Bog Miroslav Mandić Bog

pesma
pesma jednog imena
ime čoveka
ime boga
ime pesme
pevao sam je
od 6. januara 2005. do 24. jula 2017.
pevao sam je svakog dana osim nedeljom
33 pesme u danu
zovem ih blaženstva
198 blaženstava nedeljno
129600 blaženstava za dvanaest i po godina
129600 (360×360) blaženstava su formirala knjigu loptu
svemir
svemir pesme
svaki dan je obeležen brojem dana i datumom pevanja
prve tri knjige su odštampane
četvrta i peta knjiga su mi u kompjuteru
osam poslednjih knjiga je na sajtu
nadam se da će uskoro biti sve zajedno na sajtu

    Ti
    si

    312103

    pupoljak

    PIŠEM SA TAČKE GLEDIŠTA ORGAZMA

    76. dan
    17. mart 2005.

    1975-2007

    blaženstva

     

    1975.

    Pitao sam Boga Kako si Tii?, i dogodilo se čudo! Osetio sam Ga u

    pitanju. Prvi put sam nekoga zaista pitao kako si Tii, to tek sada znam.

     

    2.

    Osetio sam kako se Kako si Tii? može izgovoriti sa hiljadama

    nijansi, i kako postoji samo jedna nijansa kojom to pitanje živi.

     

    3.

    Od svih devetsto devedeset devet nijansi

    koje postoje biram hiljaditu koja još ne postoji.

     

    4.

    U svakom zapisu se trudim da bude truda.

     

    5.

    Truda u trudovima koji neprestano porađaju lepotu.

     

    6.

    Upoznao sam se sa Sanjom Đurić i Sandrom Đurić.

     

    7.

    Hodali smo zajedno na suncu.

     

    8.

    Nastavljam sam.

     

    9.

    Ogorčen sam – napisah. Sada više nisam ogorčen.

     

    10.

    Savršenim pisanjem stvaram savršeno čitanje.

     

    11.

    Ne pitaj se ko si. Savršenstvo si!

     

    12.

    Mnogi kada naslute ko su, beže od sebe i svetlosti, u svoje mrakove.

     

    13.

    Upravo me je obišla odlučna i meka devojka koju sam primetio pre tri godine.

     

    14.

    Divno je što postoje hiljade i hiljade puteva. Hiljade i hiljade

    načina. Hiljade i hiljade hiljada. Ali, neopisivo je divnije što postoji

    samo jedan jedini put. Jedan jedini način. Jedno jedino Jedno.

     

    15.

    Savršeno si. Ne znaš to. Ceo život pokušavaš da budeš savršeno,

    ne uspevaš, sve dok u jednom trenu ne shvatiš da si, ne samo

    savršenstvo jednom bilo, nego si i sve vreme bilo savršenstvo samo.

     

    16.

    Ceo život ljudi su govorili: Daj nam drugačji film.

    Prokletstvo, kada ga vide žele isti – čitam dragog Džona Kasavetisa.

     

    17.

    Evo nežnosti... Ali počinje da me zabrinjava autocenzura, mogućnost da potiskujem

    neka govna. Možda pišem onako kako ljudi od mene očekuju, sa mesta gde me

    možda rukovode ekonomski razlozi. Da bih to prevazišla, počela sam da radim

    sa svojim snovima, jer nisam toliko cenzurisana kad koristim građu iz snova.

    Pokušavam da pronađem jezik u kome me očekivanje neće tako lako modelovati.

    Tragam za onim što bi se moglo nazvati jezikom tela. Gurnem vibrator u pičku i

    počnem da pišem – da pišem sa tačke gledišta orgazma, da izgubim kontrolu

    nad jezikom i da vidim kako to izgleda – Keti Aker (Katty Acker).

     

    18.

    I neočekivani sms. Stiže napad od bliske mi osobe Šokiraš jer misliš da možeš.

    Odgovorio sam Ne razumem. Dobio sam odgovor Pokušaj. Odgovorio sam Ne.

     

    19.

    Zaista ne razumem, jer mi je ista osoba pre nekoliko sati poslala poruku

    Odlično. Ne govorim ime osobe i činjenice zato što skrivam svoja govna

    ili zbog autocenzure, nego da bi se zaustavilo negativno. Ono što je

    bilo odlično bilo je odlično. Ostalo je strah od tuđe savršenosti jer se

    u njoj nazire i sopstvena, od koje se beži u komfor mrakova.

     

    20.

    Ne devetsto devedeset devet puteva i devetsto devedeset

    devet nijansi. Da jednom jedinom putu. Da hiljaditoj nijansi.

     

    21.

    Staro je zlo, ako se ne preporodi.

     

    22.

    Pijačni radnici peru pijacu vodom iz gumenih

    creva, čiji ostatak je namotan na zelenom kolutu.

     

    23.

    Šta vi to pišete? – prišao mi je strogim glasom redar pijace. Ma ništa

    – rekao sam i otišao. Onda sam se vratio da mu pokažem i da ga malo

    obradujem, a on mi je onda dugo pričao o pijaci. Svaki dan kada se

    pijaca zatvori odnese se sa nje petnaestak kamiona đubreta.

     

    24.

    Grozota je grozota, jer žudi da ljubi. Ne ljubeći, grozota je samoj sebi najgroznija.

     

    25.

    Grozno, samo ljubi – ljubim Te, divota si.

     

    26.

    Kada kažem ja sam Bog, Tii me možeš zbog toga optužiti, ali

    ne i za to da sam bogohulnik ili prevarant, jer ja nisam rekao da sam

    bogohulnik i prevarant, nego da sam Bog. Ne optužuj me, nego

    uživaj u samome sebi. Ko god da misliš i osećaš da jesi.

     

    27.

    Ako u igri napravim faul, dosudi mi kaznu. Ali ako dam gol, ne sudi mi. Priznaj mi gol.

     

    28.

    Kada sam u mladosti radio umetnost, to niko nije video. Sada vide ono

    što onda nisu, i ne vide ovo što radim sada. Živa umetnost je za žive ljude.

     

    29.

    ‚Aj’mo, ‚aj’mo, veselo, veselo, Miroslave!

     

    30.

    Samo potvrđivanje hleba svagdašnjeg.

     

    31.

    Sa druge strane grozote je divota. Sa druge strane divote je mlada divota.

     

    32.

    Ne boj se, Miroslave.

     

    33.

    Umetnost 33 te čuva.

     

     

      

    SUSRESTI SE

    77. dan
    18. mart 2005.

    2008-2040

    blaženstva

     

    2008.

    Da, novom danu – ponavljao sam u polusnu.

     

    2.

    Saosećanja su u meni.

     

    3.

    Oblačan i topao dan, prepoznajem ga.

     

    4.

    Neka bude! Ali ne! Neka bude šta bude.

     

    5.

    Nazvao me Vladan Jeremić, ne poznajem ga. Voleo bi da se upoznamo.

     

    6

    Obradovao me je.

     

    7.

    Doći ću sa Renom – rekao je.

     

    8.

    Pazite komšija, da ne padnete – rekao mi je i ironičnim i brižnim

    glasom čovek iz komšiluka jer sam hodao ivicom keja i pisao.

     

    9.

    Okrenuo sam se i hodam leđima napred da ubistava više nema.

     

    10.

    Hodaj ivicom, ne brini, kordunka u meni te čuva – rekla mi je Kaja telefonom.

     

    11.

    I četiri goluba stoje na ivici keja. Ne bojmo se, golubovi.

     

    12.

    Naivni je koristoljubiv, ali je naivan. Nevini sebe daruje svojom nevinošću.

     

    13.

    Dobrota je potvrđivanje. Dobrota je zavet lepoti.

     

    14.

    Lepota je potvrđivanje lepote i predavanje dobroti.

     

    15.

    Krhkosti, krhkosti, krhkosti! Jedina i spasonosna. Tii mostove nosiš.

     

    16.

    Idem u susret Reni Jeremić i Vladanu Jeremiću. Pripremio sam se za susret.

    Jer poštujem svečanost susreta.

    Jer sabiram uzbuđenja mogućnostima.

    Jer stvaram susret, njegov oblik, lepotu i smisao.

    Jer susretu darujem dobronamernost.

     

    17.

    Družio sam se sa Renom i Vladanom u hodanju, od pola tri do pet.

     

    18.

    Retko ću pisati o onome što se događa u svečanostima

    druženja. A događa se. Često samo čudo umetnosti.

     

    19.

    Želeo sam da sutra, u stanu Rene i Vladimira, otpočnem

    Subotnje javno pisanje subote Miroslava Mandića sledećih deset

    godina. Nisam ih zamolio za to, jer se nismo susreli u umetnosti.

     

    20.

    Veliki pozdrav za Anu Balint (Anna Balint), koju ne poznajem, a koja

    mi je posvetila jedan svoj rad za koji sam danas saznao od Vladana.

     

    21.

    Tek, odlučio sam da sutra počnem Subote. To Kaja

    još ne zna. Reći ću joj kada dođe večeras sa Nekim...

     

    22.

    Krhkost i odanost su bogougodni jedno drugome.

     

    23.

    Samo dođi!

     

    24.

    Dođi da vidiš lice Miroslava Mandića.

     

    25.

    I, molim Te, čuvaj me i neguj me.

     

    26.

    Pola devet je, uskoro dolazi Kaja.

     

    27.

    Ustaću i plesaću da prostor ispunim plesom za goste koji mi dolaze.

     

    28.

    Treba da održim pre-davanje dok plešem o nepresušnoj radosti koja živi u plesanju.

     

    29.

    Kada se gosti smeste, plesaću im.

     

    30.

    Gosti kasne, dete u meni se rastužilo, smirilo.

     

    31.

    Još ih nema, prija mi uvlačenje u sebe. Zaplakao bih od nestajanja.

     

    32.

    Ugasio sam svetlo. Čekam ih u mraku.

     

    33.

    Sve se dogodilo. Kaja je došla i otišla, sa Natašom Milović,

    Branislavom Stojanovićem i Sujeticom. Uskoro će dva posle ponoći. U krevetu

    sam. Kada završim ovu rečenicu uzeću knjigu o Ničeovom životu, pre nego zaspim.

     

     

      

    TEK ĆU VIDETI KAKO ĆU IH ZVATI

    78. dan
    19. mart 2005.

    2041-2073

    blaženstva

     

    2041.

    Pet je. Još je noć. Probudio sam se. Ležim u krevetu.

    Uzbuđen sam zbog početka Subotnjih javnih pisanja subote.

     

    2.

    Pola šest. Svanulo je, pišem sa svanulim.

     

    3.

    Plavo je nebo u prozoru, pišem pod svetlošću lampe iznad kreveta.

     

    4.

    Teglim noge. Trebaće mi snaga.

     

    5.

    Kišica, topli vazduh. Hvaleći se, hvalim Te.

     

    6.

    Podne je. Subotnje javno pisanje subote počinje danas u tri.

     

    7.

    Prvom Subotnjem javnom pisanju subote prisustvovali su

    Kaja Ćirilović, Nada Petronijević-Čović, Ivana Đokić, Branka Zgonjanin,

    Nandan Kirko (Nhandan Chirco), Jelena Bešir, Branislav Stojanović,

    Milan Popović, Nebojša Čović, Slavica Jovanović i Branko Popović.

     

    8.

    Zapisi koji slede su rečenice koje su zabeležene dok sam ih danas izgovarao.

     

    9.

    Zovem ih Žive rečenice (Iz Rečnika Miroslava Mandića), ili lastavičje,

    ili orgazmičke, ili te samo te, ili tek ću videti kako ću ih zvati.

     

    10.

    Bezazlenošću dražim i Tvoju bezazlenost.

     

    11.

    Volim ono što je nerazumljivijim jasnije.

     

    12.

    Iskaz je dokaz, ako si odgovorna osoba.

     

    13.

    Bokovi kruže i čuvaju.

     

    14.

    Kada si najbolji, ne treba Tii ništa. Kada nisi najbolji, treba Tii sve.

     

    15.

    Nepoznata osoba je za mene svetinja. Svako ko se odrekne starog u sebi.

     

    16.

    Kada misle dvoje onda nema mišljenja.

     

    17.

    Seks je u glavi.

     

    18.

    Manje zarobljava time što je manje.

     

    19.

    Stvaralaštvo je prelaženje granice. Stvaralaštvo je sa one strane.

     

    20.

    Prelaženje granice je prelaženje preko svoje granice.

     

    21.

    Kada sam, 1992, na kolenima ljubio zemlju u temišvarskoj

    crkvi, a pored mene stajala Nada Petronijević-Čović, doživeo

    sam sve moći sveta bih se odrekao zbog ovog osećanja nemoći.

     

    22.

    Volim da pišem savršenstvom bezvezarija.

     

    23.

    Jeb’o vas Bog, ne smeš ni da pomisliš, a kamoli da kažeš.

     

    24.

    To je Bog, sve ostalo je grč, a ne Bog.

     

    25.

    Bez naježenosti ne treba ni pisati.

     

    26.

    Da li sam ogorčen? Ne da sam ogorčen, nego je

    ogorčenost jedina nežnost u svetu bezosećajnosti.

     

    27.

    Ne može se ništa uraditi ako se život ne da.

     

    28.

    Dati život je najveći život.

     

    29.

    Dati život je žudnja za životom.

     

    30.

    Davanje života je davanje krvi detetu koje rađaš.

     

    31.

    Davanje života je davanje ljubavi delu koje stvaraš.

     

    32.

    Lepota ne postoji bez davanja.

     

    33.

    Umetnost je davanje odmah.

     

     

     

     

    RAZLIKE POTVRĐUJU ISTO, A NE SLIČNO

    80. dan
    21. mart 2005.

    2074-2106

    blaženstva

     

    2074.

    Kako je lepo biti u jeziku.

     

    2.

    Pažljivost mi priprema prvu reč.

     

    3.

    Malena razlika nije ludilo malenih razlika nego početak istoga.

     

    4.

    Sve više je sve Bog.

     

    5.

    Disanje je milo vazduhu.

     

    6.

    Dani su dobri. Svaki je svoj. Svaki se daje svakome ko ga primi.

     

    7.

    Tek sam danas poslao pismo Draganu Jovanoviću, sa pozivom

    da zajedno prepešačimo Knez Mihailovu ulicu u Beogradu.

    (Odgovor nije stigao – dopisao sam 17. novembra 2005)

     

    8.

    Ljudi uče razne tehnike da bi bolje živeli. Nikada

    nisam učio, ni primenjivao, nijednu tehniku.

     

    9.

    Sam život je najbolja tehnika za život. Samo pisanje je najbolje za pisanje.

     

    10.

    Postani ono što jesi. To je tako snažno i nežno.

     

    11.

    Postani ono što jesi je Pindarova (Πíνδαρος) misao koju

    je Niče, prihvatio kao jednu od svojih granitnih rečenica.

     

    12.

    Setio sam se hodačkog štapa.

     

    13.

    Nestao mi je hodački štap. Nadam se da je još živ i da ću ga naći.

     

    14.

    Voleo bih da ponekad hodam sa hodačkim štapom.

     

    15.

    I hodaću.

     

    16.

    Priznajem svih deset grehova kao svoje.

     

    17.

    Priznajući svoju pokvarenost, nije mi više do pokvarenosti. I gle

    čuda!, pokvarenost se smanjuje. Čini samo jedan posto mojih potreba.

     

    18.

    Ako dam život za 99% svojih dobrih potreba, umetnost će i onaj

    1% pokvarenosti pretvoriti u dobro. I gle čuda!, 1% pokvarenosti

    čini da se sa njim zbir 99 i 1 pretvara u šapatno 101%.

     

    19.

    Kako beše ona Tvoja reč?

     

    20.

    Miroslav Mandić mi pomaže da pišem ono što želim.

     

    21.

    Kada vidiš ili čuješ Miroslav Mandić ili Miroslav Mandić, voleo bih

    da čuješ ili vidiš svoje ime, ili ime Boga, ili ime koje Tii želiš.

     

    22.

    Miroslav Mandić bi voleo da piše Tvojim licem, i zato gledam Tvoje lice.

     

    23.

    Miroslav Mandić gleda Tvoje lice, jer Tii gledaš ove reči.

     

    24.

    Zemlju koju kopaju za biciklističku stazu, radnici nasipaju

    u parku kod Filozofskog fakulteta. Seli se zemlja zemlji.

     

    25.

    Do malopre sam bio sa Nandan Kirko. Volim je i čuvam.

     

    26.

    Draga Žana Poliakova, ne poznajemo se i to je razlog da Tii pišem.

     

    27.

    Zovem se Miroslav Mandić, pedeset šesta mi je godina, i već osamdeseti dan

    pišem svoju Drugu desetogodišnju knjigu koja se zove Miroslav Mandić. Pišem je

    grafitnom olovkom i uživam u rukopisu kojim otiskujem svoje misli, slike,

    muziku, ritam i bogatstvo raznovrsnih linija i linijica koje čine reči.

     

    28.

    Nisam, do sada, pisao kompjuterom, niti ga posedujem. Voleo bih ove godine

    da mi neko pokloni laptop i da počnem da pišem i sa njim. Zbog svetlosti.

     

    29.

    Dok sam čitao novine, voleo sam da čitam Tvoje tekstove o

    kompjuterskoj umetnosti i zato bih želeo da se vidimo i da mi Tii

    u dvočasovnom, tročasovnom razgovoru budeš prvi učitelj kompjutera.

     

    30.

    Kompjuter kao savremeno sredstvo, za mnogo toga pa i za ono što se zove

    spiritualnost tehnologije, ili kako već, za mene je izazov, i zato bih želeo.

     

    31.

    Želeo bih da kompjuteru priđem nevino i u njemu otkrijem plavi

    smiraj. Želeo bih da mu priđem dečački, kao dečak devojčici, i da

    zajedno proširimo polje stvaralaštva. Zato bih voleo da čujem Tvoju živu reč.

     

    32.

    Ako želiš da mi pomogneš možemo se videti gde god hoćeš i kad

    god hoćeš. Ako se ne vidimo, hvala Tii za ovo pismo. Toplo Te pozdravljam,

    Žana Poliakova. (Odgovor nisam dobio – zapisao sam 17. novembra 2005.)

     

    33.

    U jedanaest uveče me je zvala Milena iz Londona i pričala o

    f=1.65, zlatnom preseku, i ribi koja nastane iz dva spojena kruga.

     

     

     

    TAO

    81. dan
    22. mart 2005.

    2107-2139

    blaženstva

     

    2107.

    Svež vazduh me čisti od zabrinutosti.

     

    2.

    Ovo je osamdeset prvi dan u godini, prvi i jedini put u Miroslavu Mandiću

    osamdeset prvi dan, i zato ga posvećujem putu. Lao Ceu (Lao Tzu).

     

    3.

    Posle osamdeset prvog dana, sto šezdeset drugi dan ću

    ponovo posvetiti Lao Ceu. Zatim dvesta četrdeset treći, pa

    trista dvadeset četvrti dan... i tako četrdeset pet puta u deset godina.

     

    4.

    Svaki put ću napisati nešto od onoga što ću pročitati iz dva Lao Ceova teksta.

     

    5.

    U ime Taoa, danas neću čitati Bibliju. Voleo bih

    da se u Miroslavu Mandiću isprepliću sve Svete knjige.

     

    6.

    Osam je uveče, sedim za stolom i slušam Čarls Mingusa (Charles Mingus).

    Kaja me čeka u drugoj sobi da počnem da se otvaram za prva načela Taoa.

     

    7.

    Knjiga kojom ću se služiti je odštampana 1964. godine i preveo ju je

    Svetozar Brkić. Čitao sam je prvi put kao devetnaestogodišnjak. Doživeo

    sam sa njom jedan od prvih Napora u ukusu (Iz Rečnika Miroslava Mandića). Lepota

    me je prožimala neuhvatljivim, neočekivanim, neshvatljivim, a beskrajno nežnim.

     

    8.

    Tako je moj put počeo putem.

     

    9.

    Primerak knjige iz koje ću čitati pripada piscu Milanu Oklopčiću.

     

    10.

    Prekidi su samoposmatranje. Pisanje usporava.

     

    11.

    Dizanje kurca je Božji poziv.

     

    12.

    Tao počinje ovako Put koji se može označiti nije Večni put

    Tao.Biblija ovako U početku stvori Bog nebo i zemlju. U

    početku i Večni put su isto. Isto počinju sve svete knjige.

     

    13.

    Tao je lepršav. Lepršavo je počelo u meni 1969, kada sam ga

    čitao na vrhu zgrade Radničkog univerziteta. Mladić u cvetanju.

     

    14.

    Živeti sveto. Živeti plavo. Živeti prozračno.

     

    15.

    Ime koje se može izreći nije Večno Ime. Raduje

    me što Put počinje imenom koje se ne imenuje.

     

    16.

    Miroslav Mandić je neimenovano ime i zato ga ponavljam.

     

    17.

    Gledam Kajino lice koje me gleda kako pišem.

     

    18.

    Pogledi su stvari koje se izgube u večnosti.

     

    19.

    Ime je sujeta, dok ne postane ime Večnosti.

     

    20.

    Otvaranje je nežnije od popunjavanja praznine.

     

    21.

    Tao je za mene u devetnaestoj bio život.

     

    22.

    Volim da živim za decu koja izgube svoj život ili ga daju drugome.

     

    23.

    Pišem za Tebe kao što Tao piše za mene.

     

    24.

    Tii si živi esej koji ljubim i nosim na usnama.

     

    25.

    Kao devetnaestogodišnjak sam krenuo. U pedeset šestoj pevam.

     

    26.

    Zamolio sam Kaju da nazove Branka Popovića i prenese mu radost Puta.

     

    27.

    Lepo je da znam da sam krenuo.

     

    28.

    Ovo je sve za Tebe i sve je kako treba.

     

    29.

    Stoga je lepa reč. Stoga može i sve što se ne može.

     

    30.

    Stoga, da čujem samo ono što treba da čujem.

     

    31.

    Ritam istovetnosti puta besputnog.

     

    32.

    Priznanja su me vodila priznanju.

     

    33.

    Ljubavi moja, ljubi Jedno, potvrdi Drugoga.

     

     

      

    OD PUNOĆE RADOST PRAZNINU ISPUNJAVA

    82. dan
    23. mart 2005.

    2140-2172

    blaženstva

     

    2140.

    Hodam sa prazninom da je do kraja dana punoćom izljubim.

     

    2.

    Osamdeset drugi dan je osamdeset drugi dan.

     

    3.

    Bez značaja – značaj sam.

     

    4.

    Kada nasluti punoću, praznina se prazni do užarenog vlaženja.

     

    5.

    Zabelela se kora gornjih grana četiri mlade breze u parku ka kojima idem.

     

    6.

    Prelazio sam ulicu ne osvrćući se, mogao me je udariti auto.

     

    7.

    Popodne odlazi, kasnim za njim.

     

    8.

    Kupio sam zelenu salatu, gladan sam.

     

    9.

    Zapalio sam štapiće Aloe Vera. Pustio Mingusa. Usuo u čašicu malo rakije.

     

    10.

    Želeo bih da sustignem popodne.

     

    11.

    Verujem u lepotu dana. Dan mi se lepotom daruje.

     

    12.

    Sinoć sam tekst od šestog do trideset trećeg zapisa pisao od

    osam uveče do ponoći pred Kajom, čitajući prve dve pesme Taoa. Čitao

    sam ih polako i sa prekidima. Bilo je uzbudljivo, to samo Kaja i Bog znaju.

    Tekst je malo nerazumljiv, ali ću poraditi na njemu u sledećim verzijama.

     

    13.

    Evo još jednog pravila za pisanje Miroslava Mandića.

    Radiću sedam verzija rukopisa. Osma će biti knjiga.

     

    14.

    Odoh da dolijem još tri gutljaja.

     

    15.

    Dok dogoreva štapić, još malo ću se primaći sebi.

     

    16.

    Posle ću jesti, pa malo čitati Ničea. Voleo

    bih da pročitam biografiju Riharda Vagnera.

     

    17.

    Miroslav Mandić je rad na imenu Miroslav Mandić. Svi koji mi budu

    pomagali, radili ili se posvetili mom radu, biće Miroslav Mandić. Jedan

    čovek. Samo jedan čovek. Ništa više. Ništa manje. Znači samo sve. Jedno jedino.

     

    18.

    Miroslav Mandić.

     

    19.

    Slutim kako će mnogi uživati da izbrišu svoje ime i postanu Miroslav Mandić.

     

    20.

    Jednoga dana, Miroslavom Mandićem će i njihovo ime zasijati u punom sjaju.

     

    21.

    Osam je uveče. Čitao sam Šopenhauera (Arthur Schopenhauer).

    Šopenhauerova čuvena knjiga, Svet kao volja i predstava, koju je objavio

    u svojoj tridesetoj, ni posle petnaest godina nije izazivala nikakav interes i najveći

    deo je prodat u staru hartiju. Svi neuspesi velikih dela i velikih ljudi su svetlost puta.

     

    22.

    Zbog svetlosti izlazim u noć.

     

    23.

    Na vazduhu sam, samo da se zaboravim...

     

    24.

    Kupiću keks.

     

    25.

    Jedem keks.

     

    26.

    Pojeo sam keks.

     

    27.

    Na vazduhu sam. Kupio sam keks i jeo sam keks. Pojeo sam

    keks. Rad sam šale i šale radi sam ih pisao, rečenice sa keksom.

     

    28.

    Jedna nežna šala mi više prija od hiljadu lavirintskih,

    literarnih rečenica o sinhronicitetima i paranoičnim pričama.

     

    29.

    Šale radi zavrteo sam se oko pete. Dvaput. Prvi put nisam uspeo

    da napravim pun krug. Drugi put sam snažnije zamahnuo i premašio sam

    krug. Asfalt je rapav i ne dozvoljava jednom okretaču oko pete da se iskaže.

     

    30.

    Poskakivao sam, na više načina, a pogotovo mi se svideo ovaj.

     

    31.

    Kada sam bio dečak na razne načine sam skakao po ulicama.

    Dohvatajući visoke grane drveća, preskačući ulicu u što manje skokova,

    iskačući pred ljude, imitirajući konje u trku. Potvrđivao sam se i radovao.

     

    32.

    Nivo Dunava raste, primetio sam po barži koja se podigla.

     

    33.

    Pretrčavam ulicu, pozdravljam Te, praznino jutarnja.

     

     

      

    JA SAM PESNIK STAZE

    83. dan
    24. mart 2005.

    2173-2205

    blaženstva

     

    2173.

    Miris prašine posle prvih kapi kiše na asfaltu.

     

    2.

    Otvori se i daj – pevam i sebi.

     

    3.

    Nežnost me je skupila, ušao sam u spermatozoid iz koga

    sam nastao. Kao da sam krilima poleteo ka samom postanju.

     

    4.

    Poneo sam odluku. Odluka uvek nadražuje hrabrost. Nadražena, hrabrost

    realizuje odluku... Zapetljao sam se u ovom zapisu, i zato ga napuštam.

     

    5.

    Iz ovih stopa krećem napolje.

     

    6.

    Uzeću neki autobus i otići ću van grada.

     

    7.

    Da grad od sebe odmorim.

     

    8.

    Nije bilo autobusa, a nisam želeo da čekam i stojim. Rekoh izvešću

    se sam. Preko pruge, peska, pa na kanalsku dolmu. Biće to dovoljno.

     

    9.

    Kad god izađem iz ljudskog naselja, bilo ono seoce ili svetska metropola,

    osećam se kao da sam izašao iz globalnog sela. Ljudi su bića koja žive u

    selendrama. Koliko je jedna selendra otmenija sa svojom visokom kulturom,

    upeglanim bankama, smešnim vojnim, religijskim, naučnim, jezičkim centrima

    moći, i koliko se u takvoj selendri neprestano odvijaju savršeni spektakli

    tužnih i starmalih igara, toliko je takvo mesto još više selendra, sa svim

    sjajem seoskog turizma, Kanalu moj, nadošli, Kanalu moj.

     

    10.

    Jedna žena mi je rekla da kod žene seksualno

    uzbuđenje počinje osećanjem velike praznine u sebi.

     

    11.

    Tu prazninu zovem gradom. U taj grad ulazim svom bezazlenošću svoje snage.

     

    12.

    Grad je gospodstvo smirenosti i zanosa. Mesto blaženstva

    i blaženih. Gospodstvo živi u gospodinu, a svaki gospodin

    u Gospodu, Travnata stazo, po kojoj, u meni, hoda Bog.

     

    13.

    Grad je svetlost duše.

     

    14.

    Lepo mi je na stazici, ne mogu više da mislim.

     

    15.

    Ovom stazom sam hodao mnogo puta na Ruži. Na drugoj obali

    kanala je staza na kojoj sam se, pre 21 godinu, pripremao za Prvo

    hodanje za poeziju. Bio sam sam. Nigde nikoga nije bilo ni onda, ni sada.

     

    16.

    Ružom sam postao centar umetnosti. Centar Večne umetnosti.

     

    17.

    Miroslavom Mandićem taj centar zrači Večnu umetnost svim bićima i za sva bića.

     

    18.

    Malopre sam iskusio ja sam centar koji se kreće i zrači ljubav Večne umetnosti.

     

    19.

    Krenuti znači ne misliti, a ne misliti znači biti bezazlen u društvu

    voljenog Fernanda Pesoe, čiju sam pesmu o ljiljanima odmah citirao

    u Ruži, ni ne znajući ko je pesnik koji ju je napisao. Ime sam mu prečuo

    i napisao Fransoa Pesoa. Eto ko je Ruža – ispravljena greška u Miroslavu Mandiću.

     

    20.

    Ako sam kao hodač, posle 21 godine, postao učitelj puta, onda sam kao

    ljubavnik stazice postao dete Božje. Pesnik, umetnik i plesač na bilo kojoj stazi.

     

    21.

    Ovo je ta uzana, krivudava, ponegde zatravljena staza iz 1984.

     

    22.

    Tananost staze mi je profinila ukus. Tanjila me, tananila,

    sve dok nisam nestao u lepoti i postao lepota sama.

     

    23.

    Ni danas ne mogu da se načudim i nadivim

    lepoti staze, koju stalno obnavljaju nečiji koraci.

     

    24.

    Dok sam prolazio kroz gradilište i šljunkaru koja se sve više

    širi duž kanala uništavajući stazicu, setio sam se svog beskućništva.

     

    25.

    Dok sam prolazio kroz gradilište osetio sam

    bol zbog građenja koje uništava sve pred sobom.

     

    26.

    Osetio sam i tihu radost i blagi ponos, jer ništa u životu nisam

    izgradio, nego sam se beskućništvom lišavao, da ne bih uništavao.

     

    27.

    Samo se nadam da delo koje sam stvorio nikoga ne zagađuje.

     

    28.

    Preko groblja i preko železničke stanice sam se vratio u grad. Sa

    blagom upalom mišića od 15 kilometara hodanja. Uželeh se paradajz supe.

     

    29.

    Umro je Stojan Cerović.

     

    30.

    Danas sam počeo stvaranje Zbornika nežnih seksualnih rečenica, koje

    ću skupljati Bogu i ženi na dar. Počeo sam sa tri rečenice od juče i prekjuče.

     

    31.

    Kada ne znam šta da pišem, crtam, po brojevima. I sada sam krug

    oko broja 30 osenčio. Počeo sam sa leve strane sa dubokom crnom pa

    sam išao ka svetlijem i setio sam se kako sam se opčinjavao senčenjem kao

    dete. Te nijanse su me i odvele u umetnost, ka prozračnosti Taoa, tananosti stazice.

     

    32.

    Čitanje biografije Džona Kasavetisa mi ide sporije nego Majlsove.

    Ali Džon je već snimio i Senke i Lica i Muževe i sada je počeo snimanje

    Mini i Moskovic. Ako želiš da napraviš film, napravićeš ga. Ne znam kako,

    ali naći ćeš put kako to da uradiš ako stvarno hoćeš – Džon Kasavetis.

     

    33.

    Jedan brod plovi kroz noć ka sredini reke.

    Laka vam noć, ljudi u brodu, čoveče na reci.

     

     

     

    OTISNEM SE OD SEBE

    84. dan
    25. mart 2005.

    2206-2238

    blaženstva

     

    2206.

    Dunav raste. Teče sve brže. Promenio je boju prolećnim vodama.

     

    2.

    Pozvao me je mladi televizijski reditelj, želi da snimi polusatni dokumentarni

    film o meni. Odbio sam ga jer svakoga odbijam. Jer su moja odbijanja poziv. Dođi.

     

    3.

    Pozvao sam ga da dođe da razgovaramo, jer je to važnije od snimanja. Rekao

    sam mu da ne verujem u postojeću javnost i zato stvaram novu – licem u lice.

     

    4.

    Žudim da neko snimi film o meni, napiše monografiju, afirmiše moje

    delo i to biće, koje se zove Miroslav Mandić. Ali na način koji će preneti

    živi duh moje umetnosti. A to je način koji drugi još ne otkrivaju, koga se boje.

     

    5.

    Peđa Srećković, želim Tii svako dobro u životu i uspeha u radu.

     

    6.

    Odbijanjem želim da Tii kažem da Te volim i da bih želeo da Tii dam

    sve. Jer nas samo sve čuva od sebičnosti i volje za vladanjem nad drugim.

     

    7.

    Kada nekoga odbijem uznemirim se, osećam se kao da sam umro.

    To je umiranje za umetnost. I zato Te molim da me Tii ne odbiješ.

     

    8.

    Jučerašnji zapis u kome sam se zapetljao i napustio ga, bila je odluka da prekinem

    bar za sada, sa Subotnjim javnim pisanjem subota, zbog nebudnosti bližnjih...

     

    9.

    Ponudio sam se više puta u životu. Ponudio sam sve što imam i jesam.

     

    10.

    Uvek sam bio odbijan, a sada meni, često isti oni koji su me odbili, nešto nude.

     

    11.

    Odbijanjem im ne uzvraćam, nego potvrđujem

    da ponuda koju su mi još davno odbili i dalje važi.

     

    12.

    Ako Te povredim odbijajući Te, molim Te,

    oprosti mi, i veruj mi, povreda će Te samo ojačati.

     

    13.

    Nemam para, i Tii ih nemaš – predlažem Tii da mi

    pomogneš da ih imam ja. Tako ćeš Tii uraditi dve stvari, imaću ih

    i ja, a Tii ćeš ih imati i više nego što Tii treba čim možeš i meni da ih daš.

     

    14.

    Stvaranje je vera u stvaranje.

     

    15.

    Lepo je što svako može da oseti da je ovo stvaranje.

     

    16.

    Svako može da oseti da je ovo veliko stvaranje i veliko delo.

     

    17.

    Svako hoće ono što ono hoće.

     

    18.

    Prihvatam sve Tvoje primedbe kojima ovu knjigu činiš boljom.

     

    19.

    Miroslave, samo piši o sebi i što više detalja – kaže mi Violeta Jovanović.

     

    20.

    U ovom trenutku vidim da je most Slobode spojen.

     

    21.

    Drveće će uskoro ozeleneti.

     

    22.

    Dunav se izlio i poplavio šumarak pored reke.

     

    23.

    Danas ću hodati i razgovarati sa Ratkom Marić. Pre trideset jednu godinu

    Ratka je rodila Kaju Ćirilović, i posle osamnaest godina prva joj je dala moje

    knjige. Spremio sam se za razgovor i nazvao ga Ratka, uživaj i budi na mojoj strani.

     

    24.

    Vrana hoda travom ka vodi. Otmeno, klimajući se napred.

     

    25.

    Sa nadošle vode Dunava u ovom toplom danu širi se hladnoća.

     

    26.

    Usporio sam. Budi sa mnom, topla noći.

     

    27.

    Hvala svima koji su podneli moje povređivanje.

    Povrede koje su mi nanesene ću dobrim zavibrirati.

     

    28.

    Ljubim Te, Niče, koji si pre sto osamnaest godina napisao Sada sam četrdeset

    tri godine ostavio za sobom, i isto sam toliko usamljen kao kad sam bio dete.

     

    29.

    Tu decu nosim u sebi! Za njih pišem, ne odustajući.

     

    30.

    Zamislim travčice koje rastu među zidinama od kamena.

     

    31.

    Svetlost je sve što napišem.

     

    32.

    Sa Ratkom sam se rastao pre sat i po. Želeo sam razumevanje, a

    doživeo sam potpuni neuspeh. Uživam u sebi magarcu. Živela Ratka!

     

    33.

    Pasi travu, rži kao konj, kaže se u Sremu – rekla

    mi je komšinica sa petog sprata, jutros u liftu.

     

     

      

    TREPERAVO

    85. dan
    26. mart 2005.

    2239-2271

    blaženstva

     

    2239.

    Podne je.

     

    2.

    Umoran sam.

     

    3.

    Napisah da bi mi umor izašao.

     

    4.

    Širim nozdrve da se svetlosti i vazduha nakupim.

     

    5.

    Krenuo sam Kaji na groblje.

     

    6.

    Preko puta ulice ugledah Jelicu Vuletić, nastavnicu

    srpskog iz srednje škole. Volela me je i dala mi snage tada.

    Naskočio sam na ivičnjak sa obe noge, da i ja njoj dam snage, sada.

     

    7.

    Eno ih, oni žuti cvetovi u travi – maslačci. A tek trava! Počela je i trava da se zeleni.

     

    8.

    Kad mlada trava počne da raste, iz njenog zelenila blista svetlost.

     

    9.

    Kako je divan Bog. Liči na travu.

     

    10.

    I Tii ličiš na travu.

     

    11.

    Samo Tii se približavam.

     

    12.

    Jedna od lepih stvari u igranju fudbala u

    detinjstvu je pravljenje golova na početku igre.

     

    13.

    Razgovaram telefonom sa Kajom koja je u Beogradu. Sada ću

    poljubiti Kajin krst na njenom grobu. Da je poljubim i ja – pita

    me Kaja. Naslonim telefon na krst da bi Kaja čula Kajin poljubac.

     

    14.

    Sedim u gradskom autobusu broj 3, sa jednom zelenom salatom,

    sedam decilitara šardonea i jednim novokremom. U stanu je četvrt crnog

    hleba, mirisni štapići, muzika i, nadam se, dvočasovno dobro i lepo bivanje.

     

    14.

    Stvaranje je lako i neopisivo teže od rađanja.

     

    16.

    Prošle subote sam prijateljima plesao na ovu

    pesmu. I sada se u meni sidra dižu. Jebe mi se!

     

    17.

    Jednostavno sam osetio slobodu i nevinost, jebe mi se!

     

    18.

    Evo me u punoletstvu broja 18. Sa punoletstvom

    počinje ili put Bićem ili korumpiranje životom.

     

    19.

    Kada ugledam lice Dunava, ugledam lice Boga.

     

    20.

    Hladno mi je u stomaku i po nogama, ustao sam po još jedno ćebe.

    Kroz prozor sam ugledao ženu matematičarku i muškarca lingvistu

    kako hodaju. Pijan sam se zateturao i kao dete pao, ne ozleđujući se.

     

    21.

    Da li je ovo trenutak da započnem pismo

    kraljici Elizabeti (Elizabeth Alexandra Mary)?

     

    22.

    18:15h. Sačekaću još devet minuta i u 18:24h ću početi da pišem pismo Kraljici.

     

    23.

    Jednom sam joj već pisao i dobio odgovor, preko njenog

    sekretara. Bila je jesen 1991. Sada je proleće 2005. godine.

     

    24.

    18:24h je trenutak za objavu ljubavi – srce je ptičica.

     

    25.

    Draga kraljice Elizabeta, ja sam Miroslav Mandić, a mogao bih

    biti i Džon Kejdž, Bili Holidej (Billie Holliday), Gertruda Stejn ili

    Vilijem Blejk (William Blake) i njegova Sofija Katrin (Catherine

    Sophia), koji leže na groblju Banfild Roud, u centru Londona. Ili

    Vitgenštajn, dragi Ludvig Vitgenštajn, koji leži uvek sa ružama u

    Kembridžu. Mogao bih biti Vaša koža, jer istom smo kožom stvoreni,

    iako ste Vi Kraljica a ja siromah, ili večna priča za malu decu koja smo oboje.

     

    26.

    Pišem Vam ovo pismo jer sam Vam napisao slično, a sasvim različito pismo,

    u jesen 1991, dok sam se u Londonu pripremao za Ružu lutanja. Stanovao sam

    u ulici Agamemnon Roud 18, na Hemstetu, odakle sam i počeo da hodam deset

    godina, prvo ulazeći u Uliksovu ulicu koja se spaja sa Agamemnonovom.

     

    27.

    Krenuo sam grlom u jagode, ali nežnost me je pratila svih deset

    godina. Jedna od nežnosti je bila i u pismu koje sam dobio od Vas,

    preko gospodina Robin Džarvina (Robin Jarvin), Vašeg sekretara.

     

    28.

    Draga moja kraljice Elizabeta, niti Vi znate ko sam ja, niti ja znam ko ste

    Vi, ali ljubav nije znanje. Zato se pitam kako ste i kako je Robin Džarvin.

     

    29.

    I pored sveg užasa u kojem živimo, kao što su terorizam i njegovi

    uzročnici, glad, netalentovan rad sa novcem, žudnja za katastrofom...

    ja verujem u Život i sposobnost samog Života da samog sebe sačuva.

    Zato Vam pišem bezbrižno i želim Vam bezbrižnosti, Vama devojčici,

    koja je samo koju sekundicu starija od mene. Od godine Platona

    mereni, Vama je dve hiljade petsto trideset šest, a meni dve hiljade

    petsto deset, i zato i verujem u devojčice i dečake.

     

    30.

    Spominjem još jednu devojčicu, Kaju Mandić, moju majku po

    krvi, koja je umrla u svojoj šezdeset šestoj godini, na današnji dan.

     

    31.

    Draga kraljice Elizabeta, pišem Vam ovo pismo u knjizi Miroslav

    Mandić, da bi bilo nevinosti i istine na krajevima hodačkog štapa.

     

    32.

    Sećam se divnih i tužnih posveta stvaraoca nekim moćnicima.

    Stern (Lorens Stern), Bakunjin (Михаил Александрович Бакунин)...

    Zaista sam i sam skrušen i skrušenošću Vas molim, Kraljice moja,

    budi devojčica. Kao što si Tii, devojčice, odgovorna za Kraljevstvo,

    ja sam odgovoran za Pesništvo.

     

    33.

    Draga Elizabeta, ko god je bio i ko jeste, živ je zauvek. I zato što je zauvek

    zauvek, pismo Vam nastavljam i sledeće subote. Nežnost za nežnost.

     

     

     

     

    TEK ONO ŠTO MI SE SAMO DA

    87. dan
    28. mart 2005.

    2272-2304

    blaženstva

     

    2272.

    Danas je osamdeset sedmi dan koji tako mnogo znači jer ništa ne znači.

     

    2.

    Juče sam odlučio da ove nedelje istetoviram reč Bog na vratu.

     

    3.

    Sinoć sam rekao Kaji da javi Nenadu Kostiću za tetovažu. Koje

    boje i veličine da bude reč? Trebalo bi da napišem kratak tekst o tome.

     

    4.

    Stvaranje je zakletva bezazlenosti, koje i živi bezazlenošću a ne zakletvom.

     

    5.

    Raste Miroslav Mandić. Kao bujanje mlade pšenice. To su količine koje će ljubiti sve.

     

    6.

    Gomile nesavladive i nepregledne. Talasi koji će preplaviti sve.

     

    7.

    Oluje koje će sve zbrisati i sve obnoviti.

     

    8.

    Ne boj se, Miroslave.

     

    9.

    Kišica, malo je hladno. Osećam bol u krstima. Sinoć je još

    jedna bliska osoba otišla. Ne želim više da te povređujem

    i zato nije dobro da budem u tvojoj blizini – rekla mi je.

     

    10.

    Teško je ne poludeti. Lakše bi bilo poludeti od samoće.

    Samo polako, Miroslave, biće to za danas dovoljno. To polako.

     

    11.

    Polako, sa dve knjige pesama u džepu. Hinijevom

    (Seamus Heaney) i Pavezeovom (Cesare Pavese).

     

    12.

    Šejmasa Hinija nisam čitao. Po kišici pročitah pesmu Sever. I pesmu

    o majci u kojoj, dok su svi na misi, mali Šejmas ljušti krompir sa majkom.

     

    13.

    Površina Dunava je u izmaglici, sivilo kao da cveta.

    Dragi Čezare Paveze, Tebe sam čitao i Tebe volim odavno.

     

    14.

    Svejedno je šta i kako pišeš, Miroslave Mandiću, najvažnije je da se u svakom

    zapisu oseti pokret tvoje ruke kojom si podigao zavesu između naših lica – kaže mi...

     

    15.

    Ovo je drevni zapis koji je za mene napisao

    prapredak. Zapis nije sačuvan pa ga ja danas obnavljam.

    Ja i moja senka na zemlji proslavljamo nebo.

    Ja i moja sve kraća senka na zemlji proslavljamo sunce na nebu.

    Ja, u kome je i senka zemlje nestala, proslavljam sunce, podne Božje.

    Ja Tebe proslavljam, Miroslave Mandiću.

     

    16.

    Život je samo umetnost proslavljanja života. Samo pozdrav ja drugom ja.

     

    17.

    Pročitao sam pesmu Dinine misli i skoro se zaplakao.

    Da l‘ od divne devojke Dine, da l‘ od divnog Pavezea?

     

    18.

    Tol’ko je sve lepo da o lepoti neću ni govoriti. Tol’ko

    sve ima smisla, da ni o kakvom smislu ovde neće biti reči.

     

    19.

    Da su ostali samo naslovi njegove prve knjige Raditi je zamorno

    i njegovog dnevnika Umetnost življenja, Čezare Paveze bi već bio velik.

     

    20.

    Eno je izmaglica nad vodom. Voda se preobražava.

    Teško se menja u lako. Šta se preoblikuje u kako.

     

    21.

    Slučajno podigavši pogled sa knjige, ugledao sam pokret

    ženinog ramena. Uzdahnula je jako i uzdah joj je pokrenuo telo.

     

    22.

    Pada kiša. Dunav nadolazi. Ja sam šaka koja piše. I onda na snegu, i sada na kiši.

     

    23.

    Ugledah razbokoreno lice skromnog čoveka. Letim njegovim licem,

    jer bolje mi je leteti licem Drugoga, nego ostati u svetu sopstvene važnosti.

     

    24.

    Prošlo je osam uveče. Još teče dan. Polako. Evo, još laganije. Blagovoleći.

     

    25.

    Pročitao sam tekst Abasa Kjarostamija o pejzažu i žutim

    flomasterom podvukao osam delova iz njegovog teksta.

    Iskoristiću ih kao povod za svojih sledećih osam zapisa.

     

    26.

    Posmatranje. To je jedna od najjednostavnijih, a teško dokučivih stvari koja

    mi je data. Posmatram ceo život i sve više bih posmatrao. Miran, da bi sve bilo.

     

    27.

    Kratka putovanja bez određenog cilja. Samo se pomaknuti. Ništa

    više. Eto tog velikog puta. Besciljno, samo se pomaći, i cilj je tu.

     

    28.

    Podsticaj za sanjarenje. Kada zalelujam rukom ispred sebe – eto

    sanjarenja. Sve što leluja, sanjari. Sve što sanjari, nove svetove oblikuje.

     

    29.

    Osećao sam želju da postanem jedno sa prirodom. Stopiti se,

    ostati bez sebe, biti neko vreme bez svesti, znati to tek kasnije. Osećajući

    samo blaženstvo koje se dogodilo, ni ne znajući kako se dogodilo.

     

    30.

    Mnogo je slika od kojih sam odustao u poslednjem trenutku.

    Ostaviti stvari na svome mestu. Poneti tek ono što sam mogu poneti.

    Tek ono što mi se samo da. Ostaviti i Drugome. Ostaviti Drugoga na miru.

     

    31.

    Dobra slika svoje savršenstvo pokazuje u trenutku slikanja. Pre nego što sam

    počeo da pišem, čekao sam da mi se pojavi osećanje kojim pišem sve što pišem.

     

    32.

    Zadovoljstvo u slici. Trenutak u kome se svako

    svakome daje, trenutak u kome svako od svakog prima.

     

    33.

    Usporavam korak. Usporavam korak i u krevetu, usporavam ga i u pogledu.

     

     

      

    POLJUBAC NA VRATU

    88. dan
    29. mart 2005.

    2305-2337

    blaženstva

     

    2305.

    Dan je

     

    2.

    parče hleba

     

    3.

    za ceo dan.

     

    4.

    Draga Džoice, spokojno putuj, pa da vidimo ko i kako treba

    biti i činiti danas – poslao sam sms Kaji koja je u autobusu.

     

    5.

    Slušam sporu i opojnu muziku More, Ketil Bjornštat (Ketil

    Bjornstat). Kao neka vodena himna večnoj melanholiji koja se širi.

     

    6.

    Nema nikakve divote u tome što si Francuz. Postoji samo jedna divota, a

    to je da si živ – napisao je Žan Žino (Jean Giono), o kome ne znam ništa. A

    napisao je i Plavog dečaka i Odbijanje poslušnosti. U povodu Odbijanja

     poslušnosti, Henri Miler piše Tvrdim da nešto nije u redu sa društvom koje,

    samo zato što se ne slaže s nazorima jednog čoveka, osuđuje tog čoveka

    kao svog smrtnog neprijatelja. Žino nije izdajica. Društvo je izdajica. Društvo

    je izdalo svoja lepa načela, svoja pusta načela. Društvo neprestano

    traži žrtve i nalazi ih među onima koji su se proslavili duhom.

     

    7.

    Ustao sam... stao mirno pred stolom... i ježeći se... proslavljam duh.

     

    8.

    Ne poslušnosti. Da poslušanju.

     

    9.

    Kajo, dan mi je počeo nespokojem, zbog novca kojeg skoro više

    nemam, zbog bliskih mi osoba koje stalno odlaze, jer hoće a neće,

    a najviše sam osećao nespokojstvo zbog Tebe. Tii si dobra, ali ne

    znaš da radiš sa mnom. Zbog spokoja sve ovo pišem pred Tobom.

                                                              

    10.

    Kajo, da li si Tii dobra?

     

    11.

    Kajo, zašto Tii ne znaš da radiš sa mnom?

     

    12.

    Kajo, muči me to što nemam s kim da bivam. Što nemam

    s kim da radim sa uverenjima i kritičkim promišljanjem.

     

    13.

    Kajo, da li je dobro ovo što pišem?

     

    14.

    Kajo, da li Tii više voliš da Miroslav Mandić bude ispovest ili

    stvaranje? Borba sa samim sobom ili borba za stvaranje?

     

    15.

    Kako da činim ono što bi Tii želela i što je dobro za Tebe?

    Kajo, sve Te ovo pitam, a Tii mi ne odgovaraš. Kako da idem dalje?

     

    16.

    Pa, stani da ti kažem – kaže Kaja.

     

    17.

    Kajo, stao sam.

     

    18.

    Otkrila sam da biti nevin znači osećati da smeš da umreš. I zato

    ti i kažem dobra sam, i zato ti danas nemoj brinuti. Ja ću brinuti.

     

    19.

    Da, Kajo, ali da li sam ja dobar? Da li je dobro i savršeno ovo što pišem?

     

    20.

    Da, savršeno je. Između ostalog, zbog toga što mi je omogućilo da

    Zorici Jovanović, dok smo šetale Adom pokažem svoj plavi grudnjak

    na kome je izvezeno belim koncem, na levoj strani bezbrižnost, a na

    desnoj bezrazložnost. Savršeno je zbog toga što si ti već pisao po

    mojim grudima ove reči dok smo hodali iznad Bukovca na Ruži lutanja.

     

    21.

    Kod tebe je borba sa sobom i borba za stvaranje uvek isto, to je uvek

    isto da bi se doseglo isto, da bi se svakoga dana bio dobar, po meri dana.

     

    22.

    Kajo, zašto nema novca? Kajo, zašto bliski ljudi odlaze? Kajo, zašto je

    Reveka, koja je tako veličanstveno rekla hoću Isaku, u starosti Isaka slagala?

     

    23.

    Novca ima, ali ga ovde nema, jer sam ga posejala,

    ali se još nedovoljno saginjem da ga uzmem.

     

    24.

    Ljudi odlaze, jer ne znaju da ih posle njihovog ružnog lica, od koga

    beže, čeka neizreciva lepota ako izdrže, ako ostanu, ako su odani.

     

    25.

    Jednim jezikom pišem. Jezikom razumevanja.

     

    26.

    Još stotinak metara večernjeg vazduha.

     

    27.

    Kaja je u autobusu za Beograd. Prvo ću pod

    tuš. Pa umoran za sto. Sa mirisima i muzkom.

     

    28.

    Za stolom sam. Nebo je nebo. Olovke su olovke. Ostavljam trag savršenstva. Prah.

     

    29.

    Kaja će preuzeti. Verujem da hoće. To joj je. Nema joj druge!

     

    30.

    Voleo bih da me voliš. Hleb današnji sam zaradio.

     

    31.

    Ponovo, Čezare Paveze. Ponovo, jedna žena.

     

    32.

    Kraj dana koji je bio dobar, jer je bio Bog.

     

    33.

    Radujem se da mi reč Bog zauvek ostane na vratu kao poljubac.

     

     

     

    TRČANJE ZA DOBROTU

    89. dan
    30. mart 2005.

    2238-2370

    blaženstva

     

    2238.

    Stavio sam šaku na praznu hartiju i raznežio se...

     

    2.

    Poželeo sam da pišem.

     

    3.

    Na trideset petoj stranici Biblije samo imena, rodoslov, grananje,

    korenjanje. Ali sam se raznežio i rastužio, jer ono bezazleno dete, koje je

    otac Avram odneo na brdo i bio spreman da ga zakolje za žrtvu, to dete je

    onemoćalo i umrlo u sto osamdesetoj godini. Sit života, umro je danas Isak.

     

    4.

    Između dve kafe čitam knjige u klozetu i pregibima se teglim dok

    vri voda. Pišem to zbog uživanja u istezanju koje me čini gipkijim i zbog

    divnog Henri Milera i njegove knjige koju čitam u klozetu, baš kao što se i njeno

    trinaesto poglavlje zove Čitanje u klozetu. Tek dve stvari su me pokrenule. Prva, jer

    sam se podsetio načina na koje je Nježinski (Нижинский Вацлав Фомич) pisao

    svoj dnevnik. Toliko ogoljeno i očajnički da razbija sve kalupe. Suočeni smo sa samom

    stvarnošću a to je gotovo nepodnošljivo – piše Miler o dnevniku Nježinskog.

     

    5.

    Drugo, pišući o Žanu Žinou, Miler priča o jednom razgovoru koji je

    vodio i u kome su se njegovi učenici podsećali uloge oca u stvaralaštvu

    velikih pisaca i umetnika. Uloga majke je mnogo ređa, setili su se samo Getea

    (Johan Wolfgang Göethe) i Leonarda da Vinčija (Leonardo Da Vinci). Miler nastavlja

    o ulozi Žinoovog oca u njegovoj knjizi Plavi dečak. Negde pri kraju knjige otac oseća

    da mu se bliži kraj i njih dvojica tiho razgovaraju ispod lipe, i onda slede reči koje su

    me potresle Pogrešio sam kad sam hteo biti dobar i od pomoći – kaže mi otac.

    I ti ćeš pogrešiti kao i ja.

     

    6.

    U svojoj dvadeset osmoj godini sam se zavetovao da ću biti

    dobar. Volim dobrotu i volim da budem dobar. Dobrota ljudi mi uvek

    pokrene spasonosni plač. Dobrota me je mnogo puta spasila od užasa

    oko mene i ružnoće u meni. I zato, hvala, Dobroto, Lepoto sama!

     

    7.

    I zato ovim blaženstvom prestaje moj zavet dobroti, posle dvadeset osam godina.

     

    8.

    Dobroto, pomozi nekom novom dvadesetosmogodišnjem Miroslavu Mandiću.

     

    9.

    Dobroto, hvala Tii. Od sada ću Te samo ljubiti.

     

    10.

    Dobrota u Ljubav. Ruža u Boga.

     

    11.

    Toplina sunca na mojim leđima širi se šakom kroz ovu rečenicu.

     

    12.

    Seksualni organi su, osim što služe obezbeđivanju biološke reprodukcije,

    male vetrenjače za proizvodnju ogromne količine energije i svetlosti Božje.

     

    13.

    Zbog savršenstva pišem muka mi je od savršenstva.

     

    14.

    Zbog Miroslava Mandića kažem muka mi je od Miroslava Mandića.

     

    15.

     

    Zbog Boga mi je do Boga.

     

    16.

    Ja sam, izbačeni, već u majčinom orgazmu doživeo blaženstvo raja.

     

    17.

    Čednost je najjebežljivija.

     

    18.

    Miroslav Mandić je neprestano vođenje ljubavi. Svi sa sveim. Jedini hram, Harem ljubavi.

     

    19.

    Pisanje je savršenstvo... bacio sam olovku

    uvis... uhvatio je i potvrdio savršenstvo pisanja.

     

    20.

    Do tridest pete godine sam vozio bicikl, a od tada ga više ne vozim. Do

    četrdeset druge sam trčao, a od četrdeset druge samo hodam. Zato ću predveče

    trčati 14 minuta da bih se oprostio od dvadesetosmogodišnjeg zaveta Dobroti.

     

    21.

    Primetio sam da od trideset tri broja, koje svaki dan ispišem,

    najčešće zapažam brojeve 1, 14, 17, 24 i 33. Voleo bih da

    posle deset godina primećujem svaki od trideset tri broja.

     

    22.

    Kada sam ispisao broj 22, osetio sam da i njega primećujem.

     

    23.

    Dok sam oko podneva sanjario, pomislio sam da godinu

    dana pišem Miroslava Mandića uvek u položaju vage. Sa jednom nogom u

    vazduhu i ispruženom rukom na hartiji. To upravo činim ovim zapisom.

     

    24.

    Upalio mi se desni guz dok sam pisao u položaju vage.

     

    25.

    Za pet minuta ću potrčati. I nešto u trčanju napisati.

     

    26.

    Trčim za Tebe, Dobroto. Mene si spašavala. Spašavaj i druge, zauvek!

     

    27.

    U trčanju ugledah prvo ozelenelo drvo, posle pet dana očekivanja da ga ugledam.

     

    28.

    Orgazmom se sve izjednačava i prožima. Jedno se oplođava u svemu.

     

    29.

    Volim Te, Dobroto, obljubljena orgazmom.

     

    30.

    Zaustavio sam se posle četrnaest minuta i petnaest sekundi. Noge mi

    podrhtavaju. Upalile su se na lomači na kojoj je dobrota gorela za ljubav.

     

    31.

    Blizu je ponoć. Osećam umor u nogama. ‚Aj’mo zapisi, kreveta mi treba!

     

    32.

    Pretrčaću preko ove stranice da bih dotrčao do poslednjeg zapisa.

     

    33.

    Sa 33. zapisom je već  l  a  k  š  e

     

     

      

    SVE MANJE I SVE VIŠE

    90. dan
    31. mart 2005.

    2371-2403

    blaženstva

     

    2371.

    Samo u košulji

     

    2.

    sa rukama u džepovima

     

    3.

    somotskih pantalona.

     

    4.

    Eto zadovoljstva! Miriše Bog.

     

    5.

    Miriše Bog je jedan od pojmova iz Rečnika Miroslava Mandića, koga sam danas

    proglasio. Sličan je Rečniku hodanja koji sam pisao za vreme Ruže lutanja.

     

    6.

    Samo da Tii kažem da ne zaboravim, volim Te

    rekao sam preko telefona Nadi Petronijević-Čović.

     

    7.

    Još jednom hvala zavetu Dobroti koji sam dao u dvadeset

    osmoj godini i koja me je dvadeset osam godina čuvala.

     

    8.

    Izbili su pupoljci na drveću. Prožimaju me nezaustavljivošću.

     

    9.

    Voleo bi da Tii neko da 10€? Evo rešenja daj mi 9 i ja ću Tii dati 10€.

     

    10.

    Voleo bi da Tii neko da 100€? Evo rešenja daj mi 99 i ja ću Tii dati 100€.

     

    11.

    Voleo bi da Tii neko da 1.000.000€? Evo rešenja

    daj mi 999.999 i ja ću Tii dati 1.000.000€.

     

    12.

    Jedan čovek. Jedna reč. Jedan evro. Bog.

     

    13.

    Miroslav Mandić je umetnost imena. Ime umetnosti.

     

    14.

    Ime umetnosti je drugi pojam iz Rečnika Miroslava Mandića.

     

    15.

    Umetnost imena je stvaranje i otkrovenje imena. Niče je Hrist.

     

    16.

    Marijana je Marijana. Još nisam čuo njen glas. Kada

    prvi put čujem Marijanin glas, Marijana će reći Ovde Marijana.

     

    17.

    Umetnost imena je imenovanje, Upalom Butina Sam Tii Odan Ljubavi.

     

    18.

    Ako želim da ova rečenica vibrira lepotom

    svojih reči samo treba da je pustim da   v i  b  r   i   r   a

     

    19.

    Zeleni prah po granama drveća nezaustavljivo hrli plavom nebu.

     

    2390.

    Ako želiš da budeš vlasnik ovog zapisa treba da uplatiš 99.000€ na žiro

    račun Nagoveštaja Umetnosti Miroslava Mandića, Societe General Yugoslav Bank

    275-2230848081100-11. Nevladine organizacije koja se na neprofitan način brine o

    Umetnosti Miroslava Mandića. Sav novac će biti upotrebljenza Kuću knjige u nastajanju.

     

    21.

    Cena jednog, bilo kog, osim dve hiljade

    trista devedesetog zapisa u Miroslavu Mandiću je 1€.

     

    22.

    Ime Novog novca se od juče pretvorilo u treći pojam iz

    Rečnika Miroslava Mandića, pod imenom Pupoljci novog novca.

     

    23.

    Kupio sam tri pakovanja mirisnih štapića, četiri banane i dve

    jabuke. Platio sam sve to trista deset dinara, skoro četiri evra.

     

    24.

    Novac i seks su Bog, zato se ljudi plaše novca i seksa.

     

    25.

    Napuštajući svoj stan ujutru 3. januara 1889, Niče je ugledao kočijaša

    kako tuče svog konja na fijakerskoj stanici na Trgu Karla Alberta. Uz plač je

    potrčao preko trga i obgrlio vrat životinje. Tada je izgubio svest i pao na zemlju, još

    uvek grleći uplašenog konja – piše o čuvenoj sceni Ničeovog sloma Reg Holingdejl

    (R. J. Hillingdale). Mada Holingdejl više puta ponavlja da se ekstremne pretenzije u

    pogledu vlastitog značaja u istoriji evropske civilizacije – mogu opisati kao

    primeri natkompenzacije, meni je žao što Niče nije više govorio o svom značaju.

     

    26.

    Stvaralaštvo i jeste natkompenzacija iskupljenja za sve neučinjeno.

    Neupaljena svetlost Božja kojom smo stvoreni. Natkompenzacijom počinje

    pevanje. Pevanjem počinje bezazlenost – večna čednost koja živi u mojoj duši.

     

    27.

    Pevaj, Niče!

     

    28.

    Protivrečnosti, postojiš nepostojeći, protivrečiš

    svakoj reči. Protivreči milini da Te milina potvrdi milu.

     

    29.

    Jezik je pakostan ako ga ne ljubiš, ako se ne ljubiš, ako ne ljubiš.

     

    30.

    Miroslave, samo nemoj biti pokvaren.

    Nepokvarenost je već veliko stvaralaštvo – kaže mi...

     

    31.

    Na keju, sa hladnim vazduhom i velikom vodom, pred ponoć.

     

    32.

    Čujem vetar kako duva kroz minđušu na mom levom

    uhu. Uvek je potrebno da negde neko bude sam u noći.

     

    33.

    Raspevao sam se u hodu brujeći volim Te Bože, ljubim Te Bože.

     

     

     

     

    APRIL

     

                                

     

     

    BOG MI JE NA VRATU

    91. dan
    1. april 2005.

    2404-2436

    blaženstva

     

    2404.

    Danas ću na vratu

     

    2.

    istetovirati reč

     

    3.

    Bog.

     

    4.

    Prvi put sam se tetovirao u četrnaestoj, petnaestoj godini. Godinu,

    dve pre toga sam prvi put onanisao, kao Onan, jedan od braće moje. Bilo

    je u tetoviranju hrabrosti, tajnovitosti, odrastanja, inicijacije, prekršaja, straha

    od majke, ponosa jer ću ličiti na mangupe iz ulice. Poštujem tog dečaka.

     

    5.

    Krenuo sam na tetoviranje u Beograd, stopom. Pozdravljam Obrada Mandića, strica,

    u mladosti mog drugog oca. Voleo bih da moja današnja tetovaža obraduje Obrada.

     

    6.

    Ruža će se pretvoriti u Boga.

     

    7.

    Sva sestrinstva i bratstva ovog sveta će se pretvoriti u jedan jedini odnos, Bog i ja.

     

    8.

    Bog i ja, ljubav za Sve.

     

    9.

    Bog i ja, sveta zemlja svih zajednica.

     

    10.

    Bog na mom vratu je Ljubav za Tebe.

     

    11.

    Bog na mom vratu je Bog je uvek Tvoj i kada ga ima i kada

    ga nema; i kada u njega veruješ i kada u njega ne veruješ; i kada

    je Bog bogovi i kada je Bog bilo koje drugo ime. Bog je Tvoj Bog.

     

    12.

    Bog na mom vratu je Sve što je postojalo i sve što nije

    postojalo. Sve što postoji i sve što ne postoji. Sve što će

    postojati i sve što neće postojati. Sve. I ovo hodanje na vetru.

     

    13.

    Bog na mom vratu je Zračenje zdravlja i ljubavi za Sve i svakog.

     

     14.

    Bog na mom vratu je Neprestano stvaranje lepote u knjizi koju pišem.

                                                                        

    15.

    Bog na mom vratu je Miroslav Mandić.

     

    16.

    Bog na mom vratu je Bog Bogu mio.

     

    17.

    Čekam, stopiram. Biseri su na dnu.

     

    18.

    Stopiram, čekam ime prve osobe koja će mi stati u Miroslavu Mandiću.

     

    19.

    Milenko Pešić iz Kovilja me dovezao do Kovilja.

    Ponovo sam na putu. Volim da sam na putu, jer volim put.

     

    20.

    Milenko Pešić mi je pričao o konjima Konj se

    ponaša isto kao i čovek, samo što ne zna da govori.

     

    21.

    Sedim u radnji Ego i Ronin i čekam da majstor Nenad Kostić napravi

    preslikač reči Bog po kome će me tetovirati. Nenad je tridesettrogodišnji umetnik

    koga znam od njegove devetnaeste. Pet godina već tetovira. Njegovoj ćerki Arti je

    sada osma i po. Etela Merk, Artina majka, živi na salašu kod Bačke Topole.

     

    22.

    Krećemo – kaže Nenad. Da Božiš – kaže mi telefonom Branka Zgonjanin.

     

    23.

    18:30h. U autobusu sam. Dete. Na vratu mi je žutom bojom

    istetovirana reč Bog koju sam ispisao tako da liči na ružu.

     

    24.

    Četrnaestogodišnjak u meni je ponosan na

    pedesetšestogodišnjaka koji se danas istetovirao na vratu.

     

    25.

    Kad lišće prolista, lista silovito.

     

    26.

    Vraćam se sa pedesetog rođendana Čede Drče. Malo mi je hladno,

    umoran sam, radostan zbog tetovaže. Volim što volim Boga.

     

    27.

    Potrošio sam se. Lepo je potrošiti se.

     

    28.

    Kada dođem u stan prijaće mi toplota. Sešću za sto,

    upaliti mirisni štapić i sačekaću još malo lepog da se prikupi.

     

    29.

    Žudeći za snom, život proslavljam.

     

    30.

    Miris me opija, Tom Vejts dobija. Izdrži još malecno.

     

    31.

    Gde si crvendaću? Gde ste laste?

     

    32.

    Odoh k snu.

     

    33.

    Jutro da dočekam.

     

     

      

    HEJ, TII KOJE JESI!

    92. dan
    2. april 2005.

    2437-2469

    blaženstva

     

    2437.

    Vidim se kako se ispisujem u ovoj rečenici.

     

    2.

    Vidim čoveka dok zamahuje rukama, tegleći gornji deo tela.

     

    3.

    Vidim da život živi u ljudima, kao u drveću ili ciglama.

     

    4.

    Živi živote

     

    5.

    uživaj u samom sebi

     

    6.

    živote!

     

    7.

    Dok sam mazao tetovažu Ja sam ti si ja na ruci, koju mi je juče

    malo doradio Nenad Kostić, dokoni taksista me je pitao za brojanice na ruci  

    Da li ti je to za zdravlje? Ne, zbog Boga. Kojeg Boga? Jednog Boga. Kojeg,

    jer ima ih trojica, jedan u Rimu, jedan u Moskvi i jedan kod Arapa? – rekao je.

     

    8.

    Trideset devojaka i mladića rade kapuero na ulici. Nosi ih to. Mili bili!

     

    9.

    Sedoh za sto, ali mi je nešto zima, u sedam uveče. Nazdravio sam

    Bogu i zdravlju i ispih dva gutljaja vina. Mirisni štapić sam upalio, Tom

    Vejtsa pustio. Trebalo bi da pišem nastavak pisma kraljici Elizabeti.

     

    10.

    Jučerašnji dan me je izmorio, otišla mi je sva snaga na jednu

    reč na vratu. Da li ću uspeti da uradim svoj kapuero danas?

     

    11.

    Sada kada sam slab treba da izdržim. Delovi pisma koje pišem kraljici

    Elizabeti su samo beleške za pisanje pisma koje ću dovršiti van Miroslava Mandića.

     

    12.

    Draga moja kraljice Elizabeta, kažem moja, jer svoju kraljicu

    nemam, a Vi ste Kraljica od moje treće godine, rođeni ste iste godine kada

    i Katica, moja majka po krvi. Vi ste kraljica već pedeset tri godine, želim

    Vam da budete kraljica svih kraljeva, sa najdužim stažom u istoriji vladanja.

     

    13.

    Živimo u vremenu rekorda, a kada god se živi u vremenu

    i rekord živi, i zato budite rekorderka kao Vilma Rudolf (Wilma

    Rudolph), prva rekorderka u mom životu, ili kao Rabija (Rābi’a

    Al Adawiyya), divna mističarka, koju u Londonu čita Dada Felja.

     

      14.

    Geteovo iskustvo, koje sam mislio da ću naći u zbirci svojih

    citata iz Istorije estetike, a koje je toliko važno da ga nisam

    pronašao, govori o tome da je lepota posledica promenjivosti.

                                                                        

    15.

    Crveni tepih prostirem pred Tvoje noge koje su same jer mi ne dolaze.

     

    16.

    Dok sam sipao treću čašu vina i menjao mirisne štapiće, mislio sam o Osnivanju

    Pokreta samih (Iz Rečnika Miroslava Mandića) koji se sami oslobađaju od svojih samoća.

     

    17.

    Osećam Tvoje naručje kao spasonosnu čeljust.

     

    18.

    Da li sam ikada napisao reč utažiti?

     

    19.

    Sve više osećam potrebu za dubinom jezika. Drevnim jezicima.

    Potrebu za jednim jedinim jezikom. Za svetinjom jednog jedinog

    jezika. Maternjeg. Jezika svih ljudi. Jezika kojim govorim pedeset

    šest godina i koji mi u ovom trenu daje sve, jer to je jezikovo, da daje sve.

     

    20.

    Jezik je sloboda. Jezik je mucanje. Reč pre reči.

    Još neizgovorena. Reč pupoljak. Bog na mom vratu.

     

    21.

    Sloboda ljubljenja. Ljubim. Neću u knjizi više, ove subote, pisati

    mojoj Kraljici. Želeo bih da do kraja, do broja 33, samo ljubim.

    Kraljici je rođendan 21. aprila. 4. juna će i Kaja, moja majka

    po krvi, imati sedamdeset deveti rođendan. Dve moje kraljice.

     

    22.

    Četvrtog juna ću zamoliti kraljicu Elizabetu da poljubi za rođendan

    Kaju koja je na nebesima, ne znam gde, ali kraljičin poljubac to zna. Kaja će

    tada vaskrsnuti kao devojčica, jer će joj se ostvariti snovi da je poljubi Kraljica

    i to kao najbolja drugarica. (Nisam je zamolio – dopisao sam 19. juna 2005)

     

    23.

    Sledećih šezdeset devet dana ću pisati Kraljici da bih Kraljicu

    obradovao i da bi Kraljica videla kralja pisanja. (Nisam pisao sledećih

    šezdeset devet dana, promenio sam plan – dopisao sam 19. juna 2005)

     

    24.

    Kralju pisanja, da li je to odugovlačenje ili strpljivost? – kaže mi...

     

    25.

    Pustimo se, Miroslave Mandiću – kažu mi dva preostala gutljaja vina.

     

    26.

    Usporeni korak stvara produženi korak.

     

    27.

    Moje reči su Tvoj miris.

     

    28.

    Put je večno živ, kao i svaki miris.

     

    29.

    Stvaram Te. Novu umetnost stvaram.

     

    30.

    Rukom milujem svačiju dušu.

     

    31.

    Svačijom dušom letim.

     

    32.

    Ovaj jezik je srpski. Verujem u njega. I kada bude

    jedini na svetu. I ako izumre. Jer ljubav u njemu ne umire.

     

    33.

    Ljubav u jeziku vlaži grlo Božje.

     

     

    KRHKI PONEDELJAK

    94. dan
    4. april 2005.

    2470-2502

    blaženstva

     

    2470.

    Miroslav Mandić piše Miroslava Mandića koji stvara Miroslava Mandića.

     

    2.

    Miroslav Mandić je ruka ove devojke koja se pomilovala po boku

     

    3.

    da bi ušla u Miroslava Mandića i

     

    4.

    da bi Miroslav Mandić još više bio Miroslav Mandić.

     

    5.

    Pisati o sebi znači sebe podneti.

     

    6.

    Samleo sam limun i pomešao ga sa medom, kao što je

    radio otac u najranijem detinjstvu. Da li će mi to dati malo

    snage? Već treći dan osećam neka podrhtavanja, kao

    da mi nervi slabe. Uvek me fizičke tegobe uznemire...

     

    7.

    14:00h. Spava mi se, treba mi snage i topline. I pičke i ramena.

     

    8.

    Zastao sam i gledam snagu naraslog Dunava. Dunave, nosi me!

     

    9.

    Držim se za maleno da me sačuva.

     

    10.

    Maleno, hvala Tii. Otpustio sam se od Tebe, da bi

    neko drugi mogao da se uhvati za Tebe i da se spasi.

     

    11.

    Dišem.

     

    12.

    Dišem i to je dovoljno. I za mene, i za Miroslava Mandića, i za Miroslava Mandića.

     

    13.

    Kratkim koracima se izdižem na pete i osetim besciljnost me oporavlja.

     

    14.

    Pomislim na ptičice, kada se zateknu na jakom vetru.

     

    15.

    Ostavljam Te na sred Dunava. Samo plivaj. To sada već znaš.

     

    16.

    Mislim na ptice kad prvi put polete iz gnezda.

     

    17.

    Dajem Tii ime Krhki Ponedeljak, današnji ponedeljku.

     

    18.

    Samo da ne načinim nikakav višak!

     

    19.

    Samo najpotrebnijim odmicati.

     

    20.

    33 koraka na prstima, za mozak.

    33 koraka na petama, za srce.

    33 kratkih usporenih koraka, za kičmu.

    33 teško opisivih koraka, za prostatu.

     

    21.

    Da dobijem snage, polako se uspinjem stepenicama.

     

    22.

    Crni čovek nije. Ništa više od Belog čoveka – Franc Fenon (Frantz Fenon).

     

    23.

    Noć nije. Ništa više od dana.

    Dan nije. Ništa više od noći.

    Žena nije. Ništa više od muškarca.

    Muškarac nije. Ništa više od žene.

     

    24.

    Fenonovu rečenicu, koju je on napisao kada je meni bilo osamnaest,

    pročitao sam pre jedan sat. Uzbudila me je. Za Franca Fenona nisam

    znao, osim da je psihoanalitičar i da je njegova ova sjajna rečenica

    O, telo moje, napravi od mene čoveka koji postavlja pitanja.

     

    25.

    Zvižduće čovek na biciklu, a meni je sve zamirisalo na more.

     

    26.

    Popodne sam susreo i reč nemicanje, i ona me je uzbudila.

     

    27.

    Odmicanje nemicanjem.

     

    28.

    Pola deset je uveče. Nemoćan sam. Boli me na više mesta u telu.

     

    29.

    Bolovi, prođite!

     

    30.

    France Fenone, da li si živ?

     

    31.

    Živ si, France Fenone!

     

    32.

    Večno maleno, ljubim Te.

     

    33.

    Klizi dan ka ponoći.

     

     

      

    PLEŠEM ZA DVA DEČAKA

    95. dan
    5. april 2005.

    2503-2535

    blaženstva

     

    2503.

    Samo da započnem.

     

    2.

    I danas sam slab.

     

    3.

    I danas ću se malenim zapisima pomagati.

     

    4.

    Uzeću Bibliju da vidim kako je Josif danas.

     

    5.

    Kičmo moja, osokoli se!

     

    6.

    Rezana lopta je udarac u fudbalu, kojim se lopta

    udari tako da pođe napred i onda se vrati unazad.

     

    7.

    Danas bi trebalo da pišem rezanim loptama.

     

    8.

    Tragom dodira.

     

    9.

    Dajem Tii se – daj mi se.

     

    10.

    Daj se.

     

    11.

    Da.

     

    12.

    Seo sam na klupu da malo gledam izliveni Dunav.

     

    13.

    U prvom planu je zemljana staza sa jednom bubicom. U drugom

    zatravljena kosina nasipa. I onda izliveni Dunav sa drevnom prljavštinom

    na površini. U trećem planu poplavljeno drveće koje se sve više zeleni,

    mladim, sitnim lišćem. U četvrtom planu se nazire kroz drveće vodeni tok

    koji se neprestano kreće. U petom planu je masa zvukova sa druge obale.

    U šestom planu je, kad malo podignem glavu, plavo nebo bez oblaka.

     

    14.

    Ustao sam sa klupe, pridružujem se toku Dunava.

     

    15.

    Pisanjem stvaram delo ljubavi.

     

    16.

    Zapada sunce. Izdužena senka na zemlji baca me ka noći.

     

    17.

    Zapadajuća svetlost svetli blagom nadraženošću.

     

    18.

    Kupio sam lek upsarin. Da li ću se izboriti sa virusom

    koji me napada? Spominjem pesmu Vilijam Karlos Vilijamsa

    Moje cipele dok se

    naginjem

    štrče na

    pljosnatom kamenom cveću

    pod mojim nogama.

     

    19.

    Umanjenjem stvaram Umetnost 33.

     

    20.

    Umetnost 33 je svakodnevno umiranje i vaskrsnuće.

     

    21.

    I lako je i teško je pisati Miroslava Mandića. Lako je, jer me vodi neumrlost

    ove knjige. Teško je, jer ne znam kako da je stvorim svakoga dana.

     

    22.

    Piši, Miroslave Mandiću, i prezri svoju nesposobnost, baš kao što

    je i Jovan Lestvičnik počeo da piše svoju Rajsku Lestvicu, koju ću pročitati

    u ritmu od trideset dana, koliko ova knjiga ima stepenika u uspinjanju ka Bogu.

     

    23.

    Prva pouka Jovana Lestvičnika, O odricanju od svetskog života!

    Odricanje od svetskog života je uvek odricanje za život sam. To je

    taj podvig u radosti življenja. A divni Jovan Lestvičnik kaže krenimo

    ne plašeći se, niko ne sme da se suprotstavi onome koji se svojski

    bori... Bog odvažnu dušu odmah uvodi u bitku jer želi da je proslavi.

     

    24.

    Za stolom, sa kapuljačom na glavi, osećam blagost

    prema svima koji u manastirima čuvaju ovaj svet.

     

    25.

    Sa kapuljačom na glavi, čuvam sve igre

    ovog sveta da u svoj svojoj snazi budu i blage.

     

    26.

    Sa kapuljačom na glavi, sećam se slika smirenja koje su me čuvale u mladosti.

     

    27.

    Sa kapuljačom na glavi, grejem srca svih devojčica i dečaka.

     

    28.

    Sa kapuljačom na glavi, proslavljam pisanje samo. Boga koji uživa u pisanju.

     

    29.

    Sa kapuljačom na glavi prestajem da pišem sa kapuljačom na glavi.

     

    30.

    Filozofija pokušava da se bavi pitanjima koja se

     zaista ne pojavljuju – volim Te, Ludviže Vitgenštajnu.

     

    31.

    Vidim noge koje hodaju krivudavim šumskim putem.

     

    32.

    Vidim peskovite dine koje su mirne, sve dok ih novi vetar ne ponese.

     

    33.

    Vidim sebe kako pišem za stolom o bleštavo belom snegu visoko u planinama.

     

     

      

    JUTARNJA

    96. dan
    6. april 2005.

    2536-2568

    blaženstva

     

    2536.

    Svetlost je mlada. Raste. Diže se. Sija isijavanjem.

     

    2.

    Druga pouka Jovana Lestvičnika, O nepristrašću to jest netugovanju

    za svetom. Saosećajni Jovan poučava da niko neće ući u nebo ako se ne

    odrekne prvim, drugim i trećim odricanjem. Prvo, od svih stvari, ljudi, roditelja.

    Drugo, od svoje volje. Treće od uobraženosti koja prati poslušnost. I na

    kraju, kao da mu duša peva, Jovan piše U luci se može naći spasenje, ali i

    propast. To dobro znaju oni koji plove po duhovnom moru. Žalostan je to

    prizor kada u samoj luci pretrpi brodolom onaj koji se sa pučine već spasao.

     

    3.

    Mladi čistač ulice, u zelenim pantalonama i

    narandžastoj majici, seo je na zidić keja da zapali cigaretu.

     

    4.

    Zelena, plastična kanta, sa točkovima, metla i lopata u njoj su mu alat.

     

    5.

    Čistač ulice je ustao. Navukao rukavice. I nastavio dalje.

     

    6.

    Hranim sadašnjost sadašnjošću, kada je u sadašnjosti glad.

     

    7.

    Poljubi me. Naelektrisanje mi iz tela uzemlji.

     

    8.

    Usporio sam i odmah pišem Pupoljci vole sporost.

     

    9.

    Gledam drveće u parku.

     

    10.

    Hodao sam sa Artijem Sombatijem. Voleo bih da on prevede

    Miroslava Mandića sa božanskog srpskog na božanski mađarski jezik.

     

    11.

    Voz prelazi preko mosta.

     

    12.

    Muškarac pali cigaretu.

     

    13.

    Dečak rukom pokazuje majci na brod koji plovi sredinom reke.

     

    14.

    18:40h. Nekako nikako da krenem.

     

    15.

    No, gle! Nekako i Nikako su me pokrenuli.

     

    16.

    Nekako i Nikako su me podsetili na Gürso i Bodoin, za koje

    nikada nisam saznao ko su, a dugo su mi bili junaci, od dana kada

    sam ove dve reči ugledao na nekom zidu u Sisku, gde sam služio vojsku.

     

    17.

    Nekako i Nikako mi pomažu da napišem

    kako bih voleo da mi svaki zapis bude pesma.

     

    18.

    Pesma o crvenom suncu koje zapada za gradom.

     

    19.

    Pesma da bude i sve ono što nije pesma.

     

    20.

    Veliki, beli, putnički brod iz Ukrajine se okreće nasred reke da bi kapetan

    mogao da vidi da li može pod ovim vodostajem da prođe ispod mosta.

     

    21.

    Ljudi na obali su zastali i gledaju. Ljudi vole događaje.

    Brod prolazi ispod mosta, iako su mornari morali da se poviju.

     

    22.

    Pada sumrak, zvuk telefona nije bio moj, nego čoveka ispred mene.

     

    23.

    Na pešačkom sam. O jednoj misli koju sam malopre mislio pisaću posle tuširanja.

     

    24.

    Misao na pešačkom je bila U zapisima ću se, zbog pesme, lišavati pesme.

     

    25.

    Jezik kojim pišem je jezik pesme.

     

    26.

    Beskraj sam. Primi me u Sebe.

     

    27.

    Obnovi me u Sebi. Sobom nadodaj.

     

    28.

    Jedanaest je uveče. Ne da nema pesme,

    nego je sve samo borba da bilo šta zapišem.

     

    29.

    I onda to čarobno osećanje, kad sok počne da kaplje.

     

    30.

    Prepoznajem istu borbu, na kraju dana, da kraj bude obeležen lepotom kraja.

     

    31.

    Kraj daje smisao jutarnjem početku.

     

    32.

    Poverenjem se upućujem ka njemu...

     

    33.

    Muva leti oko stone lampe.

     

     

      

    POKRETIMA TE LJUBIM

    97. dan
    7. april 2005.

    2569-2601

    blaženstva

     

    2569.

    Trajni su samo prigodni radovi je Geteova misao koju pre neki

    dan nisam našao. Sinoć, pred ponoć, pronašao sam je za ovo jutro.

     

    2.

    Kada sam ugledao kako se strogo lice devojke, koju svakog jutra

    viđam na keju, raznežilo dok je davala hranu psu lutalici, rasplakao sam se.

     

    3.

    Treća pouka Jovana Lestvičnika, O tuđinovanju. Neka ti otac bude onaj

    ko hoće da se pomuči sa tobom. Majka umilenje. Brat satrudnik. Drugarica,

    sećanje na smrt. Deca, uzdisaji srca. Rob, tvoje telo. Prijatelji, svete nebeske sile.

     

    4.

    Izbacio sam kamenčić iz patike.

     

    5.

    Sve što pišem već su drugi pisali. I bolje. I lepše. I savršenije. Na primer,

    Vasilij Rozanov (Василий Васильевич Розанов). Na primer, Miroslav Mandić.

     

    6.

    Ne znam kako se zove ova ljubičasta trava, rascvetana pored izlivene vode.

     

    7.

    Skinuo sam košulju, prijalo je. Onda sam zaboravio da mi je na ramenu, iako

    mi je bilo malo hladno. Kada sam je se setio, obukao sam je. Sada još više prija.

     

    8.

    Za pola sata dolazi Vera Varadi. U njenom i Tiborovom

    stanu stanujem već deset godina, njihovom dobrotom, besplatno.

     

    9.

    Na sunčanoj terasi, čitajući Džona Kasavetisa, čekam

    Veru. Čekam, kao što voda u čaši čeka da je neko ispije.

     

    10.

    Ja znam da se ljubav stvara u jednom velikom trenutku lepote i da

    na drugoj strani od tebe čini zatvorenika – kaže Džon Kasavetis.

     

    11.

    Sišao sam do vode. Puževi, pupoljci, vodena trava, lišće... svuda život.

     

    12.

    Život čini život. Druge dve stvari koje čine život su prevladavanje

    života, i smrt. Tek onda ide sve ostalo, novac, politika, ideologije, običaji...

     

    13.

    Goli bok devojke na biciklu me je podsetio na snagu konjskih slabina.

     

    14.

    To je za par dana. Šiklja cveće – rekao sam Veri, pokazujući rukom na cveće.

     

    15.

    Šikljanje mora da je neka stara reč. Drevna.

     

    16.

    Mislim na drevnost. Upaljena su svetla na keju iako je

    još dan. Greškom su upaljena. Greška i jeste drevnost.

     

    17.

    Dok sam zadubljeno razgovarao telefonom sa Ivanom Đokić nečija

    ruka me je nežno zagrlila. Zagrlila me je nežnost Dragane Varadinac.

     

    18.

    Da li izlazim iz tegoba? Da li mi topla krila trepere u srcu?

     

    19.

    Vera mi je rekla da je Papina poruka sa samrtne postelje

    bila Vedar sam, budite i vi vedri. Hvala Tii, čoveče!

     

    20.

    Vedrina je radost iskupljenja.

     

    21.

    Iskupljenje je svako rođenje.

     

    22.

    Svako rođenje, novorođenčetom, donosi sve što je svetu potrebno.

     

    23.

    Vedrino, odanosti ravnice moje. Vedrino, koju sam žrtvovao u trpljenju.

     

    24.

    Vedrino, koja raduješ baš one koji osećaju da ih niko nikad neće obradovati.

     

    25.

    Niko Nikad Neće, Tebe će obradovati Miroslav Mandić.

     

    26.

    Jedna od najvažnijih stvari koja čini ovu knjigu jeste

    izdržavanje svih naleta u toku dana koji bi da je zbrišu.

     

    27.

    Niči zapise, ne daj se.

     

    28.

    Niči i Tii, pridruži mu se.

     

    29.

    Krenimo utroje, Tii i Ja.

     

    30.

    Već nekoliko sati mi je Draganina ruka u srcu.

     

    31.

    Vedrina umirućeg čoveka je delo lepote Božje.

     

    32.

    Ljubim vas sve koji se spremate da učinite dobro i lepo Nekom.

     

    33.

    Sve, ljubim Te.

     

     

      

    DA BUDEM ŠTAP

    98. dan
    8. april 2005.

    2602-2634

    blaženstva

     

    2602.

    Samo da do Tebe dođe... nadražaj.

     

    2.

    Nisam odoleo žutom cveću.

     

    3.

    Važno je da povremeno hodam sa hodačkim štapom.

     

    4.

    Četvrta pouka Jovana Lestvičnika, O blaženoj i

    nezaboravnoj poslušnosti. Pouka je dugačka, pa ću drugu

    polovinu pročitati uveče, u smiraju dana. Poslušanje o kome piše Jovan

    je grob volje a uskrsnuće smernosti. Poslušanje mi je mnogo pomoglo u

    umetnosti. Poslušanje je performativno. Prevladavanje prostora i vremena.

     

    5.

    Verujem da je ljubav ovo što napisah.

     

    6.

    Ritam pisanja i neprestana igra, bez kvarenja igre,

    čuvaju me od sila koje bi da zbrišu Umetnost 33.

     

    7.

    Otvaram se ritmu.

     

    8.

    Otvoriti se ritmu (Iz Rečnika Miroslava Mandića) je

    zameniti pogled znatiželje za pogled negovanja.

     

    9.

    U daljini ugledah Slobodana Tišmu.

     

    10.

    Prepoznao sam ga po hodu i zelenim

    pantalonama. Sada je već i on mene prepoznao.

     

    11.

    Negujućim pogledom sve što pogledam je bogomjavljeno.

     

    12.

    Ugledah Kaju!

     

    13.

    Maše mi! Trči mi!

     

    14.

    Nema stida. Samo hrljenje.

     

    15.

    Kaja me fotografiše dok pišem Ličnu kartu za

    podmetač na kome u hodu pišem Miroslava Mandića.

     

    16.

    19:00h. Ispratio sam Kaju i sada negovanje.

     

    17.

    Jedna žena me je sa jedva primetnim osmehom

    posmatrala, primetio sam tek kada sam joj se približio.

     

    18.

    Stalno držim hartiju i olovku u ruci, da me drže budnim.

     

    19.

    Nemoć pred snagom Umetnosti 33 savladavam svešću da treba da je stvorim.

     

    20.

    Ne znam kako, i to me čini nesmirenim. Ali odgovornost koju sam

    preuzeo me čini spokojnim, jer znam da će je i danas biti, Umetnosti 33.

     

    21.

    Prepuštam se blagom, toplom vazduhu, koji mi udomljuje nerve.

     

    22.

    Svedočim Blaženstvo je živo.

     

    23.

    Sve čuvam za svakoga i svako se svime može poslužiti.

     

    24.

    Prolistale su lipe. Zamirisaće na ovom istom mestu za nekoliko nedelja.

     

    25.

    Kupio sam zelenu salatu za večeru.

     

    26.

    Ova dva ringlova, ispred zgrade, na adresi Trg neznanog

    junaka 4, šire najlepši prolećni miris za koji znam. Već nekoliko

    godina uživam u njima, iako miris traje samo nekoliko dana.

     

    27.

    Evo me za stolom, sa vinom. Borba za pisanje je borba za borbu.

     

    28.

    Današnji dan je posvećen pravima Roma. Romi su narod koji duboko poštujem.

    Lepo mi je i njihovo ime Cigani. Oni su svetionik među narodima, iako ne znam

    ništa o narodima. Kao ni o vinima, zato i narode samo pijem. Živeo Ciganine u meni!

     

    29.

    Kaja će zamoliti Vladu Petrovića da mi napravi hodački štap.

     

    30.

    Prethodni zapis je jako važan.

     

    31.

    Lepota važnosti je u tome što se ona ne objašnjava. Samo se događa, poput puta.

     

    32.

    Hodački štap me je već poveo.

     

    33.

    Stvaranje, nikada mi ne dozvoli da u Tebe bežim – kažem stvaranju pred san.

     

     

      

    Stranice