar 1995. osamdeset drugi dan hodanja. prepešačio 21.98 km

 

 

dunav se odmrzava a zunzare lete

ovih dana sam doneo ribu na terasu. bila je u kesi i curilo je malo. i juče preključe

muve se počele skupljati na to usred zime. sveti sava dunav se odmrzava a zunzare

lete. mislim stvarno to nisam doživeo. a zamisli danas i grmi. juče je bilo petnaest

šesnaest stepeni danas je nula dok pada sneg. ovo vreme je nenormalno

velike su to promene. danas grmi na svetog savu. kiselo ništa drugo

nisu te promene dobre ni za ljude ni za životinje ni za biljke

 

kakva je riba

 

šta ti kažem zimi je lepa riba. ali bolja je ovamo uz dunav prema surduku nego

tamo dole kod save. tamo je prljava voda. oseti se to sve od te kanalizacije. svega

 

i to se oseti na ribi

 

oseti se kako da ne. ima neki miris. voda je mala sada i prljava da nije

normalno. ovde prema belegišu i surduku mnogo je čistija. lovili smo tamo

na ušću save i dunava. kanalizacija je tamo užas - kaže ivan racek iz zemuna

 

 

* * *

 

sam na putu. pada vlažni sneg. hodam: povodom mokrog snega. ostavio

sam iza sebe usamljeno drvo po kome je sa jedne strane nalegao sneg i on

se beli. ona druga zaštićena od vetra crni se od vlage koja je natopila drvo. oko

mene su polja zabelela su se. nema ni kuća ni ljudi ni politike ni istorije. postoji

samo ravnica i sivo nebo nada mnom. šiblje oko puta put sneg. i jedan čovek

 

 

tornjevi

po završetku drugog svetskog rata crkva u šimanovcima nije bila ni

restaurirana ostalo je sve onako kao spomen-obeležje na prokleti rat

mahom su u svim sremskim selima bili minirani tornjevi na crkvama pošto

su ljudi osmatrali sa tornjeva i izveštavali narod da beže kad nailazi vojska. i

onda su nemci našli to rešenje da poruše tornjeve. u mnogim selima su crkve

i tornjevi obnovljeni a u šimanovcima ne. mada je sama crkva sređena i

upotrebljiva ljudi dolaze. jedino zvonik je ostao kakav je i zatečen po

završetku drugog svetskog rata - priča mi dragan babić iz rume

 

 

aleksandar đorđević sin

... o budućnosti ne smem da razmišljam iz prostog razloga što ne volim da

znam ni šta će mi se sutra desiti jer to u mene unosi nemir. što se desi desiće

se. ako se ja budem ponašao kao do sada normalno biće ta budućnost sasvim

u redu. možda ja do kraja života preživim još tri rata kao što su i moji dedovi preživeli

pa nikom ništa. idemo dalje. neko kaže da je sad najteže. nije može da bude još teže

a možda je nekad bilo mnogo teže. mi to ne znamo i ne možemo o tome da sudimo

ja sam bio na ratištu i to nije imalo apsolutno nikakvog smisla. ni što sam ja išao ni

što su drugi išli. zapanjilo me kako ljudi kad odu tamo polude. odavde ljudi za koje

kažu da su najpitomiji u bivšoj jugoslaviji. bilo je enormnih količina droga pića oružja

to valjda kad se sklopi nastaje kompletan idiot budala od čoveka. ja sam bio svedok

da je veoma mali broj ljudi nastradao od suprotne strane od neprijatelja. veći

broj je nastradao što su se sami ranjavali ili su ih drugovi ranjavali

usled alkohola droge usled neozbiljnosti sa oružjem

 

da li je puno ljudi poginulo

 

dok sam ja bio tamo ne mogu da kažem koliko

ih je poginulo. poginuo je ogroman broj ljudi

 

 

mirjana đorđević majka

ja se bavim knjigovodstvenim stvarima. ništa

me drugo ne interesuje sem kuće dece ništa više

 

muž vam je poseban. prevodi bavi se nekim

važnim stvarima. sin i kćerka imaju perspektivu a vi

 

oni se bave tim ali potrebna sam im ja. posle svog tog posla putuj, dolaze

odlaze opet treba neko da ih sačekuje kod kuće. da im bude oprano toplo

skuvano. ja to sve stižem pored mog redovnog posla. trideset godina

radim u zemljoradničkoj zadruzi šimanovci kao knjigovođa

 

vi ste možda najvažniji

 

možda. mada oni kažu da ne mislim ja da oni

ne bi mogli bez mene živeti. verovatno bi mogli

 

 

ksenija đorđević kćerka

jesu li lepi šimanovci

 

jesu. videli ste. ima tu lepiih i finih ljudi. neposrednih. tu živim ja

živi tanja jevtić. olivera grujin. biljana i branislava vrtikapa. živi

srđan radivojević. dejan radosavljević. mnogi

 

šta ćeš ti učiniti u životu

 

pre svega treba požuriti da se nešto završi upravo što su vremena takva i što se

ne zna do kada će da potraje sve ovo. tek onda treba razmisliti čime se baviti. vredi

li se nečim ozbiljnim ovde baviti ili treba negde drugde, u inostranstvu tražiti izlaz

u ovom trenutku čini mi se da je bolje negde drugde. zato kažem da treba požuriti

 

da li je problem ovo napustiti

 

jeste možda ali možda je još veći problem ostati. ako

situacija bude još teža stvarno je problem onda ostati

da bi se ostalo treba da se steknu određeni uslovi

 

marsel dišan jedan od najvećih umetnika

dvadesetog veka kaže: važno je otići

 

slažem se

 

 

mirko đorđević otac

9. februar 1995. iz šimanovaca

- miroslavu mandiću koji ide za ružom vetrova pismo ili zapis te nešto

u tom smislu u ovaj oblačni ali topao dan kada se pominje sveti jovan

zlatousti - hrizostomos - jer je danas dan prenosa njegovih moštiju... a ja

sam toliko puta stajao u bazilici sv. petra u rimu pred grobom njegovim... i

osećao kako mi se vrhovi prstiju znoje od nervnog nemira...

- zapis-pismo dakle miroslavu mandiću koji se pojavio u mojoj kući

kao gost - a mene nije bilo - a gost je epifanija. neko ga je poslao

- ne umem da pišem pisma nervozni ljudi to zaista ne umeju

oni samo čekaju pisma ili gosta koji ih najčešće i ne zatekne

- jer ja sam ti je on i ja sam to ste vi i mi svi... i skoro sve vaše knjige

znam i pamtim i verujem da i knjige - barem neke - i nas pamte...

- zakasnio sam za lutanja. dok sam bio mlađi kaznili su me dugim

sedenjem... odvikao sam se ali umem da idem za vama kao brojni čitaoci...

- koji je religijski problem po meni najvažniji sada ovde - ne znam najbolji

odgovor ali imam svoj odgovor: ne stati. tražiti i naći sebe a to se ne postiže

ni u crkvi ni u državi već na putu u vetru i priči njegovoj koju vi iz knjiga vidim

mudro znate. jedan savet vam nudim - ne nudite je svima ne kazujte je svima

čak ni u svojim knjigama treba nešto i za vas da ostane. ruski mislilac lav šestov

kaže negde da se ne pišu knjige da bi se nešto kazalo već i da se ponešto prećuti

- nije lako ali mudro je tako jer ljudi ne treba

sve da znaju to je privilegija samo njegova...

- a ovde na ovim prostorima je opet to traženje sebe najvažniji problem jer evropa

nam je dom... setite se kako f. m. dostojevski kaže tamo su naša groblja tamo je to

sveto kamenje. svaki mi je kamen u evropi drag... to govori versilov u mladiću a ovi

danas kažu da nema nikakve evrope da smo mi jedini... narod koji ima sopoćane i

onu čudesnu pesmu-molitvu-jadikovku-himnu-akatist-irmos ili već ni sam ne

umem da odredim šta je nikada mi to jasno bilo nije a mislim osećate na lazinu

santa maria della salute je pravi evropski narod...

- koja knjiga i koje ideje su me stvarale - ne znam tačno kao ni vi jer čitanje

mi je udvajanje utrojavanje totalna multiplikacija i drži me nesmanjenim intenzitetom

još od kada sam kao dete pročitao robinsona krusoa i quo vadis domine, te knjige

i danas kažu da su dečje nosim infantilno sa sobom čak i kada putujem na

najozbiljnije susrete... a sada ću poneti i vašu ružu lutanja...

- u šimanovcima ima crkva svetog nikole to je onaj miriklijski nikola od vode štiti

i u bariju je takva crkva a kralj uroš je odneo iz barija u rim ikonicu svetoga nikole

i ona i danas leži položena na oltaru istočnome u rimu i tamo smo mi srbi svuda

nas ima... tako se razdaljina između šimanovaca pod niskim sremskim nebom

panonskim meri čudnovato kratkim rastojanjem-kilometražom... svuda je

centar sveta... gde vetar duva...

- a vetar najlepše duva u puškinovoj poeziji mnogi to ne vide... ne osećaju...

vi ćete to osetiti vi ste saputnik vetrova panonski isposnik-pesnik koji

se predaje panonskim vetrovima...

- o intimnim stvarima ne umem da govorim - one su nam date da

parafraziram ničea - da ne bismo umrli od istine... život je

tako grub... i ako nema toga on je bez smisla...

- pišem dnevnik na francuskom jeziku. ima i zapisa na ruskom i

na drugim jezicima - nije sve za objavljivanje rekoh... nešto sam objavio...

- sada pošto je ovo ipak pismo čitam ovidija čekamo treći milenijum i ne

treba da nas zatekne nespremne kao ono apostole kada su zaspali u

onom zemaljskom-nezemaljskom-nadzemaljskom vrtu... zato

se na onaj i onakav dan i jede presan hleb...

- voleo bih da se vidimo. nebojšu popova sam pozdravio pozdravlja vas

i čeka i čita. sada se u republici koja je res publica borimo za jednu

bolju i drugu srbiju u evropi. ko zna ima li to sve smisla

- srdačno pozdravljam a ostalo će moj saša - on

bolje vidi i dalje vidi i čuje nego ja

vaš mirko đorđević

 

 

tata je tada prodao sve konje

držim već dugo konje lipicanere. momentalno imam sedam konja. krava

imam dvanaest komada. od ovih steonih junica jutros je jedna pobacila tele

tata je otišao u štalu i vidim vraća se neraspoložen. junica pet i po meseci

steona pobacila. noćas se to desilo najverovatnije

 

a šta radiš sa lipicanerima

 

pa samo parada. ovako vožnja u fijakeru. ništa veliko. sad sam uzeo

jednog galopera. ako bude sreće tamo u maju junu da izađem malo na

trke. to jako volim i to nam je familijarno. to je već tradicija da držimo konje

imam ja traktor od 75 godine pa sam i drugi kupio tako da oni ništa ne rade. to

je čisto iz ljubavi. imao sam ono uz rat čak dvanaest konja. onda sam otišao u

vukovar u rat i neko je javio tati što nije baš šal, da sam ja zarobljen. tata je tada

prodao sve konje i hteo je da ide da me traži da te pare da za mene. ja sam

posle duplo plaćao te konje kada sam ih kupovao. kupio sam samo četiri konja

ovaj konj se zove bistrica. voli da svlači ular ali i kada ga svuče nema problema

neće da dira. ovaj mali njega sam sad kupio englezer galoper je zove se delija

on ima poreklo od kazanove sa zobnatice i od svih ovih pravih konja

ova dva su lipicaneri oždrebljeni kod mene. to je sve čista krv

 

da li je važno da je čista krv

 

kako da ne ako se sve drži pravo. nijedan konj ne može da ide kao

lipicaner u fijaker. to je konj za paradu. ja kad upregnem te konje meni je

to nešto najlepše to ne može meni ni mercedes da zameni. ovo je sve iz ergele

sa vučijaka iz prnjavora kod banjaluke. kobila je lepa zove se bregava. treba 24

februara da se oždrebi. ova mala pudla se zove mikica. stara je koliko i moj strahinja

ima pet godina i strašno voli decu. ovo je bubi šar-planinac dobroćudan u toku dana

ali noću ne prima nikog u dvorište. i on je odrastao sa decom. ja sam na kraju

sela i nije mi to ništa. ima još samo par kuća i onda dolaze romi naši cigani

dobro smo sa njima. oni meni kume ja njima kume i tu smo

priča branislav grujić iz krnješevaca

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine. vojvodina je

tih godina bila i zemlja za

izbeglice i decu izbeglica i

uvek tvrdim i stojim iza toga

da se častan i čestit čovek

može uvek prilagoditi

u svakoj sredini

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su ravnica

i vetrovi. svuda je centar

sveta... gde vetar duva...

vi ćete to osetiti vi ste

saputnik vetrova

panonski

isposnik

pesnik

koji se

predaje

panonskim

vetrovima...

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine biti dobar

sa svima oni meni 

kume ja njima

kume i tu

smo

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

22. april 2026.

27898. dan mog života

 

 

stari banovci. belegiš. surduk. novi banovci

19. januar 1995. sedamdeset četvrti dan hodanja. prepešačio 22.59 km

 

 

lepo je biti na putu baš sada dok duva vetar

 

 

 

banatski karlovac. nikolinci. vatin. mali žam

20. januar 1995. sedamdeset peti dan hodanja. prepešačio 15.39 km

 

 

kaže se: benzin marka i tu se sve završava

ja sam građevinski tehničar. dvadeset godina sam radio u jednoj firmi i

pre jedno šest meseci uzeo sam neplaćeno godinu dana. teška su vremena

i od plate se jednostavno nije moglo živeti. razmišljao sam u kojem pravcu da

idem i ocenio sam da je sad pametniji potez da se bavim benzinom. tako da šest

meseci već kupujem na granici benzin teram za beograd tamo preprodajem. jeste

naporno jeste rizično ali može da se zaradi - priča dragan račić iz beograda

 

u čemu ga prevozite

 

u kolima može 350 do 400 litara. imao sam metalne kante ali sam pokraden

pre jedno mesec dana. sada momentalno u plastičnim kantama vozim. ovo auto

sam kupio pre jedno mesec dana baš od tog novca. kupio sam mercedesa i zadovoljan

sam. prezadovoljan. mili mi se ići na put. a počeo sam pre šest meseci sa fićom. fića je

za dva meseca završio svoj posao pa sam onda kupio trabanta. i sad sam kupio ova

kola. sad sam krenuo iz beograda. imam dogovoreno sa čovekom. od jedan do dva

sata će me čekati sa benzinom. gledam da uzmem od poznatog čoveka kako bi bio

siguran da taj benzin valja. idem na granicu sa rumunijom u jedno malo selo vatin

to je već jedna uhodana šema. rumuni koji žive s one strane granice prenose

a mi preuzimamo i vozimo dalje prema srbiji. ima tu raznih registracija

kragujevac valjevo čačak beograd najviše

 

kako znate da je benzin dobar

 

šest meseci uzimam ga od istih ljudi. njih trojica ima i nikakvih problema

do sad nisam imao. mada čujem da se neki žale da ima u benzinu ponekad

vode mulja prljavštine. ja uzimam od poznatih a i ljudi koji uzimaju od

mene stekli su poverenje jer vide da je to uvek čist benzin

 

gde prodajete u beogradu

 

ja sam na dorćolu cara dušana ispred kuće i 90% imam svoje stalne mušterije

ostalo 10% su oni u prolazu. imam kantice od tri pet deset litara ili kanistere od

dvadeset litara i tako to točim. dnevno prodajem od 350 do 400 litara benzina

 

a zarada

 

ovako: od rumuna kupujem 1.45 ili 1.50 u markama. ako rumuni sa lakoćom

pređu granicu onda je to jeftinije. ako oni imaju problema da pređu granicu jer

je pojačanje od umprofora od graničnih carinika i slično onda njih manje pređe i

samim tim cena ode na više. ponekad zna da bude i blizu dve marke. i sad taj

benzin u beogradu prodajem za 2.5 marke. ako je u dinarima zavisi kojeg je

odnosa tog dana marka - dinar. sada je otprilike u dinarima gorivo oko četiri

dinara jer je marka otišla gore. u suštini hoću da vam kažem da je moja zarada

devedeset feninga do jedne marke po litri goriva. to je bogovski fantastična

zarada za današnje prilike. znači ja na jednoj turi zaradim oko 400 maraka

obično idem dva do tri puta nedeljno. neka je to trinaest puta mesečno

a toliko idem sigurno to je oko pet hiljada maraka

 

to je velika zarada. a istovremeno je mnogo ljudi iz dana u dan sve siromašnije

 

u pravu ste. onda sebi navlačite probleme neverovatne probleme. to je ono

kada sam pomenuo da su mi pre mesec dana pokrali 25 metalnih kanistera sa

komplet gorivom. stigao sam kući posle ponoći negde oko dva. bio sam strašno

umoran i mislio sam da ću ujutro sve srediti i istovariti. kad ujutro imam šta i da

vidim: vrata odvaljena odnešeni kanisteri gorivo sve. onda znaju uzeti gorivo i kažu

da će doneti novac i onda me izbegavaju beže da ne plate. moram biti jako oprezan

jer se smatra da ljudi koji rade sa benzinom imaju novac. šta da vam pričam. imao

sam čak oružani napad pre dvadesetak dana bilo je i u novinama. ušli su naveče

njih dvojica oko deset sati maskirani sa oružjem tražili su novac pokidali su telefon

ja sam bio neoprezan misleći da su mušterije bili su fantastično maskirani no uspeo

sam da ih neutrališem pričom i odneli su jednu manju svotu novca koja je bila

na stolu znači dnevni pazar. lepo je što ja ovako zarađujem ali mi ne prija

što je oko mene jad i beda na svaki korak. gde god da se okrenem

ljudi se samo bore da prežive

 

da li mislite da su ljudi u nekoj meri i sami krivi

za to. možda bi mogli na neki način da se trgnu

 

da vam kažem. ja sam za šest meseci najmanje dvadeset ljudi što

drugova rođaka komšija uveo u ovaj posao. od tih dvadeset nećete mi

verovati deset je opstalo. ostali nisu ili nisu sposobni ili su nesnalažljivi ili su

lenji ne znam. znam samo da ih je pola odustalo i vratilo se onom starom

koloseku gde jedva preživljava. ili nisu hrabri. benzin je veliki reskir. benzin

je bomba gde je osigurač izvađen. šta da vam pričam ne moram ja da

sletim ali može neko mene da udari i tu se završava priča

 

pričajte mi još o trgovini benzinom

 

gorivo sam uzimao pre jedno četiri meseca u golupcu. to je prema đerdapskom

jezeru i tu se pojavilo dosta jeftinije gorivo. interesantno je kako se to radi i prenosi

preko jezera. s one strane jezera su rumuni. oni su uspostavili kontakt sa meštanima

sa naše strane. i tu se uspostavilo jedno lepo poverenje. svaki meštanin sa ove strane

ima svog rumuna sa one strane. i tako oni njima preko jezera prenesu u plastičnim

kantama po 1000 do 1200 litara goriva. tu se ništa ne proverava i ne pita. ovi daju

benzin a ovi marke. mi prilazimo meštanima i uzimamo benzin. isto tako svako od

nas ima svog meštanina. meštanin iz ruke u ruku tu ima zaradu od 20 do 25 feninga

 jer se tu radi o tonama. ovaj moj dragan je prodavao dnevno po deset tona goriva

on je dnevno zarađivao oko dve hiljade maraka. to su ti automobili strašni što

se voze po gradu oni su 80% u vlasništvu ljudi koji se bave gorivom

 

kako se sporazumevate

 

sa rumunima se nije teško sporazumeti. preko 80% to su srbi koji žive

u rumuniji i odlično znaju naš jezik. i ovi drugi su od kada je počeo taj

posao sa benzinom lepo naučili naš jezik. u stvari tu i nema mnogo

šta da se priča. kaže se: benzin marka i tu se sve završava

 

 

 

kuštilj. mesić. jablanka. sočica

21. januar 1995. sedamdeset šesti dan hodanja. prepešačio 17.31 km

 

 

ovom novom japanskom tehnologijom

vrščani su sa vrlo jakom tradicijom što se tiče fotografije i imamo jake

fotoamatere. ova radnja postoji 50 godina. radio je moj teča i tu se rade

fotografije za sve vrste dokumenata. sad je nastavio moj brat i ja sa njim da

to radim. crno-bele fotografije se skoro više i ne rade. materijal za njih je skuplji

od kolora. to sad još amateri i entuzijasti rade na crno-belom. mi sve radimo u

koloru i to ovom novom japanskom tehnologijom. tu sad više nije potreban

mrak to je sve veza kompjutera i hemije sada

 

za koliko vremena su fotografije gotove

 

razvije se film i urade fotografije za nekih dvadeset dvadeset pet minuta. kapacitet

mašine je ogroman. može da uradi 3500 slika na sat 300 filmova dnevno bez problema

dva čoveka to urade normalno uz redovan drugi posao. ljudi vole fotografiju. ona je

najtrajniji zapis. za pokolenja ostaje sigurno. već ovi video zapisi elektronski se brišu

 

da li neko fotografiše vršac

 

da. ima amatera slikaju grad prirodu pejzaže. mislim da će vizuelna

 komunikacija dovesti do veće istine o čoveku. kad je nešto pisano

tu se obično nešto dodaje ili oduzima. a fotografija je fakat

nepromenjiv - kaže mirko dobrosavljević fotograf iz vršca

 

 

između s š i ć

kornel mata novinar rumunskog lista libertatea po

obrazovanju nastavnik rumunskog i srpskohrvatskog jezika:

u opštini vršac živi oko petnaest hiljada stanovnika rumunske narodnosti

smešteni su u oko deset jedanaest rumunskih sela. u samom vršcu živi oko

hiljadu dvesta trista rumuna i vršac je oduvek poznat kao centar rumuna. najmanje

rumunsko selo je malo središte koje ima oko dvesta stanovnika. ovde bitišemo

najverovatnije od vremena starih rimljana kada su oni okupirali tu bivšu dakiju i

ovde se mešanjem dačana i rimljana stvorila ta rumunska nacija. ona je prihvatila

pravoslavlje i ovde živi skoro dve hiljade godina. tu smo opstali što nam ni turci ni

bilo koji drugi osvajači nisu mogli ništa jer smo mi napuštali svoja naselja i povlačili

se u brda i tamo se branili. u sela smo se vraćali nakon svih najezdi tih osvajača

moje selo ima pisanu tradiciju od hiljadu trista i neke godine

 

jezik

 

šta da vam kažem o našem dijalektu. to je rumunski poddijalekat jer nam se

jezik u različitim oblastima - ovde transilvanija gore karpati - razvijao na poseban

način. ovaj naš tzv. banatski poddijalekat se razvio u prvom redu pod uticajem

slovenskih jezika pa i nemačkog pa i turskog preko srpskog, mađarskog. tako da

se mi u popriličnoj meri razumemo sa rumunima iz svih oblasti i onima u moldaviji i

u sibiru ukrajini. razlikujemo se malo u izgovoru reči u mentalitetu itd. karakteristično

je da nema one melodičnosti do koje se preko talijanskog i francuskog jezika htelo

doći do čistog rumunskog jezika. ja sad pokušavam da napravim jedan mali rečnik

tih arhaizama koji su se zadržali ovde a u rumuniji se nisu zadržali. to hoću da objavim

voleo bih da se te reči ipak zadrže u našem dijalektu. recimo mi ne govorimo će nego

kažemo še - to je teško izgovoriti i za rumune nešto između s ć i š. ne govorimo čaška

nego šolja. šolja je pozajmljeno od srba. ne kažemo kutija nego kažemo traka to je iz

srpskog jezika pod uticajem turaka. onda ne kažemo skrmijera već pepeljara. masai

je prekrivač stola. imam tih starinskih reči preko dve hiljade sakupljenih

one su posebno vezane za banat i gube se sve više

 

 

 

margita. veliki gaj. kupinik. sečanj. sutjeska

23. januar 1995. sedamdeset osmi dan hodanja. prepešačio 21.00 km

 

 

sunčan dan. hodam od vršca ka zrenjaninu. mnogo je zemlje zapušteno. ovde

je bilo veliko polje kukuruza ovde žita. neobrađena su stoje. dan je topliji ali duva

hladan vetar. krećem se već sedamdeset osmi dan. ovo kretanje je kao kruženje

velike ptice koja gleda iz visine. vidim da niko ne vidi i ne brine o celini. celina

još ne postoji a sve što postoji je pod kontrolom. zapanjen

sam kako je ljudsko društvo kontrolisano

 

 

 

po novom sadu

24. januar 1995. sedamdeset deveti dan hodanja. prepešačio 20. 53 km

 

 

ma povezani su i tako dalje

dilovanje je preprodavanje deviza. odnosno kupovanje po jeftinijoj ceni

a preprodavanje po skupljoj. kupiš dole u srbiji po 170 dinara marku a

prodaješ po 178 dinara. osam dinara je čista zarada

 

a ko to kupi

 

dileri koji su poznati u mestu. ovi su povezani sa dilerima u srbiji. jer novi

sad  je ubedljivo najskuplji po devizama. idemo autom i donesemo. prodaje

se u novom sadu privatnicima na ulici po kafanama po kućama preko

pejdžera. uglavnom svi ti privatnici znaju dilera sa kojim rade

 

da li se u tom poslu vara

 

nema tu varanja. jednostavno kaže ti cenu pa sad ako ti odgovara

cena kupuješ ako ne ne kupuješ. dileri su ovde po ceo dan. otprilike

zarade dnevno 100 do 150 maraka. to su sitniji dileri. imaš ti krupnije

koji rade na hiljade stotine hiljada maraka. ovi sitniji tako zavisi im

od dana nekad se desi i do 400 maraka zarade. nekad

 

šta su ti sitniji dileri po profesiji

 

nezaposleni izbeglice malo je tu školovanih ljudi. ali svi znaju da računaju

i da procene čoveka - kaže mi čovek ispred kafića džoli u novom sadu

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine bila su

teška vremena baš

ko što su sva vremena

teška gde god da se

okrenem ljudi se

samo bore da

prežive

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine ko ni sada

ni onda niko ne vidi i ne

brine o celini. celina još ne

postoji a sve što postoji je

pod kontrolom. zapanjen

sam kako je ljudsko

društvo

kontrolisano

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine rad sa

novcem na ulicama

dileri su ovde po ceo

dan. otprilike zarade

dnevno 100 do 150

maraka

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

21. april 2026.

27897. dan mog života

 

 

novi kneževac. filić. banatsko aranđelovo

majdan. rabe. podlokanj. siget. đala. krstur

16. januar 1995. sedamdeset prvi dan hodanja. prepešačio 18.18 km

 

 

nigde nema kuljave žene

kako je u podlokanju

 

u podlokanju ima osamdeset dve kuće. ima devetnaest kuća praznih potpuno u

dvadeset tri živi po jedno lice. u dvadeset četiri po dvoje. u ostalim ima po troje četvoro

ljudi ili više. a kad sam ja doselio ovamo 1954 godine onda je bilo 486 stanovnika

 

zašto je to tako

 

zato što više nigde nema kuljave žene. kuljava znači trudna

kaže jovanić čedo rodom iz bosanskog petrovca sada vojvođanin lala

 

 

tri dužine autobuske

eto svi beže iz sela. majdan rabe tu ima dvesta stanovnika od

toga je samo 10% mladih. ni filići nisu ništa bolji. nema ničega

malo prodavnica. svi putuju do posla škole da kupe nešto

 

a krstur. ideš li tamo

 

idem. tamo su gradili naselje za izbeglice

 

ko je to gradio

 

država sigurno

 

jesu li te kuće već naseljene

 

mislim da jesu. pre jedno mesec dana su primili stanove

te izbeglice. to se dosta brzo izgradilo. ima ceo jedan red kuća

 

a da li su filići bili salaš

 

ne znam. tu sad ima samo jedna ulica i još malo popreko kuća

sve je to skoro prazno. čuo si za podlokanj. mladež samo beži u grad

 

a banatsko aranđelovo

 

i tamo dosta kuća ima praznih

 

a totovo selo

 

to je isto jedno malo mesto. uličica dve prodavnica pekara i gotovo. tri dužine

autobuske i gotovo selo. ovo pored ribnjaka zovu pirinčino polje. tu deca stoje i

čekaju da naiđe autobus i pokupim ih - kaže mi grbić miloš kondukter autobusa

 

 

nađem neku ženu makar i stariju

šta ti je sa psima pitam borivoja raca

 

ne znam. jedno dva-tri dana su bolesni. nećeju da jedu. to su otac i sin

sad nešto ima šta im je. sad ima neka mačja kuga i od tog oće da uginu

 

pa šta ćeš ako ti uginu

 

ovaj mali je bio još manji a dao sam dvadeset maraka

za njega. sad mu je četiri meseca. to je mađarski pulin a

ovo je naš domaći. ovi mađarski su mali i opasniji od ovih

 

a jel ti njih posle naučiš

 

sve ih naučim. sad vodim ovog malog da ga sve naučim. on ne ide

za ovcama do proleća već bude kući. ići će tek sa mnom kad otopli

 

kaži mi kako se zovu tvoji pulini

 

kadet. čupko taj mali riđi

 

a kako im komanduješ

 

kad oćeš da idu i vrate kažeš: ne idi i vrati a kad oćeš da tera na tebe onda samo

kažeš: ne teraj sas trag. dođi ovamo. i sve oni razumeju ko čovek. on ti jedan ovde

vredi kolko nas dvadeset. nigde nećeš proterati ovce bez kere. ja sam inače iz mokrina

ali sam sad došao ovde jer sam potpuno sam. tu sam sad kod koleginice dušanke. ona

je iz crne bare pa se znamo. ovde u đali nema čobana pa sam ja tu jedini kod nje već

pet meseci. pre toga sam bio u mokrinu kod kuće. radio sam čuvao seoske krave i to

 

pa kako je to ovde kad si nov

 

poznajem ja ovde već sve. ne moš se zabuniti za boga isusova

 

da li je lakše čuvati ovce ili krave

 

ovce je lako čuvati. nji sad naraniš one ležu makar i da je vrućina

a krave bilo da je toplo ili hladno, one odoše. samo što je ovca

kratkog veka. ovce će uginuti od najesti a nikad od gladi

 

ti si ceo život čobanin

 

da. meni je sad trideset jedna godina. i rođen sam kod ovaca. imam ja

i salaš i dva jutra zemlje. samo što nas ima mnogo dece. otac alkoholičar

majka pravi razliku između nas dece. volije više kćerke nego sinove

 

a zašto nosiš kravatu

 

pa to ja vežem da mi se ne spusti košulja dole

 

a jel ti zima

 

malo je hladno kad kako. malo igraš malo pališ vatru skakućeš i tako

 

kakvi su ljudi ovde gde ti čuvaš ovce

 

dobri. zavisi kako za koga. evo ovde gde ja sad čuvam ovce ovo je od

čoveka koji je došao iz srbije sa samo kuferom. i onda je išao od sela do

sela i pravio burad. i tako dvadeset godina. onda se prekvalifikovao. počeo

malo trgovinu ovo ono i sad je najbogatiji u đali. ima kuća radnji svega

 

a šta će biti sa tobom

 

pa i ja planiram. ja imam moji dvadeset i četiri šiljegeta. to su jagnjci šilježad

to imam za platu jer ne uzimam platu. sto pedeset maraka smo proračunali

mesečno. imam hranu spavanje sve samo ptičijeg mleka što nema. ima telefon

televizor. bolje nego kod roditelja. šta će mi onda da uzmem platu

 

a koliko ćeš biti kod ovog čoveka

 

ja sam planirao jedno tri godine a onda se vratim na moj salaš. taman

će mi pomoći sestrin sin isto vole ovcu. nakupiću i dve krave i tako ćemo

mi zajedno. skupiću mislim za tri godine mojih sto ovaca. nađem neku

ženu makar i stariju oženim se i odem na moj salaš u mokrin

 

hoćeš naći ženu

 

hoću što neću. mogu naći i ovde. ima žena ali nije to baš tako. moraš

malo da promisliš da je ne dovedeš na prazne jasle da se spremiš za ženu

 

šta da spremiš

 

da imam svoje komotno. ne da čekam da me zoveš

ti ili koji drugi da idem da zaradim parče hleba

 

da li je tužno što sad nemaš ženu

 

malo jeste ali jebem mu mater... šta ćeš

moram i trpeti to sve. čovek sve živo istrpi

 

a da li ti veruješ u boga

 

verujem kako da ne verujem. da nema boga ne bi ni

sveta postojalo. držim sve svece nedelje sve to poštivam

 

a jesi ti dobar čovek

 

onako. srednji. dobar sam sa dobrim. mogu sa svakim da

porazgovaram sve da radim. šta god se podhvatim ne može da se otme

 

 

 

zimonjić. adorjan

17. januar 1995. sedamdeset drugi dan hodanja. prepešačio 20.91 km

 

 

da vam sunce štipa stomak

iboja molnar priča o kanjiži:

vidite ova mala poslastičarnica je imala svoj štimung. i tu su posle

podne doneli decu na sladoled. i to je jedna velika nagrada bila nama

deci da u nedelju se izlazi na sladoled. najviše se sećam mirisa. mirisa

tih divnih poslastičarnica. mirisa vanile prženog putera kao u francuskoj

okolina se osećala na to... onda onaj hladan mramorni stočić i dame sa

rukavicama i šeširima a mi smo imali ogromne mašne. stvarno je to bilo

divno. tu je bilo korzo i na njemu masa sveta baš ono građanstvo. to je do

pedesetih šezdesetih godina trajalo. nedeljom pre ručka a posle mise i posle

podne naravno. i imali smo jedan vigado. to je jedna građevina koja je građena

kao kafana ali više kao balska sala za velike balove. sa balkonima kao u operi

i venecijanski kristali ogledala lusteri divni stolovi sa fantastičnom kuhinjom. to je

bila kafana bečkog stila sa ciganskom muzikom naravno. to je bio najlepši period i

svi pričaju o njemu. to sad deluje tako daleko pošto je građevina u ruševini. ogromnu

terasu su imali i svakodnevno je ciganska muzika svirala. to se čulo odzvanjalo u

park izdaleka. kako je to primamljivo bilo kad dolazite iz grada a ono plače violina. pa

smo imali jednu vedetu sa saksofonom. i ta divna lepa žena koja je danas već stara

dama ima jednog divnog američkog saksofona. u dubrovniku je ona letovala jedanput

i jedan amerikanac je putovao brodom onako šetnja do lokruma i ona je videla to. i na

licu mesta je kupila taj saksofon i pedeset godina duvala ovde u njega. gospođa pinčika

se zvala. to je umetničko ime drugo ne znam. ali oni su dinastija muzičara. otac je

osnovao filharmoniju. kanjiža je imala filharmoniju i hor. i muzičku školu je osnovao

otac te dame. i njen sin je lekar i bio je direktor banje. to je sve povezano i porodica

je živela za taj rejon za tu lepu stranu života. plaža je u stvari najtipičnija za

kanjižu. leti tamo živi grad. sve hrli prema plaži. tamo se kuva tamo se

pliva. to je vikend kad obično ljudi provode tu pogotovu sad kad

ne putuju na veća razdaljina. taj štrand daje pečat. ta plaža

 

i kakve su kupaće kostime nosile devojke

 

prvi bikini se pojavilo 55 u kanjiži. to je bilo senzacija. sigurno se sećam da

je bilo tada. danče je imalo prvi bikini. to je bilo vrlo interesantno kao što se 93

pre dve godine pojavila prva devojka u monokiniju. ove godine je to bilo vrlo retko

retko. naročito turistkinje iz nemačke su navikli na taj nudizam. oni vrlo prirodno se

kreću. to nisu kanjižanke. znači prvi bikini je bio kad se pupak vidi. to je sečeno i mi

smo to šili od kretona sa malim volančićima oko struka i tu na grudnjaku. to je bilo

sve šiveno i imali smo puno muka da objasnimo to krojačicama koje to nisu nikada

ni videle. one nisu imale pojma to su žene u godinama. ja sam imala moj prvi bikini

bordo sa malim volančićima. mislim da sam bila treća ili četvrta sa bikinijem u

kanjiži. ja sam se divno osećala u bikiniju. to je stvarno jedna sloboda i

stvarno divno osećanje da vam sunce štipa stomak. to je stvarno

jedna golotinja jedna toplina jedno oslobođenje. jer tu

sredinu tela retko greje sunce

 

 

drugi čovek

šta je to drugi čovek

 

drugi čovek je drugačiji nego ostali ljudi ali ipak određuje ostale ljude

jako je važna ta veza između njih u stvari. a postoji kao pojedina

 baš zbog tog što je drugačiji u pozitivnom smislu

 

može li se reći da su oni duh mesta simbol mesta

 

pa ne u svakom slučaju. ali svako mesto ima takvog čoveka. to smo

baš videli kad smo pisali ovaj rad (olga kovačev: sent miško). pričamo

ljudima i oni se sete da i kod njih postoji tako neki drugačiji čovek. i njihove

kuće su drugačije nekako čudne uvek ti je stalo da uđeš unutra i to da pogledaš

molnar mihalj jedan od takvih u kanjiži imao je na primer čaroban vrt on ga je tako

zvao a njega su zvali sent što znači sveti. to je bilo u svakakvom značenju i sa

podsmehom i sa ironijom neki sa pijetetom. neki kažu: a znao sam ja tog ludaka

svi popovi pričaju o njemu kao nekom velikom čoveku. on je bio dobar sa

njima i časnim sestrama znali su se dobro. o njemu se malo znalo

samo to da je vrlo čudan - priča mi olga kovačev

 

 

 

neradin. šatrinci. dobrodol. žarkovac

mali radinci. šašinci. stejanovci. pavlovci

veliki radinci. bešenovo. šuljam. grgurevci

manđelos. ležimir. šišatovac. divoš. čalma

bingula. erdevik. ljuba. vizić. lug

sviloš. grabovo

18. januar 1995. sedamdeset treći dan hodanja. prepešačio 9.20 km

 

 

zemlja pripada onome ko je gaji. ne onome ko je čuva

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je i pesma

dobrih pastira ali jebem

mu mater... šta ćeš

moram i trpeti to

sve. čovek sve

živo

istrpi

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su i divne

žene u bikinijima ja sam

imala moj prvi bikini. bordo

sa malim volančićima. mislim

da sam bila treća ili četvrta sa

bikinijem u kanjiži ja sam

se divno osećala

u bikiniju

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je i niko

ko je duša sela i oni

 se sete da i kod njih

postoji tako neki

drugačiji čovek

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

20. april 2026.

27896. dan mog života

 

 

krušedol. krušedolski prnjavor

6. januar 1995. šezdeset prvi dan hodanja. prepešačio 17.07 km

 

 

penjem se zaleđenom uzbrdicom kod manastira krušedola

sada sam u krušedolskom prnjavoru. sve se beli nigde nikog

 

 

ostarilo selo

sava lazarević iz grgetega kaže:

grgeteg je selo sa svih tridesetak kuća manastirom slobodno mogu

da kažem jednim od najlepših ovde u okolini. imamo i jedan divan muzej

koga nije posetio trebalo bi jer je to jedna velika stvar. jedno staro zdanje

sagrađeno u XV veku. selo je ostarelo i mnogi su otišli svojim putem u

gradove. desetak kuća je prazno napušteno povremeno dođe neko 

od tih koji su napustili selo. a u ovih dvadeset sećam se broja sa

glasačkog spiska od prošlih izbora bilo je pedeset četiri glasača

 

kako je to živeti u tako malom mestu

 

za starije je super. za mlade je nezgodno jer treba negde

prošetati izaći kretati se. u grgetegu nema ni kafane

družimo se po kućama malo nas što ima

 

kad si bio mali jel ti bilo lepo

 

i sad mi je lepo a ne samo tad. ne zna se kad je bolje u proleće kad sve

cveta ili kad je sve obelelo. to je nedirnuta priroda. nema buke. mirno. tiho

 

šta misliš hoćeš li tu i ostariti

 

pa šta ja znam. videćemo

 

ko je sad najstariji u selu

 

ima dve tri žene koje imaju oko osamdeset godina. jedna starica je umrla

pre neki dan. imala je osamdeset i četiri godine. zvala se slavna gunić

 

 

vojvodina po svom mentalitetu rađa dobre driblere

manojlo mane radinović profesionalni fudbalski trener ranije profesionalni

fudbaler: ono što je najlepše u fudbalu to je što se puls kod svakog fudbalera

pa čak i kod publike digne na nekih nenormalnih 180 otkucaja. nepojmljivo je

koje je to uzbuđenje. plus toga noga je ona koja je vrlo neposlušna u odnosu

na ruku. zato ja i ne priznajem sportove koji se igraju rukom. ruka je poslušna

a oni koji su uspeli u fudbalu uspeli su da naprave da i noga bude isto tako

poslušna kao i ruka. sve što drugi odbojkaši košarkaši

mogu rukom mi možemo nogom

 

ti si bio dobar tehničar. šta si ti sve mogao nogom

 

ja sam recimo imao jedan dribling koji nije imao niko. propustim loptu kroz

noge i onda je prebacim protivniku preko glave gde je publika doživljavala

delirijum. i meni samom je to godilo bilo mi je drago. otprilike

svaki igrač je imao svoju specijalku

 

opiši to malo podrobnije

 

kod prijema lopte propustim je ispred sebe da ona skakuće do visine

kolena. onda preskočim loptu, protivnik se zatrči na tu loptu a ja je onda

petom preko svojih leđa i preko glave prebacim do protivnika odnosno

preko njega. po pravilu je protivnički igrač protrčao u prazan prostor

gde nije bilo lopte i to je bilo nešto što je publiku

dovodilo do delirijuma oduševljenja

 

volej driblinzi dropkik felševi štopovanje

 

štopovanje je kad smiriš loptu. i to je isto jedna velika tehnika. to mogu samo

nadareni igrači da je štopaju butinom listom grudima stopalom. mada se ono

uz veliki veliki napor i trud može naučiti. štopovanje je lepo posebno u ovim

našim podnebljima. svako podneblje ima neku svoju specifičnost. recimo u

bosni crnoj gori hercegovini tamo se rađaju brzi snažni fudbaleri - gol igrači

ili centarhalfovi. a vojvodina po svom mentalitetu obično rađa te tehničare

dobre driblere poput toze veselinovića. ace ivoša. rajkova. u vojvodini se

inače igra drugačiji fudbal nego što se igra u srbiji bosni. tamo se igra

oštar fudbal oštrina je ta koja ponekad ide do grubosti. vojvođani

ne priznaju takvu igru. oni vole nadigravanje

guranje kroz noge dupli pas i slično

 

ko je bio najbolji fudbaler u vojvodini

 

pa možda je u fudbalu sa naše teritorije najviše postigao vujadin

boškov što se tiče rezultata nastupa. međutim bliži srcu svima je

bio toza veselinović on je bio produkt ove sredine. voleo je

kafanu. bio je pun poroka koji mu nisu smetali da

bude vrhunski fudbaler pa čak i trener

 

sećaš se kako je on igrao

 

on je jednostavno bio rođen da bude fudbaler. bio je takva konstitucija

imao je strahovit šut. strahovit dribling. imao je strahovit osećaj za igru

za proigravanje. on je bio ljubimac svih. a voleo je obične ljude

berbere pekare konobare i svi su njega voleli

 

 

 

fruškom gorom

7. januar 1995. šezdeset drugi dan hodanja. prepešačio 22.55 km

 

 

da hodam kao plemeniti putnik

na putu sam čitao nomadski duh kenet vajta

i filosofiju zajedničkog dela nikolaja fjodorova

 

 

neka slavljen bude onaj što je hodio a nije dostigao

što je tu tajnu učinio još većom - viktor segalen

 

 

voleo sam zadihanost dugih šetnji, voleo sam osećaj

lutalice čudnovatog i premorenog hodača. - viktor segalen

 

 

postoji samo jedan hram u svetu: taj hram je telo čovekovo - novalis

 

 

ono što nije pređeno i jeste carstvo umrlih a

ono što je pređeno oblast živih - nikolaj fjodorov

 

 

 

po novom sadu

9. januar 1995. šezdeset četvrti dan hodanja. prepešačio 7.91 km

 

 

sumoran siv dan. krenem ka bačkom petrovcu ali na 

zlasku iz grada se vratim. osećam da ću se razboleti

 

 

 

maglić. bački petrovac. kulpin

10. januar 1995. šezdeset peti dan hodanja. prepešačio 19.67 km

 

 

na novosadskom groblju ugledam grob na kome piše: u ovom znaku tihi

ovaj dom sebi za života učiniše štaufer marija rođena 1925 i štaufer josip rođen

1918 živi su još. za života su sebi napravili grob. neka zbog toga žive i u ovoj knjizi

 

 

 

bački jarak. temerin. čenej

11. januar 1995. šezdeset šesti dan hodanja. prepešačio 20.43 km

 

 

moje prolaženje kroz sva sela liči na vrtlog. vrtloženjem postaje ruža

 

 

 

đurđevo. šajkaš. vilovo. lok. titel. budisava

12. januar 1995. šezdeset sedmi dan hodanja. prepešačio 21.38 km

 

 

pola dva je. mraz je izbeleo asfalt. malopre sam u titelu gledao tisu i begej

kako se uliva u nju. stavio sam novine u kapu da se ugrejem. gledam

sneg po titelskom bregu i zamišljam snegove koje nikada neću videti

 

 

 

sanad. novi kneževac

13. januar 1995. šezdeset osmi dan hodanja. prepešačio 7. 93 km

 

 

vagabund

na koga vas podsećam

 

na vagabunda. odmah se setim literature srednjeg veka. poete koje su

išle i imale svoj muzički instrument. išli su od jednog sela do drugog pevali

svoje poeme u stvari svoj život i život okoline. to je jedan jako lep oblik. vi ste

to izazvali u meni. to ste u meni izazvali vašim činom sa tim što činite u životu

sve poeme mi dolaze u glavu sada znate. mađarska literatura ima mnogo toga

poezija lutalica. to je bio stil jedne epohe. i vi meni donosite tu epohu. kad 

lutalica ide drumom pruži ruku i... plod. zato pored naših puteva ima puno voća

 

jesu li potrebne lutalice

 

jesu. mislim da nose u sebi nešto pozitivno. povezanost naroda i u

masi i pojedinačno. to je direktno. kćerka mi je sada putem pričala o

vašoj metodi. strašno mi se sviđa. to je ono pravo. mislim da su ljudi koji

izaberu taj put jako jaki fizički i psihički. malo je takvih ljudi i oni stvarno

nose svoju poruku. nose u sebi nešto što dele to je nesebičnost na

kraju krajeva - kaže mi iboja molnar iz kanjiže

 

 

 

kanjiža. martonoš. horgoš. male pijace. mali pesak

14. januar 1995. šezdeset deveti dan hodanja. prepešačio 22.46 km

 

 

hodam iz kanjiže ka martonošu i horgošu. vidim po tisi plovi led. sunčano je

ali i mraz je. dvojica biciklista dolaze prema meni. jedan se zabavlja zvoneći

život je samo kada se naš život prožima sa drugim životima. moj korak je

jednak koraku mog pretka iz neolita. isti kao kod svih starčevaca

kimerijaca. kelta. rimljana. sarmata. limiganata. huna. gepida

langobarda. slovena. avara koji su hodali ovom ravnicom

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su bili

i poklonjenje fudbalu

bliži srcu svima je bio

toza veselinović on

je bio produkt

ove sredine

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine ja sam

bio vagabund koji

ko lutalica kad ide

drumom pruži ruku

i... plod. zato pored

naših puteva ima

puno voća

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine a evo i

reči iboje molnar kćerka

mi je sada putem pričala

o vašoj metodi. strašno

mi se sviđa

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima